Featured

Tadaaaam :D Eto ga, imamo blog!

 

kiss

Čarape: Dokoljenke s pusom.

Penti, 15 kn na sniženju.

Raspoloženje: Faking Valentinovo.

 

No, nije baš faking Valentinovo, al nekaj sam morala napisat😂

Eto na, blog! Ta daaaaaaam 😀 ( De su tu smajlići, trebam sad fanfare i torte i srčeka, a neda mi se ić na fejs kopiravat. Jesam plava, kaj sad. )

No, uglavnom, ne znam kaj mi je bilo da idem ovo prtljat jer već tjednima pokušavam to složit da na nekaj liči, pa je ovo donekle pristojno. A i iskreno, neda mi se više. 😀 Danas. Sutra možda opet promjenim, ak se uzme u obzir to da se nemerem odlučit ni oko naslova, a kamoli svega ostalog, tak da se nemojte čudit.

Kaj se tiče tematike mog piskaranja tu, je pa ni tu se nemerem baš odlučit, pa ono. Ostaje svaštara. Ilitiga kaj mi padne na pamet. Kad skužim kak postavit tekstiće pod određeni naslov, budem. Zasad ide tak kak me opere, pa bumo vidli. Kaj vam ja mogu, nisam sposobna držati se jedne teme ili farbe ili čarapa😂

Pa budu i osvrti na knjige i neke stvari koje me piss off i one koje me vesele i crtice iz života i tak to sve nekaj pomalo.

Idu i slikice. Čarapa ofkors. Nisu fkrađene, ja sliknula. Ali kak sam dosad slikala pretežno điđe i Prdeka, nisam ni tu baš na ti, al bude s vremenom bolje… Ne obećavam, al potrudit ćem se.

Jedino još ne znam jel da ovo pišem i na engleskom. Pretpostavljam da zasad nema puno smisla, a i ono – pa ko bi to prevel. Probala ubacit na google. Ne pitajte. Potisnula sam to.

Čak sam se potrudila i otvorit fejs pejđ. Aha. I Instagram. Doduše, tu mi se čini da sam nekaj sprtljala. Budemo popravili s vremenom. Pa kad već piskaram, a nek onda bude kak spada i da me ima posvukud.

Trenutno nema puno tu. Ima neke stvari o meni, i par rečenica okolo čarapa, al to možda izbrišem jer je to bilo samo probno. Ovo oko čarapa. Rubrika “O meni” ostaje, može sam dobit još koju točku, pa svaka čast ak se kome da čitat😂

Tolko od mene. Nije puno, al čoveka veseli.

P.S. Jedino ne znam kaj da radim sa svim onim starim tekstovima koji visidu na fejsu o.O Kak to prebacit tu u neku arhivu? Ili da ne diram? Hm.

 

Zakaj hodam u salone – vol 3 ( ili kak sam sebi smjestiš kad ne treba)

IMG_20180611_130345_481

Evo, i čarapice 🙂

 

Da, ima još 😀

3. KOŽA 

Imam svijetlu kožu koja teško tamni. Potamnim ja, al moram biti na plaži jedno 3 tjedna da bi se vratila doma s donekle vidljivim dokazom da sam bila na moru. Inače prvo pocrvenim, pa se to crveno pretvori natrag u bijelo. Tamnije nego na početku, al svejedno nemoš tvrdit da je smeđe kad nije.

Budući da nisam svake godine 3 mjeseca na moru, a još manje to mogu izvesti prije sezone da bi se šetala s preplanulim tenom već u petom mjesecu, a solarij je obaveza i moraš ići svaki drugi dan i neda mi se…. Nekad mi se i da, al jede nofce. Pa znam odustat na pol puta ili mi se više neda.  Onda imaš opciju 2.

Ne, hodat okolo s nijansom posnog sira nije opcija.  Zato jer nije.

Opcija 2 je umjetni ten! Di ćeš lakše, namažeš se i čekaš. I onda hodaš okolo s preplanulim nogicama. Seksi.

Rajt.

Slučaj 1 –  Špricanje

Bilo je to kad se jedna frendica udavala. Pa kak je to bilo u rano proljeće, a niko još nije bil na plaži nit je kome palo na pamet ići u solarij, a naravno da se udavat u bijeloj haljini s bijelom bojom kože nije prihvatljivo – idemo mi u salon ( ok, ovo je jedini put da ići u salon nije bilo najpametnije). Tam te našpricaju, pa imaš sunčanu boju za par sati! Nije ko s ovim stvarima iz drogerija, jer ti ovo naprave profi i budeš ujednačena, aha.

Rajt.

Još meni palo na pamet da bi samo gornji dio tijela mogla podvrgnuti špricanju jer mi se noge ionak ne vide. Pa smo otišle. U salon. Mladenka, njena sestra i ja. Našpricalo nas. Rekli su nam kad dojdemo doma da se ne tuširamo neki broj sati ili tak nekaj. Mislim da nije bilo do sutra jer bi se sjećala da sam sredila posteljinu. Za par sati sam ju zvala da ju pitam jel to normalno da izgledam ko da sam se namazala s pastom za cipele.

Nakon prvobitne panike i tak tih stanja, nadale smo se da pasta za cipele tuširanjem ode dole. (Jer bu se žena u protivnom sutra udala takva. Lako za me. Ja ne nosim vjenčanicu.)

Pasta je otišla, ali ostala je tamna koža. Bila je ujednačena, nije smrdila i sve to skupa je bilo ok s te strane. Mali problem je kaj je bila skroz krive nijanse jer ja tak ne tamnim. Drugi problem je kaj je to bilo jedno 4 tona tamnije nego je trebalo bit. Ne znam kak ljudima nije došlo da me malo obrišu maramicom. Ja sam sama sebi izgledala zmazano, a da ne velim da se iz aviona vidlo kak to nije prirodno.

Nije ni mladenka bolje prošla. Ja sam se uvukla u crno i čamila otraga da me ljudi ne gledaju. Ona je bila u bijelom i u centru pažnje. Ne ulazim u to kak si je bila super jer se nebi štela mešat.

Prava romantika je počela par dana nakon kad se to sranje počelo skidat. U dijelovima. Prema narančastoj. Pa si malo ko irski seter s pjegama. Tj. ne baš malo, dobrih 2-3 tjedna dok se to skroz ne opere.

Zaboravila sam ju pitat kak joj je vjenčanica izgledala iznutra. Možda bolje da ne znam. Ko znakaj su na kemijskom mislili.

To je bilo tad i više nikad. Nema tog boga koji bu me više nagovoril da se idem u salon špricat. Odem u salon u solarij. Možda nije najzdravije, al dobiš farbu koja se ne skida u flekovima i ne liči na pastu za cipele.

 

Slučaj 2 – sprej za samotamnjenje

Sad se druga frendica išla udati. Pa kad već ideš napravit klauna od sebe, onda to izvedeš kad te svi vide. Nema smisla da to radiš dok nikud nejdeš.

I nebum sad reklamirala čije, ali pojavilo se novo, novo, najnovije supersvemirsko najbolje sredstvo za samotamnjenje na policama u dućanu. I koštalo ko Sv. Petra kajgana. (Inače nemam pojma otkud taj izraz, al uklapa se).

Naravno da sam popušila. To je bilo prije nego sam skužila da je to sve porez na budale.

Kupila, došla doma, sve napravila po uputstvima. Ipak sutra idem na svadbu.

Hodala po stanu par sati u gaćama i nikud ne sjedala da se “ravnomjerno” potamni. Napominjem da je to bilo popodne. Sve se upilo, prošlo još par sati da nebi slučajno negde nekaj zaj…

Ošla spavat.

Ujutro sam si razmišljala kak da se vratim u jučer i sama sebe ošamarim prije nego uđem u dućan i potrošim novce na supersvemirsko sredstvo koje napravi klauna od tebe.

Plahte su bile smeđe. Drek smeđe. Završile su u vešmašini u roku odma da neko ne vidi kaj sam izvela.

Lice mi je bilo u prugama, a ostatak tijela u flekovima, ovisno na koju stranu i kolko sam spavala.

Boja je bila prekrasna. Bolje da sam se s narančastom temperom ofarbala.

I smrdilo je. Meni svi ti losioni, mlijeka i sprejevi za samo tamnjenje smrde kad obave svoje ( da, pokušavala sam posle opet, samo ne tak drastično i odjednom).

