Biti ili ne biti – Grinč

d99ac79f-1fe4-49ef-9444-a894671cf958
Mislim da ove godine nebum Grinč. Još uvijek me nije ulovilo kaj je totalno čudno jer inače u ovo doba godine već šizim (ima neki post iz 2014 di je to zorno objašnjeno, ak baš oćete, mogu ga iskopat). I ne samo to da me nije ulovilo nego planiram opet haračit po Lidlu jer je u katalogu svašta. Točnije, u četvrtak, da mi se asortiman ne rasproda. Onaj božićni. Isto i po drugim dućanima. Nejdem pokupovat baš sve jer me ufatilo prošle godine pa sam okitila celi stan sa svim mogućim na temu Rudolfa kaj sam našla i sad mi fale neke lampice još.
U ovih 10 godina kolko živimo skup, u Božić smo uložili:
– 1 umjetni bor ( ne zato jer smo ekološki osvješteni nego jer nam se neda čistit.)
– 5-6 paketa kuglica koje se ne pašu s ničim osim srebrnih i plavih
– zbog Prdeka još neke zvjezdice i sitne stvarčice s Rudolfom
– stakleni vrh koji je pukel
– plastična crvena zvezda za vrh umjesto staklenog koji je pukel
– zbog Prdeka ogromnu snjegović lampicu u koju ide svijećica
– zbog Prdeka filcani Rudolf adventski kalendar
– zbog Prdeka naljepnice za staklo koje još nisam skinula s prozora
– a prošle godine sam i hazbntu složila pivski adventski kalendar i sad nemam pojma kaj da napravim ove godine jer mi se više ne ganja pive okolo, a lik ne čita i ne šminka se, pa nebrem to
2 godine opće nismo imali bor iz razloga spomenutih u postu iz 2014.
Sad me isto malo već primilo. Najviše zbog Prdeka jer sad već kuži i oću da mu je veselje.
Pa smo tak neki dan ušli U Muller. Dete je bilo na rođendanu, ja sam trebala rukavice za čistiti, a hazbnt je trebal nemam pojma kaj. Završili smo prvo na igračkama, a onda na blagajni s lego adventskim kalendarom, nekoliko slikovnica i knjiga, šampanjskom flašom punom čokoladica i nismo detetu kupili poklon samo zato jer se nismo mogli dogovoriti kaj mali točno hoće. Po rukavice sam se vraćala.
Al u duši sam još uvijek Grinč, pa nije baš sve po p.s – u.
Kolače ne pečem. Eventualno par nekakvih keksića ako se meni i Prdeku prtlja s tijestom. Ako imamo kakve goste, ima u pekarama ono spakirano s kolačima, pa odem po to. Ili ak znam kakvu tetu da peče kolaće. Ionak to kod mene završi u smeću jer ih niko nikad ne pojede. Klipiće da. To i napravimo, pa još eventualno neke štrukle ako nam se da. Zato kuhano vino imamo svaki dan na rasporedu.
Adventski vjenčić? Imam. 4 svijeće na tanjuru. Prošle godine sam si čak dala truda i s vrućim ljepilom pokeljila nekakve gluposti na vijenac od šiba, natrpala svijeće i to je bilo to. Svijeće nikad ne upalim. Zato kurim na šanku sve ostale koje imam.
Božićne stolnjake, nadstolnjake i ostale ukrase – imam – komada jedan i taj ima rupu. ( Možda je ipak sad već i čas da si kupim neki bez rupe. )
A Rudolf nam je tema jer svi imaju snjegoviće, dedove Mrazove,sanjke- ovo -ono… Rudolf je stalno zapostavljen. Ima crveni nos od alkohola i krivuda dok vozi sanjke jer je non stop nacugani i pjeva si pjesmice i baš si je sav božićni. I zato imamo Rudolfa.
Božićne filmove, recimo – e to gledam. Tak me opere kojih 2-3 tjedna dok ne dođem sebi ili se predoziram. Taman za godinu dana apstinencije. Onaj punč božićni isto konzumiram.
Jedino se grozim onih lampica kaj sviraju. Negde ima i članak o tome da od toga ponoriš. Imam traume još otkad sam radila na štandu za par Božića i naslušala se toga da mi i sad ide na živce.
Ali…
Volim miris cimeta i topline i kuhanog vina i čokolade i volim onu atmosferu u gradu kad su svi dobre volje. I volim te boje – zelenu i crvenu, zlatnu, srebrnu i sve nijanse plave. I volim ljude tad, volim sjedenja u birtijama na toplom uz vruću čokoladu i volim poklone. Baš one male, od srca poklone. I još volim mamine kolače i ručak za Božić i kad su Prdeku okice ko špekule na Božićno jutro. I volim nas, malo toplije i nježnije nego inače.
Izgleda da se ovih dana zapravo ne mogu odlučiti između Grinča i neGrinča. Vidjet ćemo uskoro ❤
Kisi.

24 sata s Prdekom – vodič za preživljavanje

20180921_110026.jpg

Prdek alergičan na neku cvjetajuću pizdariju. Od prošle godine još imamo s tim situaciju, ali nije ga previše smetalo, pa ga nismo maltretirali s pikanjima i tim nekim popratnim stanjima.

I onda je dr rekla da treba napraviti pretrage. Pa sam ja jučer ostala doma jer je trebalo osim bolnice, obaviti i neke stvari sa strane.

Daklem – ujutro smo išli vadit krv i na bris nosa. Badava ti Prdalo pripremaš na vađenje krvi tjedan dana jer se siročko boji i gotovo. A ni meni nije svejedno kad moraš onu malu ručicu držati mirno da teta izvadi kaj treba.

E, ali ljudi moji, njega se čuje valjda do Varteksovog stadiona. A to nije blizu. I još trebaju 3 sestre, 2 doktora i nas dvoje da se njemu krv izvadi jer to em urla, em se otima i rita ko da ga u najmanju ruku namjeravamo priklati, a još uz to viče da ga ga buuuubaaaa.

Znam, zlato malo da te buba, ali te buba jer se otimaš. Ne kuži on. Posle su nam rekli da ih ima još takvih. Nije nam zato lakše. Jbg.

Nakon toga, bris nosa. E, bris nosa… Malo ti pobriše štapićem za uho u nosu. Rajt. Badava objasniš. Prvu nosnicu na prepad, drugu urla ko da se ne znam kaj događa. I opet, sestra, mi, dobro da zaštitare nisu zvali da se njemu pretraga obavi.

Sunce malo mamino, teške muke podneslo, sav crven od plakanja i urlanja. (A mi od neugode, ko zna kaj sad misle da mu doma radimo.)

Ajde, onda smo ga odfurali na sladoled da malo dođe k sebi, pa tata svojim poslom, a nas dvoje na plac i u knjižaru.

Inače je u kazni jer je koji put nemoguć u vrtiću, pa sad nema igračaka, nema mobitela (iako mu to i inače rijetko dozvolimo), a i neke igračke su u kazni.

Putem u knjižaru:

  • mama, ja bi još jedan zomblings
  • Imaš ih već 1865
  • ali ovaj nemam
  • prestani žicati
  • dobro
  • mama, budemo kupili na pošti zomblings?
  • sad smo ti kupili.
  • ali još nemam ovaj i ovaj
  • prestani žicati
  • Dobro. Ako prestanem žicati, budeš mi kupila ovu Ben 10 narukvicu?
  • Ne.
  • A zakaj?
  • Zato jer si u kazni.
  • A kad prestanem biti u kazni, onda bumo kupili?
  • (već iznervirana) – Možda.
  • A kad bum prestal bit u kazni?
  • Ovisi o tebi
  • A dok prestanem biti u kazni, budemo kupili zlatni auto od zomblingsa?
  • Možda. Idi nađi neku knjigicu.

S druge strane dućana: Mamaaaaaaa, a kad bum prestal biti u kazni?

I tak putem i u knjižari i do doma. (Kupila sam mu Kukce. Ok, više sebi nego njemu – ali hej, to je dječja knjiga. Računa se.)

