Kako se pametno spakirati za more

 

14763555976622_63_Image_Main

Ovaj put fotka nije moja jer sam još u fazi pakiranja, a i nisam se sjetila poslikat stvarno stanje.

Oni koji tvrde da idu na godišnji s 3 badića i ručnikom lažu. To moreš ako ideš solo na vikend. I definitivno nebreš ako ideš s Prdekom jer njega nebreš pustit s 3 majice budući da svaki dan zmaže bar jednu i ne pada mi na pamet na moru još prat veš i sušit. A osim toga, taj si i sam još spakira jedno 12 plišanaca od cca 698 kolko ih ima doma ( Najozbiljnije. Nisam brojila, ali kunem se da su u svakom ćošku, po svim kutijama i svim ormarima.) Onda 4-5 društvenih igrica, ninđa kornjače, ben tenove i izvanzemaljce i pun ruksak sitnih gluposti za koje ni ne znam kaj su. I bojice i flomastere i papire i bilježnice za rješavanje i ono za na ruke za plivanje i masku i sandale i ručnike i auto nam zauzmu samo njegove stvari i nema teorije da bilo kaj od toga ostavimo doma.

Onda nam naravno trebaju ručnici za plažu. Pa pošto ne mislim prat i sušit – jedno 5 komada za plažu i jedno 6 normalnih i to onda zauzme jednu celu torbu. Gaće i badiće i obleku -više manje. Ali zato uvijek ide neka trenirka i čarape za onaj slučaj na moru kad je zima jer pada kiša. I kad je obično isto miljon stupnjeva i tu trenirku nikad ne obučeš, ali nek si je ona fino spakirana.

E i onda -jbg:

Krema za sunčanje faktor 50 jer je sunce opasno –  koja mi redovito dopizdi već drugi dan i ostane u torbi. Jerbo ionak nismo na plaži po zvizdanu, a ujutro i popodne je dobra i s faktorom 30. Nama odraslima je ispod časti mazati se s 30, pa za nas moram imat 20, a onda i 15 i 6 jer kaj – do kraja mora bumo crni ko pasta za cipele, pa ko se još onda maže s faktorom 20, halooo?!? Naravno da faktor 6 dođe doma neotvoren.

Dakle 16 krema za sunčanje, pa nekoliko za posle sunčanja, pa za održavanje preplanulosti jer da se nebi slučajno vratili doma bez farbe, pa kaj vam je. Dođeš doma, moraš se pokazat da si bil na moru. Onda balzam od mrkve za dobivanje farbe jer takvi ko ja trebaju bit na moru mjesec dana da bi došla doma s nekom farbom tamnijom od boje tetrapaka za mlijeko. ( Ok, onaj on tinkture mi je tolko dobar za kožu da me baš briga za kaj je, nosim si ga jer mi je super.)  Onda kreme za lice, tijelo, gelove za tuširanje, šampone i deziće ne nosim ful pakiranja nego testere da mi manje mjesta zauzmu. Problem je kaj imam punu vrećicu tih “testera”, pa onda vratim doma 80% jer eto, nisam stigla potrošit, pa bu čekalo drugu godinu. Dok nakupim opet još tolko. Doma imam ful pakiranja koja treba potrošit, ko bi se s testerima zamaral. Onda imaš i frendicu koja ti ih napakira usput, imam ovak premalo, pa mi treba još koji za put.

Tu je već pun ruksak, a do dekorative još nisam došla. Ali dobro. Nosim maskaru. To je to. Najozbiljnije.

Onda kad popakiraš svu preparativnu i dekorativnu kozmetiku – lijekovi. Jer nema na moru ljekarna. To sve kaj treba možeš samo nosit od doma il kupit u našoj ljekarni, pošto nijedna druga nema to kaj nama treba, jel.  Onda vučem raznorazne sirupe za temeperaturu, neofene, andole, flastere, sprejove za grlo i nos i uši, octenisepte, tyrosure (jer kaj ak Prdek opadne i zgrebe se), dobro da si i medicinskog brata kod naše doktorice ne spakiram ( za svaki slučaj).

