Biti ili ne biti – Grinč

d99ac79f-1fe4-49ef-9444-a894671cf958
Mislim da ove godine nebum Grinč. Još uvijek me nije ulovilo kaj je totalno čudno jer inače u ovo doba godine već šizim (ima neki post iz 2014 di je to zorno objašnjeno, ak baš oćete, mogu ga iskopat). I ne samo to da me nije ulovilo nego planiram opet haračit po Lidlu jer je u katalogu svašta. Točnije, u četvrtak, da mi se asortiman ne rasproda. Onaj božićni. Isto i po drugim dućanima. Nejdem pokupovat baš sve jer me ufatilo prošle godine pa sam okitila celi stan sa svim mogućim na temu Rudolfa kaj sam našla i sad mi fale neke lampice još.
U ovih 10 godina kolko živimo skup, u Božić smo uložili:
– 1 umjetni bor ( ne zato jer smo ekološki osvješteni nego jer nam se neda čistit.)
– 5-6 paketa kuglica koje se ne pašu s ničim osim srebrnih i plavih
– zbog Prdeka još neke zvjezdice i sitne stvarčice s Rudolfom
– stakleni vrh koji je pukel
– plastična crvena zvezda za vrh umjesto staklenog koji je pukel
– zbog Prdeka ogromnu snjegović lampicu u koju ide svijećica
– zbog Prdeka filcani Rudolf adventski kalendar
– zbog Prdeka naljepnice za staklo koje još nisam skinula s prozora
– a prošle godine sam i hazbntu složila pivski adventski kalendar i sad nemam pojma kaj da napravim ove godine jer mi se više ne ganja pive okolo, a lik ne čita i ne šminka se, pa nebrem to
2 godine opće nismo imali bor iz razloga spomenutih u postu iz 2014.
Sad me isto malo već primilo. Najviše zbog Prdeka jer sad već kuži i oću da mu je veselje.
Pa smo tak neki dan ušli U Muller. Dete je bilo na rođendanu, ja sam trebala rukavice za čistiti, a hazbnt je trebal nemam pojma kaj. Završili smo prvo na igračkama, a onda na blagajni s lego adventskim kalendarom, nekoliko slikovnica i knjiga, šampanjskom flašom punom čokoladica i nismo detetu kupili poklon samo zato jer se nismo mogli dogovoriti kaj mali točno hoće. Po rukavice sam se vraćala.
Al u duši sam još uvijek Grinč, pa nije baš sve po p.s – u.
Kolače ne pečem. Eventualno par nekakvih keksića ako se meni i Prdeku prtlja s tijestom. Ako imamo kakve goste, ima u pekarama ono spakirano s kolačima, pa odem po to. Ili ak znam kakvu tetu da peče kolaće. Ionak to kod mene završi u smeću jer ih niko nikad ne pojede. Klipiće da. To i napravimo, pa još eventualno neke štrukle ako nam se da. Zato kuhano vino imamo svaki dan na rasporedu.
Adventski vjenčić? Imam. 4 svijeće na tanjuru. Prošle godine sam si čak dala truda i s vrućim ljepilom pokeljila nekakve gluposti na vijenac od šiba, natrpala svijeće i to je bilo to. Svijeće nikad ne upalim. Zato kurim na šanku sve ostale koje imam.
Božićne stolnjake, nadstolnjake i ostale ukrase – imam – komada jedan i taj ima rupu. ( Možda je ipak sad već i čas da si kupim neki bez rupe. )
A Rudolf nam je tema jer svi imaju snjegoviće, dedove Mrazove,sanjke- ovo -ono… Rudolf je stalno zapostavljen. Ima crveni nos od alkohola i krivuda dok vozi sanjke jer je non stop nacugani i pjeva si pjesmice i baš si je sav božićni. I zato imamo Rudolfa.
Božićne filmove, recimo – e to gledam. Tak me opere kojih 2-3 tjedna dok ne dođem sebi ili se predoziram. Taman za godinu dana apstinencije. Onaj punč božićni isto konzumiram.
Jedino se grozim onih lampica kaj sviraju. Negde ima i članak o tome da od toga ponoriš. Imam traume još otkad sam radila na štandu za par Božića i naslušala se toga da mi i sad ide na živce.
Ali…
Volim miris cimeta i topline i kuhanog vina i čokolade i volim onu atmosferu u gradu kad su svi dobre volje. I volim te boje – zelenu i crvenu, zlatnu, srebrnu i sve nijanse plave. I volim ljude tad, volim sjedenja u birtijama na toplom uz vruću čokoladu i volim poklone. Baš one male, od srca poklone. I još volim mamine kolače i ručak za Božić i kad su Prdeku okice ko špekule na Božićno jutro. I volim nas, malo toplije i nježnije nego inače.
Izgleda da se ovih dana zapravo ne mogu odlučiti između Grinča i neGrinča. Vidjet ćemo uskoro ❤
Kisi.