Onda mu se piša, pa mu se kaka, pa je žedan, pa je gladan, onda dođemo doma i odjednom više ne mora na wc jer – Kukci, Zomblignsi, Zdravoljupci i to.

Onda tata ode radit, a mi upisat dijete na engleski u vrtiću. (Zato jer je u vrtiću, inače mi nebi padalo na pamet razvažat klinca od 5 godina na 17 izvanvrtićkih aktivnosti i nemampojmakajsvene mu natovarit na vrat već sad. Znam, nemajka sam. Tužite me. I kupujem mu kinder jaja. I klipiće sa šunkom u pekari. I pije sok u birtiji dok mi pijemo kavu. Pa?)

Obavila sam upis s tim da su kakač i pišalina i sad bili prisutni (oće ta faza jednom završit?!?), i onda se okrenem, njega nema. Evo se igra s klincima iz grupe na ljuljačkama.

Ok, i ja sam malo klafrala s drugim mamama jer su cure odlične i baš ih volim. I nismo se dugo vidle i tak malo moraš nekad olakšat dušu 🙂 )

Uspijem ga odvući ga s ljuljačke, idemo u sportsku (Ok, to ga vodimo jer uz tolku količinu energije, negde ju mora ispucat). Pješke. TJ, ja hodam, on trči. Trči do sportske, trči na sportskoj, trči doma.

Usput u Miler jer idemo prijatelju iz vrtića puhat svjećice, pa moramo kupit neku sitnicu. Opet mu se kaka. Dok ne dođemo doma. Onda ga moram tjerat na wc jer – Zdravoljupci, Zomblingsi, nešto.

Trči do ročkasa, trči tam po stanu, trči doma. Došli smo u pol 9 – dolazi tata s posla – ja krepana – on još skače.

Neće u kupaonu, neće iz kade, neće u pidžamu, ujutro neće iz pidžame, žedan je, gladan, treba piškiti, ne možemo naći brokulu Branka, di je panda iz Ikee, jedva gledam, njemu se čitaju priče.

Kad napokon zaspi, ne znam di sam.

Aha, trebala sam napisat kao vodič za preživljavanje. Ahahhaa. Nema to 😀 Snađite se sami 😛

 

Kisi.

 

5 razloga zbog kojih sam katastrofa nakon godišnjeg

13579463

Konačno dočekalo petak. Onaj neki godišnji do prošlog tjedna? To smo zaboravili da je bilo. To da je prešel u 5 min i da nisam sigurna jel to bilo ili smo sanjali, o tom nećemo. Veli Prdek da smo bili na moru. Dete valjda zna, njemu nije muka od povratka u vrtić da mora zmišljavati. Mislim.

Al u svakom slučaju ponavljaju se te neke stvari na koje se nakon godišnjeg nikak naviknut. (Mislim da to u mom slučaju ima neke veze s tim da idem na go u osmom mjesecu i vratim se oko 01.09., sumnjam da oni u sedmom imaju ovakve šokove)

vacation-reminder

  1. Buđenje

Taman se vratim u normalan ritam koji meni odgovara, a to bi bilo bit budna do cca 2-3 ujutro, pa ići spat, pa se probudit (jer moram, ne jer hoću) oko 9.  Ok, to je i dalje malo spavanja, ali se bolje naspavam (da me niko ne dira, najbolje bi bilo da spavam do cca 11, al daj kaj daš). Noćni tip. Diskriminacija. Zato jer jeje.

I onda.

U nedjelju prije povratka na radno mjesto bi kao trebala ići ranije spavat jer se moram dić u cik zore.

Rajt.

Do 2 ujutro oka ne sklopim jer mi se ne spava, a onda se sjetim da se za 3 sata moram dić, digne mi se tlak, u glavi zuji i ode sve u vražju mater.

I onda krene ujutro “neko me propustil kroz bubanj u vešmašini” epizoda kaj se tiče moje pojave, a ponašam se slično ko kad cugam dan prije – pa mi nije dobro.

I takva se pojavim na poslu.

 

2. Mrak

10.08., kad mi je otprilike zadnji radni dan, u 5:30 ujutro sunce sja, ptičice cvrkuću. (Ilitiga ptičurine urlaju jer mi baš u 5 ujutro i ne treba da mi se još neko dere pol sata prije nego bi se stvarno trebala izbaciti iz kreveta)

Budući da sljedeća 3 tjedna prespavam 5:30, dok uspijem doć sebi u pola dopodneva, isto je dan i sunce sja. Ptičurina nema.

Oko 01.09. kad se vraćam natrag u psihijatriju od ureda – u 5:30 je mrkli mrak. Ilitiga digla sam se usred noći. Šok. Ptičurina falabogudragom nema. Malo mi fali da odem na wc i vratim se u krevet jer sam naravno zaboravila zakaj alarm divlja, a kad počne divljat nemerem se sjetit kaj bi sad to točno trebala i zakaj se dere.

Do trenutka kad mi sine u čemu je stvar, zbunjeno bauljam po sobi ili sedim na krevetu ili na kadi u kupaoni.

I onda me skoro herc ostavi kad skužim koji je datum, zakaj urla mobitel, kolko je sati i kam trebam ići. A još je i usred noći. Ne.

 

3. Cipele

Ovaj tjedan ni v rit ni mimo s tom obućom. Nije kao više ljeto, pa onda malo kao zahladi (i to uvijek misteriozno od petka do ponedjeljka taj zadnji vikend godišnjeg i taman tolko da nisi načisto u čemu ić radit). Nije mi baš za sandale jer – kiša pada i zima mi je. A popodne onda umrem jer sam naravno obula cipele koje su mi svake jeseni misteriozno premale, žuljaju me i stišću i onda me sljedećih 2 tjedna bole stopala, imam krvave rane i mogu obut – točno pa ništ.

Pa sam onda ujutro jedva došla do posla. Ko da su mi noge strgane pa ne drže, ko zna kaj su si ljudi mislili okolo…

…gle ovu, već od jutra je nalokana… – točno vidim oblačiće iznad glava.

A mene boli. Šmrc. Za popodne me niti ne zanima ko si kaj misli, jer tu više nisam mogla stajat. Išla sam brzinom puža i ko baba od 100 godina. Bar su ljudi mislili da dobro zgledam za te godine. Kad malo bolje razmislim, i ona hodalica mi nebi bila naodmet.

Zato sad 3 dana hodam u patikama jer ujutro zaključim da mi trebaju čarape, a čarape i sandale nejdu skupa, u cipele se ne vraćam da su zadnje. Nek me niko ništ ne pita. Popodne – klasika – idem doma i vruće mi je i mislim si kak sam glupa. Japanke rulz.

Nema više. Gledala sam prognozu. Sljedeći tjedan se vraćam u sandale.

 

4. Obleka

Onak, ne želim. 3 tjedna sam hodala praktički zamotana u krpu i s komadom potplata na nogama. I sad bi trebala grudnjake, hlače, košulje, čarape, cipele, torbu!!!! Ej, torbu. A torba za posel uvijek ima jedno 15 kila jer tam strpam pol stana i onda još usput ako kaj treba. Neda mi se natrag to nosat okolo.

Uz to mi je još redovito bar jedan dio obleke knap, pa sam sad natrag na režimu. Užas.

Bilo mi je lepše zamotanoj u krpu.

 

5. Prdek i vrtić

Ajme meni. To dete svake jeseni preraste sve kaj sam kupila na proljeće. U nedjelju smo leteli u Lumini jer je izjavil da ga patike tiskaju. SVE patike, ne samo jedne.  A u pon kreće u vrtić. Ajdeeee mama i tata, kupovat obuću.

Usput nema ni jaknu, a i donji djelovi trenirkica su mu skoro prekratki. Skoro znači ako naraste još centimetar, gotovo. A narasel bu.

Ti faking šoping centri su zlo. A ništ drugo ne radi nedjeljom jer se mama nije u petak sjetila detetu isprobati jel ima kaj za obut.