Laptop. Jer sigurno bu mi trebalo. Punjače svih vrsta. Karte za belu, kockice za jamb, karte za remi. Jedno 25 knjiga jer bum to sigurno pročitala u 10 dana, pa plus sve za điđe jer bum napravila sigurno 100 komada nečega – prošle godine sam izvadila iz kofera grickalicu. Jer mi je trebala za nokat. ( Inače je grickalica ultimativni alat za rađenje điđa.  Ne sprdam se, ozbiljno. Nekom drugom prilikom ćem objasnit.)

I na kraju – frižider. Jer nema na moru ni jaja ni kobasica ( ok, kobasica fakat nema ovakvih). Niti pive isto nema. Jest da je ova craft i napravljena doma i nosimo frendovima na probu, al ono – opet. Nosimo si pive iz Vž u Zadar. Dobro da i ribu nismo kupili tu u ribarnici, pa kaj ne sfali na moru. To bi tek bila tragedija.

Ima inače tu jedan poznati koji fura na more iz Zg iz Konzuma limune i naranče. Pa si mislim da smo još i dobri. Mi nosimo čvarke i kobase. To je još i za razmeti.

Onda moramo imati i nekaj za jesti po putu. Jedno 40 klipića s hrenovkama, 5 litri vode/soka i 10 paketa grickalica u prosjeku. Da ne umremo siroti od gladi ta 4 sata kolko nam treba do mora. Dobro da si ne nosimo i pečenog piceka.

Jbg. Ne usudim se spakirat minimum. Jer baš onda se neko poreže, nestane kreme za sunčanje, nemam nijedan čisti ručnik za 3 dana i Prdeku je dosadno i oće se igrati baš s tim određenim izvanzemaljcem koji je ostal doma.

Jbg. Linija manjeg otpora. Kaj da vam velim. Bar ne nosim limune i naranče.

Kako se pametno spakirati za more? Pa sigurno ne ovak 😂

Kisi.

 

Zakaj hodam u salone – vol 3 ( ili kak sam sebi smjestiš kad ne treba)

IMG_20180611_130345_481

Evo, i čarapice 🙂

 

Da, ima još 😀

3. KOŽA 

Imam svijetlu kožu koja teško tamni. Potamnim ja, al moram biti na plaži jedno 3 tjedna da bi se vratila doma s donekle vidljivim dokazom da sam bila na moru. Inače prvo pocrvenim, pa se to crveno pretvori natrag u bijelo. Tamnije nego na početku, al svejedno nemoš tvrdit da je smeđe kad nije.

Budući da nisam svake godine 3 mjeseca na moru, a još manje to mogu izvesti prije sezone da bi se šetala s preplanulim tenom već u petom mjesecu, a solarij je obaveza i moraš ići svaki drugi dan i neda mi se…. Nekad mi se i da, al jede nofce. Pa znam odustat na pol puta ili mi se više neda.  Onda imaš opciju 2.

Ne, hodat okolo s nijansom posnog sira nije opcija.  Zato jer nije.

Opcija 2 je umjetni ten! Di ćeš lakše, namažeš se i čekaš. I onda hodaš okolo s preplanulim nogicama. Seksi.

Rajt.

Slučaj 1 –  Špricanje

Bilo je to kad se jedna frendica udavala. Pa kak je to bilo u rano proljeće, a niko još nije bil na plaži nit je kome palo na pamet ići u solarij, a naravno da se udavat u bijeloj haljini s bijelom bojom kože nije prihvatljivo – idemo mi u salon ( ok, ovo je jedini put da ići u salon nije bilo najpametnije). Tam te našpricaju, pa imaš sunčanu boju za par sati! Nije ko s ovim stvarima iz drogerija, jer ti ovo naprave profi i budeš ujednačena, aha.

Rajt.

Još meni palo na pamet da bi samo gornji dio tijela mogla podvrgnuti špricanju jer mi se noge ionak ne vide. Pa smo otišle. U salon. Mladenka, njena sestra i ja. Našpricalo nas. Rekli su nam kad dojdemo doma da se ne tuširamo neki broj sati ili tak nekaj. Mislim da nije bilo do sutra jer bi se sjećala da sam sredila posteljinu. Za par sati sam ju zvala da ju pitam jel to normalno da izgledam ko da sam se namazala s pastom za cipele.

Nakon prvobitne panike i tak tih stanja, nadale smo se da pasta za cipele tuširanjem ode dole. (Jer bu se žena u protivnom sutra udala takva. Lako za me. Ja ne nosim vjenčanicu.)

