Strah od paukova

IMG_20180518_100136_974

Opet nemam kaj slikavat 😀 Pa sam zato sve poslikala. Ok, skoro sve.

Raspoloženje: Petak je 🙂 Godišnji ide 🙂 

 

Desi se da sam tu ti tam predmet sprdnje jer se bojim paukova. Traje to godinama. I nemerem nikak objasniti da nije to takav strah da ja sad mislim da bu on meni nekaj napravil. Teoretski, sve ti more nekaj napravit, pa se ne bojim pčele npr. Ili muhe ili komarca. Ovo je više ko da gledaš horor, pa posle vidiš duha u kupaoni. Bjež glavom bez obzira. Sad bar ne vrištim dok ga vidim.

Seže to u djetinjstvo, ofkors, uvijek neka trauma mora bit. Tam su kod bake u vanjskom veceju uvijek bili pauci po zidovima. Užas jedan. Još imam fobiju od toga.

Doduše, ima nas takvih više, pa se bar ne osjećam izolirano, i svako ima neku pričicu oko takvih egzibicija.

Recimo. Pauk je moždaaaa jako mali, ali ja ga vidim ko da ima 2 metra. Tak nekaj gadno ko pauk ne postoji. Rađe bi se družila celi dan s pijavicama nego znala da mi je pauk u stanu i da ne znam di je.

Jednom mi je gospon muž fino smjestil. A ZNAL je da pobegnem čim vidim tak nekaj. Toplo je bilo. Za otvorit prozore, toplo. Gospon muž je bil popodnevna smjena, a ja sam doma došla ko i inače, oko 6. I idem na balkon otvorit vrata. Đubre je napravilo mrežu od zida do kraja balkona i smjestilo se na sredini. I bilo je ooogromno. Žuto. S križem. I 100 hiljada onih nogica. Prvo sam fino natrag zatvorila vrata, onda sam se jedno 10 min suzdržavala da ne počnem vrištati dok sam kupila stvari po stanu kaj su mi trebale i izjurila van. Gospon muž je došel doma u 10 navečer. Ne sjećam se sad baš točno, ali čini mi se da i ja isto.

Nije smešno.

Cimericama sam redovito ostavlja paukove u kupaoni. Imaju sreće kaj sam se uspjela iskontrolirati da ne vrištim dok ugledam one nogice, jer sam godinama i urlala dok bi nekaj takvo ušlo u vidokrug. Sad sam samo dohvatila prvi čep od bilo čega kaj je na dohvat ruke, poklopila to nogato sranje i izjurila iz kupaone, nema veze kaj nisam ni pišala ni zube oprala.

Imala sam cimericu koja je imala isti problem. Živele smo u garsonjeri, posle ulaznih vrata imaš mini hodnik u kojem je kuhinja lijevo, desno je kupaona, a napred imaš velku sobu s jednim zidom punim prozora i zavjesama. S jedne strane vrata komoda, s druge frižider. To nogato sranje je bilo nasred zavjese. Onak, fino da se vidi da je tam. Ja sam bila na komodi, a ona na frižideru. Sva sreća na frižideru je bil telefon. Da, zvale smo treću osobu da nam dojde skinuti pauka. Nije smešno.

Inače su redovito upadali u tuš kabinu. Obično nam je treća osoba rješavala pitanje paukova u kupaoni, a nekad je rješavanje potrajalo dan/dva. Za to vreme smo na vece išle na faksu, a tuširale se kod nekog. Nije smešno. Dobro je bilo ako je išel vikend, pa smo išle doma.

Jednom prilikom sam se nekaj razgovarala s bff na četu. I nestala na 10 min. Njoj je još sad smešno, a ima isti problem s tim nogatim gnjusobama ko i ja. Spazila sam ga na zidu. I imam plus kod same sebe jer sam se ovaj put uspjela obuzdati da ne pobegnem van. Ali sam zato dohvatila kutiju sa spremanje hrane, onu plastičnu. To sam tresnula na njega na zid, dovukla to sve po zidu do vrata i onda nisam mogla najti poklopac, pa sam s druge strane strpala kuhinjsku krpu i bacila ga van kroz prozor. Skupa s kutijom i krpom. Nije smešno. Jedino tak sam mogla biti sigurna da je stvarno izbačen.

Jemput sam otišla profesoru s konzultacija van jer u kabinetu bil pauk. Rekla sam da mi je slabo.

A jemput sam vrištala ko luda jer mi je neko rekel da mi je na glavi. Iz nekog razloga je to svima zabavno. Bi vas vidla da vam je vlastita noćna mora na glavi. Super, ha? I još ne vidiš i gmiže s onim nogicama, a nebi baš ni paučinu da mi se vijori s glave.

Probala sam jemput gledat onaj film Arachnofobia. Ostalo je na pokušaju. Ima i onih nekih scena u svakom jebenom filmu koji se meni dopadne, obično su te gamadi veličine traktora i scene traju pol filma, tek tolko da moram okrenut glavu jer to nebrem videt i onda svako malo spitavam jel gotovo. Posvukud su. Posvukud. Oćeš Harry Potter, oćeš Lord of the Rings, oćeš Hobit. A nebrem tu gamad videt ni nacrtanu.

Evo Prdek ima doma gumeno to. U kadi. Nek me niko ništ ne pita. Dete se treba naučit da su to sve stvorenjca u prirodi. Well, tata ga kupa dok je to sranje u kadi.

Je, je, paukovi su korisni. Ništ ja ne velim. Samo nek si budu korisni negde drugde, di ja to ne vidim.

Iskustva?

Kisi.