I naravno da baš tu nedjelju dok ideš nekaj kupit detetu jer moraš, (tj glup si pa nisi na vreme provjeril sve kaj treba), a nije baš da ti se da nahodavat okolo (ono, pustite mi na miru zadnju nedjelju godišnjeeeeg!!!)  – e baš tu nedjelju u šoping centru su SVI! Onak, svi. Oćeš patike? Red do preksutra. Oćeš u drugom dućanu? Isto red do preksutra na kasi, al usput je i red do isprobavanja jer su se svi nameračili baš na te patike koje su nama lepe.

Oćeš kupit detetu jaknu? Nema problema – red do preksutra. Gaće i potkošulje? Red do preksutra.

I u faking ljekarni je bil red do preksutra.

Ima tam i jedna “Hoću knjigu” knjižara – e tam vidiš nije red. Tam se idem odmorit. Ne zato jer nije red nego zato jer bi se tam mogla preselit. ( Pitanje je zakaj tam nije red?!?)

Ali me najviše raspizdilo dok sam išla u Dajhman ( to mi retko padne na pamet, al sad mi je palo jer smo morali nekaj kupit) – ostavila sam muža u redu do preksutra s nekakvim gležnjačama za kišu ( jedva sam našla neke obične, crne, s pristojnom petom i bez šljokica) – i otišla detetu pogledat za patike.

Isustimater – kojem je debilu palo na pamet iz svake kutije izvaditi jednu?!? Mislila sam da je neko zmešal brojeve, kutije, di su jebene leve patike iz svake kutije?!? Dodatno me zbunilo to kaj su u nekim kutijama ipak bile obadve. Koljena sam si strgala dok sam pokušavala najti parove i pokušavala dokučiti koji je sad to vrag.

I onda onak sva iznervirana dojdem do muža u redu koji je i dalje do preksutra, velim zakaj nisam našla patike, kad ono – je, to ti oni izvade jer im kradu.

Molim?!? I onda dojdeš do pulta s tom jednom, pa ti teta na pultu da drugu dok ju nađe. Zato je red do preksutra. Za boga miloga.

Kaj reći.

 

Onda se vrneš na posel pa te pitaju jel si se odmorila. Jesam vražju mater.

Kisi.

9714e6d695f77baadd8f622696eeee18

 

 

Kako se pametno spakirati za more

 

14763555976622_63_Image_Main

Ovaj put fotka nije moja jer sam još u fazi pakiranja, a i nisam se sjetila poslikat stvarno stanje.

Oni koji tvrde da idu na godišnji s 3 badića i ručnikom lažu. To moreš ako ideš solo na vikend. I definitivno nebreš ako ideš s Prdekom jer njega nebreš pustit s 3 majice budući da svaki dan zmaže bar jednu i ne pada mi na pamet na moru još prat veš i sušit. A osim toga, taj si i sam još spakira jedno 12 plišanaca od cca 698 kolko ih ima doma ( Najozbiljnije. Nisam brojila, ali kunem se da su u svakom ćošku, po svim kutijama i svim ormarima.) Onda 4-5 društvenih igrica, ninđa kornjače, ben tenove i izvanzemaljce i pun ruksak sitnih gluposti za koje ni ne znam kaj su. I bojice i flomastere i papire i bilježnice za rješavanje i ono za na ruke za plivanje i masku i sandale i ručnike i auto nam zauzmu samo njegove stvari i nema teorije da bilo kaj od toga ostavimo doma.

Onda nam naravno trebaju ručnici za plažu. Pa pošto ne mislim prat i sušit – jedno 5 komada za plažu i jedno 6 normalnih i to onda zauzme jednu celu torbu. Gaće i badiće i obleku -više manje. Ali zato uvijek ide neka trenirka i čarape za onaj slučaj na moru kad je zima jer pada kiša. I kad je obično isto miljon stupnjeva i tu trenirku nikad ne obučeš, ali nek si je ona fino spakirana.

E i onda -jbg:

Krema za sunčanje faktor 50 jer je sunce opasno –  koja mi redovito dopizdi već drugi dan i ostane u torbi. Jerbo ionak nismo na plaži po zvizdanu, a ujutro i popodne je dobra i s faktorom 30. Nama odraslima je ispod časti mazati se s 30, pa za nas moram imat 20, a onda i 15 i 6 jer kaj – do kraja mora bumo crni ko pasta za cipele, pa ko se još onda maže s faktorom 20, halooo?!? Naravno da faktor 6 dođe doma neotvoren.

Dakle 16 krema za sunčanje, pa nekoliko za posle sunčanja, pa za održavanje preplanulosti jer da se nebi slučajno vratili doma bez farbe, pa kaj vam je. Dođeš doma, moraš se pokazat da si bil na moru. Onda balzam od mrkve za dobivanje farbe jer takvi ko ja trebaju bit na moru mjesec dana da bi došla doma s nekom farbom tamnijom od boje tetrapaka za mlijeko. ( Ok, onaj on tinkture mi je tolko dobar za kožu da me baš briga za kaj je, nosim si ga jer mi je super.)  Onda kreme za lice, tijelo, gelove za tuširanje, šampone i deziće ne nosim ful pakiranja nego testere da mi manje mjesta zauzmu. Problem je kaj imam punu vrećicu tih “testera”, pa onda vratim doma 80% jer eto, nisam stigla potrošit, pa bu čekalo drugu godinu. Dok nakupim opet još tolko. Doma imam ful pakiranja koja treba potrošit, ko bi se s testerima zamaral. Onda imaš i frendicu koja ti ih napakira usput, imam ovak premalo, pa mi treba još koji za put.

Tu je već pun ruksak, a do dekorative još nisam došla. Ali dobro. Nosim maskaru. To je to. Najozbiljnije.

Onda kad popakiraš svu preparativnu i dekorativnu kozmetiku – lijekovi. Jer nema na moru ljekarna. To sve kaj treba možeš samo nosit od doma il kupit u našoj ljekarni, pošto nijedna druga nema to kaj nama treba, jel.  Onda vučem raznorazne sirupe za temeperaturu, neofene, andole, flastere, sprejove za grlo i nos i uši, octenisepte, tyrosure (jer kaj ak Prdek opadne i zgrebe se), dobro da si i medicinskog brata kod naše doktorice ne spakiram ( za svaki slučaj).

Laptop. Jer sigurno bu mi trebalo. Punjače svih vrsta. Karte za belu, kockice za jamb, karte za remi. Jedno 25 knjiga jer bum to sigurno pročitala u 10 dana, pa plus sve za điđe jer bum napravila sigurno 100 komada nečega – prošle godine sam izvadila iz kofera grickalicu. Jer mi je trebala za nokat. ( Inače je grickalica ultimativni alat za rađenje điđa.  Ne sprdam se, ozbiljno. Nekom drugom prilikom ćem objasnit.)

I na kraju – frižider. Jer nema na moru ni jaja ni kobasica ( ok, kobasica fakat nema ovakvih). Niti pive isto nema. Jest da je ova craft i napravljena doma i nosimo frendovima na probu, al ono – opet. Nosimo si pive iz Vž u Zadar. Dobro da i ribu nismo kupili tu u ribarnici, pa kaj ne sfali na moru. To bi tek bila tragedija.

Ima inače tu jedan poznati koji fura na more iz Zg iz Konzuma limune i naranče. Pa si mislim da smo još i dobri. Mi nosimo čvarke i kobase. To je još i za razmeti.

Onda moramo imati i nekaj za jesti po putu. Jedno 40 klipića s hrenovkama, 5 litri vode/soka i 10 paketa grickalica u prosjeku. Da ne umremo siroti od gladi ta 4 sata kolko nam treba do mora. Dobro da si ne nosimo i pečenog piceka.

Jbg. Ne usudim se spakirat minimum. Jer baš onda se neko poreže, nestane kreme za sunčanje, nemam nijedan čisti ručnik za 3 dana i Prdeku je dosadno i oće se igrati baš s tim određenim izvanzemaljcem koji je ostal doma.