Cjelokupni dojam: Fail. Žešći.

Kak popravit? Nikak. Malo sam popravila lice nekakvim puderom, navukla najlonke da mi se ne vide previše noge i pravila se luda.

Posle sam otkrila nekakav sprej za noge koji ostavlja film, a nema reakciju s kožom. Čak je i boja bila dobra. Jedino kaj nema nikakve šanse da si ja to ravnomjerno nasprejam i svaki put sam bila šarena i prugasta. Probala sam razmazat, al nije išlo. Antitalent, nije mi lako. Sva sreća, to se dalo oprat, pa nisam morala takva hodat okolo.

One maramice za lice i ostale stvari kaj su u međuvremenu izmislili – nisam kupila. Niti mi više pada na pamet. Znala sam dobit na poklon nekakva mlijeka koja imaju u sebi nekaj malo tog za samotamnjenje – čim sam pročitala sastav – bacila sam to.

Dosta je bilo. Sad hodam okolo u nijansi blještavo bijele i čekam da sunce obavi svoje.

Kisi.

 

 

 

Zakaj hodam u salone -vol2

IMG_20180608_113615_303

I dalje hodam bosa 🙂 Možda sliknem koje čarape kad malo zahladi…

Okolo kose sam rekla kaj sam imala, mada sam se posle još naknadno sjetila da me frendica uspjela i ošišat  – jedno mjesec i kusur sam hodala sa špangicama i kapom okolo jer mi je odrezala šiške tak da su stajale u zrak dok bi se nakovčale. Imala sam od pol glave odrezane šiškice. Da je otišla malo više ukrivo, valjda bi imala jaču fusbu od nogometaša.

Isto tak sam si uspjela skuriti kosu nad štednjakom. Kaj sam radila? Palila cigaretu na ringu. Ne želite znati. Sva sreća pa me niko nije slikal, a i smrdilo je.

No dobro. Idemo dalje.

2. DLAKE

Slučaj 1 -obrve

Negde u doba kad smo se zaključile da su nam obrve predebele i da neke imaju viška dlaka između očiju i da to sve treba biti uredno i tanko  – nabavi pincetu i čupaj. Neke su si počupale sve. Onda su crtale crnim i smeđim  Ne znam kak im se dalo jer su redovito pred kraj dana hodale okolo bez bar jedne obrve. Obrisalo se usput. Prisloniš glavu i ode obrva ili pol.  Ljeti kak je bilo, neću ni znati. Ali neke su si to tak super počupale da im svaka čast.  I oblik i sve.  (Ovo za ozbiljno – meni to nikad nije uspjelo napravit da izgleda pristojno.)

S vremenom se promjenila moda i prošla ta manija bjesomučnog čupanja obrva. Svima su fino natrag narasle.

Aha, svima osim meni. Ja sam si počupala previše. Sve kaj sam počupala nikad više nije naraslo. (Kosa i sve ostalo normalno raste.) Tragedija je u tome kaj godinama opće nisam kužila kaj sam napravila i da mi zapravo fali skoro centimetar obrve od nosa do početka te počupane i da to nije dobro. Kaj bi ja to išla onak olovkom mjerit di bi trebalo to počet. Pa to SF. Čula sam ja za to, al preveć komplicirano i ne razmem. Onak, lepo, odokativno sam ja to rješila. Sva sreća samo kaj sam to napravila otprilike isto na obje. Nije sreća jer sam navodno stalno izgledala začuđeno. Dobrih 15 godina kasnije je frendici trebalo koji tjedan da mi objasni da to ne valja. ( Frendici kojoj je to struka.)

Rješenje je vidla u tome da si nacrtam dio koji fali. Je, ja bum crtala. Pa ko bu to pogodil da zgleda kak spada. Čak mi je i kupila sjenilo i olovku i pokazala kak. A kaj da vam velim. Te neke metode iscrtavanja obrva koštaju tolko kolko mi treba da si laptop kupim. Eto, crtam. S vremenom sam i sama sebi počela zgledat čudnjikavo dok ih ostavim kak jesu. Pa crtam. Nisam čak ni loša. Ponekad se ni ne skuži. Pa ti čupaj dok ne treba.

Ako odem u salon, znam iskoristiti priliku da mi to odradi neko ko zna kaj dela, pa ponekad znam i izgledati ko normalan čovek.

Slučaj 2 – noge

Noge su krenule isto negde u srednjoj dok je to sranje od dlaka počelo rasti. Pa sam žicala britvicu. Pa mi je tata objašnjaval da je to glupo. Jer gledajte – naše mame nisu uništavale dlake na nogama, nego su hodale okolo s tim i nikom ništ. Strašno.I muškima je to bilo ok. Isto strašno. Je, znam, emancipacija žena i zakaj to radimo i blabla… kaj me briga, ja oću glatku kožu. Doduše, moja mama nema skoro ništ jer veli da su joj se uništile od čarapa. Ali sam ja uporno htela obrijat noge jer je to grozno i nebum čekala 20 godina da mi čarape unište dlake i oću to da to nestane. Ima tata britvice, nije problem.

Tak sam se sredila da sam tjedan dana hodala okolo u krastama, a kupaona je zgledala ko da je bil pokolj.

Kaj sam ja znala čemu služi pjena za brijanje. Ja to s vodom. Posle sam tek skužila da moreš i sapunom. U hodu svašta naučiš.

Slijedila je faza raznih depilacijskih krema nakon kojih sam se redovito vraćala britvici. Prvo dok si to namažeš u debelom sloju po nogama. Onda hodaš jedno vreme takva po stanu, krasno izgleda. Nesmeš si sest jer naličiš namještaj. Nesmeš hodat jer potegneš negde usput po nečem. Nesmeš ni na balkon jer te budu vidli izvana, a to nije dobro. Onda s tim u kadu, pa skidaj. I traje isto 2 dana dok se ne pojave opet. I začepi odvod. Ma da nebi.

Onda sam otkrila Traktor. Traktor je depilator. Čuješ ga u drugu zgradu kolko tutnji kad to upališ. Zato se i zove Traktor. Čuješ i mene prvih par put. Boli za popizdit. Posle se navikneš i sad me više ništ ne boli. Ali mi je s tim trebalo 45 min dok sredim obadve noge i dlaka je bilo posvukud i moraš imat svjetlo jer ne vidiš di si ostavila nekaj. Opet nereda. To sad samo povremeno ide upotrebu jer idem u salon koji depilaciju rješi za 10 min.

Onda sam napokon otkrila i vosak. Kojeg je bilo u kupaoni, po kupaoni, tragova u hodniku, na ručnicima i povremeno i plahtama ako mi se nije baš dalo tuširat. Trakica posvukud. Zaostalih dlačica. Uraslih dlačica.

Kupila sam i vosak za egipatsku. Evo još tam stoji u kupaoni jer ne znam kaj bi s tim. Probala jesam. Nakon kaj mi je komad završil na zidu, odustala sam.

Horori kućne radinosti su me i naterali da odem po profi uslugu. Svašta sam si napravila.

Slučaj 3 – prepone

Ooooo, to sam si dobro zapamtila. Dok sam brijala je bilo ok, al je kratko trajalo. Onda mi je jednom palo na pamet da upotrijebim vosak. Tad i nikad više. Teško sam si mogla sesti jedno vreme, a i hodati. Nikad više. Ak oćete znati kak je hodati okolo s podljevima na preponama, počupajte si doma same voskom, po mogućnosti u svim smjerovima. Da čupanje obrnuto od smjera rasta dlaka. Pa ko je to videl. Onda nemaš podljeve. I brzo potegnuti. Pa onda boli.

Koji “A je to”.  Po meni su trebali napravit crtić. Doduše, nebi imali za temu popravljanje doma jer mi to ide. Al zato kak se udesiti da imaš posljedice kod “bjuti” rutine, e to može. Kak sam opće dečka uspjela imati, ostaje nepoznanica – ja sa sobom takvom sigurno nebi hodala.

Ponavljam – ne pokušavati kod kuće.

Kisi.

Zakaj hodam u salone – vol 1

IMG_20180604_123318_758

A ma hodam bosa 🙂 Čarape su tu reda radi. Knjigama se bavim :*

Raspoloženje: Ide na bolje 😉

 

 

Pa me onda pitaju zakaj hodam u salone.  Nema veze sad s tim kaj te salone imaju ili frendice s kojima sam odrasla ili neke s kojima sam se skompala čim sam došla. No dobro, ok, ima veze. Ali gle, tam hodam jer sam bez brige. A da ih nemam isto bi hodala u salone jer to kaj sam ja sama sebi doma u stanju napraviti, spada u kategoriju “ne pokušavajte kod kuće”.