Kako ubiti biljku na 100 načina

IMG_20180516_110729_483

Čarapice s flamingosima, kutija od testerboxa – kutijica jaaako kjut i tak 🙂

 

Jedna od supermoći koju posjedujem je supermoć ubijanja kućnih biljaka.

Postoje ti neki ljudi koji mogu donesti doma travu iz parka i za 3 dana imaju uzgojen zimski vrt. Imala sam cimericu kojoj je doslovno sve kaj je dovukla doma u tegli uspijevalo. Sve. Samo orhideja je bilo miljon, a cvjetale su tak da su već van izlazile kroz prozor.

Ja sam u svojih 15-tak godina pokušavanja uspjela uzgojit orhideje – komada dva. Brojkom – 2. DVA. I to je to. Pod uzgojit mislim na to da nisu umrle. Ne da cvjetaju -samo nisu umrle. Još imaju lišće. Zeleno je. Ponekad neki list i požuti i umre. Ali za čudo naraste novi. Tu i tam naraste i grančica i procvjeta. Tu i tam. U par navrata je čak to cvjetanje trajalo neki period. Većinom umre za tjedan-dva.

Znači u 15 godina, od svega kaj sam doma dovukla, uspjelo mi je održati na životu čak 2 biljke. Jednu sam dobila dok se Prdek prije 5 godina uselijo u stan ( hvala, Siki <3), drugu sam prije cca 2 godine spasila iz Konzuma. Doduše, bila je kao plava, pa sad više nije. Moguće da su preživele jer sam ih strpala na prozorsku dasku, ali nisam baš sigurna. Svejedno, tam su i ne diram ih jer ionak nemam pojma u čemu je stvar – pa ako nekaj očito funkcionira do neke mjere, bolje ne po tom prčkat jer ono – bolje ne.

Mogla bi napisat knjigu “Kako ubiti biljku na 100 načina”. Čitala sam ja te neke knjige o tome “kako se brinuti za sobne biljke”. Pa sam postupala po savjetima. Tim načinom sam ubila nekoliko afričkih ljubičica. Onda sam dovukla doma čuvarkuću. Koja raste na betonu, bez vode, hrane, ičega. Ima je na ulazu u zgradu, raste gore na betonu i još je tam. Kod mene je umrla. Kunem se da ih ne zanemarujem. Zalijevam, dohranjujem, u jednoj fazi sam se čak i razgovarala s biljkama. Sama sebi sam zvučala ko idiot, ali pisalo je da pomaže. Pa sam tak uspjela ubiti fikus, kućnu sreću i par orhideja prije nego se ova uspjela održati. Nisam im pričala prostote. I nisam psovala. Samo velim.

Znate one mini ruže? Krasne su, jelda? 🙂 Fakat jesu. Osim dok se dosele k meni. Onda uspiju biti krasne čak 2 dana prije nego krepadu. Trebaš ih presadit, rekli su mi. Na proljeće van u zemlju. Koje proljeće. Dok dođe proljeće već sam zaboravila da sam to kupila.

Evo sam zumbul dovukla doma nedavno. Prvo je to naraslo u jedan dan tolko da se samo izbacilo iz teglice, onda se presavilo, puklo i umrlo. Ciklama? Nemojte me nasmijavat.

A nije da neću cveće. Nego, eto, imam supermoć ubijanja kućnih biljaka. Kaj god napravim, ode to kvragu vrlo brzo. I ljubičicu sam sad opet dovukla, drugi dan su joj otpali svi cvjetići i posušila se 4 lista. Ostatak listova se začudo, i nakon 2 tjedna još zeleni. Sve čekam kad budu se misteriozno posušili ko i sve ostalo.

Kad smo se tek uselili u stan, frendica mi je poklonila teglu s par različitih sadnica neke zelenjave za po doma. Tegla je super. Evo je još na balkonu nakon 10 godina. Međutim, to nekaj zeleno je odapelo odma za koji dan kak je došlo k meni. Nedo bog da ja vrt imam jer bi bili valjda gladni.

Da mi nije one 2 orhidejice kaj se još drže, opće nebi imala cveća doma. Onda mi vele da kaj to rezano kupujem. Pa nego kaj da radim – ono umjetno nećem jer to ko za sprovode, a i skupo je, ovo kaj je u teglama ode kvragu jako uskoro, i onda si tu i tam za gušt kupim ruže u Lidlu dok su na 11 kn, tek tolko da malo cveća bude u stanu.

E, da – zaboravila sam napomenut da sam ubila i bambus. Samo mu dodaj vode, on ti dugo drži. Ahaaaaa. Držalo je, još nije ni tu vodicu koju je sa sobom imalo popilo do kraja, a već je bilo žuto na vrhu.

Tog bambusa mi najviše žal.

A da ne velim i da mi je palo na pamet doma si imat friške začine. Pa to svježe je puuuno bolje. Pa jeje. Osim ak nije kod mene doma jer onda krepa. Onak, skoro pa odma. Umorila sam već i bosiljak i mentu i peršin i origano i paradajz i papriku i sve.

Ali zato! Kupila sam nekad davno 2 božićne zvijezde za u ured. Aha. E, to nije htelo umret. Bilo je živo 2 godine dok mi ih neko nije bacil u smeće. Ne sjećam se više ko. No, nisam rekla da su bile crvene, samo da nisu umrle. Nisu imale baš lišća i tak su malo zgledale jadno, ali gle – bile su žive. Pretpostavljam da drugi to nisu doživljavali ko neki uspjeh, pa su ih utamanili kad već same nisu htele odapet. Sirote.

I kaj sad? Pa, ako ima neka dobra duša s nekim normalnim savjetom (nebum opet išla čitat knjige jer je to završilo pomorom, a da ni ne znam u čemu je kvaka), kak recimo uzgojiti ljubičicu da ne umre za 2 tjedna i mooožda čak uspije procvjetati, puno fala.

