Featured

Tadaaaam :D Eto ga, imamo blog!

 

kiss

Čarape: Dokoljenke s pusom.

Penti, 15 kn na sniženju.

Raspoloženje: Faking Valentinovo.

 

No, nije baš faking Valentinovo, al nekaj sam morala napisat😂

Eto na, blog! Ta daaaaaaam 😀 ( De su tu smajlići, trebam sad fanfare i torte i srčeka, a neda mi se ić na fejs kopiravat. Jesam plava, kaj sad. )

No, uglavnom, ne znam kaj mi je bilo da idem ovo prtljat jer već tjednima pokušavam to složit da na nekaj liči, pa je ovo donekle pristojno. A i iskreno, neda mi se više. 😀 Danas. Sutra možda opet promjenim, ak se uzme u obzir to da se nemerem odlučit ni oko naslova, a kamoli svega ostalog, tak da se nemojte čudit.

Kaj se tiče tematike mog piskaranja tu, je pa ni tu se nemerem baš odlučit, pa ono. Ostaje svaštara. Ilitiga kaj mi padne na pamet. Kad skužim kak postavit tekstiće pod određeni naslov, budem. Zasad ide tak kak me opere, pa bumo vidli. Kaj vam ja mogu, nisam sposobna držati se jedne teme ili farbe ili čarapa😂

Pa budu i osvrti na knjige i neke stvari koje me piss off i one koje me vesele i crtice iz života i tak to sve nekaj pomalo.

Idu i slikice. Čarapa ofkors. Nisu fkrađene, ja sliknula. Ali kak sam dosad slikala pretežno điđe i Prdeka, nisam ni tu baš na ti, al bude s vremenom bolje… Ne obećavam, al potrudit ćem se.

Jedino još ne znam jel da ovo pišem i na engleskom. Pretpostavljam da zasad nema puno smisla, a i ono – pa ko bi to prevel. Probala ubacit na google. Ne pitajte. Potisnula sam to.

Čak sam se potrudila i otvorit fejs pejđ. Aha. I Instagram. Doduše, tu mi se čini da sam nekaj sprtljala. Budemo popravili s vremenom. Pa kad već piskaram, a nek onda bude kak spada i da me ima posvukud.

Trenutno nema puno tu. Ima neke stvari o meni, i par rečenica okolo čarapa, al to možda izbrišem jer je to bilo samo probno. Ovo oko čarapa. Rubrika “O meni” ostaje, može sam dobit još koju točku, pa svaka čast ak se kome da čitat😂

Tolko od mene. Nije puno, al čoveka veseli.

P.S. Jedino ne znam kaj da radim sa svim onim starim tekstovima koji visidu na fejsu o.O Kak to prebacit tu u neku arhivu? Ili da ne diram? Hm.

 

Katherine Arden – Medvjed i Slavuj

IMG_20180510_111313_151

” Uđi, Vasja”, reče Morozko. “Hladno je.”

 

Još nikad nisam napisala recenziju knjige. Poneke osvrte s vremena na vrijeme. Bilješku samoj sebi ponekad. Kratke zabilješke na papiriću koje sam ostavljala unutar stranica, ali to ne baš često.

Nisam ni pisac ni književni kritičar, nemam namjeru raščlanjivati ni proučavati nečiji književni izraz, ne želim ulaziti u te neke sfere koje nisu moja domena. Ali sam upravo pročitala knjigu koja me nakon dugo vremena ostavila bez teksta. I nakon posljednje stranice, kad sam zaklopila korice, i dalje sam bila ko u polusnu. Samo me pravodobno nađena informacija da se radi o trilogiji spasila od one neke tuge koja te prožme kad zaklopiš knjigu, kad znaš da je gotovo i moraš natrag u stvarnost. Jedva čekam nastavak. Naručila bi ga na engleskom, ali se suzdržavam jer je hrvatski prijevod toliko dobar da nema smisla.

Kao klinka, dobila sam od tate Uralske bajke Petra Preradovića Bažova. Još ih imam. Knjiga je stara. Jaaako stara. Izdana je 1947, i sad razmišljam kome da je dam da je spasi jer se počela raspadati. Uz nju sam ušla u svijet mitova i legendi uralskog folklora. Nije povezana puno s Medvjedom i Slavujem, drukčija je to magija, ali sjećam se istog tog osjećaja ushićenosti i iščekivanja, kad čitaš i više nisi tu u stvarnom vremenu, dio si tog fantastičnog svijeta pradavnih bića u doba kad su ljudi štovali, vjerovali i održavali na životu demone, bogove, čuvare šume i zaštitnike kućnih ognjišta, kad je čarolija bila opipljiva…

puskin

 

Morozko, Mraz, Karačun, Mrazni đavao, biće koje nosi još mnoga imena, jednako je kralj zime i Smrt sama. Iako sad tek nešto više od sjene kraj ognjišta ljudi gdje je nekoć bio gost, još je jednako stvaran. Nositelj pradavnih moći, rođen iz potrebe ljudi, ponekad zaštitnik, a ponekad Smrt. Zna to i Marina Ivanovna, kći Velikog kneza i svoje majke, žene o kojoj nikad ne govori, kojoj još ne znamo ime, ali za koju sluti tko je i što je bila. Marina Ivanovna udana je za Pjotra Vladimiroviča, gospodara hladne Lesnaje Zemlje na sjeveru Rusije. Dogovoreni brakovi su način da se ženu ponekad “spasi” od nje same, ponekad je se riješi kad postane opasnost ili smetnja, a ponekad političko riješenje državnog pitanja. Razlozi za brak su mnogi, ali ljubav nije na listi prioriteta. Ipak, u ovom braku ljubavi ne nedostaje. Pjotr i Marina voljeli su se, održavali domaćinstvo, zajedno odgajali djecu koju su duboko voljeli, zajedno se nosili s hladnim zimskim noćima.

Kad je od Avdotje Mihailovne, svoje Dunje, svoje stare dadilje – koja je zajedno s njom sada odgajala i njezinu djecu – jedne hladne večeri kad su djeca željno iščekivala da im Dunja ispripovjeda skasku – zatražila onu o Mrazu, Morozku, kralju zime, Marina je znala da je trudna. Znala je i da nosi djevojčicu, čedo koje je priželjkivala, djevušku kakva joj je mati bila. Znala je da je mora donijeti na svijet, a znala je i cijenu koju mora platiti. Shvatila je te večeri to i stara Dunja. Dunja je istinski voljela Marinu, pa je isprva pokušala nagovoriti da se djeteta riješi za dobrobit ostalo četvero djece, ali Marina je odlučila. Ni Pjotr, ni Dunja tu nisu mogli ništa.

Jedne hladne večeri na izmaku godine, svijet je ugledala Vasilisa Petrovna. Njena majka je dočekala da je vidi i izdahnula. Vasja je odrastala uz Dunju, braću, sestru i oca, bila je žilavo i neukrotivo dijete. Pjotr godinama nije ni pomislio na drugu ženu,  ta sam je svojim rukama Marinu položio u grob. A Dunja je davala sve od sebe da djeci zamjeni majku. I dalje je pripovjedala o Žar ptici, o babi Jagi, o Ivanu i sivom vuku, Finistu, jasnom sokolu … Obitelj je funkcionirala.

Ali Vasja je divlji, neukrotiv duh. Zelenih prodornih očiju, u kojima oni koji znaju ponešto o magiji vide natruhe njenog porijekla, iako ona sama ne zna odakle potječe jer niti je upoznala svoju majku, a kamoli baku – vitka i žilava, ona je pravo dijete šume, vode, livada… Izbjegava dosadne kućanske poslove, bježi u gvozd i nema je dok već ne padne noć, trči livadama, druži se s konjima, razgovara s rusalkom i vodjanojem, lesovikom, domovojem, vazilom i ostalim magićnim bićima iz gvozda i kuće, uvijek razbarušena, blatna i mokra od jurcanja okolo.

vazila

Vasja je jedina koja vidi bića iz Dunjinih priča. Ostali svijet ih poštuje, nekih se i boje, njeguju stare navade i ostavljaju darove za kućne duhove, ali ih ne vide. Nitko osim Vasje.

vazila2

Lesnaja Zemlja je mjesto sraza kršćanstva i drevnih magičnih bića, Černoboga, Babe Jage, Žar ptice. Ljudi su pomirili te dvije suprotnosti i doveli ih u sklad. Odlaze u crkvu i mole se kršćanskom bogu dok na kućnim ognjištima u isto vrijeme ostavljaju hranu za domovoja, duha ognjišta – a u stajama za vazilu, duha konja. Kuće su zaštićene, zime hladne i duge, noći tamne i beskonačne, ali nitko ne umire od gladi. S proljećem se budi i oporavlja i zemlja i ljudi.