  1. KOSA    

Slučaj 1 – Ravnanje

Kosa mi se negde u pubertetu počela kovrčati. Naravno da ja nisam mogla to podnjet jer sam silom htela imat ravnu kosu, pa sam došla do kojekakvih ideja kak to ispravit. A stvarno se kovrčala. Onak, u federe. Sad to više ne radi , pa mi je sad opet krivo kaj više to nemam. Jbg, nebreš ugodit da oćeš.

Dokaz broj 1:

27047_388759617411_5893791_n

Od tih nekoliko ideja koje sam išla provesti u djelo, nijedna naravno nije upalila, ali ja sam svejedno pokušavala. Iz ove perspektive, sama bi sebe proglasila umobolnom dok se sjetim kaj sam išla izvodit. Osim svakodnevnog maltretiranja s fenom i četkom (a to bog otac ne izravna, a kamoli ja sama sebi i to još dok nemam pojma kaj uopće radim), palo mi na pamet da si na glavu strusim teglicu majoneze. Pisalo je negde da to ravna kosu. Kunem se da je pisalo, jer meni definitivno nebi samo od sebe sinulo da to majonezi napravim. Majoneza se jede. Žlicom. Nekaj ko Nutella, samo slano.

Kosa je bila ravna. Mislim, naravno da je bila ravna kad sam zlijala pol kile masti na nju, jel. Išla prat. Pokušavala oprat. Prala jedno 45 min, pa nakon petog šamponiranja odustala.  Naravno da su federi i dalje ostali na glavi, al sad su bili super nahranjeni i masni jer to sranje nije htelo dole. Mislim da se ispiralo koji tjedan prije nego se unormalilo. Posle nisam stavljala nikakve pakunge od jajaca i ulja jer… Traume i to.

To s majonezom je još bilo i prilično benigno jer sam ja svoju do pol leđa dugu kosu nakon toga naumila izravnati – peglom. Neeee, ne peglom za kosu. Toga u devedesetima nije bilo. Imal si figaro, i mada sam došla na ideju da bi se s tim dalo nekaj napravit, nekak nije imalo baš rezultat koji sam htela. (Ko da je ikaj od mojih ideja ikad imalo…)

Ne, ja sam zaključila da bi se kosa dala ispeglati peglom za veš. Kak? Lepo. Postaviš dasku za peglanje, zabaciš kosu, staviš prek toga mokru gazu i speglaš. Digneš glavu i dobiš ravnu kosu. Ali samo od vrata nadole jer se po glavi baš i nebreš peglat, a o šiškama se nebumo razgovarali. Onda ti padne na pamet ostatak koji nebreš dohvatit peglom, isfenirat. Na suho. ( Ponavljam da sam imala malo godina i ništa iskustva s frizerajem i nije smešno. Bile su devedesete. To je bilo normalno.)

Nije uspjelo. A i ovo kaj se kao izravnalo peglanjem nije dugo ostalo tak.

Dok sam napokon odustala od pokušavanja, bilo mi je puno lakše. Opereš, ostaviš na zraku, dobiš kovrče, odeš. Ali mi je trebalo da dobim nekaj pameti u glavi da bi to shvatila.

 

Slučaj 2 – Farbanje

Tam negde u drugom srednje mi je sinulo da bi se mogla pofarbat. Imala sam 3 frendice koje su išle u frizersku. Danas se jednoj ne mičem iz salona, druga je isto prilično uspješna frizerka, a treća osvaja medalje po trostrukim Ironmanima i sličnim egzibicijama.

Pa kad imaš 3 babe koje možeš vuć sa sobom okolo, nema šanse da se zajebeš. Osim ako sve skup nemate pojma o tvojoj kosi.

Mama je dala zeleno svjetlo, uz uvjet da boja bude svjetlija od moje prirodne, ergo – farbam se u plavo.

Zakaj bi se išlo po farbu u dućan ili nedajbože pitat nekoga ko zna kaj s tim treba kad moš farbu kupit na placu. Onaj prokleti Koleston. Točno vidim u glavi još i pakiranje. I išle 2 pametne na plac po to. Otkud ja znam da imam crveni pigment, npr. Ili da ako fulam, nema natrag. Pa prefarbaš to samo, nije neki problem. Rajt. Od svih plavih u onoj paleti, mi smo zaključile da bi Zlatno plava bila baš ono, izbor broj 1. Jer to inače ispada tak kak je na kutiji nacrtano, nema veze s tobom i kosom i svačim nečim takvim.

Nije nam sinulo ni da bi eventualno za početak mogle staviti samo na jedan pramen. Pa da vidimo kak se ponaša. Ili, recimo, možda da izvučemo pramenove, a ne farbamo sve. Nula bodova. Farba. Hidrogen. 12% ofkors. Sve na kosu. Jupi.

Bila sam hrđavonarančasta sa zelenim tjemenom i vrhovima. Kosa mi je bila skoro pa skurena. Dok sam došla mami na vrata, samo kaj se nisam rasplakala. Čak sam to probala isprati, al ofkors da to nejde sam tak. Plava se ne ispire. Prefarbali nebumo jer posle Kolestona iz devedesetih bolje ne prtljaj po tome jedno mjesec do dva, a i onda probaj samo izrast.

Nakon jedno 2 mjeseca nošenja šilterica i skrivanja te slame u kaj mi se kosa pretvorila, došla je malo sebi, pa nije bilo tak strašno, ali sam idućih 5 godina provela pokušavajući biti plava, a uporno sam bila žuto narančasta. Faking pigment i kaj to niko nije znal ubit.

 

Zato hodam u salon. Da mi ostane kosa na glavi, da ne hodam okolo skurena i da povremeno imam i frizuru. A i da to farbanje na nekaj liči kad to napravi profić. A ne da mi je izrast (od jedno 2 cm) neke druge nijanse plave i vleče na narančasto. A to je bilo sljedeće kaj smo izvele jer niko nije imal pojma o nijansiranjima, nijansama, kosi, pigmentu, ahahhaha. Svakakva sam hodala.

A zapravo najviše hodam u salone da ostanem živa 😂

Otkad je frendica napokon otvorila salon (kaj smo jedva dočekali), nema šanse da odem nekom drugom, pa makar na pranje kose.

To sad možda sve zvuči bedasto, al ja sam bila u pubertetu i meni je bilo strašno.  A ni sad baš nebi okolo hodala s metlom na glavi, pa gle, salon je salon. Kolko god ti u kućnoj radinosti možeš svašta, ja se uvijek tak sredim da si to zapamtim. Većinom i boli.

Ovo je samo s kosom. Sredila sam ja sebi i obrve i ten i nokte i tak svakaj. Nastavak u drugom broju.

Kisi.

Ima jedna ptičurina…

IMG_20180530_114227_335

Inače mrzim ovakve stopalice. Nit je čarapa nit čipka nit čemu služi. I nemam pojma opće otkud mi. Al eto. Danas ništ nejde kak bi trebalo, pa ni to.

Raspoloženje: Nešto, nešto. 

 

Ima ta jedna prokleta ptičurina koja svako faking jutro urla ispred prozora. Je, je, znam  – ptičice cvrkuću, izlazak sunca, vani je toplo, ljeto samo što nije… Cici mici, život je lijep i slična sranja.

Nemoj da vam velim kam si morete s tim. Te ptičurine “cvrkuću” u 4 ujutro. Sunce izlazi ISTO otprilike u 4 ujutro! Odnosno, otprilike u 4 te probudi kreštanje ispred prozora (kunem se, kad mi prekipi, gađat ću je papučom. Nemam pojma na kojem drvetu ima šou program, al jemput bum ju pogodila) Pa za slučaj da se ipak ne probudiš, evo ti malo 20 stupnjeva celzijusa skupa s ekvivalentom lampe u lice ( ono kad su privodili ljude na ispitivanje) pa ti spavaj o.o

Baš da vidim kak bi ti super bilo da ti ja cvrkućem tak da em se čuje k susedima, em traje do kad ne poludiš.  I onda bi ti bilo cici mici, život je lijep. Moš mislit.