Jbg. Linija manjeg otpora. Kaj da vam velim. Bar ne nosim limune i naranče.

Kako se pametno spakirati za more? Pa sigurno ne ovak 😂

Kisi.

 

S Eleanor Oliphant je sve u najboljem redu – Gail Honeyman

IMG_20180727_110301_104“Hugely original, a funny and sad tale of a survivor who tackles the challenges of emotional reconnection with grave courage. Unmissable”

Sunday Express

Gospođica Oliphant ima 30 godina. Radi već 9 godina na istom radnom mjestu, u istoj tvrtci, svaki dan u isto vrijeme dolazi na posao, na ručak, u isto vrijeme odlazi s posla. Ima i svoju omiljenu trgovinu gdje kupuje pizzu i piće. Voli čitati, gledati dokumentarce i svaki dan u isto vrijeme odlazi na spavanje. Njeno izražavanje otkriva dobru izobrazbu, a ponašanje fine manire. Njena odjeća i cipele su dosadni i prilično ružnjikavi, ali praktični. Svake srijede telefonski razgovara s majkom. Eleanor Oliphant vodi dosadan, monoton, siguran život. U kojem je sve u apsolutno najboljem redu. Eleanor je u redu.

Osim što nije.

 

Petkom nakon posla kupuje 2 boce votke da bi preživjela vikend. Na radnom mjestu vrlo malo komunicira s kolegama. Preko vikenda ne prozbori nijednu riječ s drugim ljudskim bićem. Provede ga najčešće spavajući, misli utopljenih u alkoholu. U životu nije osjetila topao ljudski dodir. Srijeda i razgovori s majkom su mučni. Otkrivaju svašta, ali ne i normalan, topao odnos majke i kćeri. Da, mama je mama, ali s ovom nešto opasno nije u redu. Zbog nečeg što je mama učinila kad je Eleanor bila mala, ona je sad u zatvoru, a Eleanor emocionalno hendikepirana i prestrašena. Votka služi da joj uspomene ne isplivaju na površinu. Eleanor samo misli da je u redu.

Eleanor

U nekom trenutku Eleanor je pomislila je da bi se njenoj majci svidjelo kad bi se udala. Čak je našla i potencijalnog supruga. Sad samo treba njega nekako obavjestiti da je on taj… I mama bi sigurno bila zadovoljna. Naravno, kad bi budući Eleanorin suprug odgovarao kriterijima. Bez mane.

I onda… Negdje usput, uz projekt istraživanja svog budućeg supruga koji joj neko vrijeme okupira svu pažnju, Eleanor je pokrenula kotačiće života. Isto tako usput, doslovno nesvjesno, upala je u jedno nenajavljeno prijateljstvo i nekoliko prilično dobrih društvenih događaja u kojima je iznova otkrivala sebe i sasvim nehotice uspostavila nekoliko lijepih odnosa. Nesvjesno i ne znajući, djelujući iz neke samo njoj shvatljive logike i dobrog srca, Eleanor se polako otvara, njena nutrina izlazi na površinu i otkriva što sve i do koje mjere s njom nije u redu…

eleanor2

Ovo je priča o usamljenosti. O ljudskoj hrabrosti. O nježnom prijateljstvu i ljubavi koja liječi. O mentalnim problemima i traumama. O životu.

Eleanor je jedna topla, ali usamljena i prestrašena tužna dušica koja je na svoja pleća stavila preteški teret. Imala je sreću u zadnji čas naletjeti na nekoga tko joj je i ne znajući taj teret pomogao nositi.  A što s onima koji cijeli život ostanu sami, noseći se s problemima, mislima i traumama čiji teret nitko ne treba nositi sam?

Davno sam naučila ne osuđivati ljude koji nam se svima čine “čudni”, “neuklopljeni”, “jadni”. Svi oni imaju neku svoju priču, a neke su toliko teške da im je mjesto kod stručnjaka, a ne na ulici s bocom alkohola.

Eleanor je u redu. Sad stvarno je. Imala je sreće.

I iako vam se možda čini malo teška i mračna, ova knjiga to zapravo uopće nije. Na bezbroj mjesta me nasmijala i podigla, a na drugih bezbroj dirnula i rasplakala. I dok sam kroz stranice upoznavala Eleanor, dok sam gledala kako se nosi sama sa sobom, dok me vodila kroz svoju priču i sve stanice koje je morala proći da bi si dopustila da bude svoja, shvatila sam da svi mi zapravo nosimo u sebi jednu Eleanor. Jednu malu uplašenu Eleanor i onu jednu veliku koja pokušava zatomiti ovu malu. A zapravo, ono što trebamo je zagrliti tu malu verziju sebe, utopliti je i ohrabriti, obrisati suze i reći da će sve biti u redu. Jer, hoće.

Topla preporuka. Jedna od onih knjiga nakon koje imate o čemu razmišljati 🙂

Kisi

 

*************************************************************************************

O Gail Honeyman

Goodreads ocjena: Eleanor Oliphant is completely fine

Ostale recenzije: Čitaj knjigu                                                                                                                                             Bibliovca                                                                                                                                                  Najbolje knjige

Gdje kupiti: Znanje

*************************************************************************************

 

Kako ubiti biljku na 100 načina

IMG_20180516_110729_483

Čarapice s flamingosima, kutija od testerboxa – kutijica jaaako kjut i tak 🙂

 

Jedna od supermoći koju posjedujem je supermoć ubijanja kućnih biljaka.

Postoje ti neki ljudi koji mogu donesti doma travu iz parka i za 3 dana imaju uzgojen zimski vrt. Imala sam cimericu kojoj je doslovno sve kaj je dovukla doma u tegli uspijevalo. Sve. Samo orhideja je bilo miljon, a cvjetale su tak da su već van izlazile kroz prozor.

Ja sam u svojih 15-tak godina pokušavanja uspjela uzgojit orhideje – komada dva. Brojkom – 2. DVA. I to je to. Pod uzgojit mislim na to da nisu umrle. Ne da cvjetaju -samo nisu umrle. Još imaju lišće. Zeleno je. Ponekad neki list i požuti i umre. Ali za čudo naraste novi. Tu i tam naraste i grančica i procvjeta. Tu i tam. U par navrata je čak to cvjetanje trajalo neki period. Većinom umre za tjedan-dva.

Znači u 15 godina, od svega kaj sam doma dovukla, uspjelo mi je održati na životu čak 2 biljke. Jednu sam dobila dok se Prdek prije 5 godina uselijo u stan ( hvala, Siki <3), drugu sam prije cca 2 godine spasila iz Konzuma. Doduše, bila je kao plava, pa sad više nije. Moguće da su preživele jer sam ih strpala na prozorsku dasku, ali nisam baš sigurna. Svejedno, tam su i ne diram ih jer ionak nemam pojma u čemu je stvar – pa ako nekaj očito funkcionira do neke mjere, bolje ne po tom prčkat jer ono – bolje ne.

Mogla bi napisat knjigu “Kako ubiti biljku na 100 načina”. Čitala sam ja te neke knjige o tome “kako se brinuti za sobne biljke”. Pa sam postupala po savjetima. Tim načinom sam ubila nekoliko afričkih ljubičica. Onda sam dovukla doma čuvarkuću. Koja raste na betonu, bez vode, hrane, ičega. Ima je na ulazu u zgradu, raste gore na betonu i još je tam. Kod mene je umrla. Kunem se da ih ne zanemarujem. Zalijevam, dohranjujem, u jednoj fazi sam se čak i razgovarala s biljkama. Sama sebi sam zvučala ko idiot, ali pisalo je da pomaže. Pa sam tak uspjela ubiti fikus, kućnu sreću i par orhideja prije nego se ova uspjela održati. Nisam im pričala prostote. I nisam psovala. Samo velim.