No, Pjotr Vladimirovič jedne zime krene u Moskvu. Vasja je rasla i bila sve neobuzdanija, pa je obitelj odlučila da je vrijeme za novu ženu, da djeca opet imaju majku. Pjotr se iz Moskve vratio s novom suprugom, kćeri novog Velikog kneza. Vratio se i s jednim draguljem za Vasju, dobivenim od neznanca s puta, darom uz koji ga veže sa strahom dano obećanje. Dragulj povjerava Dunji, a samo ona zna zašto ga nije spremna dati Pjotrovoj najmlađoj kćeri.

Nova gospodarica, Ana Ivanovna, cijeli život misli da je prokleta. Najdublju želju, odlazak u konvent, zanijekali su joj i udali je u Lesnaju zemlju. Ana je obdarena istim darom kao i Vasja, ali Ana to smatra prokletstvom. Kršćanka je i bogobojazna, uvjerena da vidi samog vraga, niječe stare bogove i živi u stalnom strahu. Polako, ali sigurno, tone u ludilo. Stalno ljuta i stalno u molitvi, spas traži među hladnim zidovima crkve jer jedino tamo nalazi tišinu bez priviđenja. Umjesto da u Vasji pronađe saveznicu, Ana je, kad shvati da i Vasja “vidi” i da se ne boji, da ne vidi u tome nikakvo zlo –  mrzi i prezire. S rođenjem sestrice, ljupke i lijepe male Irine, Anine kćeri – Vasja sve više pada u nemilost maćehe.

No, ipak, Vasja nastoji biti dobra kćer, iako izbjegava Anu koliko je moguće. Pomaže oko sestrice, pravi se pred Anom da ne vidi duhove kuće, ali kad je nitko ne vidi i dalje jurca šumom i drumom i provodi vrijeme sa svojim magičnim prijateljima.  Dunja nastoji sve održati donekle u skladu.

Sve dok se u Lesnaji Zemlji ne pojavi pop Konstantin. Poslan od samog Moskovskog mitropolita koji u njemu vidi prijetnju za Moskvu i njezinog vladara. Iako je protiv svoje volje poslan na hladni sjever, Konstantin je odlučan “spasiti” čeljad ovog kraja. Natjerati narod da zaboravi stare navade i u strahu od njegovog, jedinog pravog boga, krene za njim poput janjadi na klanje.

konstantin

Lijep poput božanstva, u stanju svojim propovjedima probratiti mase, Konstantin je rob vlastitog ega i ambicije. I dok uspije usaditi strah u svaku dušu Lesnaje Zemlje, Vasja ga gleda ravno u oči i ne boji se. I ne pokorava. Ne spušta glavu pred njim i zbog toga ga izbacuje iz ravnoteže, uzdrma mu svijet i on ne zna kako se s tim nositi. Postaje mahnit i sve manje priseban dok mu ambicija sve više jača. U isto vrijeme Vasju ne može izbaciti iz misli.

Strah od novog boga i prestanak brige za kućne duhove dovode do nestanka zaštite ognjišta i kuća. Otvaraju se vrata nečem mnogo gorem. Zima je sve okrutnija, životi se gase, djeca umiru od gladi i studeni, ljudi su u strahu… Ali čini se da nitko ne shvaća potpuno kolika je opasnost. Osim Vasje, a upravo nju krive za sve nevolje.

rusalka

Međutim, Vasja još ne zna što je naumila Ana Ivanovna, koja u pokušaju da spasi svoju dušu od paklenog ognja ne preza ni pred čim da bi se rješila pokćerke, vještice, krivca za sve ono zlo koje ih polako uništava. Ne zna što za nju u ime njenog oca čuva stara Dunja i s kim se zbog toga prepire u snovima. Ne zna što je sve u srcu popa Konstantina i do čega će to dovesti. Ali zna da mora uzeti svoju sudbinu u svoje ruke, inaće neće preživjeti.

U gvozdu se Medvjed budi i jača, stare skaske postaju stvarnost, zaštitnici ognjišta i sela slabe i drevna opasnost se ponovno diže,  a Vasja je stavljena pred izbor – udati se ili otići u konvent.  Jedine opcije za djevojku, trećeg nema. Nijedan izbor nije njen i nijedan ne želi, nijedan nije za nju, jer svaki je zatvor na svoj način. A Vasja je rođena da bude slobodna…

solovej

 

 

Ovo je knjiga za nas koji nikad nismo prestali vjerovati u bajke. Za sve koji su odrasli na Pričama iz davnina, za one koji su stanju izgubiti se u stranicama i postati nesvjesni svijeta oko sebe, koji s lakoćom prelaze granicu u neke druge svjetove i s mukom se vraćaju natrag. Za sve nas koji čeznemo za nekom davnom magijom i nije nas teško uvjeriti da je svijet čarolija nadomak ruke, jednako živ i stvaran i jednako izazovan kao i u doba kad su se kraj peći usred zime pričale skaske.

Ovo je knjiga za sve koji su u nedoumici da li i kako slijediti vlastiti put ili se povinovati onome što nam društvo nameće kao prihvatljivo, za sve koji su drugačiji od prihvatljivog i kojima se uporno nameće uloga koju ne žele i ne mogu prihvatiti, za sve koji se lome između odustajanja i prkosnog ostajanja pri svome po cijenu izopćavanja i samoće…

Ovo je priča o ljubavi i žrtvi, neizrecivim tugama i nemjerljivim radostima, o zimi i vatri, o vjerovanju i zajedništvu, a najviše o učenju o sebi samom.

Medvjed i Slavuj možda jest bajka, ali nijedna bajka nije “samo” bajka. Svaka u sebi nosi mnogo više od onog što se na prvi pogled vidi. Ova je prikaz Rusije u doba Atiline horde, crtica iz vremena prije carske Rusije. Ujedno je i sve stare slavenske bajke u jednoj, ali i ponešto od onih modernijih. Neka je svatko shvati kako god misli da treba. Ali ako ste od onih koji čitajući žive s likovima na sranicama, Katherine Arden je uspjela napisati bajku koja slobodno može stati uz bok onima u starim narodnim predajama ruskog sjevera. Jednako lijepa i jednako užasna, alegorijska i stvarna, kritična, poučna i predivna.

U ono malo recenzija koje sam uspjela pročitati, većinom se preporučuje čitati je zimi… Ali jamčim da ni u svibnju ne gubi na magičnosti, ni na ljepoti.

Imam Mitopejino izdanje. Prijevod i tvrde korice i kutija. Iako vjerujem da original na engleskom ne zvuči ništa manje lijepo, ovo na hrvatskom me oborilo s nogu. Ovo je knjiga koju se nadam ostaviti u nasljeđe svom djetetu. Jedna od onih za koju se nadam da će prelaziti s koljena na koljeno. I za koju sam sigurna da će u njoj uživati svi koji je uzmu u ruke.

Čitanje knjiga – kak to većinom izgleda

IMG_20180507_130658_659

Čarape sam dobila od frendice, pa nemam pojma di ih je kupila – ali lajkam 🙂 A Šefica je Šefica, nemam kaj puno za dodat.

 

Knjige jesam sliknula, ali… Strpit ćemo se još malkice jer s tim imam neke druge planove, a ne tiču se čarapa 🙂

I da, čitala sam cijeli vikend. Malo je falilo da opet uz knjigu dočekam jutro, a samo me to kaj Prdeka ne zanima ko je do kolko bil budan spriječilo da ne pročitam cijelu knjigu u jednoj noći. (cca 350 stranica. Nije strašno. Čitala sam ja i više.) Mada mi malo fali to. Znala sam ja i žicu frkat do 6 ujutro, a ako bi gospon muž radijo noćnu, nije bilo teorije da odem spavat.