Da ne velim da budilica zvoni za sat i pol od tad kaj mi isto nije dosta da se naspavam, ali barem urla sat i pol kasnije.

Moš mislit kak se naspavam.

Moš mislit i kak sam si super kad me u 4 prvo ušokira to.

Pa dok skužim di sam, uz onaj krasan rječnik koji koristim u takvim situacijama, spuštam rolete i zatvaram prozore da ne čujem kak se ova vani dere.

I da si napravim umjetni mrak za gluho doba noći u kojem i treba biti mrak. A to ne napravim prek noći jer oćem zraka i nećem palit klimu.

Opet legnem. Ne zaspim jer naravno da sad moram i pišat.

Opet legnem.

Idem provjerit kak je Prdek kad već blesičem po stanu ko manijak.

Opet legnem.

Ova se i dalje dere, pa idem zatvorit i balkon.

Opet legnem.

Onesvestim se negde oko 5:20.

Mobitel se dere u 5:30.

Sad sam već živčana.

Onda se dignem, kosa mi je ko s petardom počešljana, hodam malo kvrgavo, okice su mi natečene i imam sve potrebno za “preživela sam drugi svjetski rat i zgrada mi se srušila na glavu” look. Jako sam seksi.

Danas sam se i obukla ko da me voda donesla. Vani je vruće, nisam još otišla u podrum po sandale, nemam pojma ni dal imam uopće koje cijele ni kaj trebam kupit -pa hodam okolo u ovim stopalicama gore na fotki i cipelama. Sivim. Stopalice vire van. Seljačija da nemre bit veća. Jbg. Takav mi je horoskop.

U uredu imam normalne cipele i nemam čarape da si ne mislite da takva na poslu hodam. To kaj mi noge super mirišidu posle, koga briga. No, al za presvuć nemam, pa sam danas u cirkus varijanti i pravim se ko da sam si super.

Za onu ptičurinu pripremam praćku. Vjerojatno bude na vjestima i svim portalima jer novinari ionak nemaju pametnijeg posla nego pisat gluposti. Možda završim u buksi. Bar bum spala u 4 ujutro , a ne bauljala zatvarat prozore. Psihijatrija je isto dobrodošla.

Fala bogu, sutra je praznik. Ak već moram bauljat usred noći tj dana ko avet, bar da smijem tak i izgledat.

Over and out.

Kisi.

 

 

Family park i ostale radosti :)

Fliegende-Fische-18x12_72929_1_6401e406fb72c025b307571e07f8f0b8Ovaj put bez čarapa jer se nikak ne uklapaju 😀

Nije me bilo tjedan dana. Ne znam jel ste opće primjetili. Fakat nije.

Na GO sam bila. Bolje da nisam. Samo sam trčala gore dole, obavila nisam ništ suvislo, odmorila se nisam, a bogme ni sredila stan. To kad je vani bez kiše, samo landraš.  Samo sam potrošila pare, još sam i rođendan neki kao imala, a od svih planiranih stvari na taj dan nisam odradila ni jednu.

Nemam laptop još, pa ništ od piskaranja.

Mislili smo kao ići u Zagreb u Zoo ili u Sv. Martin kupat se.  Na kraju sam nakon 3 dana jurnjave okolo i obavljanja sve i svačega ujutro izrazila želju da nejdem nikud. Prdeka nismo poslali u vrtić, na kraju doslovno nismo radili ništ. Izveli smo se na ručak, sreli frendicu :*, onda smo u bircu pili kavu i malo se razgovarali s ljudima. Počastila mamu i neke frendove, otišla s burazom na cugu, i tak. Di si bio, nigdje, šta si radio – ništa. To kad ti je svega dosta. I sad bi dobro došlo još koji dan da niš ne radim. Zapravo bi trebala jedno 2 mjeseca godišnjeg – jedno 2 tjedna da dovedem u red prostor u kojem živim, onda jedno 2 tjedna da sve otpelam na kavu koje mislim, onda da nekud fakat i odemo, i onda da malo buljim u zid.

U subotu smo ipak nekaj konkretno obavili. Lepo smo si otišli u Family park u Austriju. Ispada da je to više manje za klince, al i nama je bilo super 🙂 Već je u busu bilo poznatih, udružili smo se fino s frendicom i Prdek si je našel kompića, pa smo lajsali po parku i tak. Ima svega. Vlakića i ringišpila i prskanja s vodom i gusarskih brodova i bitke s topovima na vodu, hobotnice i mini slobodnog pada, i patkice i žabice i vožnja traktora i cijeli jedan dio s prizorima iz bajki. Čak i zmajeva špilja i kuća strave. Za kikiće i klince do jedno 15-tak godina odlično. Vode ima na svakom ćošku, WC isto. Sve čisto i ništ ne fali. Stvarno im svaka čast.

o

A nije ni skupo. Put košta 140 kn, ulaznica 19,50 eura. Hranu možeš nositi sa sobom, al mi smo si odlučili otići na ručak i za nas 3 smo platili oko 25 eura. U odnosu na ostale takve izlete, ovo zbilja nije skupo 🙂

Prdek se onesvestil tek kad smo doma došli. Makar mrtav umoran, al taj kad se vozi, ne spava. Pa je onda junački izdržal 5 sati vožnje do doma, usprkos tome kaj smo se digli u 5 i ništ spavali tokom dana. Pa smo odlučili voditi ga i dalje, sljedeće je ili Gardaland ili Mirabilandia. Legoland je na popisu, al tak negde za 3 godine dok skupimo pare jer… Strašno to jeje 🙂

Pročitala sam i jednu knjigicu, pa ubacim recenziju ovih dana.

 

Evo sam jopet na poslu. Al ovaj tjedan je neki skraćeni, pa nije bed 🙂

Nemam pojma koja bu mi tema sljedeći put, ali sigurno bolesnija nego ova.

Čujemo se.

Kisi.

20180526_115228

Strah od paukova

IMG_20180518_100136_974

Opet nemam kaj slikavat 😀 Pa sam zato sve poslikala. Ok, skoro sve.

Raspoloženje: Petak je 🙂 Godišnji ide 🙂 

 

Desi se da sam tu ti tam predmet sprdnje jer se bojim paukova. Traje to godinama. I nemerem nikak objasniti da nije to takav strah da ja sad mislim da bu on meni nekaj napravil. Teoretski, sve ti more nekaj napravit, pa se ne bojim pčele npr. Ili muhe ili komarca. Ovo je više ko da gledaš horor, pa posle vidiš duha u kupaoni. Bjež glavom bez obzira. Sad bar ne vrištim dok ga vidim.

Seže to u djetinjstvo, ofkors, uvijek neka trauma mora bit. Tam su kod bake u vanjskom veceju uvijek bili pauci po zidovima. Užas jedan. Još imam fobiju od toga.

Doduše, ima nas takvih više, pa se bar ne osjećam izolirano, i svako ima neku pričicu oko takvih egzibicija.

Recimo. Pauk je moždaaaa jako mali, ali ja ga vidim ko da ima 2 metra. Tak nekaj gadno ko pauk ne postoji. Rađe bi se družila celi dan s pijavicama nego znala da mi je pauk u stanu i da ne znam di je.

Jednom mi je gospon muž fino smjestil. A ZNAL je da pobegnem čim vidim tak nekaj. Toplo je bilo. Za otvorit prozore, toplo. Gospon muž je bil popodnevna smjena, a ja sam doma došla ko i inače, oko 6. I idem na balkon otvorit vrata. Đubre je napravilo mrežu od zida do kraja balkona i smjestilo se na sredini. I bilo je ooogromno. Žuto. S križem. I 100 hiljada onih nogica. Prvo sam fino natrag zatvorila vrata, onda sam se jedno 10 min suzdržavala da ne počnem vrištati dok sam kupila stvari po stanu kaj su mi trebale i izjurila van. Gospon muž je došel doma u 10 navečer. Ne sjećam se sad baš točno, ali čini mi se da i ja isto.

Nije smešno.

Cimericama sam redovito ostavlja paukove u kupaoni. Imaju sreće kaj sam se uspjela iskontrolirati da ne vrištim dok ugledam one nogice, jer sam godinama i urlala dok bi nekaj takvo ušlo u vidokrug. Sad sam samo dohvatila prvi čep od bilo čega kaj je na dohvat ruke, poklopila to nogato sranje i izjurila iz kupaone, nema veze kaj nisam ni pišala ni zube oprala.