24 sata s Prdekom – vodič za preživljavanje

20180921_110026.jpg

Prdek alergičan na neku cvjetajuću pizdariju. Od prošle godine još imamo s tim situaciju, ali nije ga previše smetalo, pa ga nismo maltretirali s pikanjima i tim nekim popratnim stanjima.

I onda je dr rekla da treba napraviti pretrage. Pa sam ja jučer ostala doma jer je trebalo osim bolnice, obaviti i neke stvari sa strane.

Daklem – ujutro smo išli vadit krv i na bris nosa. Badava ti Prdalo pripremaš na vađenje krvi tjedan dana jer se siročko boji i gotovo. A ni meni nije svejedno kad moraš onu malu ručicu držati mirno da teta izvadi kaj treba.

E, ali ljudi moji, njega se čuje valjda do Varteksovog stadiona. A to nije blizu. I još trebaju 3 sestre, 2 doktora i nas dvoje da se njemu krv izvadi jer to em urla, em se otima i rita ko da ga u najmanju ruku namjeravamo priklati, a još uz to viče da ga ga buuuubaaaa.

Znam, zlato malo da te buba, ali te buba jer se otimaš. Ne kuži on. Posle su nam rekli da ih ima još takvih. Nije nam zato lakše. Jbg.

Nakon toga, bris nosa. E, bris nosa… Malo ti pobriše štapićem za uho u nosu. Rajt. Badava objasniš. Prvu nosnicu na prepad, drugu urla ko da se ne znam kaj događa. I opet, sestra, mi, dobro da zaštitare nisu zvali da se njemu pretraga obavi.

Sunce malo mamino, teške muke podneslo, sav crven od plakanja i urlanja. (A mi od neugode, ko zna kaj sad misle da mu doma radimo.)

Ajde, onda smo ga odfurali na sladoled da malo dođe k sebi, pa tata svojim poslom, a nas dvoje na plac i u knjižaru.

Inače je u kazni jer je koji put nemoguć u vrtiću, pa sad nema igračaka, nema mobitela (iako mu to i inače rijetko dozvolimo), a i neke igračke su u kazni.

Putem u knjižaru:

  • mama, ja bi još jedan zomblings
  • Imaš ih već 1865
  • ali ovaj nemam
  • prestani žicati
  • dobro
  • mama, budemo kupili na pošti zomblings?
  • sad smo ti kupili.
  • ali još nemam ovaj i ovaj
  • prestani žicati
  • Dobro. Ako prestanem žicati, budeš mi kupila ovu Ben 10 narukvicu?
  • Ne.
  • A zakaj?
  • Zato jer si u kazni.
  • A kad prestanem biti u kazni, onda bumo kupili?
  • (već iznervirana) – Možda.
  • A kad bum prestal bit u kazni?
  • Ovisi o tebi
  • A dok prestanem biti u kazni, budemo kupili zlatni auto od zomblingsa?
  • Možda. Idi nađi neku knjigicu.

S druge strane dućana: Mamaaaaaaa, a kad bum prestal biti u kazni?

I tak putem i u knjižari i do doma. (Kupila sam mu Kukce. Ok, više sebi nego njemu – ali hej, to je dječja knjiga. Računa se.)

Onda mu se piša, pa mu se kaka, pa je žedan, pa je gladan, onda dođemo doma i odjednom više ne mora na wc jer – Kukci, Zomblignsi, Zdravoljupci i to.

Onda tata ode radit, a mi upisat dijete na engleski u vrtiću. (Zato jer je u vrtiću, inače mi nebi padalo na pamet razvažat klinca od 5 godina na 17 izvanvrtićkih aktivnosti i nemampojmakajsvene mu natovarit na vrat već sad. Znam, nemajka sam. Tužite me. I kupujem mu kinder jaja. I klipiće sa šunkom u pekari. I pije sok u birtiji dok mi pijemo kavu. Pa?)