Inače mislim da se okanjujem imanja zimskog vrta nekad u budućnosti jer ovim tempom bum to uspela tam negde dok je baba Vanga predvidela da budu ljudi na višoj duhovnoj razini. A to nije u bliskoj budućnosti.

Kisi.

 

 

PMS i ostale radosti

IMG_20180514_120118_450

A neda mi se danas.

 

Ima onaj neki vic o Adamu i Evi:

Kad su Adam i Eva bili u Edenskom vrtu, pa je Eva Adamu dala jabuku, pa je to dovelo do sranja, pa se ovaj gore naljuti, pa ovi idu zbrisat iz vrta, pa na kraju ovaj gore viče Evi: “Krvavo ćeš mi to platiti!!!” A Eva njemu: ” Može u ratama?”

Nije neki vic, al porazgovarala bi se ja s njom malo o tim ratama. Pogotovo onih nekih dana u mjesecu, bogami bi me čula. Nisam ja radila sranja u vrtu da sad moram plaćat njene rate. Jbt, to ko kredit u Kroejša. Ti digneš, a otplaćuju još u desetom koljenu da više ni ne znaju kaj otplaćuju. I oni budu isto valjda pričali vic o ratama.

Sve bi to još bilo ok da te njene rate ne dolaze s popratnim pojavama. Neke traju i koji tjedan dok ne skužiš kaj te u stvari pere. Nije ni čudo da psihijatri imaju posla. I znaš ono kak te nadigne kad ti jača polovica veli: “Kaj opet si pms-u?!?” –  pa se automatski pretvoriš u zeleno čudovište s iskeženim očnjacima? Jer kaj bi bila u pms-u, to je tak nomalno da se dereš jer opet nije kupil plave žvakače, nego zelene. To kaj ostavlja čarape po stanu po tristošezdesetosmiput ovaj tjedan, to je savršeno dobar razlog da se pretvoriš u zlu vješticu iz pakla, ali ovaj put su žvakače bile kap koja je prelila čašu. Ili to kaj je došel doma 3 min kasnije ili ti baš sad i odma treba ona kutija na najvišem ormaru, nebreš do nje, a njega nema. Čisto opravdani razlog da te susedi na vrhu zgrade čuju iz prizemlja.

Je pa, gle. Onak, JESI u pms-u. Jer ak nisi pred, onda si post, a ak nisi post, onda si za vreme. Znači da si od 30/31 dan u mjesecu uračunljiva nekih 3-4. Jebale ju rate. Onih fizičkih manifestacija isto ima preko nekoliko. Čisto da ti nebu dosadno. Vaga mi je smrtni neprijatelj. Đubre pokazuje redovito koju kilu više nekih 5-6 dana, a da ne velim da umjesto bombona jedem Neofen. I jedva stanem u hlače.

Pogotovo je predivno kad ne znaš jel imaš probavne smetnje il grčeve il nekaj treće. I onda si tak sediš na kavi, i ne znaš jel da se legneš sad tu u birtiji malo ispod stola da ti se primiri, il da se digneš i odeš doma zamotati u dekicu i cmoljiti nad filmom i samom sobom.  Pa kak nebuš nadrkan, kad si si tak super. Bjutiful. Osjećaj je izvanredan.

Ogledalo mi ionak nije baš omiljena stvar, a tih nekih tjedan dana samo kaj ne stavim plahtu prek njega. Nije da ja nebi, al mislim da bi još jedno pitanje “Kaj si u pms-u?!?” započelo treći svjetski.

Nedo bog da u tom periodu moram ić kupit nekaj za obuć. To se ne radi. Prvo mi sve treba 5 brojeva veće, drugo mi ništ nikak ne stoji, a treće  – dok izađem van iz petnajstog dućana u kojem nisam ništ našla jer odjedamput izgledam ko da su me deca za ručni rad delala, ružna sam i debela i ne zaslužujem živjet – padnem u depresiju i posvađam se s jadnikom koji taj dan ima čast biti pratnja meni takvoj u šopingu, a to je obično gospon muž. Jer dok si u “onim danima”, nejdeš s frendicom. Na frendicu se nebuš derala. Ideš s NJIM. Tak da nakon pokušaja objašnjavanja da izgledaš ok i da bumo nekaj našli, na kaj cmoljiš i samo kaj se ne rasplačeš ( jer imaš 5 godina i razumna si ko dete s tantrumom) – odeš doma i onda si celi dan u depresiji jer nisi ništ našla za obuć, a moraš na svadbu/rođendan/nekaj.  (Ovo više ne radim. Rađe doma mlatim po čokoladi. Tak mi je lakše. I njemu.)

Prva 3 dana se nejde van. Mislim, izađem iz kuće, al nejdem navečer lumpat. Jer nema smisla. Prvo – nema šanse da nađem nekaj suvislo za obuć jer sam u tjedan dana dobila 30 kila i ne stanem u ništ osim šatorsko krilo, a takva nejdem nikam. Drugo  – svi ostali izgledaju super i to je strašno. Nedajbog da me neko takvu još i vidi u javnosti. Treće – stvarno mi se neda sad prat kosu. Četvrto – jedino kaj dolazi u obzir je kila sladoleda, 300gramska milka, napolitanke s lješnjakom, kikiriki, nekakva torta i 57 filmova dok me ne prođe. A posle imam grižnju savjesti dok se sjetim kaj sam sve tamanila. Ispovjedi pomračenog uma.