Imala sam cimericu koja je imala isti problem. Živele smo u garsonjeri, posle ulaznih vrata imaš mini hodnik u kojem je kuhinja lijevo, desno je kupaona, a napred imaš velku sobu s jednim zidom punim prozora i zavjesama. S jedne strane vrata komoda, s druge frižider. To nogato sranje je bilo nasred zavjese. Onak, fino da se vidi da je tam. Ja sam bila na komodi, a ona na frižideru. Sva sreća na frižideru je bil telefon. Da, zvale smo treću osobu da nam dojde skinuti pauka. Nije smešno.

Inače su redovito upadali u tuš kabinu. Obično nam je treća osoba rješavala pitanje paukova u kupaoni, a nekad je rješavanje potrajalo dan/dva. Za to vreme smo na vece išle na faksu, a tuširale se kod nekog. Nije smešno. Dobro je bilo ako je išel vikend, pa smo išle doma.

Jednom prilikom sam se nekaj razgovarala s bff na četu. I nestala na 10 min. Njoj je još sad smešno, a ima isti problem s tim nogatim gnjusobama ko i ja. Spazila sam ga na zidu. I imam plus kod same sebe jer sam se ovaj put uspjela obuzdati da ne pobegnem van. Ali sam zato dohvatila kutiju sa spremanje hrane, onu plastičnu. To sam tresnula na njega na zid, dovukla to sve po zidu do vrata i onda nisam mogla najti poklopac, pa sam s druge strane strpala kuhinjsku krpu i bacila ga van kroz prozor. Skupa s kutijom i krpom. Nije smešno. Jedino tak sam mogla biti sigurna da je stvarno izbačen.

Jemput sam otišla profesoru s konzultacija van jer u kabinetu bil pauk. Rekla sam da mi je slabo.

A jemput sam vrištala ko luda jer mi je neko rekel da mi je na glavi. Iz nekog razloga je to svima zabavno. Bi vas vidla da vam je vlastita noćna mora na glavi. Super, ha? I još ne vidiš i gmiže s onim nogicama, a nebi baš ni paučinu da mi se vijori s glave.

Probala sam jemput gledat onaj film Arachnofobia. Ostalo je na pokušaju. Ima i onih nekih scena u svakom jebenom filmu koji se meni dopadne, obično su te gamadi veličine traktora i scene traju pol filma, tek tolko da moram okrenut glavu jer to nebrem videt i onda svako malo spitavam jel gotovo. Posvukud su. Posvukud. Oćeš Harry Potter, oćeš Lord of the Rings, oćeš Hobit. A nebrem tu gamad videt ni nacrtanu.

Evo Prdek ima doma gumeno to. U kadi. Nek me niko ništ ne pita. Dete se treba naučit da su to sve stvorenjca u prirodi. Well, tata ga kupa dok je to sranje u kadi.

Je, je, paukovi su korisni. Ništ ja ne velim. Samo nek si budu korisni negde drugde, di ja to ne vidim.

Iskustva?

Kisi.

Kako ubiti biljku na 100 načina

IMG_20180516_110729_483

Čarapice s flamingosima, kutija od testerboxa – kutijica jaaako kjut i tak 🙂

 

Jedna od supermoći koju posjedujem je supermoć ubijanja kućnih biljaka.

Postoje ti neki ljudi koji mogu donesti doma travu iz parka i za 3 dana imaju uzgojen zimski vrt. Imala sam cimericu kojoj je doslovno sve kaj je dovukla doma u tegli uspijevalo. Sve. Samo orhideja je bilo miljon, a cvjetale su tak da su već van izlazile kroz prozor.

Ja sam u svojih 15-tak godina pokušavanja uspjela uzgojit orhideje – komada dva. Brojkom – 2. DVA. I to je to. Pod uzgojit mislim na to da nisu umrle. Ne da cvjetaju -samo nisu umrle. Još imaju lišće. Zeleno je. Ponekad neki list i požuti i umre. Ali za čudo naraste novi. Tu i tam naraste i grančica i procvjeta. Tu i tam. U par navrata je čak to cvjetanje trajalo neki period. Većinom umre za tjedan-dva.

Znači u 15 godina, od svega kaj sam doma dovukla, uspjelo mi je održati na životu čak 2 biljke. Jednu sam dobila dok se Prdek prije 5 godina uselijo u stan ( hvala, Siki <3), drugu sam prije cca 2 godine spasila iz Konzuma. Doduše, bila je kao plava, pa sad više nije. Moguće da su preživele jer sam ih strpala na prozorsku dasku, ali nisam baš sigurna. Svejedno, tam su i ne diram ih jer ionak nemam pojma u čemu je stvar – pa ako nekaj očito funkcionira do neke mjere, bolje ne po tom prčkat jer ono – bolje ne.

Mogla bi napisat knjigu “Kako ubiti biljku na 100 načina”. Čitala sam ja te neke knjige o tome “kako se brinuti za sobne biljke”. Pa sam postupala po savjetima. Tim načinom sam ubila nekoliko afričkih ljubičica. Onda sam dovukla doma čuvarkuću. Koja raste na betonu, bez vode, hrane, ičega. Ima je na ulazu u zgradu, raste gore na betonu i još je tam. Kod mene je umrla. Kunem se da ih ne zanemarujem. Zalijevam, dohranjujem, u jednoj fazi sam se čak i razgovarala s biljkama. Sama sebi sam zvučala ko idiot, ali pisalo je da pomaže. Pa sam tak uspjela ubiti fikus, kućnu sreću i par orhideja prije nego se ova uspjela održati. Nisam im pričala prostote. I nisam psovala. Samo velim.

Znate one mini ruže? Krasne su, jelda? 🙂 Fakat jesu. Osim dok se dosele k meni. Onda uspiju biti krasne čak 2 dana prije nego krepadu. Trebaš ih presadit, rekli su mi. Na proljeće van u zemlju. Koje proljeće. Dok dođe proljeće već sam zaboravila da sam to kupila.

Evo sam zumbul dovukla doma nedavno. Prvo je to naraslo u jedan dan tolko da se samo izbacilo iz teglice, onda se presavilo, puklo i umrlo. Ciklama? Nemojte me nasmijavat.

A nije da neću cveće. Nego, eto, imam supermoć ubijanja kućnih biljaka. Kaj god napravim, ode to kvragu vrlo brzo. I ljubičicu sam sad opet dovukla, drugi dan su joj otpali svi cvjetići i posušila se 4 lista. Ostatak listova se začudo, i nakon 2 tjedna još zeleni. Sve čekam kad budu se misteriozno posušili ko i sve ostalo.

Kad smo se tek uselili u stan, frendica mi je poklonila teglu s par različitih sadnica neke zelenjave za po doma. Tegla je super. Evo je još na balkonu nakon 10 godina. Međutim, to nekaj zeleno je odapelo odma za koji dan kak je došlo k meni. Nedo bog da ja vrt imam jer bi bili valjda gladni.

Da mi nije one 2 orhidejice kaj se još drže, opće nebi imala cveća doma. Onda mi vele da kaj to rezano kupujem. Pa nego kaj da radim – ono umjetno nećem jer to ko za sprovode, a i skupo je, ovo kaj je u teglama ode kvragu jako uskoro, i onda si tu i tam za gušt kupim ruže u Lidlu dok su na 11 kn, tek tolko da malo cveća bude u stanu.

E, da – zaboravila sam napomenut da sam ubila i bambus. Samo mu dodaj vode, on ti dugo drži. Ahaaaaa. Držalo je, još nije ni tu vodicu koju je sa sobom imalo popilo do kraja, a već je bilo žuto na vrhu.

Tog bambusa mi najviše žal.

A da ne velim i da mi je palo na pamet doma si imat friške začine. Pa to svježe je puuuno bolje. Pa jeje. Osim ak nije kod mene doma jer onda krepa. Onak, skoro pa odma. Umorila sam već i bosiljak i mentu i peršin i origano i paradajz i papriku i sve.

Ali zato! Kupila sam nekad davno 2 božićne zvijezde za u ured. Aha. E, to nije htelo umret. Bilo je živo 2 godine dok mi ih neko nije bacil u smeće. Ne sjećam se više ko. No, nisam rekla da su bile crvene, samo da nisu umrle. Nisu imale baš lišća i tak su malo zgledale jadno, ali gle – bile su žive. Pretpostavljam da drugi to nisu doživljavali ko neki uspjeh, pa su ih utamanili kad već same nisu htele odapet. Sirote.