Znate one mini ruže? Krasne su, jelda? 🙂 Fakat jesu. Osim dok se dosele k meni. Onda uspiju biti krasne čak 2 dana prije nego krepadu. Trebaš ih presadit, rekli su mi. Na proljeće van u zemlju. Koje proljeće. Dok dođe proljeće već sam zaboravila da sam to kupila.

Evo sam zumbul dovukla doma nedavno. Prvo je to naraslo u jedan dan tolko da se samo izbacilo iz teglice, onda se presavilo, puklo i umrlo. Ciklama? Nemojte me nasmijavat.

A nije da neću cveće. Nego, eto, imam supermoć ubijanja kućnih biljaka. Kaj god napravim, ode to kvragu vrlo brzo. I ljubičicu sam sad opet dovukla, drugi dan su joj otpali svi cvjetići i posušila se 4 lista. Ostatak listova se začudo, i nakon 2 tjedna još zeleni. Sve čekam kad budu se misteriozno posušili ko i sve ostalo.

Kad smo se tek uselili u stan, frendica mi je poklonila teglu s par različitih sadnica neke zelenjave za po doma. Tegla je super. Evo je još na balkonu nakon 10 godina. Međutim, to nekaj zeleno je odapelo odma za koji dan kak je došlo k meni. Nedo bog da ja vrt imam jer bi bili valjda gladni.

Da mi nije one 2 orhidejice kaj se još drže, opće nebi imala cveća doma. Onda mi vele da kaj to rezano kupujem. Pa nego kaj da radim – ono umjetno nećem jer to ko za sprovode, a i skupo je, ovo kaj je u teglama ode kvragu jako uskoro, i onda si tu i tam za gušt kupim ruže u Lidlu dok su na 11 kn, tek tolko da malo cveća bude u stanu.

E, da – zaboravila sam napomenut da sam ubila i bambus. Samo mu dodaj vode, on ti dugo drži. Ahaaaaa. Držalo je, još nije ni tu vodicu koju je sa sobom imalo popilo do kraja, a već je bilo žuto na vrhu.

Tog bambusa mi najviše žal.

A da ne velim i da mi je palo na pamet doma si imat friške začine. Pa to svježe je puuuno bolje. Pa jeje. Osim ak nije kod mene doma jer onda krepa. Onak, skoro pa odma. Umorila sam već i bosiljak i mentu i peršin i origano i paradajz i papriku i sve.

Ali zato! Kupila sam nekad davno 2 božićne zvijezde za u ured. Aha. E, to nije htelo umret. Bilo je živo 2 godine dok mi ih neko nije bacil u smeće. Ne sjećam se više ko. No, nisam rekla da su bile crvene, samo da nisu umrle. Nisu imale baš lišća i tak su malo zgledale jadno, ali gle – bile su žive. Pretpostavljam da drugi to nisu doživljavali ko neki uspjeh, pa su ih utamanili kad već same nisu htele odapet. Sirote.

I kaj sad? Pa, ako ima neka dobra duša s nekim normalnim savjetom (nebum opet išla čitat knjige jer je to završilo pomorom, a da ni ne znam u čemu je kvaka), kak recimo uzgojiti ljubičicu da ne umre za 2 tjedna i mooožda čak uspije procvjetati, puno fala.

Inače mislim da se okanjujem imanja zimskog vrta nekad u budućnosti jer ovim tempom bum to uspela tam negde dok je baba Vanga predvidela da budu ljudi na višoj duhovnoj razini. A to nije u bliskoj budućnosti.

Kisi.

 

 

PMS i ostale radosti

IMG_20180514_120118_450

A neda mi se danas.

 

Ima onaj neki vic o Adamu i Evi:

Kad su Adam i Eva bili u Edenskom vrtu, pa je Eva Adamu dala jabuku, pa je to dovelo do sranja, pa se ovaj gore naljuti, pa ovi idu zbrisat iz vrta, pa na kraju ovaj gore viče Evi: “Krvavo ćeš mi to platiti!!!” A Eva njemu: ” Može u ratama?”

Nije neki vic, al porazgovarala bi se ja s njom malo o tim ratama. Pogotovo onih nekih dana u mjesecu, bogami bi me čula. Nisam ja radila sranja u vrtu da sad moram plaćat njene rate. Jbt, to ko kredit u Kroejša. Ti digneš, a otplaćuju još u desetom koljenu da više ni ne znaju kaj otplaćuju. I oni budu isto valjda pričali vic o ratama.

Sve bi to još bilo ok da te njene rate ne dolaze s popratnim pojavama. Neke traju i koji tjedan dok ne skužiš kaj te u stvari pere. Nije ni čudo da psihijatri imaju posla. I znaš ono kak te nadigne kad ti jača polovica veli: “Kaj opet si pms-u?!?” –  pa se automatski pretvoriš u zeleno čudovište s iskeženim očnjacima? Jer kaj bi bila u pms-u, to je tak nomalno da se dereš jer opet nije kupil plave žvakače, nego zelene. To kaj ostavlja čarape po stanu po tristošezdesetosmiput ovaj tjedan, to je savršeno dobar razlog da se pretvoriš u zlu vješticu iz pakla, ali ovaj put su žvakače bile kap koja je prelila čašu. Ili to kaj je došel doma 3 min kasnije ili ti baš sad i odma treba ona kutija na najvišem ormaru, nebreš do nje, a njega nema. Čisto opravdani razlog da te susedi na vrhu zgrade čuju iz prizemlja.

Je pa, gle. Onak, JESI u pms-u. Jer ak nisi pred, onda si post, a ak nisi post, onda si za vreme. Znači da si od 30/31 dan u mjesecu uračunljiva nekih 3-4. Jebale ju rate. Onih fizičkih manifestacija isto ima preko nekoliko. Čisto da ti nebu dosadno. Vaga mi je smrtni neprijatelj. Đubre pokazuje redovito koju kilu više nekih 5-6 dana, a da ne velim da umjesto bombona jedem Neofen. I jedva stanem u hlače.

Pogotovo je predivno kad ne znaš jel imaš probavne smetnje il grčeve il nekaj treće. I onda si tak sediš na kavi, i ne znaš jel da se legneš sad tu u birtiji malo ispod stola da ti se primiri, il da se digneš i odeš doma zamotati u dekicu i cmoljiti nad filmom i samom sobom.  Pa kak nebuš nadrkan, kad si si tak super. Bjutiful. Osjećaj je izvanredan.

Ogledalo mi ionak nije baš omiljena stvar, a tih nekih tjedan dana samo kaj ne stavim plahtu prek njega. Nije da ja nebi, al mislim da bi još jedno pitanje “Kaj si u pms-u?!?” započelo treći svjetski.

Nedo bog da u tom periodu moram ić kupit nekaj za obuć. To se ne radi. Prvo mi sve treba 5 brojeva veće, drugo mi ništ nikak ne stoji, a treće  – dok izađem van iz petnajstog dućana u kojem nisam ništ našla jer odjedamput izgledam ko da su me deca za ručni rad delala, ružna sam i debela i ne zaslužujem živjet – padnem u depresiju i posvađam se s jadnikom koji taj dan ima čast biti pratnja meni takvoj u šopingu, a to je obično gospon muž. Jer dok si u “onim danima”, nejdeš s frendicom. Na frendicu se nebuš derala. Ideš s NJIM. Tak da nakon pokušaja objašnjavanja da izgledaš ok i da bumo nekaj našli, na kaj cmoljiš i samo kaj se ne rasplačeš ( jer imaš 5 godina i razumna si ko dete s tantrumom) – odeš doma i onda si celi dan u depresiji jer nisi ništ našla za obuć, a moraš na svadbu/rođendan/nekaj.  (Ovo više ne radim. Rađe doma mlatim po čokoladi. Tak mi je lakše. I njemu.)