Da smo na sudu, vadila bi se na privremenu neuračunljivost jer definitivno u tom periodu nisam bila pri sebi. Mislim, ko normalan se tak ponaša?!? Opće mi je čudno da se još nijedna nije na sudu za neku pizdariju branila hormonima i mengom. Opljačkaš kiosk, npr. Čokolade, bombone, sladolede i Coca colu. Posle se vadiš na pms. Pa kaj ti nebi uzeli to olakotnu okolnost. U protivnom se počneš derat, pa te opet puste da te skinu s vrata.

Čitala sam da su negde u nekim firmama počeli žemskama davat slobodne dane za to vreme. Ko fol da dok imaju tegobe ne moraju sjedit na poslu. Je, rajt. Mislim da je prije razlog da te ne moraju trpit takvu na poslu. Budi si ti doma, pa tam imaj ispade. Nije da ih krivim. Opće ideja nije loša. To sve kaj si u stanju izvest dok te opere neka faza neki put i nije baš za biti u javnosti. Za pod dekicu je to. Doma na kauč se strpati. I tu dekicu bi trebalo patentirati, ima to već sad raznih primjena.

Odoh napasti neki kolač.

Kisi.

 

 

 

Posuđivanje knjiga. Mission impossible.

IMG_20180504_105828_092

Čarapise sam si obula različite, kad već nemam kaj suvislo slikavat, bar da bude interesantno 🙂  I zato jer mogu. Knjiga ima hrpu. Bookdepository i Profil i Znanje i svašta. I bookmarkova i čokolade i kave i svjećica. 

 

Kad smo kod knjiga…. Da, opet.  Mislila sam si malo. Ona neka davna želja da bi si ja imala knjižnicu, pa posuđivala knjige – to se s vremenom pretvorilo u želju da otvorim knjižaru, a ne knjižnicu, a razlog je zapravo jednostavan. Knjižnica posuđuje knjige. Ako je moja, to znači da ja posuđujem knjige. A to nejde.

A nejde jer bi imala sve skupa možda 5 ljudi koji bi posuđivali, a za to se ne isplati legalizirati posuđivanje knjiga. Ne, nebi imala 5 ljudi jer niko nije zainteresiran za posudit knjigu. Imala bi tih 5 ljudi jer sam samo njima u stanju povjeriti knjigu da si ju odnesu doma o.O Je, znam, malo je uvrnuto, ali tak je.

Imam fobiju od nevraćanja knjiga otkad mi ih je par nestalo. A nije da i prije nisam bila ljubomorna, samo nisam imala traume. A onda su neki ljudi tvrdili da su vratili, a kod mene je nema. Čula sam i inače za slučajeve amnezije kad su ljudi uvjereni da su ti vratili, a čak i za neke koji su za posuđene knjige bili uvjereni da su njihove. Jedna mi je frendica napisala da knjigama udara žigić da može dokazat da su njene. U duhu psihopatologije oko mojih problema s posuđivanjem knjiga, razmišljam da napravim to isto. Međutim, to isto ne znači da bum ikaj posudila (osim ovih 5), samo mi je fora kad znam da imaju dokaz da su moje.

Naravno da sam za da postoji po jedna knjižnica na svakom ćošku i da je polica s knjigama u svakoj malo pristojnijoj birtiji i da bi bilo genijalno kad bi što više ljudi čitalo ( Jer mi je već zlo od raznih izgovora tipa – pa pogledal bum film. Sam ti gledaj. Nemaš pojma kaj propuštaš, al nije ni bitno jer ionak nisi u stanju shvatiti.) I oni ormarići po cesti su mi super di možeš zamjenit knjigu za neku drugu i to bi klincima najrađe napravila. Je, al sve to dok nisu u pitanju moje knjige. Ne možem. Jednostavno nejde.

Postoji par ljudi (ovih 5) kojima vjerujem i kojima posudim knjigu jer znam da se prema njoj odnose isto ko i ja i nebudu nestali s njom u vidu magle, a to mi je bitno. Recimo ovak, da vam bude jasnije:

– ako ti posudim 5000 eura, zbrišeš s njima i ne vratiš – ljuta sam, kunem ti sve po spisku, tužim policiji, ofkors da oću svoje pare natrag. Onda mi vratiš dio, ostatak se s godinama pozaboravlja, nismo si više baš najbolji, ali pozdravljamo se u gradu. Jbg, preživi se. (Nemam namjeru nikome posuđivati 5000 eura. 50 kn možda i to samo ako smo si dobri)

– ako ti posudim knjigu, ne vratiš tjednima (osim ako nisi među ovih 5), zovem, šaljem poruke, stojim ti ispred ulaza u zgradu svako jutro i svaku večer. Znam di živiš i di se krećeš. Policiji te nebrem prijavit, al mogu ti ostavljat psihopatske poruke po svim chatovima, u poštanskom sandučiću, možda naletiš na kokošje noge, perje, trula jaja ili čudne znakove kredom, frendovi te počnu izbjegavati, svugde me vidiš, sanjaš me, ne jedeš, ne spavaš…. Pa vratiš knjigu. I onda ako vidim na njoj neke fleke, strgane korice, uši ili slične znakove nepažnje ili iživljavanja nad knjigom – lomim ti i noge i ruke, a pitanje dal buš ikad više videl familiju jer….

Nadam se da je jasno. Pa mislim da bi zato meni bilo jako teško, ako ne i nemoguće voditi knjižnicu. Vrlo vjerojatno nebi spala jer bi razvila paranoju od nevraćanja knjiga. Šuljala se za ljudima da vidim di su doma. Pisala si točno kakve ko navike ima i onda zvala prije nego me uopće stignu nazvati za produživanje. Imala dnevnik kretanja. Stokeriranje bi razvila do savršenstva. Na kraju bi odustala i otvorila dektetivsku agenciju za vraćanje nevraćenih i/ili izgubljenih knjiga i hodala za ljudima po gradu… nije da bi me iko plaćal, i sjedište bi najvjerojatnije bilo u kakvoj instituciji, ali gledajte. Sve u rok službe.  (A kaj je najgore, mi redovito kasnimo u knjižnicu s vraćanjem Prdekovih knjiga jer redovito zaboravimo da su prošla 3 tjedna. U svoju obranu imam za reći da ih vraćamo u istom stanju u kakvom smo ih posudili, a ponekad ih i popravimo. Jadne te žene u knjižnici.)