I kaj sad? Pa, ako ima neka dobra duša s nekim normalnim savjetom (nebum opet išla čitat knjige jer je to završilo pomorom, a da ni ne znam u čemu je kvaka), kak recimo uzgojiti ljubičicu da ne umre za 2 tjedna i mooožda čak uspije procvjetati, puno fala.

Inače mislim da se okanjujem imanja zimskog vrta nekad u budućnosti jer ovim tempom bum to uspela tam negde dok je baba Vanga predvidela da budu ljudi na višoj duhovnoj razini. A to nije u bliskoj budućnosti.

Kisi.

 

 

PMS i ostale radosti

IMG_20180514_120118_450

A neda mi se danas.

 

Ima onaj neki vic o Adamu i Evi:

Kad su Adam i Eva bili u Edenskom vrtu, pa je Eva Adamu dala jabuku, pa je to dovelo do sranja, pa se ovaj gore naljuti, pa ovi idu zbrisat iz vrta, pa na kraju ovaj gore viče Evi: “Krvavo ćeš mi to platiti!!!” A Eva njemu: ” Može u ratama?”

Nije neki vic, al porazgovarala bi se ja s njom malo o tim ratama. Pogotovo onih nekih dana u mjesecu, bogami bi me čula. Nisam ja radila sranja u vrtu da sad moram plaćat njene rate. Jbt, to ko kredit u Kroejša. Ti digneš, a otplaćuju još u desetom koljenu da više ni ne znaju kaj otplaćuju. I oni budu isto valjda pričali vic o ratama.

Sve bi to još bilo ok da te njene rate ne dolaze s popratnim pojavama. Neke traju i koji tjedan dok ne skužiš kaj te u stvari pere. Nije ni čudo da psihijatri imaju posla. I znaš ono kak te nadigne kad ti jača polovica veli: “Kaj opet si pms-u?!?” –  pa se automatski pretvoriš u zeleno čudovište s iskeženim očnjacima? Jer kaj bi bila u pms-u, to je tak nomalno da se dereš jer opet nije kupil plave žvakače, nego zelene. To kaj ostavlja čarape po stanu po tristošezdesetosmiput ovaj tjedan, to je savršeno dobar razlog da se pretvoriš u zlu vješticu iz pakla, ali ovaj put su žvakače bile kap koja je prelila čašu. Ili to kaj je došel doma 3 min kasnije ili ti baš sad i odma treba ona kutija na najvišem ormaru, nebreš do nje, a njega nema. Čisto opravdani razlog da te susedi na vrhu zgrade čuju iz prizemlja.

Je pa, gle. Onak, JESI u pms-u. Jer ak nisi pred, onda si post, a ak nisi post, onda si za vreme. Znači da si od 30/31 dan u mjesecu uračunljiva nekih 3-4. Jebale ju rate. Onih fizičkih manifestacija isto ima preko nekoliko. Čisto da ti nebu dosadno. Vaga mi je smrtni neprijatelj. Đubre pokazuje redovito koju kilu više nekih 5-6 dana, a da ne velim da umjesto bombona jedem Neofen. I jedva stanem u hlače.

Pogotovo je predivno kad ne znaš jel imaš probavne smetnje il grčeve il nekaj treće. I onda si tak sediš na kavi, i ne znaš jel da se legneš sad tu u birtiji malo ispod stola da ti se primiri, il da se digneš i odeš doma zamotati u dekicu i cmoljiti nad filmom i samom sobom.  Pa kak nebuš nadrkan, kad si si tak super. Bjutiful. Osjećaj je izvanredan.

Ogledalo mi ionak nije baš omiljena stvar, a tih nekih tjedan dana samo kaj ne stavim plahtu prek njega. Nije da ja nebi, al mislim da bi još jedno pitanje “Kaj si u pms-u?!?” započelo treći svjetski.

Nedo bog da u tom periodu moram ić kupit nekaj za obuć. To se ne radi. Prvo mi sve treba 5 brojeva veće, drugo mi ništ nikak ne stoji, a treće  – dok izađem van iz petnajstog dućana u kojem nisam ništ našla jer odjedamput izgledam ko da su me deca za ručni rad delala, ružna sam i debela i ne zaslužujem živjet – padnem u depresiju i posvađam se s jadnikom koji taj dan ima čast biti pratnja meni takvoj u šopingu, a to je obično gospon muž. Jer dok si u “onim danima”, nejdeš s frendicom. Na frendicu se nebuš derala. Ideš s NJIM. Tak da nakon pokušaja objašnjavanja da izgledaš ok i da bumo nekaj našli, na kaj cmoljiš i samo kaj se ne rasplačeš ( jer imaš 5 godina i razumna si ko dete s tantrumom) – odeš doma i onda si celi dan u depresiji jer nisi ništ našla za obuć, a moraš na svadbu/rođendan/nekaj.  (Ovo više ne radim. Rađe doma mlatim po čokoladi. Tak mi je lakše. I njemu.)

Prva 3 dana se nejde van. Mislim, izađem iz kuće, al nejdem navečer lumpat. Jer nema smisla. Prvo – nema šanse da nađem nekaj suvislo za obuć jer sam u tjedan dana dobila 30 kila i ne stanem u ništ osim šatorsko krilo, a takva nejdem nikam. Drugo  – svi ostali izgledaju super i to je strašno. Nedajbog da me neko takvu još i vidi u javnosti. Treće – stvarno mi se neda sad prat kosu. Četvrto – jedino kaj dolazi u obzir je kila sladoleda, 300gramska milka, napolitanke s lješnjakom, kikiriki, nekakva torta i 57 filmova dok me ne prođe. A posle imam grižnju savjesti dok se sjetim kaj sam sve tamanila. Ispovjedi pomračenog uma.

Da smo na sudu, vadila bi se na privremenu neuračunljivost jer definitivno u tom periodu nisam bila pri sebi. Mislim, ko normalan se tak ponaša?!? Opće mi je čudno da se još nijedna nije na sudu za neku pizdariju branila hormonima i mengom. Opljačkaš kiosk, npr. Čokolade, bombone, sladolede i Coca colu. Posle se vadiš na pms. Pa kaj ti nebi uzeli to olakotnu okolnost. U protivnom se počneš derat, pa te opet puste da te skinu s vrata.

Čitala sam da su negde u nekim firmama počeli žemskama davat slobodne dane za to vreme. Ko fol da dok imaju tegobe ne moraju sjedit na poslu. Je, rajt. Mislim da je prije razlog da te ne moraju trpit takvu na poslu. Budi si ti doma, pa tam imaj ispade. Nije da ih krivim. Opće ideja nije loša. To sve kaj si u stanju izvest dok te opere neka faza neki put i nije baš za biti u javnosti. Za pod dekicu je to. Doma na kauč se strpati. I tu dekicu bi trebalo patentirati, ima to već sad raznih primjena.

Odoh napasti neki kolač.

Kisi.

 

 

 

Katherine Arden – Medvjed i Slavuj

IMG_20180510_111313_151

” Uđi, Vasja”, reče Morozko. “Hladno je.”

 

Još nikad nisam napisala recenziju knjige. Poneke osvrte s vremena na vrijeme. Bilješku samoj sebi ponekad. Kratke zabilješke na papiriću koje sam ostavljala unutar stranica, ali to ne baš često.

Nisam ni pisac ni književni kritičar, nemam namjeru raščlanjivati ni proučavati nečiji književni izraz, ne želim ulaziti u te neke sfere koje nisu moja domena. Ali sam upravo pročitala knjigu koja me nakon dugo vremena ostavila bez teksta. I nakon posljednje stranice, kad sam zaklopila korice, i dalje sam bila ko u polusnu. Samo me pravodobno nađena informacija da se radi o trilogiji spasila od one neke tuge koja te prožme kad zaklopiš knjigu, kad znaš da je gotovo i moraš natrag u stvarnost. Jedva čekam nastavak. Naručila bi ga na engleskom, ali se suzdržavam jer je hrvatski prijevod toliko dobar da nema smisla.