Sad baš nije tak jer moraš po danu funkcionirati, ali svejedno mi se tu i tam zalomi da je već 2 ujutro, a ja bi još samo jedno poglavlje nakon već 10 takvih “još jedno poglavlje”. I onda se moram natjerat u krpe dok je još kolko tolko pristojna ura. Pa još “samo 5 min” čitam recenzije, istražujem likove i tak.

Oće to ponekad. Bila sam tak mjesecima opsjednuta Tudorima. Nije serija kriva, nisam ju ni gledala baš. Philippa Gregory i njezine žemskinje u Tudorskoj Engleskoj. I još malo prije i malo posle toga. Išlo je dotle da sam si crtala porodično stablo da si pojasnim ko je kome kaj i u koje doba. Nije me još skroz pustilo, a oće se pojačat svaki put dok nabasam na neku novu knjigu.

Dok sam čitala Anne Rice, usput sam pročitala sve kaj se dalo o vampirima, a posle Lestata sam haračila po Egipatskoj mitologiji. Ofkors, prije toga sam zbog Stokerovog Drakule proučila sve oko balkanskih legendi o vampirima i sličnim stvorenjima koja su se znala spominjati na našim prostorima, a bilo ih je.

U vrijeme dok me držala Ivana Brlić Mažuranić nije bilo interneta i još sam bila klinka. Zato mi je sad palo na pamet da je slavenska mitologija jedan dobar istraživački projekt za ovakve ko ja. Je, ima veze s trenutnim štivom. Ček još koji dan 🙂

LOTR manija je kod mene počela puno prije nego je nekom palo na pamet da snimi film (koji sam jedva dočekala, mada u neku ruku i sa strahom) i puno prije nego je većina populacije uopće doznala za nekakvog Tolkiena. Rezultat opsesije je moja vjenčanica, jedna skupo plaćena društvena igra, sve kaj je ikad prevedeno od Tolkienovog opusa + par stvari na engleskom, utjecaji se vide i na điđama, a kak nisam mogla kopati po povijesti jer je to skoro pa čisti fantasy, proučavala sam vilenjačko pismo i Silmarillion.

Nije to tak svaki put.  Ima knjiga kad jednostavno nejde. Ima dana kad nejde s čitanjem, ali najčešće ispadne da je štivo loše. Ima i takvih kad umreš od dosade na prvih stotinjak stranica, a onda ti je posle drago kad pročitaš do kraja jer ispadne super i još više super.

Ima knjiga za koje je prerano. Koje ti se tek nakon par godina uvuku pod kožu. Ima i onih koje kupiš jer je voliš autora, a ne legne ti, pa ko i svaki zagriženi fan nećeš priznati 🙂

Ali kad me preuzme, gotovo je. To su te koje čitam cijelu noć i onda obavim kaj treba, cijeli dan sam si ko u magli i jedva čekam večer da nastavim. Ali te su zapravo najgore jer jednom kad je kraj, danisam si malo izgubljena i skoro pa u depresiji. Nek se javi taj koem bar jednom nije bilo tak. Imaš osjećaš ko da baš ne spadaš potpuno tu, pa te stvarni svijet iritira jer se trenutno baš ne uklapaš. I tak danima pomalo dolaziš sebi. Malo sam čak i očajna. To ko kad prekineš s dečkom. Misliš da nikad više takve ljubavi ( ah, jbg, niko nije imun na to 😛 ) Ista stvar. Nikad više takve knjige, i kaj da sad čitam kad je kraj :/

Neke onda pročitam 2-3-4-5 put, i ne nije mi dosadno. Ja sam od onih koji prvo čitaju kraj. Pa su moguća 2 ishoda – da iz sažetka i zadnjih par stranica skužim o čemu se radi i onda čitam samo zato da vidim kak je do toga došlo (isto tak volim kad mi neko prepriča film – zato mi je samo još zanimljivije), ili ne skužim apsolutno ništ i onda idem čitat da vidim kak je do toga došlo. 😀

Nisam ja kriva. Imam taj neki poremećaj. I ne znam kolko dugo bu me držalo ovo postovanje o knjigama, al zasad ste osuđeni na te i takve sadržaje 😛

Pokušavam zapravo dočarati kak je to kad se izgubiš u priči. Ne znam jel uspijevam. Ali trudim se.

Kisi.

 

 

 

Posuđivanje knjiga. Mission impossible.

IMG_20180504_105828_092

Čarapise sam si obula različite, kad već nemam kaj suvislo slikavat, bar da bude interesantno 🙂  I zato jer mogu. Knjiga ima hrpu. Bookdepository i Profil i Znanje i svašta. I bookmarkova i čokolade i kave i svjećica. 

 

Kad smo kod knjiga…. Da, opet.  Mislila sam si malo. Ona neka davna želja da bi si ja imala knjižnicu, pa posuđivala knjige – to se s vremenom pretvorilo u želju da otvorim knjižaru, a ne knjižnicu, a razlog je zapravo jednostavan. Knjižnica posuđuje knjige. Ako je moja, to znači da ja posuđujem knjige. A to nejde.

A nejde jer bi imala sve skupa možda 5 ljudi koji bi posuđivali, a za to se ne isplati legalizirati posuđivanje knjiga. Ne, nebi imala 5 ljudi jer niko nije zainteresiran za posudit knjigu. Imala bi tih 5 ljudi jer sam samo njima u stanju povjeriti knjigu da si ju odnesu doma o.O Je, znam, malo je uvrnuto, ali tak je.

Imam fobiju od nevraćanja knjiga otkad mi ih je par nestalo. A nije da i prije nisam bila ljubomorna, samo nisam imala traume. A onda su neki ljudi tvrdili da su vratili, a kod mene je nema. Čula sam i inače za slučajeve amnezije kad su ljudi uvjereni da su ti vratili, a čak i za neke koji su za posuđene knjige bili uvjereni da su njihove. Jedna mi je frendica napisala da knjigama udara žigić da može dokazat da su njene. U duhu psihopatologije oko mojih problema s posuđivanjem knjiga, razmišljam da napravim to isto. Međutim, to isto ne znači da bum ikaj posudila (osim ovih 5), samo mi je fora kad znam da imaju dokaz da su moje.

Naravno da sam za da postoji po jedna knjižnica na svakom ćošku i da je polica s knjigama u svakoj malo pristojnijoj birtiji i da bi bilo genijalno kad bi što više ljudi čitalo ( Jer mi je već zlo od raznih izgovora tipa – pa pogledal bum film. Sam ti gledaj. Nemaš pojma kaj propuštaš, al nije ni bitno jer ionak nisi u stanju shvatiti.) I oni ormarići po cesti su mi super di možeš zamjenit knjigu za neku drugu i to bi klincima najrađe napravila. Je, al sve to dok nisu u pitanju moje knjige. Ne možem. Jednostavno nejde.

Postoji par ljudi (ovih 5) kojima vjerujem i kojima posudim knjigu jer znam da se prema njoj odnose isto ko i ja i nebudu nestali s njom u vidu magle, a to mi je bitno. Recimo ovak, da vam bude jasnije:

– ako ti posudim 5000 eura, zbrišeš s njima i ne vratiš – ljuta sam, kunem ti sve po spisku, tužim policiji, ofkors da oću svoje pare natrag. Onda mi vratiš dio, ostatak se s godinama pozaboravlja, nismo si više baš najbolji, ali pozdravljamo se u gradu. Jbg, preživi se. (Nemam namjeru nikome posuđivati 5000 eura. 50 kn možda i to samo ako smo si dobri)

– ako ti posudim knjigu, ne vratiš tjednima (osim ako nisi među ovih 5), zovem, šaljem poruke, stojim ti ispred ulaza u zgradu svako jutro i svaku večer. Znam di živiš i di se krećeš. Policiji te nebrem prijavit, al mogu ti ostavljat psihopatske poruke po svim chatovima, u poštanskom sandučiću, možda naletiš na kokošje noge, perje, trula jaja ili čudne znakove kredom, frendovi te počnu izbjegavati, svugde me vidiš, sanjaš me, ne jedeš, ne spavaš…. Pa vratiš knjigu. I onda ako vidim na njoj neke fleke, strgane korice, uši ili slične znakove nepažnje ili iživljavanja nad knjigom – lomim ti i noge i ruke, a pitanje dal buš ikad više videl familiju jer….