Pa, u tom smislu, ako ikad otvorim nekaj, to bu bila vjerojatno onda knjižara kao takva. S popratnim sadržajima. Ne velim da s tim isto nemam problem. Ali barem onda knjigu prodaš, odnosno pređe u vlasništvo nekom drugom i imaš još koji takav primjerak u dućanu da baš ne cviliš jer je knjiga otišla pa-pa. (Imala sam ideju da svakoj knjigici priredim oproštajni rastanak s fanfarama i narikačama, ali su mi rekli da bi to možda bilo malo preveć… Pa onda nebum.) Ili si naručiš još. Ili se preseliš u vlastitu firmu i stražariš da slučajno kome ne padne na pamet provalit. Npr. Pa kad velim da mi nije lako, stvarno mi nije. A nedobog da još imam i gostovanje nekog pisca, pa još i da mi je među dražima. Misery, i tak to. Inače sam normalna. Sam tu i tam imam malo pomaknute ideje i tu i tam dobim inspiraciju, ali sam prilično bezopasna i ne sprovodim to u djelo jer znam da bi završila iza rešetaka. Ne znam kakve su knjižnice po zatvorima, ne isplati se to, a i društvo nije neko.

Nisam vam još poslikala Mitopejine knjige. Budem za vikend. Tek tolko da vidite zakaj budu pod ključem i zakaj nema šanse da to izađe van iz stana. (osim ovih 5, a i to je sad pod upitnikom…)

 

Kisi.

Rođendani i ostale prigode

IMG_20180502_113759_173

Nemam baš nekih novih čarapa, a niko mi neće kupit neke slatke da imam kaj sliknut :/ Al imam novih knjiga 🙂 Htela sam poslikat one Mitopejine, ali još mi nisu došle, pa zasad ovo, a možda i zamjenim fotku jednom kad ih se dočepam 🙂

 

Pa, izgleda da bi ovaj mjesec mogo bit poprilično u znaku knjiga 😀 Budući da se u svibanj strpala hrpetina nekih datuma (oćeš tak neke okrugle rođendane (ništ ne priznam), godišnjice, rođendane i godišnjice od friends and family isto, te sve neke takve prigode), pitaju ljudi ponekad kaj mi kupit. Knjiga je uvijek na popisu.

Pa, ajmo redom:

Ove godine nam je 10 godina braka. 10!!!! Nemam pojma kad je to prošlo. Imam osjećaj da me neko malo zajebaje u zdrav mozak i da je promjenil sve kalendare u neku čudnu godinu jer ja sam se udala prošle godine. Ok, možda pretprošle. Imam amneziju i nemam pojma kaj se dogodilo u međuvremenu  – na kalendaru piše 2018. Po mojoj slobodnoj procjeni, to je bar 6 godina više nego bi trebalo bit. Ali dobro.

Daklem, ajmo reć da je stvarno deseta godišnjica. Sjećam da sam jednom u vlaku sjedila pokraj jednog mladog gospona. Utrpo se u kupe s ogromnim buketom cvijeća i nekakvim paketićem i krene priča kak slave 10 godina braka. Omg. Tadašnjoj meni je prvo uopće bilo katastrofa pričati o nekakvom braku i klincima, a pogotovo s ovom brojkom 10…Mislim čak da je on tad bio mlađi nego ja sad, što znači da su se oženili negde u dvadesetima. Ranim. U tim godinama sam ja bježala glavom bez obzira od takvih primisli. I sad još trebam kao razglabati o tome… Omg… No dobro. Namjestila sam ja osmjehić i kak je sve to super i krasno i kak je to lepo da se oni tak vole, zbljuv i tak to…  U paketiću je bila zlatna ogrlica, zlatne naušnice i narukvica. Sad na stranu to kaj ja zlato organski nebrem smislit i to sve nekaj žuto mi je prilično ružno, ali činjenica je da je zlato jedno 10 put skuplje od srebra npr. Znam, radim s tim povremeno. Skupo je to. Pa sam ja stekla dojam kak je 10 godina braka nekaj jako bitno. I velko. I skupo. I onda ti muž kupi cveće i zlato. Jer je to jako skupo i sigurno te zato jako voli.

Nisam baš popušila foru, al planirala sam užicati za tu velevažnu obljetnicu neku điđu, da napokon i ja dobim nakit za poklon, ali… sam se predomislila. Ko i uvijek. Pa bum sad dobila knjige. No, ne neke bilo kakve knjige nego knjige od Mitopeje. Slinim nad tim već dobrih pol godine i sad sam ih se napokon dočepala. Izdanja su predivna. Naslovi isto. Ako ikad bankrotiram, bankrotiraćem na knjigama. Ako me prije toga mm ne izbaci iz stana skupa s njima jer nema di spavati. I eto, ipak je neka brojka tih 10, dobiš neke jako super knjige koje si sam hoćeš, a možda i poneki cvetek… Điđe ionak sama znam napravit. A knjige su općenito posebna kategorija koja kod mene spada u malo žešću ovisnost. 