Kao klinka, dobila sam od tate Uralske bajke Petra Preradovića Bažova. Još ih imam. Knjiga je stara. Jaaako stara. Izdana je 1947, i sad razmišljam kome da je dam da je spasi jer se počela raspadati. Uz nju sam ušla u svijet mitova i legendi uralskog folklora. Nije povezana puno s Medvjedom i Slavujem, drukčija je to magija, ali sjećam se istog tog osjećaja ushićenosti i iščekivanja, kad čitaš i više nisi tu u stvarnom vremenu, dio si tog fantastičnog svijeta pradavnih bića u doba kad su ljudi štovali, vjerovali i održavali na životu demone, bogove, čuvare šume i zaštitnike kućnih ognjišta, kad je čarolija bila opipljiva…

puskin

 

Morozko, Mraz, Karačun, Mrazni đavao, biće koje nosi još mnoga imena, jednako je kralj zime i Smrt sama. Iako sad tek nešto više od sjene kraj ognjišta ljudi gdje je nekoć bio gost, još je jednako stvaran. Nositelj pradavnih moći, rođen iz potrebe ljudi, ponekad zaštitnik, a ponekad Smrt. Zna to i Marina Ivanovna, kći Velikog kneza i svoje majke, žene o kojoj nikad ne govori, kojoj još ne znamo ime, ali za koju sluti tko je i što je bila. Marina Ivanovna udana je za Pjotra Vladimiroviča, gospodara hladne Lesnaje Zemlje na sjeveru Rusije. Dogovoreni brakovi su način da se ženu ponekad “spasi” od nje same, ponekad je se riješi kad postane opasnost ili smetnja, a ponekad političko rješenje državnog pitanja. Razlozi za brak su mnogi, ali ljubav nije na listi prioriteta. Ipak, u ovom braku ljubavi ne nedostaje. Pjotr i Marina voljeli su se, održavali domaćinstvo, zajedno odgajali djecu koju su duboko voljeli, zajedno se nosili s hladnim zimskim noćima.

Kad je od Avdotje Mihailovne, svoje Dunje, svoje stare dadilje – koja je zajedno s njom sada odgajala i njezinu djecu – jedne hladne večeri kad su djeca željno iščekivala da im Dunja ispripovjeda skasku – zatražila onu o Mrazu, Morozku, kralju zime, Marina je znala da je trudna. Znala je i da nosi djevojčicu, čedo koje je priželjkivala, djevušku kakva joj je mati bila. Znala je da je mora donijeti na svijet, a znala je i cijenu koju mora platiti. Shvatila je te večeri to i stara Dunja. Dunja je istinski voljela Marinu, pa je isprva pokušala nagovoriti da se djeteta riješi za dobrobit ostalo četvero djece, ali Marina je odlučila. Ni Pjotr, ni Dunja tu nisu mogli ništa.

Jedne hladne večeri na izmaku godine, svijet je ugledala Vasilisa Petrovna. Njena majka je dočekala da je vidi i izdahnula. Vasja je odrastala uz Dunju, braću, sestru i oca, bila je žilavo i neukrotivo dijete. Pjotr godinama nije ni pomislio na drugu ženu,  ta sam je svojim rukama Marinu položio u grob. A Dunja je davala sve od sebe da djeci zamjeni majku. I dalje je pripovjedala o Žar ptici, o babi Jagi, o Ivanu i sivom vuku, Finistu, jasnom sokolu … Obitelj je funkcionirala.

Ali Vasja je divlji, neukrotiv duh. Zelenih prodornih očiju, u kojima oni koji znaju ponešto o magiji vide natruhe njenog porijekla, iako ona sama ne zna odakle potječe jer niti je upoznala svoju majku, a kamoli baku – vitka i žilava, ona je pravo dijete šume, vode, livada… Izbjegava dosadne kućanske poslove, bježi u gvozd i nema je dok već ne padne noć, trči livadama, druži se s konjima, razgovara s rusalkom i vodjanojem, lesovikom, domovojem, vazilom i ostalim magićnim bićima iz gvozda i kuće, uvijek razbarušena, blatna i mokra od jurcanja okolo.

vazila

Vasja je jedina koja vidi bića iz Dunjinih priča. Ostali svijet ih poštuje, nekih se i boje, njeguju stare navade i ostavljaju darove za kućne duhove, ali ih ne vide. Nitko osim Vasje.

vazila2

Lesnaja Zemlja je mjesto sraza kršćanstva i drevnih magičnih bića, Černoboga, Babe Jage, Žar ptice. Ljudi su pomirili te dvije suprotnosti i doveli ih u sklad. Odlaze u crkvu i mole se kršćanskom bogu dok na kućnim ognjištima u isto vrijeme ostavljaju hranu za domovoja, duha ognjišta – a u stajama za vazilu, duha konja. Kuće su zaštićene, zime hladne i duge, noći tamne i beskonačne, ali nitko ne umire od gladi. S proljećem se budi i oporavlja i zemlja i ljudi.

No, Pjotr Vladimirovič jedne zime krene u Moskvu. Vasja je rasla i bila sve neobuzdanija, pa je obitelj odlučila da je vrijeme za novu ženu, da djeca opet imaju majku. Pjotr se iz Moskve vratio s novom suprugom, kćeri novog Velikog kneza. Vratio se i s jednim draguljem za Vasju, dobivenim od neznanca s puta, darom uz koji ga veže sa strahom dano obećanje. Dragulj povjerava Dunji, a samo ona zna zašto ga nije spremna dati Pjotrovoj najmlađoj kćeri.

Nova gospodarica, Ana Ivanovna, cijeli život misli da je prokleta. Najdublju želju, odlazak u konvent, zanijekali su joj i udali je u Lesnaju zemlju. Ana je obdarena istim darom kao i Vasja, ali Ana to smatra prokletstvom. Kršćanka je i bogobojazna, uvjerena da vidi samog vraga, niječe stare bogove i živi u stalnom strahu. Polako, ali sigurno, tone u ludilo. Stalno ljuta i stalno u molitvi, spas traži među hladnim zidovima crkve jer jedino tamo nalazi tišinu bez priviđenja. Umjesto da u Vasji pronađe saveznicu, Ana je, kad shvati da i Vasja “vidi” i da se ne boji, da ne vidi u tome nikakvo zlo –  mrzi i prezire. S rođenjem sestrice, ljupke i lijepe male Irine, Anine kćeri – Vasja sve više pada u nemilost maćehe.

No, ipak, Vasja nastoji biti dobra kćer, iako izbjegava Anu koliko je moguće. Pomaže oko sestrice, pravi se pred Anom da ne vidi duhove kuće, ali kad je nitko ne vidi i dalje jurca šumom i drumom i provodi vrijeme sa svojim magičnim prijateljima.  Dunja nastoji sve održati donekle u skladu.

Sve dok se u Lesnaji Zemlji ne pojavi pop Konstantin. Poslan od samog Moskovskog mitropolita koji u njemu vidi prijetnju za Moskvu i njezinog vladara. Iako je protiv svoje volje poslan na hladni sjever, Konstantin je odlučan “spasiti” čeljad ovog kraja. Natjerati narod da zaboravi stare navade i u strahu od njegovog, jedinog pravog boga, krene za njim poput janjadi na klanje.

konstantin

Lijep poput božanstva, u stanju svojim propovjedima probratiti mase, Konstantin je rob vlastitog ega i ambicije. I dok uspije usaditi strah u svaku dušu Lesnaje Zemlje, Vasja ga gleda ravno u oči i ne boji se. I ne pokorava. Ne spušta glavu pred njim i zbog toga ga izbacuje iz ravnoteže, uzdrma mu svijet i on ne zna kako se s tim nositi. Postaje mahnit i sve manje priseban dok mu ambicija sve više jača. U isto vrijeme Vasju ne može izbaciti iz misli.

Strah od novog boga i prestanak brige za kućne duhove dovode do nestanka zaštite ognjišta i kuća. Otvaraju se vrata nečem mnogo gorem. Zima je sve okrutnija, životi se gase, djeca umiru od gladi i studeni, ljudi su u strahu… Ali čini se da nitko ne shvaća potpuno kolika je opasnost. Osim Vasje, a upravo nju krive za sve nevolje.

rusalka

Međutim, Vasja još ne zna što je naumila Ana Ivanovna, koja u pokušaju da spasi svoju dušu od paklenog ognja ne preza ni pred čim da bi se rješila pokćerke, vještice, krivca za sve ono zlo koje ih polako uništava. Ne zna što za nju u ime njenog oca čuva stara Dunja i s kim se zbog toga prepire u snovima. Ne zna što je sve u srcu popa Konstantina i do čega će to dovesti. Ali zna da mora uzeti svoju sudbinu u svoje ruke, inaće neće preživjeti.