Nadam se da je jasno. Pa mislim da bi zato meni bilo jako teško, ako ne i nemoguće voditi knjižnicu. Vrlo vjerojatno nebi spala jer bi razvila paranoju od nevraćanja knjiga. Šuljala se za ljudima da vidim di su doma. Pisala si točno kakve ko navike ima i onda zvala prije nego me uopće stignu nazvati za produživanje. Imala dnevnik kretanja. Stokeriranje bi razvila do savršenstva. Na kraju bi odustala i otvorila dektetivsku agenciju za vraćanje nevraćenih i/ili izgubljenih knjiga i hodala za ljudima po gradu… nije da bi me iko plaćal, i sjedište bi najvjerojatnije bilo u kakvoj instituciji, ali gledajte. Sve u rok službe.  (A kaj je najgore, mi redovito kasnimo u knjižnicu s vraćanjem Prdekovih knjiga jer redovito zaboravimo da su prošla 3 tjedna. U svoju obranu imam za reći da ih vraćamo u istom stanju u kakvom smo ih posudili, a ponekad ih i popravimo. Jadne te žene u knjižnici.)

Pa, u tom smislu, ako ikad otvorim nekaj, to bu bila vjerojatno onda knjižara kao takva. S popratnim sadržajima. Ne velim da s tim isto nemam problem. Ali barem onda knjigu prodaš, odnosno pređe u vlasništvo nekom drugom i imaš još koji takav primjerak u dućanu da baš ne cviliš jer je knjiga otišla pa-pa. (Imala sam ideju da svakoj knjigici priredim oproštajni rastanak s fanfarama i narikačama, ali su mi rekli da bi to možda bilo malo preveć… Pa onda nebum.) Ili si naručiš još. Ili se preseliš u vlastitu firmu i stražariš da slučajno kome ne padne na pamet provalit. Npr. Pa kad velim da mi nije lako, stvarno mi nije. A nedobog da još imam i gostovanje nekog pisca, pa još i da mi je među dražima. Misery, i tak to. Inače sam normalna. Sam tu i tam imam malo pomaknute ideje i tu i tam dobim inspiraciju, ali sam prilično bezopasna i ne sprovodim to u djelo jer znam da bi završila iza rešetaka. Ne znam kakve su knjižnice po zatvorima, ne isplati se to, a i društvo nije neko.

Nisam vam još poslikala Mitopejine knjige. Budem za vikend. Tek tolko da vidite zakaj budu pod ključem i zakaj nema šanse da to izađe van iz stana. (osim ovih 5, a i to je sad pod upitnikom…)

 

Kisi.

Rođendani i ostale prigode

IMG_20180502_113759_173

Nemam baš nekih novih čarapa, a niko mi neće kupit neke slatke da imam kaj sliknut :/ Al imam novih knjiga 🙂 Htela sam poslikat one Mitopejine, ali još mi nisu došle, pa zasad ovo, a možda i zamjenim fotku jednom kad ih se dočepam 🙂

 

Pa, izgleda da bi ovaj mjesec mogo bit poprilično u znaku knjiga 😀 Budući da se u svibanj strpala hrpetina nekih datuma (oćeš tak neke okrugle rođendane (ništ ne priznam), godišnjice, rođendane i godišnjice od friends and family isto, te sve neke takve prigode), pitaju ljudi ponekad kaj mi kupit. Knjiga je uvijek na popisu.

Pa, ajmo redom:

Ove godine nam je 10 godina braka. 10!!!! Nemam pojma kad je to prošlo. Imam osjećaj da me neko malo zajebaje u zdrav mozak i da je promjenil sve kalendare u neku čudnu godinu jer ja sam se udala prošle godine. Ok, možda pretprošle. Imam amneziju i nemam pojma kaj se dogodilo u međuvremenu  – na kalendaru piše 2018. Po mojoj slobodnoj procjeni, to je bar 6 godina više nego bi trebalo bit. Ali dobro.

Daklem, ajmo reć da je stvarno deseta godišnjica. Sjećam da sam jednom u vlaku sjedila pokraj jednog mladog gospona. Utrpo se u kupe s ogromnim buketom cvijeća i nekakvim paketićem i krene priča kak slave 10 godina braka. Omg. Tadašnjoj meni je prvo uopće bilo katastrofa pričati o nekakvom braku i klincima, a pogotovo s ovom brojkom 10…Mislim čak da je on tad bio mlađi nego ja sad, što znači da su se oženili negde u dvadesetima. Ranim. U tim godinama sam ja bježala glavom bez obzira od takvih primisli. I sad još trebam kao razglabati o tome… Omg… No dobro. Namjestila sam ja osmjehić i kak je sve to super i krasno i kak je to lepo da se oni tak vole, zbljuv i tak to…  U paketiću je bila zlatna ogrlica, zlatne naušnice i narukvica. Sad na stranu to kaj ja zlato organski nebrem smislit i to sve nekaj žuto mi je prilično ružno, ali činjenica je da je zlato jedno 10 put skuplje od srebra npr. Znam, radim s tim povremeno. Skupo je to. Pa sam ja stekla dojam kak je 10 godina braka nekaj jako bitno. I velko. I skupo. I onda ti muž kupi cveće i zlato. Jer je to jako skupo i sigurno te zato jako voli.

Nisam baš popušila foru, al planirala sam užicati za tu velevažnu obljetnicu neku điđu, da napokon i ja dobim nakit za poklon, ali… sam se predomislila. Ko i uvijek. Pa bum sad dobila knjige. No, ne neke bilo kakve knjige nego knjige od Mitopeje. Slinim nad tim već dobrih pol godine i sad sam ih se napokon dočepala. Izdanja su predivna. Naslovi isto. Ako ikad bankrotiram, bankrotiraćem na knjigama. Ako me prije toga mm ne izbaci iz stana skupa s njima jer nema di spavati. I eto, ipak je neka brojka tih 10, dobiš neke jako super knjige koje si sam hoćeš, a možda i poneki cvetek… Điđe ionak sama znam napravit. A knjige su općenito posebna kategorija koja kod mene spada u malo žešću ovisnost. 

Onda ima neki rođendan za koji bi rado da se ne spominje, al ima i tih nekih ljudi kojima očito nije bitno koja brojka se kotrlja, pa…. su me pitali kaj bi mi kupili. Pa su dobili ili budu dobili popis. Knjiga ofkors. Sve si nekaj mislim da stvarno otvorim blog o knjigama. Sumnjam da bi bila tolko dobra ko Bibliovca u tome, al sigurno bi bila unikatna. Moram nekaj smislit da ima i neke koristi od toga jer budu me stvarno izbacili iz stana ak ovak nastavim, a onda ne znam kak bum to sve preselila u kartonsku kutiju u kojoj bum živela jer nebum imala za kruh, al bum imala puno knjiga…

A onda i Prdek ide na te neke ročkase. Pa ljudi kupuju igračke, slatkiše, čestitke, oblekicu i tak. Kod nas je uvijek, ali uvijek u vrećici nekakva slikovnica, knjigica ili radna bilježnica. Kaj ja mogu. Profil zna imat akcije. Pa onda kad trebaš izgovor da naručiš hrpu knjigica za malo kuna – izmisliš da ti treba za dječje rođendane. Posle imaš muke jer bi najrađe to sve ostavila doma sama sebi i pod ključem da nebre van iz stana, ali…. Ajde, ipak mi ne treba baš 5 istih knjigica. Recimo. Ovisi u kom stanju sam u datom trenutku.

E da, i ja sam zakonitom isto za godišnjicu kupla knjigu 🙂 Jes da je o pivu, ali je knjiga. Nemam pojma kaj žene kupuju za te neke bitne godišnjice, mislim da nije baš zlatnina, ali nisam išla istraživat. Knjiga je knjiga. Ok, i bolest je bolest, al o tome ćemo neki drugi put.