Onda ima neki rođendan za koji bi rado da se ne spominje, al ima i tih nekih ljudi kojima očito nije bitno koja brojka se kotrlja, pa…. su me pitali kaj bi mi kupili. Pa su dobili ili budu dobili popis. Knjiga ofkors. Sve si nekaj mislim da stvarno otvorim blog o knjigama. Sumnjam da bi bila tolko dobra ko Bibliovca u tome, al sigurno bi bila unikatna. Moram nekaj smislit da ima i neke koristi od toga jer budu me stvarno izbacili iz stana ak ovak nastavim, a onda ne znam kak bum to sve preselila u kartonsku kutiju u kojoj bum živela jer nebum imala za kruh, al bum imala puno knjiga…

A onda i Prdek ide na te neke ročkase. Pa ljudi kupuju igračke, slatkiše, čestitke, oblekicu i tak. Kod nas je uvijek, ali uvijek u vrećici nekakva slikovnica, knjigica ili radna bilježnica. Kaj ja mogu. Profil zna imat akcije. Pa onda kad trebaš izgovor da naručiš hrpu knjigica za malo kuna – izmisliš da ti treba za dječje rođendane. Posle imaš muke jer bi najrađe to sve ostavila doma sama sebi i pod ključem da nebre van iz stana, ali…. Ajde, ipak mi ne treba baš 5 istih knjigica. Recimo. Ovisi u kom stanju sam u datom trenutku.

E da, i ja sam zakonitom isto za godišnjicu kupla knjigu 🙂 Jes da je o pivu, ali je knjiga. Nemam pojma kaj žene kupuju za te neke bitne godišnjice, mislim da nije baš zlatnina, ali nisam išla istraživat. Knjiga je knjiga. Ok, i bolest je bolest, al o tome ćemo neki drugi put.

Kisi 🙂

 

Proljetno čišćenje – vol 2

IMG_20180427_113749_892

 

Čarapice s pandicama jer sam s bubamaricama već posliknula:) I kava jer sam  morala na posel. A gle kak su slatkićke 😀 Cmiii.

 

Gledam ja tak malo po kupaoni ovih dana, i… Ajoj. Ono s ormarima je mila majka. Ima ona neka knjiga Marie Kondo o pospremanju i bacanju nepotrebnih stvari – sve si nekaj mislim da bi ju možda trebala pročitati napokon :smajlikojisikuckapostoluprstićem:

Kunem se, ali zbilja sam pobacala sve nepotrebne kreme, preparate, ulja, mazalice, lakove za nokte, neznamnijakajsvene, onak -jučer   No dobro-pred Božić, kaj sad. Al toga se jopet nakupilooooooo (da nebi bilo zabune, pobacala sam (i to teška srca) samo ono čemu je istekel rok, kaj je sumnjivo izgledalo ili nije bilo jasno čemu služi (ovaj dio ne baš sve jer nekaj super miriši, pa onak, nek si stoji još malo jer nikad ne znaš…). Ne pomažu ni raznorazni bjutiboksi, testeboksi, rasprodaje u Douglasu i bestfrendice koje imaju sličan poremećaj, pa imam i zaliha onoga kaj trebam, onoga kaj treba isprobat, onoga kaj mi je žal hitit jer je lepa ambalaža…. Možda da počnem pisati blog s kozmetikom

I sad da me ideš natjerat da pobacam sve kaj mi stvarno, ali stvarno ne treba, e pa…. to ne postoji. Sve meni treba, sve. Zalihe koje su u ogromnoj kutiji u ormaru u spavaćoj, jer u kupaonu ne stanu, ne brojim jer… tam su osnovne stvari. Najozbiljnije. Kad bude u dm-u ili bipi ili negde akcija, pogotovo ona 1+1, odeš pa si kupiš. Dvogodišnju zalihu šampona i regeneratora recimo. Taman da prođe rok onom zadnjem. Treba mi. Prdeku Mixa baby 4 kom jer je 1+1. Pa ono, jednu potroši za cca 3 mjeseca, pa da si ima jer bu valjda nestalo za godinu dana i više ne budu imali ( Ok, to je isto story of my life jerbo dok otkrijem nekaj kaj mi paše, obično to nestane iz asortimana u nekom trenutku). Dezići i gelovi za tuširanje za zakonitog jer…. a treba mu, a sam si nikad nebu kupil više od komada jedan, pa makar bili i na 70% akciji. I tak, al fakat su osnovne stvari.

Kutije od Bjutiboxa i Testerboxa stoje tam di su knjige jer su lepe. I služe za ono kaj trenutno ne trebam dok ne potrošim ono u kupaoni. trenutno ih ima 10. Kutija. Sve su pune. Nečega. Nisam vas ništ pitala.