U gvozdu se Medvjed budi i jača, stare skaske postaju stvarnost, zaštitnici ognjišta i sela slabe i drevna opasnost se ponovno diže,  a Vasja je stavljena pred izbor – udati se ili otići u konvent.  Jedine opcije za djevojku, trećeg nema. Nijedan izbor nije njen i nijedan ne želi, nijedan nije za nju, jer svaki je zatvor na svoj način. A Vasja je rođena da bude slobodna…

solovej

 

 

Ovo je knjiga za nas koji nikad nismo prestali vjerovati u bajke. Za sve koji su odrasli na Pričama iz davnina, za one koji su stanju izgubiti se u stranicama i postati nesvjesni svijeta oko sebe, koji s lakoćom prelaze granicu u neke druge svjetove i s mukom se vraćaju natrag. Za sve nas koji čeznemo za nekom davnom magijom i nije nas teško uvjeriti da je svijet čarolija nadomak ruke, jednako živ i stvaran i jednako izazovan kao i u doba kad su se kraj peći usred zime pričale skaske.

Ovo je knjiga za sve koji su u nedoumici da li i kako slijediti vlastiti put ili se povinovati onome što nam društvo nameće kao prihvatljivo, za sve koji su drugačiji od prihvatljivog i kojima se uporno nameće uloga koju ne žele i ne mogu prihvatiti, za sve koji se lome između odustajanja i prkosnog ostajanja pri svome po cijenu izopćavanja i samoće…

Ovo je priča o ljubavi i žrtvi, neizrecivim tugama i nemjerljivim radostima, o zimi i vatri, o vjerovanju i zajedništvu, a najviše o učenju o sebi samom.

Medvjed i Slavuj možda jest bajka, ali nijedna bajka nije “samo” bajka. Svaka u sebi nosi mnogo više od onog što se na prvi pogled vidi. Ova je prikaz Rusije u doba Atiline horde, crtica iz vremena prije carske Rusije. Ujedno je i sve stare slavenske bajke u jednoj, ali i ponešto od onih modernijih. Neka je svatko shvati kako god misli da treba. Ali ako ste od onih koji čitajući žive s likovima na sranicama, Katherine Arden je uspjela napisati bajku koja slobodno može stati uz bok onima u starim narodnim predajama ruskog sjevera. Jednako lijepa i jednako užasna, alegorijska i stvarna, kritična, poučna i predivna.

U ono malo recenzija koje sam uspjela pročitati, većinom se preporučuje čitati je zimi… Ali jamčim da ni u svibnju ne gubi na magičnosti, ni na ljepoti.

Imam Mitopejino izdanje. Prijevod i tvrde korice i kutija. Iako vjerujem da original na engleskom ne zvuči ništa manje lijepo, ovo na hrvatskom me oborilo s nogu. Ovo je knjiga koju se nadam ostaviti u nasljeđe svom djetetu. Jedna od onih za koju se nadam da će prelaziti s koljena na koljeno. I za koju sam sigurna da će u njoj uživati svi koji je uzmu u ruke.

Čitanje knjiga – kak to većinom izgleda

IMG_20180507_130658_659

Čarape sam dobila od frendice, pa nemam pojma di ih je kupila – ali lajkam 🙂 A Šefica je Šefica, nemam kaj puno za dodat.

 

Knjige jesam sliknula, ali… Strpit ćemo se još malkice jer s tim imam neke druge planove, a ne tiču se čarapa 🙂

I da, čitala sam cijeli vikend. Malo je falilo da opet uz knjigu dočekam jutro, a samo me to kaj Prdeka ne zanima ko je do kolko bil budan spriječilo da ne pročitam cijelu knjigu u jednoj noći. (cca 350 stranica. Nije strašno. Čitala sam ja i više.) Mada mi malo fali to. Znala sam ja i žicu frkat do 6 ujutro, a ako bi gospon muž radijo noćnu, nije bilo teorije da odem spavat.

Sad baš nije tak jer moraš po danu funkcionirati, ali svejedno mi se tu i tam zalomi da je već 2 ujutro, a ja bi još samo jedno poglavlje nakon već 10 takvih “još jedno poglavlje”. I onda se moram natjerat u krpe dok je još kolko tolko pristojna ura. Pa još “samo 5 min” čitam recenzije, istražujem likove i tak.

Oće to ponekad. Bila sam tak mjesecima opsjednuta Tudorima. Nije serija kriva, nisam ju ni gledala baš. Philippa Gregory i njezine žemskinje u Tudorskoj Engleskoj. I još malo prije i malo posle toga. Išlo je dotle da sam si crtala porodično stablo da si pojasnim ko je kome kaj i u koje doba. Nije me još skroz pustilo, a oće se pojačat svaki put dok nabasam na neku novu knjigu.

Dok sam čitala Anne Rice, usput sam pročitala sve kaj se dalo o vampirima, a posle Lestata sam haračila po Egipatskoj mitologiji. Ofkors, prije toga sam zbog Stokerovog Drakule proučila sve oko balkanskih legendi o vampirima i sličnim stvorenjima koja su se znala spominjati na našim prostorima, a bilo ih je.

U vrijeme dok me držala Ivana Brlić Mažuranić nije bilo interneta i još sam bila klinka. Zato mi je sad palo na pamet da je slavenska mitologija jedan dobar istraživački projekt za ovakve ko ja. Je, ima veze s trenutnim štivom. Ček još koji dan 🙂

LOTR manija je kod mene počela puno prije nego je nekom palo na pamet da snimi film (koji sam jedva dočekala, mada u neku ruku i sa strahom) i puno prije nego je većina populacije uopće doznala za nekakvog Tolkiena. Rezultat opsesije je moja vjenčanica, jedna skupo plaćena društvena igra, sve kaj je ikad prevedeno od Tolkienovog opusa + par stvari na engleskom, utjecaji se vide i na điđama, a kak nisam mogla kopati po povijesti jer je to skoro pa čisti fantasy, proučavala sam vilenjačko pismo i Silmarillion.

Nije to tak svaki put.  Ima knjiga kad jednostavno nejde. Ima dana kad nejde s čitanjem, ali najčešće ispadne da je štivo loše. Ima i takvih kad umreš od dosade na prvih stotinjak stranica, a onda ti je posle drago kad pročitaš do kraja jer ispadne super i još više super.

Ima knjiga za koje je prerano. Koje ti se tek nakon par godina uvuku pod kožu. Ima i onih koje kupiš jer je voliš autora, a ne legne ti, pa ko i svaki zagriženi fan nećeš priznati 🙂

Ali kad me preuzme, gotovo je. To su te koje čitam cijelu noć i onda obavim kaj treba, cijeli dan sam si ko u magli i jedva čekam večer da nastavim. Ali te su zapravo najgore jer jednom kad je kraj, danisam si malo izgubljena i skoro pa u depresiji. Nek se javi taj koem bar jednom nije bilo tak. Imaš osjećaš ko da baš ne spadaš potpuno tu, pa te stvarni svijet iritira jer se trenutno baš ne uklapaš. I tak danima pomalo dolaziš sebi. Malo sam čak i očajna. To ko kad prekineš s dečkom. Misliš da nikad više takve ljubavi ( ah, jbg, niko nije imun na to 😛 ) Ista stvar. Nikad više takve knjige, i kaj da sad čitam kad je kraj :/

Neke onda pročitam 2-3-4-5 put, i ne nije mi dosadno. Ja sam od onih koji prvo čitaju kraj. Pa su moguća 2 ishoda – da iz sažetka i zadnjih par stranica skužim o čemu se radi i onda čitam samo zato da vidim kak je do toga došlo (isto tak volim kad mi neko prepriča film – zato mi je samo još zanimljivije), ili ne skužim apsolutno ništ i onda idem čitat da vidim kak je do toga došlo. 😀

Nisam ja kriva. Imam taj neki poremećaj. I ne znam kolko dugo bu me držalo ovo postovanje o knjigama, al zasad ste osuđeni na te i takve sadržaje 😛

Pokušavam zapravo dočarati kak je to kad se izgubiš u priči. Ne znam jel uspijevam. Ali trudim se.

Kisi.