Pasta je otišla, ali ostala je tamna koža. Bila je ujednačena, nije smrdila i sve to skupa je bilo ok s te strane. Mali problem je kaj je bila skroz krive nijanse jer ja tak ne tamnim. Drugi problem je kaj je to bilo jedno 4 tona tamnije nego je trebalo bit. Ne znam kak ljudima nije došlo da me malo obrišu maramicom. Ja sam sama sebi izgledala zmazano, a da ne velim da se iz aviona vidlo kak to nije prirodno.

Nije ni mladenka bolje prošla. Ja sam se uvukla u crno i čamila otraga da me ljudi ne gledaju. Ona je bila u bijelom i u centru pažnje. Ne ulazim u to kak si je bila super jer se nebi štela mešat.

Prava romantika je počela par dana nakon kad se to sranje počelo skidat. U dijelovima. Prema narančastoj. Pa si malo ko irski seter s pjegama. Tj. ne baš malo, dobrih 2-3 tjedna dok se to skroz ne opere.

Zaboravila sam ju pitat kak joj je vjenčanica izgledala iznutra. Možda bolje da ne znam. Ko znakaj su na kemijskom mislili.

To je bilo tad i više nikad. Nema tog boga koji bu me više nagovoril da se idem u salon špricat. Odem u salon u solarij. Možda nije najzdravije, al dobiš farbu koja se ne skida u flekovima i ne liči na pastu za cipele.

 

Slučaj 2 – sprej za samotamnjenje

Sad se druga frendica išla udati. Pa kad već ideš napravit klauna od sebe, onda to izvedeš kad te svi vide. Nema smisla da to radiš dok nikud nejdeš.

I nebum sad reklamirala čije, ali pojavilo se novo, novo, najnovije supersvemirsko najbolje sredstvo za samotamnjenje na policama u dućanu. I koštalo ko Sv. Petra kajgana. (Inače nemam pojma otkud taj izraz, al uklapa se).

Naravno da sam popušila. To je bilo prije nego sam skužila da je to sve porez na budale.

Kupila, došla doma, sve napravila po uputstvima. Ipak sutra idem na svadbu.

Hodala po stanu par sati u gaćama i nikud ne sjedala da se “ravnomjerno” potamni. Napominjem da je to bilo popodne. Sve se upilo, prošlo još par sati da nebi slučajno negde nekaj zaj…

Ošla spavat.

Ujutro sam si razmišljala kak da se vratim u jučer i sama sebe ošamarim prije nego uđem u dućan i potrošim novce na supersvemirsko sredstvo koje napravi klauna od tebe.

Plahte su bile smeđe. Drek smeđe. Završile su u vešmašini u roku odma da neko ne vidi kaj sam izvela.

Lice mi je bilo u prugama, a ostatak tijela u flekovima, ovisno na koju stranu i kolko sam spavala.

Boja je bila prekrasna. Bolje da sam se s narančastom temperom ofarbala.

I smrdilo je. Meni svi ti losioni, mlijeka i sprejevi za samo tamnjenje smrde kad obave svoje ( da, pokušavala sam posle opet, samo ne tak drastično i odjednom).

Cjelokupni dojam: Fail. Žešći.

Kak popravit? Nikak. Malo sam popravila lice nekakvim puderom, navukla najlonke da mi se ne vide previše noge i pravila se luda.

Posle sam otkrila nekakav sprej za noge koji ostavlja film, a nema reakciju s kožom. Čak je i boja bila dobra. Jedino kaj nema nikakve šanse da si ja to ravnomjerno nasprejam i svaki put sam bila šarena i prugasta. Probala sam razmazat, al nije išlo. Antitalent, nije mi lako. Sva sreća, to se dalo oprat, pa nisam morala takva hodat okolo.

One maramice za lice i ostale stvari kaj su u međuvremenu izmislili – nisam kupila. Niti mi više pada na pamet. Znala sam dobit na poklon nekakva mlijeka koja imaju u sebi nekaj malo tog za samotamnjenje – čim sam pročitala sastav – bacila sam to.

Dosta je bilo. Sad hodam okolo u nijansi blještavo bijele i čekam da sunce obavi svoje.

Kisi.