Obavila sam upis s tim da su kakač i pišalina i sad bili prisutni (oće ta faza jednom završit?!?), i onda se okrenem, njega nema. Evo se igra s klincima iz grupe na ljuljačkama.

I ja sam malo klafrala s drugim mamama jer su cure odlične i baš ih volim. Nismo se dugo vidle i tak malo moraš nekad olakšat dušu.

Uspijem ga odvući ga s ljuljačke, idemo u sportsku (To ga vodimo jer uz tolku količinu energije, negde ju mora ispucat). Pješke. TJ, ja hodam, on trči. Trči do sportske, trči na sportskoj, trči doma.

Usput u Miler jer idemo prijatelju iz vrtića puhat svjećice, pa moramo kupit neku sitnicu. Opet mu se kaka. Dok ne dođemo doma. Onda ga moram tjerat na wc jer – Zdravoljupci, Zomblingsi, nešto.

Trči do ročkasa, trči tam po stanu, trči doma. Došli smo u pol 9 – dolazi tata s posla – ja krepana – on još skače.

Neće u kupaonu, neće iz kade, neće u pidžamu, ujutro neće iz pidžame, žedan je, gladan, treba piškiti, ne možemo naći brokulu Branka, di je panda iz Ikee, jedva gledam, njemu se čitaju priče.

Kad napokon zaspi, ne znam di sam.

Aha, trebala sam napisat kao vodič za preživljavanje. Ahahhaa. Nema to 😀 Snađite se sami 😛

 

Kisi.

 

5 zajedničkih karakteristika ovisnika o knjigama – iz vlastitog iskustva

Bible-Book-Hd-Wallpaper

 

“Ne volim arogantne ljude koji sebe uvijek stavljaju iznad drugih. Dođe mi da im dam jednu rublju i kažem im: “Saznaj koliko vrijediš, pa mi vrati kusur.” –

Lav Nikolajevič Tolstoj

 

Otkad je mene puklo da bi ja napokon nekaj i napravila iz svog poremećaja zvanog “opsjednutost knjigama”, ničim izazvana počela sam tu žvrljiti i recenzije knjiga. Jer kao neki stručnjak sam, pa mogu. (Nisam, al kaj mi možete :P)

Virtualno sam upoznala i puno divnih ljudi. Skroz slučajno. Majke mi. Ko da se neka energija pokrene kad počneš raditi tak neke stvari u kojima uživaš… I poveže te sa sličnim energijama. I otkriješ koliko su ti svi ti ljudi slični, a različiti.

A ovo im je zajedničko:

IMAJU SMISLA ZA HUMOR

I to baš svi. Ok, vjerojatno nisam naletila na one koji nemaju jer mi takvi nebi ni sjeli. Ali nevjerojatno je da su baš svi s kojima sam se na bilo koji način povezala ili bila u kontaktu makar jednom porukom na istoj valnoj duljini. I toliko opušteni i pozitivni da  komunikacija teče bez nekog napora. Trebali bi udrugu osnovat. Ako ništa, fakat bi se dobro nasmijali. Hvala ljudi, genijalni ste ❤

KNJIŽARE I KNJIŽNICE SU MJESTA APSOLUTNE SREĆE

Odnosno – uđemo u knjižaru ili knjižnicu i zaboravimo da postoji real life. Da smo recimo ostavili dijete ispred vrata jer idemo “samo na minutu pogledat jel ima ta neka knjiga koju dugo škicamo” – jedna knjiga se automatski pretvori u njih 567 koje moramo provjeriti ili makar dodirnut korice, a imamo sreće ako dijete isto voli knjige, pa je u dućanu u nekom ćošku, a ne vani na kiši. Npr. To kaj druga polovica ne zna kaj bi sama sa sobom jer je prošlo već pol sata od tih minutu, a jbg sad. I to kaj treba jesti, a ručak nije ni u planu, a kamoli napravljen. Ili to kaj imamo neki dogovor, a ljudi čekaju već 15 min. Ali mi smo stvarno uvjereni da smo unutra tek- minutu. (Dobra stvar je da u knjižarama ima i igrica i igrački i svašta nešto, pa se i ostatak familije zabulji u neke stvarčice – nisam samo ja uvijek kriva kaj smo u knjižari 3 sata 😉 )

SKLONOST PISANJU

Aha. Pisali recenzije, osvrte, ovakve črčke koje sam ja nadrobila u ovom tekstu jer mi je došlo, popise za dućan, random ispade o privatnom životu… Stvarno znaju pisati.  I vole pisati. I to lagano, ležerno, duhovito i tragično – pisanje im je u krvi. Stalno nekaj žvrljaju. Ne moraš ti napisati knjigu da bi se proglasila piskaralom 😉 Ali svi na koje sam naletjela, a povezani su s knjigama – pišu.