Kisi 🙂

 

Proljetno čišćenje – vol 2

IMG_20180427_113749_892

 

Čarapice s pandicama jer sam s bubamaricama već posliknula:) I kava jer sam  morala na posel. A gle kak su slatkićke 😀 Cmiii.

 

Gledam ja tak malo po kupaoni ovih dana, i… Ajoj. Ono s ormarima je mila majka. Ima ona neka knjiga Marie Kondo o pospremanju i bacanju nepotrebnih stvari – sve si nekaj mislim da bi ju možda trebala pročitati napokon :smajlikojisikuckapostoluprstićem:

Kunem se, ali zbilja sam pobacala sve nepotrebne kreme, preparate, ulja, mazalice, lakove za nokte, neznamnijakajsvene, onak -jučer   No dobro-pred Božić, kaj sad. Al toga se jopet nakupilooooooo (da nebi bilo zabune, pobacala sam (i to teška srca) samo ono čemu je istekel rok, kaj je sumnjivo izgledalo ili nije bilo jasno čemu služi (ovaj dio ne baš sve jer nekaj super miriši, pa onak, nek si stoji još malo jer nikad ne znaš…). Ne pomažu ni raznorazni bjutiboksi, testeboksi, rasprodaje u Douglasu i bestfrendice koje imaju sličan poremećaj, pa imam i zaliha onoga kaj trebam, onoga kaj treba isprobat, onoga kaj mi je žal hitit jer je lepa ambalaža…. Možda da počnem pisati blog s kozmetikom

I sad da me ideš natjerat da pobacam sve kaj mi stvarno, ali stvarno ne treba, e pa…. to ne postoji. Sve meni treba, sve. Zalihe koje su u ogromnoj kutiji u ormaru u spavaćoj, jer u kupaonu ne stanu, ne brojim jer… tam su osnovne stvari. Najozbiljnije. Kad bude u dm-u ili bipi ili negde akcija, pogotovo ona 1+1, odeš pa si kupiš. Dvogodišnju zalihu šampona i regeneratora recimo. Taman da prođe rok onom zadnjem. Treba mi. Prdeku Mixa baby 4 kom jer je 1+1. Pa ono, jednu potroši za cca 3 mjeseca, pa da si ima jer bu valjda nestalo za godinu dana i više ne budu imali ( Ok, to je isto story of my life jerbo dok otkrijem nekaj kaj mi paše, obično to nestane iz asortimana u nekom trenutku). Dezići i gelovi za tuširanje za zakonitog jer…. a treba mu, a sam si nikad nebu kupil više od komada jedan, pa makar bili i na 70% akciji. I tak, al fakat su osnovne stvari.

Kutije od Bjutiboxa i Testerboxa stoje tam di su knjige jer su lepe. I služe za ono kaj trenutno ne trebam dok ne potrošim ono u kupaoni. trenutno ih ima 10. Kutija. Sve su pune. Nečega. Nisam vas ništ pitala.

A ono u kupaoni…. Imam dnevnu i noćnu kremu i još jednu dnevnu jer sam fulala i sad ta čeka da potrošim noćnu, pa da ovu koristim ko noćnu jer za dnevnu mi ne valja, a nema šanse da ju bacim. Imam serum za lice (i to 2 različita), za koje ne znam zapravo jel idu prije ili posle kreme ili opće nejdu s kremom, al za kog boga onda uopće imam kremu, i tak sad stoje i čekaju da budu iskorišteni ko noćna. Isto zato jer nema šanse da to bacim. I kapsule za lice, neki koncentrat za bore i ostalo na kaj sam se navukla jer mi Žeža kupla jednom i sad sam ovisna.
Onda mlijeko za tijelo ( bilo na akciji 1+1), ali to stvarno koristim stalno jer moram, pa ajd. Ali… Onda još imam i ulje za tijelo, ulje za tijelo sa šljokicama, losion za tijelo, losion za tijelo sa šljokicama, maslac za tijelo i sprej za tijelo, mlijeko kaj je Žeža kupla jer bi mi se možda moglo dopasti i tak. Nemam pojma kaj će mi to sve. Sad je sve u opticaju dok opet ne zaključim da bi možda trebala koristiti jedno po jedno. Imam suhi šampon za kosu, ono za volumen kose, 2 ulja za kosu, nekaj iz salona kaj je za sve na kosi i to je super, parfem za kosu, sprej za zaštitu od sunca za kosu, pjenu za kosu, masku za kosu i silikon za vrhove, a od svega koristim kokosovo ulje i šampon. I suhi šampon. To imam 4 kom – jedan koji koristim jer mi je super, drugi isti takav jer to oće naglo nestati i onda imam problem i 2 koja mi ništ ne valjaju al mi je žal hitit pa služe ko prva pomoć kad mi ovog super nestane, samo kaj tog nikad ne nestane jer stalno imam zalihu. Sad sam shvatila da bi ta 2 fakat mogla hitit. Neću nekom davat jer ne valjaju.
Ajde, uspjela sam se pribrati, pa sad bar za čišćenje lica umjesto maramica, mlijeka, tonika, ulja i neznamčegasvene imam samo micelarnu.
Al zato imam 17 maski za lice, 28 labela/sjalila/to nekaj za usnice i hrpetinu testera koji čekaju da nekaj eventualno potrošim pa onda krenem isprobavat… u svakoj vrećici, torbi, ruksaku, koferu itd imam kremu za ruke i labelo. A imam puno torbi. Al to je već druga priča. Sad sam spakirala sve te neke testere i putna pakiranja i idu s menom na more. Tak za 4 meseca. Nikad se toga nebum rešila.
A dekorative se nisam ni dotakla. I opće nije hrčak sindrom jer mi sve to treba. I nemojte me sad probati spašavat jer ja opće nemam problem s tim kaj toga ima tak puno, to mi je super. Stalno se imam čemu veselit. Uvijek nekaj novo. I sad jedva čekam neki testerbox da vidim kaj bum dobila…

Ne trebam odvikavanje, dobro sam. Svejdeno bi neka grupa za podršku dobro došla. Fala.

Kisi.

 

 

Prostitucija ili kak izbjeći besparicu

IMG_20180425_123737_564

Čarapice sam si kupila nove i testerbox mi je došel. Sve u rozom jer sam takva. Nisu baš najlonke, ali follower bu zadovoljan, a to je važno.

 

Sudeći prema situaciji u ovoj lakrdiji od države (a lakrdija jeje jer stalno imam filing da sam zalutala u neku epizodu Zone sumraka), u kojoj sve manje stvari ima veze s mozgom, a luđaka i bolesnika sve više, a i budući da više baš ne stoji ono da ak buš imal dobre ocjene, posle bu ti dobro niti ti to garantira da buš imal za kruh…. Pa, izgleda da bi mi bilo najpametnije da sam otišla u kurve. Sad bi već bila u penziji.

Još bi taman stigla dok su stvari bile kolko tolko normalne i prištedit neke eure i zbrisat odavde glavom bez obzira.

Jer gledajte. To je kaktiga ilegalno. Ali imaš više vrsta kurvi. Neke se zovu sponzoruše, neke posvuduše, neke su kaktiga “poduzetnice”, a ima i onih kaj rade kaktiga u salonu za masažu, a morti i kod sebe doma. Iskreno, koga briga. Pametnije su nego svi mi skupa jer su skužile da za skoro ništ posla ( Ok, za neke stvari možda moraš imat želudac, al svejedno to i nije neki bogznakakvi posel za većinu jer se baš i ne nadelaju. Svaka čast profićkama. Ovo ostalo samo dobro zgleda i klima glavom). Pa onda, zato jer je ilegalno, pare ne prijavljuješ. Nije tvoj problem kaj država neće dio. Fino si skupiš i boli te briga. Još ak naletiš na nekog ko je pun ko brod i baš mu se oće trošit na tebe, možeš se fino dočepati rješenog stambenog pitanja, auta i još pokoji komad điđe koji moreš uvijek prodat kad zagusti. A nit orala nit kopala. Malo se po krevetu valjala. Više put čak ni to. A bavit se moreš čim oćeš i proglasiti se poduzetnicom jer (ak si pametna i sposobna, ofkors) otvoril ti je i neku firmu, pa prodaješ “dizajnerske majice”. Posle kad se biznis malo pokrene (taj poduzetnički di se praviš da si menađer), na konju si. Čak i da te ostavi, nebre ti baš sve zeti. Osim ako nisi Vlatka Pokos. Onda ostaneš bez bundi i moreš spati u parku na klupici.