A ono u kupaoni…. Imam dnevnu i noćnu kremu i još jednu dnevnu jer sam fulala i sad ta čeka da potrošim noćnu, pa da ovu koristim ko noćnu jer za dnevnu mi ne valja, a nema šanse da ju bacim. Imam serum za lice (i to 2 različita), za koje ne znam zapravo jel idu prije ili posle kreme ili opće nejdu s kremom, al za kog boga onda uopće imam kremu, i tak sad stoje i čekaju da budu iskorišteni ko noćna. Isto zato jer nema šanse da to bacim. I kapsule za lice, neki koncentrat za bore i ostalo na kaj sam se navukla jer mi Žeža kupla jednom i sad sam ovisna.
Onda mlijeko za tijelo ( bilo na akciji 1+1), ali to stvarno koristim stalno jer moram, pa ajd. Ali… Onda još imam i ulje za tijelo, ulje za tijelo sa šljokicama, losion za tijelo, losion za tijelo sa šljokicama, maslac za tijelo i sprej za tijelo, mlijeko kaj je Žeža kupla jer bi mi se možda moglo dopasti i tak. Nemam pojma kaj će mi to sve. Sad je sve u opticaju dok opet ne zaključim da bi možda trebala koristiti jedno po jedno. Imam suhi šampon za kosu, ono za volumen kose, 2 ulja za kosu, nekaj iz salona kaj je za sve na kosi i to je super, parfem za kosu, sprej za zaštitu od sunca za kosu, pjenu za kosu, masku za kosu i silikon za vrhove, a od svega koristim kokosovo ulje i šampon. I suhi šampon. To imam 4 kom – jedan koji koristim jer mi je super, drugi isti takav jer to oće naglo nestati i onda imam problem i 2 koja mi ništ ne valjaju al mi je žal hitit pa služe ko prva pomoć kad mi ovog super nestane, samo kaj tog nikad ne nestane jer stalno imam zalihu. Sad sam shvatila da bi ta 2 fakat mogla hitit. Neću nekom davat jer ne valjaju.
Ajde, uspjela sam se pribrati, pa sad bar za čišćenje lica umjesto maramica, mlijeka, tonika, ulja i neznamčegasvene imam samo micelarnu.
Al zato imam 17 maski za lice, 28 labela/sjalila/to nekaj za usnice i hrpetinu testera koji čekaju da nekaj eventualno potrošim pa onda krenem isprobavat… u svakoj vrećici, torbi, ruksaku, koferu itd imam kremu za ruke i labelo. A imam puno torbi. Al to je već druga priča. Sad sam spakirala sve te neke testere i putna pakiranja i idu s menom na more. Tak za 4 meseca. Nikad se toga nebum rešila.
A dekorative se nisam ni dotakla. I opće nije hrčak sindrom jer mi sve to treba. I nemojte me sad probati spašavat jer ja opće nemam problem s tim kaj toga ima tak puno, to mi je super. Stalno se imam čemu veselit. Uvijek nekaj novo. I sad jedva čekam neki testerbox da vidim kaj bum dobila…

Ne trebam odvikavanje, dobro sam. Svejdeno bi neka grupa za podršku dobro došla. Fala.

Kisi.

 

 

O rasparenim čarapama

IMG_20180411_111213_893

Čarape: Imam, hvala. Ne baš ove na fotkici, mada su i te kjut. Ionak je zvijezda s fotke bookmark s vešticom 😀

 

Nije petak 13. Još. 😀 Al bude. Pa u to ime sam danas navukla 2 različite čarape, a da to uopće nisam ni skužila do maloprije dok nisam došla na posel. A valjda ni nebi da ne mijenjam cipele na poslu. No kaj, ko da vi to ne radite. Doma obujem nekakve trkaće u kojim mogu ganjati tramvaje i žuriti se do posla, a ovđe imam štikle. Nema smisla bit na poslu u ravnim cipelama. I to imam nekoliko štikletina, tak da mogu kombinirat. Ako ikad odem odavde, moram se sjetit pokupit cipele. Ostalo sve može ostati.

No, uglavnom – prvo danas nemam pamučne čarape, imam najlonske crne soknice s uzorkom. Jako su slatke, svaka za sebe. Svaka ima drukčiji uzorak. Pa nije ni čudo da nisam skužila, već sam pričala kak to zgleda dok ujutro pokušavam dojti sebi. Al nije to problem. Imam još jedan takav par. Samo kaj su te 2 u vrećici za rasparene čarape i čekaju još od prošle jeseni da se pojavi neki par. Dobro da ih nisam bacila u međuvremenu. Bila sam uvjerena da ih je pojela vešmašina. Sirota je i krepala u međuvremenu pod optužbom da jede čarape.

Jer, gledajte. Imam dete i nemam vremena i stan mi često zgleda ko da je bila premetačina za drogu. Međutim, kad su čarape u pitanju, poštuje se procedura. Ova tu:

PROCEDURA ZA ZBRINJAVANJE ČARAPA (molim slijediti korake prema redoslijedu i po mogućnosti ne preskakati)

korak 1:   Čarape se peru posebno. Dok se skupi za mašinu. I onda se peru samo čarape. Znam, puno je to čarapa. Ali pokušavamo izbjeći jedenje i nestajanje (mene to ne muči preveć jer ionak navučem 2 različite, ali ima nekih koje su mi baš kjut i nebi da jedna onda ode pa-pa, a muža ipak nebrem poslat van s jednom stopalicom, a drugom normalnom). I onda ih tak lakše pratim.

korak 2:   Idu posebno u sušilicu, samo čarape. Sušilica nije dosad imala nikakvih incidenata, ali s tim spravama se nikad ne zna. Pa ak su sve još tu posle vešmašine, a u sušilici nestanu, znamo koga bumo optužili.

korak 3:    Kad se fino osuše, onda ih po 2 iste (moram to naglasit, ako navučem različite, ne znači da ih i spremim tak), smotam u smotuljak i pospremim. I svoje i muževe i detetove. 

korak 4:   Ono kaj slučajno ostane neraspareno ( dogodi se i najboljima – ponekad ne pokupim sve u mašinu ili koja ispadne po putu na sušenje ili ju nađem u nekom ćošku zaboravljenu), ide u vrećicu za rasparene čarape i čeka svoj par. Neke tak čekaju već godinama. Nikad ne znaš. Možda ova druga ima amneziju i  ne zna da se treba vratit doma. 

Čarape se bacaju tek kad zarade rupu i to samo zato jer nemam pojma di mi je igla i konac. A i da znam, neda mi se. Moguće da izmislim nekakvo recikliranje sam zato da neke ipak ne moram bacit.

E, i sad, očito sam si smotala tak 2 crne čarape i uvjerena kak je to par istih čarapa, spremila ih u kutiju. A druge 2 proglasila rasparenim. Vjerojatno sam to radila u mraku jer ne vidim drugo objašnjenje. Pijana nisam bila, majke mi.