KNJIGA U TORBI

E, da. Stalno i svugdje se vuku knjige. Nedo bog da odeš nekud bez. Jer – može ti bit dosadno u autu ili u vlaku ili čekaš tramvaj. Ili si na kavi, a druga strana kasni. Ili je jbg, knjiga dobra i nemoš stat. U tom slučaju je koturanje niz stepenice s nosom na 359 stranici  – neminovno. Ne pokušavati kod kuće.

PRISTUPAČNOST

Budući da sam neki put malo glup, da ne velim debil u nekakvim tehničkim stvarima okolo interneta i stranica i bloga i tak to – a gle, pitam okolo pa makar ispala kreten jer ne znam osnovne stvari. I onda kad pitam – dobijem upute, tapšanje po ramenu, dozu humora i obično – još jednog prijatelja, iako se nikad nismo sreli.
Well, ili sam ja imala sreće ili je ta mala/velika zajednica koja čita knjige – genijalna ❤

I sad ako ovo čitate, samo sam vam svima htjela zahvaliti jer ste stvarno divni. ❤ I puno sam naučila. Znate koji ste 🙂 Valjda.

 

Kisi.

O ranojutarnjoj romantici

roza2

Čarape: Stopalice. Roze. Sa smajlićem. Onaj dućan u Luminiju prek puta C&A. Ako neko zna kak se zove, molim nek napiše da se ne blamiram sad tu. Cijenu ne znam, dobila za Valentinovo 😉  

Maramice su iz Dm-a. To je isto jedna od stvari di mi je kutija tak lepa da se jedva prisilim bacit u smeće… Kutije rulz.

Raspoloženje: Pa ponedjeljak je.
 