Nije da se sad isto ne prostituiramo di god neko dela. Isto se ljubazno smješkaš šefu, pa klimaš glavicom, pa dolaziš pristojno na posel, pa si dozvoljavaš da te se fino j… u zdrav mozak, obavljaš kaj ti ko veli… Samo kaj to delaš za 2000 kn. Ili 5000. Ili 15000, al si celi dan na poslu i nemaš više pojam di si i kaj si. (Sabor i slične tu izuzimam, al to je isto posebna kategorija kurvi.) Iskreno, rađe bi se šetala u skupoj oblekici okolo i sedela na kavi i delala điđe ili kaj već delaju dok im je dosadno, pa odradila tih pol vure kaj moram, odglumila praznoglavu plavušu i ostatak dana bila na miru, osim ak nebi morala na kakvi event. Za 10 godina se osiguraš i na miru si.

Samo kaj ovo treba rano početi. S 20 godina nije baš teško dobro zgledati, ali meni to niko nije rekel dok sam imala 20. Ne to da nije teško dobro zgledati nego da se umjesto faksa počnem bavit biznisom. Meni su rekli da moram škole završit. Evo, jesam. Mogla sam i još koju, recimo Promet. Tam bar nebi bilo teško. Čisto da imam nekaj za na zid stavit kad bum jemput živela u kartonskoj kutiji jer bu mi od silnih škola penzija taman za platit vodu, struju i neku jeftinu pivu od 2,5L. Piva je prehrambeni artikl. Koji ja nebrem smislit. Al ak nema druge, jbg. Od votke se morem samo onesvestit, od ovog se i najedem, a manje košta. Onda prodam stan da imam za više tih piva, pa se preselim u kutiju u park i okačim si diplome gore da si bum ponosna. A i ko zna, možda mi nekad zatreba za potpalu, pa da imam.

Da se razmemo, ovo nije tekst da bi se rugala ili potcjenjivala. Stvarno mislim da su takve x put pametnije nego mi koji smo si tražile “pristojni posel”, pa sad negde gubimo vreme za to da moremo platit kredit, režije i možda dete na more otpelat jemput godišnje.

A budući da se situacija u ovoj epizodi Zone sumraka nema namjeru popravljat, ostaju mi 2 opcije – ili brišem glavom bez obzira ili idem u biznis. Vjerojatno me sad više niko nebi platil da hodam s njim okolo na evente jer nemam više 20, al uvijek mogu biti Madame. Ako ništ drugo, bar bum dobar poslodavac, a ideja mi ne manjka. Legalizacija u ovoj državi ionak nikad nije predstavljala neku prepreku.

Kisi.

 

Proljetno čišćenje

 

 

20180210_163432Čarape: Stara fotka još otkad je bilo zima. Zato jer sam za vikend bila svugde i nisam ništ novo ni slikala ni kupila, aliiiii. Idem danas to obavit. Bar su najlonke. Follower bu sretan.

 

Pokušavam si očistit ormare.. Prdekovu oblekicu sam fino spremila po brojevima i to samo poslikam pred jesen i stavim prodat. Taj dio nije problem.
Ali onda sam krenula u svoj ormar… Well… Veli moja šogi da Kovačići imaju žešći hrčak sindrom.  Ma neeeeee. Opće. Tata čuva čarape stare 20 godina. Zapakirane. Nisam sigurna da su još dobre, al u najlonu su.
Kaj se tiče mog ormara – jes da cvilim ko i sve babe da si nemam kaj obuć, a ormar prepun, al kaj tam sve nutra ima, mogla bi buvljak otvorit.

1. Obleka “smršavila bum”
Neki dan mi se frendica smijala jer čuvam svoje mršave levisice prek 15 godina. Da je to bar sve kaj čuvam.  Imam majica koje su mi nekad tak super stajale. Sad kad ih probam, ko da se nasukani kit pokušava uvući u steznik. Nema di nekaj ne ispada van. Ma nek ipak još malo stoje, budem ja skinula kile, pa bum možda jednom opet stala u to. (Još uvijek u to vjerujem unatoč svim pokazateljima da se to nikad nebu dogodilo. Nada umire posljednja. Problem je jedino kaj zbog toga nemam mjesta u ormaru.) Posebno mi je teško baciti stvarčice od prije porodiljnog. Gornji dio još nekak, ali hlače… Prokleti kukovi, raširilo se to i sad neće u faking hlače i to je strašno. No, ok znam da je problem u špeku. Budem. Krenula sam. Evo, samo što nisam. ( Već sam godinu dana u teretani i još ne stanem u to. Trener tvrdi da ima veze s tim kaj trpam u sebe. Polako si mislim da možda ipak ima praf.)

2. Obleka “bude to jemput opet moderno” 
Pa kaj oćete. Vrnulo se. Evo Šišmiš rukavi. No, nije tak tragično ko oni osamdesetih, ali su se vrnuli! Doduše, sumnjam da bum ikad opet obukla sve one kratke haljinice i bluzu s podstavljenim ramenima i sako koji je sačuvaj bože, nisam ga nikad obukla, ali možda ono ipak jednom, nekad… Pa šteta ga je, novi je i tak to…
Imam bome i tih nekih stvari kaj se odavno više ne nose, ali onda kad se nosilo mi je to bilo tak super da nebrem sad to bacit, možda bi bude opet super ( mislim da nikad, al hrčak sindrom…)

3. Obleka “jemput kad bu jako zima”
Ogromne debele veste. Podstavljene hlače koje nema šanse da navučem na sebe. Štucne. Kape koje nikad ne nosim niti sam ikad nosila. Šalovi 15 komada, nosim 2. Da neko vidi kaj sve čuvam, mislil bi da živim na Aljaski. Opće ni ne znam otkud mi sve to. Bitno da si imam. Možda da nabavim još koje štucne jer bu vani – 50 nekad, pa da me ne iznenadi. (Ok, mislim da ovo ipak odlazi iz kuće jer fakat nema smisla.)

4. Obleka “dobro je za po doma”
Gadna kategorija jer u nju spada sve kaj nije za po vani. Stare trenirke. Stare dukse. Stare čarape. Stare tajce. S rupama. Al ono, tople su i udobne. Nemam piđamu, pa stare majice za spati. Potkošulje za koje nemam pojma kaj delaju u ormaru jer to opće ne nosim. Sve kaj je staro i ima kakvu rupu je za po doma. Jbt, ko da vrt okapam ili hodam graha brat, pa mi žal nositi po doma nekaj celo. ( Nije da je okapanje vrta i branje graha loše. To je super. Nekad sam išla u polje dok su deda i baka bili s nama. Tam se takva obleka nosi, koju ti nije žal.) I onda kupiš nekaj za posel, to se ofuca s vremenom i eto za po doma. Toga za po doma ima da bi dućan otvorila. Kaj isto nije bedasta ideja. To niko nema. “Obleka za po doma”. Nemojte mi sad fkrasti ideju jer ju idem patentirat.

5. Obleka “zaboravila sam da to imam”
Toga obično bude u dnu ormara, nekoj vrećici kaj sam si pospremila ili ispod kreveta. Joooj, pa gle to su one hlače kaj sam si kupila u Italiji tam negde devedesetosme, pa sam zaboravila na njih! Ali opće ih nisam nosila! A baš su dobre! Možda bum si jemput to obukla kad bum trebala izgledat ko klaun! ( je, ne pašu si s ničim, izgledaju čudno i nejdu na mene, ali kaj bi to bacali kad bum smršavila pa može za po doma.)

6. Čarape
Mislim da objašnjenje nije potrebno.

Mogu ja to. Još samo da objasnim sama sebi da mi sve to ne treba i na konju sam.

 

Fanatik čarapa

IMG_20180420_121534_105

Parfem. Čarape nebumo spominjali.