Prva 3 dana se nejde van. Mislim, izađem iz kuće, al nejdem navečer lumpat. Jer nema smisla. Prvo – nema šanse da nađem nekaj suvislo za obuć jer sam u tjedan dana dobila 30 kila i ne stanem u ništ osim šatorsko krilo, a takva nejdem nikam. Drugo  – svi ostali izgledaju super i to je strašno. Nedajbog da me neko takvu još i vidi u javnosti. Treće – stvarno mi se neda sad prat kosu. Četvrto – jedino kaj dolazi u obzir je kila sladoleda, 300gramska milka, napolitanke s lješnjakom, kikiriki, nekakva torta i 57 filmova dok me ne prođe. A posle imam grižnju savjesti dok se sjetim kaj sam sve tamanila. Ispovjedi pomračenog uma.

Da smo na sudu, vadila bi se na privremenu neuračunljivost jer definitivno u tom periodu nisam bila pri sebi. Mislim, ko normalan se tak ponaša?!? Opće mi je čudno da se još nijedna nije na sudu za neku pizdariju branila hormonima i mengom. Opljačkaš kiosk, npr. Čokolade, bombone, sladolede i Coca colu. Posle se vadiš na pms. Pa kaj ti nebi uzeli to olakotnu okolnost. U protivnom se počneš derat, pa te opet puste da te skinu s vrata.

Čitala sam da su negde u nekim firmama počeli žemskama davat slobodne dane za to vreme. Ko fol da dok imaju tegobe ne moraju sjedit na poslu. Je, rajt. Mislim da je prije razlog da te ne moraju trpit takvu na poslu. Budi si ti doma, pa tam imaj ispade. Nije da ih krivim. Opće ideja nije loša. To sve kaj si u stanju izvest dok te opere neka faza neki put i nije baš za biti u javnosti. Za pod dekicu je to. Doma na kauč se strpati. I tu dekicu bi trebalo patentirati, ima to već sad raznih primjena.

Odoh napasti neki kolač.

Kisi.

 

 

 

Katherine Arden – Medvjed i Slavuj

IMG_20180510_111313_151

” Uđi, Vasja”, reče Morozko. “Hladno je.”

 

Još nikad nisam napisala recenziju knjige. Poneke osvrte s vremena na vrijeme. Bilješku samoj sebi ponekad. Kratke zabilješke na papiriću koje sam ostavljala unutar stranica, ali to ne baš često.

Nisam ni pisac ni književni kritičar, nemam namjeru raščlanjivati ni proučavati nečiji književni izraz, ne želim ulaziti u te neke sfere koje nisu moja domena. Ali sam upravo pročitala knjigu koja me nakon dugo vremena ostavila bez teksta. I nakon posljednje stranice, kad sam zaklopila korice, i dalje sam bila ko u polusnu. Samo me pravodobno nađena informacija da se radi o trilogiji spasila od one neke tuge koja te prožme kad zaklopiš knjigu, kad znaš da je gotovo i moraš natrag u stvarnost. Jedva čekam nastavak. Naručila bi ga na engleskom, ali se suzdržavam jer je hrvatski prijevod toliko dobar da nema smisla.

Kao klinka, dobila sam od tate Uralske bajke Petra Preradovića Bažova. Još ih imam. Knjiga je stara. Jaaako stara. Izdana je 1947, i sad razmišljam kome da je dam da je spasi jer se počela raspadati. Uz nju sam ušla u svijet mitova i legendi uralskog folklora. Nije povezana puno s Medvjedom i Slavujem, drukčija je to magija, ali sjećam se istog tog osjećaja ushićenosti i iščekivanja, kad čitaš i više nisi tu u stvarnom vremenu, dio si tog fantastičnog svijeta pradavnih bića u doba kad su ljudi štovali, vjerovali i održavali na životu demone, bogove, čuvare šume i zaštitnike kućnih ognjišta, kad je čarolija bila opipljiva…

puskin

 

Morozko, Mraz, Karačun, Mrazni đavao, biće koje nosi još mnoga imena, jednako je kralj zime i Smrt sama. Iako sad tek nešto više od sjene kraj ognjišta ljudi gdje je nekoć bio gost, još je jednako stvaran. Nositelj pradavnih moći, rođen iz potrebe ljudi, ponekad zaštitnik, a ponekad Smrt. Zna to i Marina Ivanovna,udana za Pjotra Vladimiroviča, gospodara hladne Lesnaje Zemlje na sjeveru Rusije. Dogovoreni brakovi su način da se ženu ponekad “spasi” od nje same, ponekad je se riješi kad postane opasnost ili smetnja, a ponekad političko rješenje državnog pitanja. Razlozi za brak su mnogi, ali ljubav nije na listi prioriteta. Ipak, u ovom braku ljubavi ne nedostaje. Pjotr i Marina voljeli su se, održavali domaćinstvo, zajedno odgajali djecu koju su duboko voljeli, zajedno se nosili s hladnim zimskim noćima.

Kad je od Avdotje Mihailovne – svoje stare dadilje koja je zajedno s njom sada odgajala i njezinu djecu – zatražila skasku o Mrazu, Morozku, kralju zime, Marina je znala da je trudna. Znala je i da nosi djevojčicu, čedo koje je priželjkivala, djevušku kakva joj je mati bila. Znala je da je mora donijeti na svijet, a znala je i cijenu koju mora platiti. Shvatila je te večeri to i stara Dunja. Dunja je istinski voljela Marinu, pa  ju je isprva pokušala nagovoriti da se djeteta riješi za dobrobit ostalo četvero djece, ali Marina je odlučila. Ni Pjotr, ni Dunja tu nisu mogli ništa.

Jedne hladne večeri na izmaku godine, svijet je ugledala Vasilisa Petrovna. Njena majka je dočekala da je vidi i izdahnula. Dunja je nakon njene smrti davala sve od sebe da djeci zamjeni majku. I dalje je pripovjedala o Žar ptici, o babi Jagi, o Ivanu i sivom vuku, Finistu, jasnom sokolu … Obitelj je funkcionirala.

Ali Vasja je divlji, neukrotiv duh. Zelenih prodornih očiju, u kojima oni koji znaju ponešto o magiji vide natruhe njenog porijekla, iako ona sama ne zna odakle potječe jer niti je upoznala svoju majku, a kamoli baku… Vitka je i žilava, pravo dijete šume, vode, livada… Izbjegava dosadne kućanske poslove, bježi u gvozd i nema je dok već ne padne noć, trči livadama, druži se s konjima, razgovara s rusalkom i vodjanojem, lesovikom, domovojem, vazilom i ostalim magićnim bićima iz gvozda i kuće, uvijek razbarušena, blatna i mokra od jurcanja okolo.

vazila

Vasja je jedina koja vidi bića iz Dunjinih priča. Ostali svijet ih poštuje, nekih se i boje, njeguju stare navade i ostavljaju darove za kućne duhove, ali ih ne vide. Nitko osim Vasje.

vazila2

Lesnaja Zemlja je mjesto sraza kršćanstva i drevnih magičnih bića, Černoboga, Babe Jage, Žar ptice. Ljudi su pomirili te dvije suprotnosti i doveli ih u sklad. Odlaze u crkvu i mole se kršćanskom bogu dok na kućnim ognjištima u isto vrijeme ostavljaju hranu za domovoja, duha ognjišta – a u stajama za vazilu, duha konja. Kuće su zaštićene, zime hladne i duge, noći tamne i beskonačne, ali nitko ne umire od gladi. S proljećem se budi i oporavlja i zemlja i ljudi.

No, Pjotr Vladimirovič jedne zime krene u Moskvu. Vasja je rasla i bila sve neobuzdanija, pa je obitelj odlučila da je vrijeme za novu ženu, da djeca opet imaju majku. Pjotr se iz Moskve vratio s novom suprugom…

Nova gospodarica, Ana Ivanovna, cijeli život misli da je prokleta. Najdublju želju, odlazak u konvent, zanijekali su joj i udali je. Ana je obdarena istim darom kao i Vasja, ali ona to smatra prokletstvom. Kršćanka je i bogobojazna, uvjerena da vidi samog vraga, niječe stare bogove i živi u stalnom strahu. Polako, ali sigurno, tone u ludilo. Stalno ljuta i stalno u molitvi, spas traži među hladnim zidovima crkve jer jedino tamo nalazi tišinu. Umjesto da u Vasji pronađe saveznicu, Ana je mrzi i prezire.