Naletela sam prije nekog vremena (tj prije koju godinu) na članak o nekakvim šašavim modelima budilica i sad ga nemožem nać. A bila je jedna koja bi me eventualno digla iz kreveta jer leti po sobi. Moraš isključit propeler da bi se zgasila. Ok, uzbuni celu kuću, ali bi se vjerojatno digla na vreme. Bilo bi još bolje da i šprica s vodom. Ne znam di to ima za kupit. Možda i dobro da ne znam jer bi preživela do prvog jutra. Otprilike drugi dan bi je sredila ili bejzbol palicom ili batom za meso. Bila je i jedna koja trči po stanu. Moraš za njom ak oćeš da se zgasi. I ta bi brzo bila na otpadu.
Mobitel ujutro ne pokušavam umlatiti jer mi treba za druge stvari. A i na snoozu je (to sam jednom pisala da je najbolji izum svih vremena – prebacila bum to tu čim skoči na fejsu). Snooze malo smiri tenzije. Do trećeg zvonjenja se uspijem nekak pribrati, al zato imam rječnik za koji bi vjerojatno trebala cenzura da to neko snima.
Ukratko – pol 6 ujutro je još uvijek unholly hour za ustajanje i nikad se nebum pomirila s tim da me se tjera da se budim usred noći da bi išla na posel. Kao navikneš se. Rajt. Po meni je to u najmanju ruku maltretiranje. I diskriminacija jer sam isto čitala da se takvi ko ja ( a to su oni kaj funkcioniraju po noći, a ne prije zore i to još po mrklom mraku i prije nego se upali ulična rasvjeta), trebaju dizat u podne. Kunem se, bilo je negde objavljeno i ko za vraga ni to nemožem nać.
I onda imaš scenarij ujutro:
– svima skinem sve po spisku i to ne baš pristojnim rječnikom,
– dobauljam do termostata jer ne grijemo po noći i zima mi je, a to je isto povod za onakav krasan rječnik
– otvorim balkon da vidim kak je vani
– zatvorim balkon jer mi ne treba baš odma šok terapija
– onda uspijem dovuć dupe do kupaone i negde izgubim dodatnih 15-tak min jer mi se čini da još malo ubijem oko dok sedim na daski od školjke ( nisam sigurna, al nema drugog objašnjenja)
– onda stojim leđima naslonjena na onaj ljestve radijator i pokušavam se zgrijat (a fino grije, jedino nije do poda, pa si onda omotam topli ručnik)
– u slučaju da grijanje ne proradi baš odma, opet psujem i idem palit plin na štednjaku – jbg, zima mi je
–  dok se napokon otopim i dođem napol sebi, skupim snage za pogledat se u ogledalo
– sljedećih 15 min se pravim da se nisam vidla i pokušavam to potisnut
– operem zubalo, natrpam kreme na facu, odustanem od ideje da bi se mogla počešljat
– dok sam otprilike napol sa stavljanjem fasade na lice (no dobro, krema je, nije puder i ne stavljam to špahtlom, ali ipak bez toga nebi išlo) – onda se opet pogledam s jednim okom
– tu je negde stanje podnošljivo, pa se ne splašim i onda natrpam još to kaj treba na sebe
– onda tražim čarape po stanu – u sobu više nesmem jer ostatak ekipe spava, pa tražim kaj ima po vrećicama okolo jer sam sigurno prek vikenda kupila još koje
 – onda progutam droge i neke vitamine da dođem sebi
– kava i doručak su na popisu dok se dočepam ureda jer nema šanse da se dižem još pol sata ranije zbog toga
– napravim Prdeku čaj i pripremim keksiće il već kaj
– javim se zakonitom ako je već na poslu, ak nije, onda ili spava jer je popodne ili je prije pol sata došel iz noćne (to je isto čista romantika)
– navučem jaknu i ostalu opremu da preživim do auta
– dovučem se do auta.
– strpam se otraga
– velim bok i možda još kaj usput
– čitam 5 min gluposti na fejsu
– onesvestim se
– u Zg se probudim s glavoboljom i mamurlukom ko da sam cugala i onda takva dojdem u ured i još k tome nepočešljana
 – niko više ni ne reagira.
Doma dođem krepana i jedva čekam da odem spavat.
U 23:00 h – spremna za tulum! Nit mi se spava nit mi se da ići u krpe, sad bi čitala knjigu, jela, gledala film, čistila kuhinju, išla van, ma sve može! Nekad mi se čini da se neko gore dobro zabavlja na moj račun.
Apeliram (ponovo) na nadležne da više uvedu radni tjedan od 4 radna dana i 6 sati radno vreme. Ovo više zbilja nije u redu.

Neda mi se izmišljati naslov. Nekaj o zahvalnosti i tim stvarima.

šalica

Čarape: Obične soknaste, nije mi se danas dalo. Al piše Love you.

Penti, sniženje – 10 kn

Šalicu sam dobila od tate 🙂 

Raspoloženje: Proljećasto.  U odnosu na jučer, I feel like a million dollar 😉

 

Ovo sam zapravo nadrobila prošle godine. I dalje je aktualno, a i moram nekud s tim postovima s fejsa:

Čitam ponekad da, kad si loše, treba staviti na papir sve stvari na kojima si zahvalan i koje su pozitivne. Trenutno nisam loše ( čitaj – danas ne grizem).  Ali ponekad je dobro podsjetiti se i kad je običan dan :