 

Zapravo sam danas mislila napisat osvrt na još jednu slikovnicu, ali imam bolju temu. Čini mi se da cure još umiru na smeha. Zato jer imam tog nekog kao followera s fetišem. Čarapa fanatik. Patologija da nebre bit žešća. On bi si kao diskutiral o čarapama. Ženskim.  A kad mu pogledaš profil -osim kaj je otvoren prekjučer, ima 3 slike gore i to je dete. Valjda jeje punoljetan, ako su to njegove fotke.

 

Ne znam kak ti to padne na pamet upasti ko debil na stranici koju nisi ni proučil. Al si zato fanatik čarapa. Ne znam opće kaj to je. Ima sreće kaj nisam bila od volje, pa je samo otfikaren po kratkom postupku, jer da sam bila od volje, nikad mu više nebi palo na pamet prokomentirati o čarapama s bilo kim. Ja sam znate, žensko, pa sigurno više o tome znam.

S tim da je prvo imal ispad na instagramu, isto je nekaj baljezgal da mu se sviđaju najlonke. Samo kaj tam nema “seen” ako ti prvo ne dozvolim da uopće vidiš da sam vidla, pa ti piši kolko oćeš. Onda je zaključil valjda da je ili na ignore ili nisam vidla njegov majstorski upad, pa je došel na fejs.

Gle, na instagramu imaš fotke i heštegove. Više manje nema teksta, pa mogu shvatiti da nemaš pojma o čemu se radi. Makar i dalje ne kužim kak se pališ na rozu čarapicu pokraj neke knjige ili na onu s bubamaricama i šalicu kave, ali jbg. U patologiju ne ulazim, nesam školovala.

Aliiii, dođeš na fejs! Di ima daleko manje fotki nego na instagramu, svaki drugi post je link na blog, očito govoriš hrvatski ilitiga u ovom slučaju sprski, ali razmemo se. -Znači mogel si i proučiti o čemu se točno radi, fotka tih famoznih “sviđaju mi se” najlonki je jedna i to ne baš dobra i imaš isti upad ko i na instagramu. I misliš da si super pametan i da te niko nebu skužil kaj oćeš. Da prokomentarisati čarape. Da možda nebumo diskutirali o sastavu i kak se koja skvrči u sušilici. Valjda ga zanima kolko ih se može nositi prije pranja ili neke takve tajne zanata. Pa bi komentariso. Skomentarišem te ja u troskoku.

I onda dobi prvi put bezobrazni odgovor, al jbg, IQ ne proradi, pa se zakopa još malo. Jer je valjda svrha tih fotki da bi se javljali takvi ko taj. Samo mi je žal kaj nisam još malo komentarisala s njim, da vidim dokle to ide. No, i onda bi objavila razgovor, bez brige. To bu sljedeći, ak naleti komentarisat čarape.

Nije si kriv jedino to kaj je naletel na yours truly. Kojoj se baš ne komentariše, pa je bil brzo gotov. Ne znam dal je brzo gotof i inače. Valjda ovisi o čarapici i u koji ambijent ju smjestim. Ja ne znam, meni su te fotkice lepe. Znam za likove koji se pale na odvode, pa se valjda neko pali i na čarape sa srčekima, a imam i nekoliko Starwars i Justice leage. Sigurno je betmen u pitanju. Ko zna kak bu reagiral ako poslikam one s Belle iz Ljepotice. Morti mu herc otkaže.

No, baš me briga na kaj se ko pali doma u svoja 4 zida, al jebemu kad ideš po internetima komentarisat, daj uključi malo pamet. Imaš sadržaj na internetima i za to, al vjeruj to nije stranica na fejsu. Pogotovo ne ako vidiš da nema veze s tim. Osim kaj su poslikane čarape za teretanu. Wtf.

Ko što sam rekla, u patologiju ne ulazim. Al već u komunikacijske vještine bi mogla, pa ak nekom još padne na pamet nekaj slično – dajte najte. Ne znate s kim imate posla.

Kisi.

 

*** Razmišljala sam si dal da opće stavim kakvu fotku, nije mi baš svejedno. Ipak jesam. Da si fanatik nebu tužan, bogec.

Da nebi još i naslov zmišljavala. Nek si smisli ko si hoće.

IMG_20180418_121233_387

 

Čarape su roze, al ja nisam u ružičastom i u cvjetićastom nego me uopće nije briga kaj si ko misli o čarapama ni o knjigama ni bilo čemu. Danas. Me. Se. Čuvajte.

 

Danas mi nije dan i to onak uopće mi nije. I nadrkana sam i pissed of i dosta mi je svega. I jako bi rado da me neko vrati jedno 20 godina unatrag i da mi ostavi pamet kakva je sad.

Prvo ni mrtva nebi upisala ekonomiju, taman prala čaše u nekoj birtiji do kraja života. Onda bi otišla na neki suvisli faks, završila kaj me zanima i posle toga si bila frilenser i nema tog boga koji bi me nagovoril da negde hodam na posel i od 8-4 i to još u drugi grad.

Dečke bi imala taman tolko da dok mu padne na pamet useljavati se skupa zbrišem glavom bez obzira, a ostale korake nakon toga nebi uopće poduzimala, taman spičili poreze na samce da mi ništ ne ostane od plaće. Al bi bila frilenser. To vam znači da nema ugovora, nema šefa, delaš kaj ti se dopadne, i /ili naplatiš kak spada.  Nebi me bilo ni briga za naplaćivanje tu jer bi prvom prilikom pobegla van iz ove lakrdije od države.

Onda bi si vjerojatno zbavila vozački dok sam još imala kohones za takve egzibicije i nebi mi na pamet padalo da me neko drugi vozi nekud i da onda još moram razmišljati o svima kad ko more doma s posla. Aha, da, nebi se morala vozit na posel jer bi delala od doma ili iz neke birtije.

Opcija B, ako nebi bila frilenser, onda bi pekla klipiće ili bila frizerka ili ugrađivala trepavice ili masirala ili nekaj takvo za kaj ti treba dobra volja, talent i malo pameti da to delaš sam u svojoj firmi, a ne za nekog drugog, osim ak ti taj nije partner. I to ne zato jer mislim da tam leže penezi, nego zato jer mislim da su to poslovi s daleko više smisla i mozga nego bilo kaj trenutno kaj se dela po raznim kancelarijama. Ali ne, ti si pametna, moraš škole završit. Jebale vas škole.

Te neke društvene norme, kakti. Izgleda da sam bila žešći idiot kad sam to nekaj kao ispoštovala. Što znači da sam popušila foru na najjače. Još tu srednju ajde nekak, maloljetan si, pa te doma usmjeravaju, pa kao ideš. Još dobro da nisam Gimnaziju upisala, od tam sam pobegla na vreme, još prije upisa. A namjeravali su me tam poslat. To kaj sam upisala Rudak mi je bila jedna od boljih odluka u životu. Posle sam to sjebala s izborom faksa i tak još nekih gluposti koje delaš kad si hoćeš biti uzoran građanin i intelektualac. Ma je. I muzičku.

A nisam baš bila ni preveć inteligentna kad već tad nisam skužila da ako su ljudi voljni dati svoje pare za gablec za to da im ja napišem sastavak za zadaćnicu iz hrvackog, da onda tu nekaj ima. Pa bi valjda neko posle dal i neke pare da mu napišem neki tekst za nekaj bitnije. Ne, ja odem na ekonomiju. ( Nisam namjeravala ni biti novinar, nemam takve ambicije.) To je kad te niko ne usmjeri kam treba nego tam “di si buš najsigurnije posel našla”. Ne da sad krivim nekog drugog kaj sam ja bila glupa, ali sustav nam je idiotski.

Bitno je da imamo papire iz crkve. Sakramenti i to. Sveta voda bu nas spasila. Baš. Bez brige, ne deklariram se okolo ko vjernik, unatoč svim zbavljenim papirima. Ni na popisu stanovništva nisam. Možda da tak naprave svi koji skupa s menom viču kak je to idiotizam, kroejša nebi bila “većinski” katolička država, pa bi pare za Vatikan dobili neki koji bi to pametnije utrošili, a bagra na vlasti nebi bila na vlasti i ovi iz šume i s kamena bi si bili u manjini ili nebi imali za koga glasat u ime raznoraznih biskupa i popova. I deca bi imala vjeronauk tam di takve stvari spadaju.