No, ipak, Vasja nastoji biti dobra kćer, iako izbjegava Anu koliko je moguće, ali kad je nitko ne vidi i dalje jurca šumom i drumom i provodi vrijeme sa svojim magičnim prijateljima.  Dunja nastoji sve održati donekle u skladu.

Sve dok se u Lesnaji Zemlji ne pojavi pop Konstantin. Iako je protiv svoje volje poslan na hladni sjever, Konstantin je odlučan “spasiti” čeljad ovog kraja. Natjerati narod da zaboravi stare navade i u strahu od njegovog, jedinog pravog boga, krene za njim poput janjadi na klanje.

konstantin

Lijep poput božanstva, u stanju svojim propovjedima probratiti mase, Konstantin je rob vlastitog ega i ambicije. I dok uspije usaditi strah u svaku dušu Lesnaje Zemlje, Vasja ga gleda ravno u oči i ne boji se. I ne pokorava. Ne spušta glavu pred njim i zbog toga ga izbacuje iz ravnoteže, uzdrma mu svijet i on ne zna kako se s tim nositi…

Zima je sve okrutnija, životi se gase, djeca umiru od gladi i studeni, ljudi su u strahu… Ali čini se da nitko ne shvaća potpuno kolika je opasnost. Osim Vasje, a upravo nju krive za sve nevolje.

rusalka

Međutim, Vasja još ne zna što je naumila Ana Ivanovna, koja u pokušaju da spasi svoju dušu od paklenog ognja ne preza ni pred čim… Ne zna što za nju u ime njenog oca čuva stara Dunja i s kim se zbog toga prepire u snovima. Ne zna što je sve u srcu popa Konstantina i do čega će to dovesti. Ali zna da mora uzeti svoju sudbinu u svoje ruke, inaće neće preživjeti.

U gvozdu se Medvjed budi i jača, stare skaske postaju stvarnost, zaštitnici ognjišta i sela slabe i drevna opasnost se ponovno diže,  a Vasja je stavljena pred izbor koji ne želi.  Svaka opcija je zatvor. A Vasja je rođena da bude slobodna…

solovej

 

 

Ovo je knjiga za nas koji nikad nismo prestali vjerovati u bajke. Za sve koji su odrasli na Pričama iz davnina, za one koji su stanju izgubiti se u stranicama i postati nesvjesni svijeta oko sebe, koji s lakoćom prelaze granicu u neke druge svjetove i s mukom se vraćaju natrag. Za sve nas koji čeznemo za nekom davnom magijom i nije nas teško uvjeriti da je svijet čarolija nadomak ruke, jednako živ i stvaran i jednako izazovan kao i u doba kad su se kraj peći usred zime pričale skaske.

Ovo je knjiga za sve koji su u nedoumici da li i kako slijediti vlastiti put ili se povinovati onome što nam društvo nameće kao prihvatljivo, za sve koji su drugačiji od prihvatljivog i kojima se uporno nameće uloga koju ne žele i ne mogu prihvatiti, za sve koji se lome između odustajanja i prkosnog ostajanja pri svome po cijenu izopćavanja i samoće…

Ovo je priča o ljubavi i žrtvi, neizrecivim tugama i nemjerljivim radostima, o zimi i vatri, o vjerovanju i zajedništvu, a najviše o učenju o sebi samom.

Medvjed i Slavuj možda jest bajka, ali nijedna bajka nije “samo” bajka. Svaka u sebi nosi mnogo više od onog što se na prvi pogled vidi. Ova je prikaz Rusije u doba Atiline horde, crtica iz vremena prije carske Rusije. Ujedno je i sve stare slavenske bajke u jednoj, ali i ponešto od onih modernijih. Neka je svatko shvati kako god misli da treba. Ali ako ste od onih koji čitajući žive s likovima na sranicama, Katherine Arden je uspjela napisati bajku koja slobodno može stati uz bok onima u starim narodnim predajama ruskog sjevera. Jednako lijepa i jednako užasna, alegorijska i stvarna, kritična, poučna i predivna.

U ono malo recenzija koje sam uspjela pročitati, većinom se preporučuje čitati je zimi… Ali jamčim da ni u svibnju ne gubi na magičnosti, ni na ljepoti.

Imam Mitopejino izdanje. Prijevod i tvrde korice i kutija. Iako vjerujem da original na engleskom ne zvuči ništa manje lijepo, ovo na hrvatskom me oborilo s nogu. Ovo je knjiga koju se nadam ostaviti u nasljeđe svom djetetu. Jedna od onih za koju se nadam da će prelaziti s koljena na koljeno. I za koju sam sigurna da će u njoj uživati svi koji je uzmu u ruke.

Proljetno čišćenje – vol 2

IMG_20180427_113749_892

 

Čarapice s pandicama jer sam s bubamaricama već posliknula:) I kava jer sam  morala na posel. A gle kak su slatkićke 😀 Cmiii.

 

Gledam ja tak malo po kupaoni ovih dana, i… Ajoj. Ono s ormarima je mila majka. Ima ona neka knjiga Marie Kondo o pospremanju i bacanju nepotrebnih stvari – sve si nekaj mislim da bi ju možda trebala pročitati napokon :smajlikojisikuckapostoluprstićem:

Kunem se, ali zbilja sam pobacala sve nepotrebne kreme, preparate, ulja, mazalice, lakove za nokte, neznamnijakajsvene, onak -jučer   No dobro-pred Božić, kaj sad. Al toga se jopet nakupilooooooo (da nebi bilo zabune, pobacala sam (i to teška srca) samo ono čemu je istekel rok, kaj je sumnjivo izgledalo ili nije bilo jasno čemu služi (ovaj dio ne baš sve jer nekaj super miriši, pa onak, nek si stoji još malo jer nikad ne znaš…). Ne pomažu ni raznorazni bjutiboksi, testeboksi, rasprodaje u Douglasu i bestfrendice koje imaju sličan poremećaj, pa imam i zaliha onoga kaj trebam, onoga kaj treba isprobat, onoga kaj mi je žal hitit jer je lepa ambalaža…. Možda da počnem pisati blog s kozmetikom

I sad da me ideš natjerat da pobacam sve kaj mi stvarno, ali stvarno ne treba, e pa…. to ne postoji. Sve meni treba, sve. Zalihe koje su u ogromnoj kutiji u ormaru u spavaćoj, jer u kupaonu ne stanu, ne brojim jer… tam su osnovne stvari. Najozbiljnije. Kad bude u dm-u ili bipi ili negde akcija, pogotovo ona 1+1, odeš pa si kupiš. Dvogodišnju zalihu šampona i regeneratora recimo. Taman da prođe rok onom zadnjem. Treba mi. Prdeku Mixa baby 4 kom jer je 1+1. Pa ono, jednu potroši za cca 3 mjeseca, pa da si ima jer bu valjda nestalo za godinu dana i više ne budu imali ( Ok, to je isto story of my life jerbo dok otkrijem nekaj kaj mi paše, obično to nestane iz asortimana u nekom trenutku). Dezići i gelovi za tuširanje za zakonitog jer…. a treba mu, a sam si nikad nebu kupil više od komada jedan, pa makar bili i na 70% akciji. I tak, al fakat su osnovne stvari.

Kutije od Bjutiboxa i Testerboxa stoje tam di su knjige jer su lepe. I služe za ono kaj trenutno ne trebam dok ne potrošim ono u kupaoni. trenutno ih ima 10. Kutija. Sve su pune. Nečega. Nisam vas ništ pitala.