1. Imam mamu i tatu. Malo starije nego prije i malo lošijeg zdravlja nego prije, ali ih imam. I oni vode neke svoje bitke i ratove, ali zahvalna sam da je jedan takav nedavno dobiven
2. Imam i tog nekog buraza koji se malo manje javlja, ali kad zagusti tu smo. Imam  i šogoricu koja je ispala jako drago stvorenjce i ima rad Prdeka, a to je bitno.
3. Imam svoju vlastitu femili. Možda je mala i nije savršena, ali je tu. Nisam naletela na kretena koji misli samo na svoju rit ili ima psihičkih problema sa samim sobom, nego na normalno muško kojem nije ispod časti ništ kaj treba obavit po kući i izvan nje. Meni ko totalnom failu kaj se hausvajfa tiče, to je bitno.  Doduše, da jesam naletela na kretena, taj nebi dugo bil aktualan, na čemu sam isto zahvalna. Ne na tome kaj nemam takvog nego kaj imam dovoljno mozga da nebi takvog trpila.
4. Onda imam i Prdeka.  Mislim da je svima koji su ga ikad upoznali jasno da tu nemam kaj objašnjavat
5. Imam i frendove. S nekima sam stalno u kontaktu, s nekima nisam. Uz ovu jurnjavu po cijele dane, nemam više 20 njih na speed dialu jer nekad jednostavno ne stigneš… Ali još uvijek  ima više nego mogu nabrojati na prste onih koje mogu nazvati bilo kad, a da mi ne spuste slušalicu.
6.  Super je da imam koga nazvati kad je Prdek bolestan ili kad je meni nekaj ili nekome od mojih, kad je panika i šiza. Ili samo gnjaviti na chatu a da me ne pošalju u onu stvar.  Valjda. To kaj si misle je već drugi par cipela.
7. Znam točno koga bi nazvala, da svi imamo malo više vremena i manje obaveza, na grupnu poludnevnu kavu i znam da bi umirali od smeha.
8. Imamo krov nad glavom, toplo nam je i nismo ni gladni ni žedni ni bosi ni goli. A i da jesmo, bili bi bogati jer imamo ljude oko sebe koji bi nam pružili ruku… I za koje bi mi napravili isto.
9. Na poslu imam neke kolegice koje su super i zbog kojih nemam kamen u želucu kad dolazim ujutro… U moru svega, tračak pozitive.
10. Zasad još imam zdravlje. Ponekad ima neka kriza, ali dobro sam.
11. Imam nekoliko frendica koje dođu ko priručni psihijatar.
12. Imam jednu koja je i psihijatar i podrška i šakom o stol kad treba, i za tračati i za plakati i za dozvati pameti.
13. Imam ih i par koje kuže život na višoj razini i znaju da nije sve kak se čini… One mi drže ponekad glavu iznad vode i pomažu duši.
14. Cure s faksa!
15. Cure nakon faksa!
16. Ljudi iz različitih razdoblja i faza koji su se zadržali do danas, a koje imam baš jako rad. Većinu baš ne viđam. Jbg. Ne lajkam, ali svejedno su tu.
17. Imam te neke godine kad skužiš di malo manje juriti, a di malo više jednostavno biti.
18. Još uvijek imam s kim izaći na cugu. Otprilike svi nabrojeni, ali ipak najčešće nagovorim onu pod 12.
19. Imam i kam na cugu. Na svu sreću nisu baš sva mjesta za one ispod 25 😛
20. Još imam i hrpu knjiga i hrpu ideja i kaos u glavi. Nisam sigurna da je ovo baš za biti zahvalan 😂
21. Imam i te neke talente koje nisam do kraja iskoristila, ali gle – imam 😂
22. Naučila sam raditi điđe. Još samo da svladam šivaću mašinu.
23. Povremeno upoznam neke nove ljude
24…… Ima još puno malih stvari i velikih sitnica, puno dragih ljudi i puno onih kojima se divim, i hrpa sitnih dječjih radosti kojima se veselim 

I još bi mogla napisati svašta. Nije poredano po važnosti niti su neke stvari manje bitne od drugih…
Kad staviš ovak sve na kup, ispadne puno. Jer i je puno i zapravo je uvijek više od onog lošeg kolko god to loše bilo loše 

*ps, ako se ko prepozna, bilo je namjerno  

I tak, nekad serem po nečem, a nekad sam u raspoloženju ko ovo gore. Valjda je to normalno. Iskreno, malo se bojim ljudi koji su si cvjetići stalno i svaki dan. Čak i ako su na drogama, nebi ja to. Nije prirodno. Onak, malo su jezivi. Eto.

A sad stvarno, faking Valentinovo :P

to nekaj

Čarape: Danas su štrample s očima.  Nemam pojma kolko dena jer sam zaboravila pogledat. Al su zakon. I nemaju nikakve veze s medekima i pusama i srčekima.

Penti – 30 kn, sniženje.  Evo link: Penti Hrvatska

Raspoloženje: A nemam pojma. Onak malo na krivu nogu s epizodama smijanja.