Isto tak nikad nebi kupila bilo kaj na kredit uključujući stan. Rađe bi plaćala podstanarstvo. Ionak nebi živela tu. Pa si stavljajate hipoteke i zajebavajte nekog drugog.

To sve gore navedeno samo govori kolki sam idiot. Sve sam to napravila po PS-u, osim kaj odbijam imati veze s popovima. Bar to. A ostalo sve sam si sama smestila i onak sam se fino zajebala kak ima biti. A mogla sam to sve fino poslati u materinu, samo da sam imala malo mozga. Inače imam i papir za pamet. Piše neka brojka gore. Rezultat je u kategoriji genija. Jako sam si ponosna. Jedino kaj bi prema vlastitoj sposobnosti za život i smisleno donošenje odluka sama sebi dala IQ 39.

A ja sam neko ko si utvara da se neda zajebavat. Vidim iz gore napisanog kak se nedam. Jako sam puno postigla s tim kaj znam lajat dok neko ima tendenciju smjestit me za štednjak, a s druge strane si sama smjestim kajlu i onda prejde par godina prije nego skužim kaj sam napravila. Kak je tek onima kaj misle da treba rodit 10 dece, trpit pijanog muža i batine i mislit si da je to tak normalno. Onak, wtf.

Neke odluke su se isplatile u neku ruku samo zbog ljudi koje sam zbog toga upoznala, ili kojih nebi bilo da nisam neke stvari odradila, ali u globalu, da me neko vrati natrag, ma dajte, molim vas. Pakujem se i odlazim, ako nam je suđeno, budemo se sreli i u Tunguziji, a ako ne, kaj vam ja mogu.

A i to isto, ako neko čita ove baljezgarije, nebu vam se ruka osušila ako koji put stisnete lajk ili ostavite komentar, pa makar i na fejsu. Da sam htela biti u tišini, onda bi si pisala doma u ćošku u bilježnicu. Al ne, ajde piši blog, bumo te čitali, njanjanja. Vidim. Sve u 16 se čita, pomama žešća. Srušil mi se blog kolka je navala. Opće ne znam kaj bum kad mi počnu nudit pare od tolke čitanosti, morala bum dijelit stvari i reklamirat. Kak je krenulo, i nagradu bum pokupila, a da se opće ne prijavim.

Puno fala, jako ste angažirani. Razmislila bum si sljedeći put dok bu neko nekaj trebal.

A sad idem urlat na sljedećeg ko naleti. Ne treba stiskat lajk, čula sam da si to moreš i platit. Fala.

O tehničkim dostignućima

 

IMG_20180416_120745_934

Čarape: Proljetne 🙂 Tanke, s točkicama  – Jadran. I bomboni bez šećera. Varam samu sebe jer trener viče da nema predaje i nemam baš izbora.

 

Sreća je kad se ujutro preračunaš i skužiš da ipak možeš još jednom stisnuti snooze 🙂

Ili čak 2 put. Najozbiljnije, tome koji je izmislil snooze treba dići spomenik. Svjesna sam i razmem da ima onih kojima to ide na živce i pizde kaj ovaj drugi snuza do beskonačnosti i svakih 10 min se strese jer neki vrag opet zvrnda, ali… Well, mene to spašava. Ne znam kak bi se ujutro digla da nema toga. Mislim da se nebi. Nakon prve zvonjave se natrag onesvestim. Ta prva služi više manje tome da mi je negde u glavi, u magli, ispod svijesti neki tračak misli o tome da se sad negde treba probudit. Ja sam noćni tip koji ne funkcionira ujutro. Ujutro nema doručka, nema kave, nema paljenja vijesti, sve samo da mogu 5 min duže spavati/drijemati/ležati i buljiti u prazno/sve osim dići se. No, operem zube, odem na wc, obučem se i našminkam. Bez šminke nikud, ni za koje pare. Nije ni meni svejedno dok se vidim ujutro u natural look izdanju. Kad sam se vratila u Vž, prvo sam se dizala u 5 i 15 jer smo kretali 10 do 6. Onda sam se dizala u pol 6 jer smo kretali u 10 do 6. Onda smo kretali u pol 7. Ja spavala do 6 i 10. Sad imam ekipicu koja kreće u 15 do 7 jer rade blizu mene i Prdać više nema ranojutarnji šou u pol 6, pa spavam do 10 do 6.  Al mobitel prvi put zvoni u 5:30. Pa u 5:40. Pa 5:50. No, shvatili ste. Svaki put ga uredno ubijem i onesvjestim se na sljedećih 10 min. Stisnula bi ja još koji put, ali je namješteno da može samo 3 put. Iz očitih razloga. A ne dignem se još kasnije jer mi treba 20 min do kupaone budući da ne znam di sam i tek sam napola došla sebi. A da se dižem na prvi zvuk budilice, mislim da bi bauljala pol sata okolo i završila spavajući recimo na balkonu ili je čak vjerojatno da bi me našli u majici za spati vani na ulici kak čekam prijevoz jer bi se zaboravila obući. A ta majica za spati i nije neki prizor. Kad bi znala da me niko ne treba sljedeća 2 dana i da ništ ne moram i da nema šanse da me neko probudi, mislim da bi 2 dana spavala. Ko, navikneš se na rano dizanje. Aha. 10 godina putujem u Zg i natrag, pa se nisam navikla. Prdać se budi oko 7. Ja još uvijek jedva otvorim oči dok on viče “Mama , piškii mi se”…. Pa ga pošaljem nek ide sam jer je već velki dečko. I onda se pravim da spavam jer si mislim možda mu se ipak još malo spava, pa  ipak zadrema na još sat/dva/tri. Nada umire posljednja. Svejedno se još nije dogodilo da zaspi natrag. Čak ni po zimi kad je u 7 još mrak, a kamoli sad dok je sunce ranom zorom. Najbolje kaj dobim je da se vrati natrag u MOJ, ne svoj krevet, stisne se malo i onda bogec strpljivo čeka oko 5 min da se možda pomaknem, pa kad skuži da nebu to baš tak išlo, počne se vrtit po krevetu, pa me grli, pa me budi, pa “mamaaa, ja bi išo u drugu sobu igrat seeee”… A nećuuuu. Pusti. Me. Da. Spavam. Kad ta deca počnu spati ko svako normalan, bar do 11?!? 

I tak, radnim danom ujutro se jedva dignem, dobauljam do auta, dolazim sebi do podne, odlučim da idem spavat danas u 9 s Prdaćom i kokošima, tj čvrsto si obećam da idem spavat čim prije. I onda, Prdać zaspi, a ja u 11 navečer frčem žicu. Budna. Da treba gledat filmove do 3 ujutro, nema problema. Maltene se prisilim u 11 u krevet jer znam kaj me čeka ujutro. I onda još roštam po mobitelu do 12. Budna. Ne spava mi se. Osim kad skrahiram jednom u 3 mjeseca pa se onesvjestim a da ni ne znam. I svejedno ujutro nema šanse da se dignem svježa i odmorna, a pogotovo ne bez opcije snooze. I uopće ne pretjerujem kad velim da bi tome ko je izmislil snooze trebalo uručiti nagradu za mir u svijetu. Ovakih ko ja sigurno ima još. Pa sad vidite kak bi zgledalo da se svi ti dignu u nemogućim uvjetima na prvu zvonjavu alarma. Garantiram da bi bilo mrtvih. A ako ne to, onda barem povećani postotak posvađanih, a o razvodima da ne pričam. 

Proljeće me inače sustavno ubija u pojam s tim izlaženjem sunca usred noći. Rolete su zakon. Nemere. Prije 8 se nema kaj razdanjivati. Onda deca misle da se treba zdići, oni neki jutarnji tipovi kuhaju kave u 6 vjutro i opći kaos to napravi.

Fino rolete, snooze i tak se moremo razgovarat. Kad mi već ne dozvoljavaju da dolazim na posel u podne. :/