A ono u kupaoni…. Imam dnevnu i noćnu kremu i još jednu dnevnu jer sam fulala i sad ta čeka da potrošim noćnu, pa da ovu koristim ko noćnu jer za dnevnu mi ne valja, a nema šanse da ju bacim. Imam serum za lice (i to 2 različita), za koje ne znam zapravo jel idu prije ili posle kreme ili opće nejdu s kremom, al za kog boga onda uopće imam kremu, i tak sad stoje i čekaju da budu iskorišteni ko noćna. Isto zato jer nema šanse da to bacim. I kapsule za lice, neki koncentrat za bore i ostalo na kaj sam se navukla jer mi Žeža kupla jednom i sad sam ovisna.
Onda mlijeko za tijelo ( bilo na akciji 1+1), ali to stvarno koristim stalno jer moram, pa ajd. Ali… Onda još imam i ulje za tijelo, ulje za tijelo sa šljokicama, losion za tijelo, losion za tijelo sa šljokicama, maslac za tijelo i sprej za tijelo, mlijeko kaj je Žeža kupla jer bi mi se možda moglo dopasti i tak. Nemam pojma kaj će mi to sve. Sad je sve u opticaju dok opet ne zaključim da bi možda trebala koristiti jedno po jedno. Imam suhi šampon za kosu, ono za volumen kose, 2 ulja za kosu, nekaj iz salona kaj je za sve na kosi i to je super, parfem za kosu, sprej za zaštitu od sunca za kosu, pjenu za kosu, masku za kosu i silikon za vrhove, a od svega koristim kokosovo ulje i šampon. I suhi šampon. To imam 4 kom – jedan koji koristim jer mi je super, drugi isti takav jer to oće naglo nestati i onda imam problem i 2 koja mi ništ ne valjaju al mi je žal hitit pa služe ko prva pomoć kad mi ovog super nestane, samo kaj tog nikad ne nestane jer stalno imam zalihu. Sad sam shvatila da bi ta 2 fakat mogla hitit. Neću nekom davat jer ne valjaju.
Ajde, uspjela sam se pribrati, pa sad bar za čišćenje lica umjesto maramica, mlijeka, tonika, ulja i neznamčegasvene imam samo micelarnu.
Al zato imam 17 maski za lice, 28 labela/sjalila/to nekaj za usnice i hrpetinu testera koji čekaju da nekaj eventualno potrošim pa onda krenem isprobavat… u svakoj vrećici, torbi, ruksaku, koferu itd imam kremu za ruke i labelo. A imam puno torbi. Al to je već druga priča. Sad sam spakirala sve te neke testere i putna pakiranja i idu s menom na more. Tak za 4 meseca. Nikad se toga nebum rešila.
A dekorative se nisam ni dotakla. I opće nije hrčak sindrom jer mi sve to treba. I nemojte me sad probati spašavat jer ja opće nemam problem s tim kaj toga ima tak puno, to mi je super. Stalno se imam čemu veselit. Uvijek nekaj novo. I sad jedva čekam neki testerbox da vidim kaj bum dobila…

Ne trebam odvikavanje, dobro sam. Svejdeno bi neka grupa za podršku dobro došla. Fala.

Kisi.

 

 

Prostitucija ili kak izbjeći besparicu

IMG_20180425_123737_564

Čarapice sam si kupila nove i testerbox mi je došel. Sve u rozom jer sam takva. Nisu baš najlonke, ali follower bu zadovoljan, a to je važno.

 

Sudeći prema situaciji u ovoj lakrdiji od države (a lakrdija jeje jer stalno imam filing da sam zalutala u neku epizodu Zone sumraka), u kojoj sve manje stvari ima veze s mozgom, a luđaka i bolesnika sve više, a i budući da više baš ne stoji ono da ak buš imal dobre ocjene, posle bu ti dobro niti ti to garantira da buš imal za kruh…. Pa, izgleda da bi mi bilo najpametnije da sam otišla u kurve. Sad bi već bila u penziji.

Još bi taman stigla dok su stvari bile kolko tolko normalne i prištedit neke eure i zbrisat odavde glavom bez obzira.

Jer gledajte. To je kaktiga ilegalno. Ali imaš više vrsta kurvi. Neke se zovu sponzoruše, neke posvuduše, neke su kaktiga “poduzetnice”, a ima i onih kaj rade kaktiga u salonu za masažu, a morti i kod sebe doma. Iskreno, koga briga. Pametnije su nego svi mi skupa jer su skužile da za skoro ništ posla ( Ok, za neke stvari možda moraš imat želudac, al svejedno to i nije neki bogznakakvi posel za većinu jer se baš i ne nadelaju. Svaka čast profićkama. Ovo ostalo samo dobro zgleda i klima glavom). Pa onda, zato jer je ilegalno, pare ne prijavljuješ. Nije tvoj problem kaj država neće dio. Fino si skupiš i boli te briga. Još ak naletiš na nekog ko je pun ko brod i baš mu se oće trošit na tebe, možeš se fino dočepati rješenog stambenog pitanja, auta i još pokoji komad điđe koji moreš uvijek prodat kad zagusti. A nit orala nit kopala. Malo se po krevetu valjala. Više put čak ni to. A bavit se moreš čim oćeš i proglasiti se poduzetnicom jer (ak si pametna i sposobna, ofkors) otvoril ti je i neku firmu, pa prodaješ “dizajnerske majice”. Posle kad se biznis malo pokrene (taj poduzetnički di se praviš da si menađer), na konju si. Čak i da te ostavi, nebre ti baš sve zeti. Osim ako nisi Vlatka Pokos. Onda ostaneš bez bundi i moreš spati u parku na klupici.

Nije da se sad isto ne prostituiramo di god neko dela. Isto se ljubazno smješkaš šefu, pa klimaš glavicom, pa dolaziš pristojno na posel, pa si dozvoljavaš da te se fino j… u zdrav mozak, obavljaš kaj ti ko veli… Samo kaj to delaš za 2000 kn. Ili 5000. Ili 15000, al si celi dan na poslu i nemaš više pojam di si i kaj si. (Sabor i slične tu izuzimam, al to je isto posebna kategorija kurvi.) Iskreno, rađe bi se šetala u skupoj oblekici okolo i sedela na kavi i delala điđe ili kaj već delaju dok im je dosadno, pa odradila tih pol vure kaj moram, odglumila praznoglavu plavušu i ostatak dana bila na miru, osim ak nebi morala na kakvi event. Za 10 godina se osiguraš i na miru si.

Samo kaj ovo treba rano početi. S 20 godina nije baš teško dobro zgledati, ali meni to niko nije rekel dok sam imala 20. Ne to da nije teško dobro zgledati nego da se umjesto faksa počnem bavit biznisom. Meni su rekli da moram škole završit. Evo, jesam. Mogla sam i još koju, recimo Promet. Tam bar nebi bilo teško. Čisto da imam nekaj za na zid stavit kad bum jemput živela u kartonskoj kutiji jer bu mi od silnih škola penzija taman za platit vodu, struju i neku jeftinu pivu od 2,5L. Piva je prehrambeni artikl. Koji ja nebrem smislit. Al ak nema druge, jbg. Od votke se morem samo onesvestit, od ovog se i najedem, a manje košta. Onda prodam stan da imam za više tih piva, pa se preselim u kutiju u park i okačim si diplome gore da si bum ponosna. A i ko zna, možda mi nekad zatreba za potpalu, pa da imam.

Da se razmemo, ovo nije tekst da bi se rugala ili potcjenjivala. Stvarno mislim da su takve x put pametnije nego mi koji smo si tražile “pristojni posel”, pa sad negde gubimo vreme za to da moremo platit kredit, režije i možda dete na more otpelat jemput godišnje.

A budući da se situacija u ovoj epizodi Zone sumraka nema namjeru popravljat, ostaju mi 2 opcije – ili brišem glavom bez obzira ili idem u biznis. Vjerojatno me sad više niko nebi platil da hodam s njim okolo na evente jer nemam više 20, al uvijek mogu biti Madame. Ako ništ drugo, bar bum dobar poslodavac, a ideja mi ne manjka. Legalizacija u ovoj državi ionak nikad nije predstavljala neku prepreku.

Kisi.