 

Dobro, nisam baš mislila danas već gnjavit ljude sa svojim mudrolijama, ali pa to je sad već prevršilo svaku mjeru.  I imam naravno nekaj za reći. Nije nužno i da ima smisla 😂

Znači, otpreš fejs. Sve nekaj srčeka, gifovi, bombonjere, cveće, ljubavne pjesmice, ovo, ono, nagradne igre, zbljuv. Odem na mob. Imam na viberu tih nekih grupa, sve srčeka, pusice, medeki… Već sam rekla negde da romantiku ne kužim. Nisam išla na portale jer me strah.
Od ovih kaj imaju izjave na fejsu jedan drugom “ljubavi” i “sunčeko” i te neke cmi izraze na zidu i javno, imam ptsp. Znam par muških koji su jučer trčali u Muller jer “Valentinovojeijošnisamništkupilženi!!!”
Onak, wtf.
Jučer je Šprajc navodno rekel da ak niste kupili ženi/curi cveće celu godinu,  ne morate ni sad. I točno bi se s tim složila da nije onog: “Volim poklone”  ❤
Pa je, kaj sad. Meni je ovo zapravo prilika da mi neko nekaj kupi (lepo prosim, samo ne parfeme, imam točno 6 komada neotvorenih na čekanju i još tolko otprtih kaj nikak da potrošim o.O) Onak, nekaj malo, more i ružica :trepćemokicama:  Romantiku ne kužim, ali cveće volim. Ne svako jer s nekima recimo ne znam baš točno kaj bi. Nedavno su mi umrla 2 zumbula i sad imam lišće u teglici. :/
Ma joj, nisam ni tolko protif tog Valentinova, imaju ti neki naši običaji (recimo oni ftičeki kaj se ženiju), koji su mi baš kul. Ali one gluposti tipa večere u restoranima, pa valentinofski menu, pa ak slučajno i dojdeš na ideju da si ideš jesti baš na taj dan u 10 navečer jer prije ne stigneš i nekim čudom uspiješ rezervirati mesto i sad imaš “romantičnu večericu” ( onak, zbljuv) u restoranu ( tak da možeš reći da te dragi otpelal u RESTORAN!!! – ne znam kaj bi rekla na ovakve ispade, al ajde) i onda si lepo sediš i evo ti babe s košarom punom upakiranih ružica koje koštaju svaka 50 kn i gleda ti dragog ko da je ne znam kaj napravil jer ju ignorira, a tebe onim sućutnim pogledom – sirota, škrtica neda 50 kn za cvetek, pa bu ona jedina bez ružice na stolu. Super situacija, baš onak, valentinofska. Jebali vas restorani. Meni je dobra i dostava iz mekdonaldsa. Navodno da budu to uveli. Nije da to jedem, al ono.
I da ne velim da ne znam kaj bi počela sa sobom da dobim recimo medeka i srčeko. Ok, sad prosljedim Prdeku, ali wtf?!? Kaj bi sad trebala, rastopit se? I kaj da s tim radim posle – čuvam na polici? Napravim oltar? Lutkicu za vodoo? Čemu to služi dok imaš više od 9 godina? Čokoladu bar pojedeš. I sačuvaš kutiju. (Nije posebno navedeno, ali da, i kutije skupljam)
No, ok je sjetiti se nekog svog posebnog na Valentinovo i eventualno pokloniti kakvu sitničicu, ali ne razumem čemu sva ta pompa oko toga, pripreme i ine pizdarije. ( Osim ako se fakat ne sjetite celu godinu pokloniti cveće il neki znakić pažnje udijelit, onda ni niste za drugo nego da iskeširate u najmanju ruku vikend u toplicama za Valentinovo. Zato. Jer sam ja tak rekla.)
Znam i takve kaj su tak inovativni da svako faking Valentinovo i rođendan ženi kupuju isti parfem. Jer potrošila je. Ne znam kak ne dobi taj isti parfem u glavu. Takve kaj samo reda zbavljaju treba dobro naribati. Rađe nemoj ništ nego prek neke stvari. Pristojna sam, pa nebum imenovala.
Znam i takve kaj im je domet svaki put u isti restoran i onda se hvale kak su platili večeru tolko da mi se spi od cifre i nije im jasno kak nisam impresionirana. Pa ono, zbilja ne znam.
Nemam pojma kaj sam htela reći s ovim. 😂  Poanta je da okrećem s očima na sva ta srčeka i cicimici i ljubavne izjave, još k tome i isforsirane, ali nemam ništ protif poklona.
I nebum si danas pogledala ljubić za mozak na pašu jer idem u teretanu i Liga prvaka je. Protiv koje isto načelno nemam ništ. Bilo bi bolje da je rukomet, al kaj je, tu je.
I, kakvi su planovi? ❤ ❤ ❤ ❤ 😂😀