A danas ujutro sam ih tak i navukla na noge. Došla do zg. Pa kaj. U ranu zoru ne gledam i ne vidim dobro. Pogotovo crne čarape. Evo vam slika, pa proučite. Nisam ja kriva. I sad takva hodam po uredu i sve si mislim da vjerojatno nebu niko ni skužil.

IMG_20180411_094846_899

I da, petak 13 je za 2 dana…. Očekujem jedan prilično zanimljiv dan 😀

( Zapravo sam htela reći s ovim da nek mi neko kupi koje čarape, pa vidite da gluposti delam 😀 )

 

O tome kak sam sebi smjestiš

IMG_20180409_115228_518

Čarape: Crne neke ,kjut 🙂 I srce i čokolada i miriši vanilija u onoj zdjelici 🙂

 

Jupiiiiiii, imali smo vikend i bilo je lepo vremeeeee 😀 Doduše, naravno da se usput nekaj zakompliciralo, pa sam recimo u subotu jedva promolila glavu kroz prozor van i nisam išla doslovno nikud, a pomaknula sam i termin za teretanu. A vani sunce. A ja u komi.

Jer, gledajte. Ko i svaka druga ženska na ovoj planeti ( osim onih koje su čudne), nemerem odoljet raznim kozmetikama i testerima i kremicama i imam testera cijelu kutiju. Nekoliko njih. Obično to nosam na putove da ne vučem ful pakiranja okolo. I da, imam normalnu kremu koju kupim kod kozmetičarke i koja mi je super, ali… Pa gledajte, puno je to testera. A da ne velim da kad je u Douglasu rasprodaja, nesmem van iz ureda jer inače ne odgovaram za posljedice. Pa sam tak i sad svašta to nešto nakupovala, između ostalog i jedno pakiranje di su kremica i serum i još nekaj, neki gel za umivanje, čini mi se. I ja to stavila na facu, i malo me nekaj peckalo, pa zatezalo, ali nisam to baš povezala s kremom jer me i inače zna stezat ponekad. A osim toga, stavila sam već na facu barem 100 različitih svega i svačega dosad, od Afrodite, prek Oriflamea do Vichy-a i nikad nisam imala nikakvu reakciju.  E pa sad jesam. Jerbo nisam na vreme povezala da je to peckanje od kreme i/ili seruma i dovelo je do toga da su mi oči u subotu ujutro bile natečene, podočnjake sam po podu vukla ( ne od nespavanja nego od reakcije na kremu), sve crveno, upaljeno, svrbilo je, peklo i pucala koža. Nisam slikala. Kaj vam je. Nit se meni prisjeća na kaj sam ličila nit bi to ikad stavila u javnost, pa da me se ljudi splaše.

I kaj onda napraviš? Subota dopodne, ne radi nijedan dermatolog, ne radi ni tvoja doktorica, ne radi niko od bilo kakve koristi. Bepanthen sam mazala doslovno svake 3 minute jer me peklo za poludit. Od ljekarne nikakve koristi jer tam ti fino ispričaju da oni nemaju ništ od koristi za oko očiju.  Pa onda zoveš frendicu koja je farmaceut da ti uopće veli kaj da radiš, da bi ona zvala svoju koja je isto farmaceut da bi žena izašla u susret i prodala mi bez recepta kremu koja ide na recept, pod uvjetom da ipak donesem taj recept naknadno kad bude dr radila. Ma donesem ti sve kaj hoćeš, samo mi prodaj nekaj da me više ne peče, onak daaaaj. Zaključili smo da je alergijska reakcija. Ni na kraj pameti mi nije bilo, nikad nisam reagirala ni na jednu kozmetičku stvar, a probala sam sve i svašta. O.o Ali ajde, bar sam se nečeg dočepala.

Onda drugi problem: zakoniti spava posle noćne, ovakva nebrem nikud, pa zovem drugu frendicu dal je možda u gradu da mi to pokupi. Bila je, pokupila, dopelala. ❤

Dobro je imati frendice 🙂 ❤ Za to vreme dok sam nazivala okolo da vidim uopće kaj napravit, sam potrošila tubu Bepanthena i više nisam dobro ni vidla kolko mi je smetalo. Popila sam i nekakvu tabletu za alergiju, ne pitajte. Progutala bi bilo kaj, samo da prestane. A bilo je sve gore.

Zvala sam i kozmetičarku. Isto mi je rekla i još plus da nesmem ništ na facu stavljat. Obloge od kamilice. Tu kremu iz ljekarne. I to je to.

Dok sam namazala mast mi je bilo mrvicu lakše, al i dalje sam krasno izgledala, ko da su me pčele napale. Opće mi je čudno kak se Prdek htel družit s menom. Spakirala sam se ja takva u teretanu. Aha. Još vani vjetar i super. Fino sam se raspakirala i premjestila za nedelju. Za dogovorene kave sam se pravila da se nisam dogovorila i molila boga da se i drugi isto tak prave.

Do nedjelje ujutro je bilo bolje, popodne sam već bila na terasi u Bircu.  Poanta? Nema je. Nebreš pazit kaj stavljaš na kožu jer dok ne odreagiraš, ne znaš da reagiraš. Imaj doma antibiotsku mast za takve slučajeve, al prvo moraš imat recept. Imaj frendice na pomoći 🙂 Jedina stvar koja bi možda mogla imat poantu – ako imaš takav neki šou i sumnjaš da je od nečega kaj si koristila – vjerojatno je to. Pa idi odma reagiraj, a ne još malo pričekati, pa onda imaš sranje.

Al vani je sunce i nedjelja je bila super i Birc je otvoren 😀 Birc je posebna tema. To ćemo drugi put. Idem si namazat oko očiju. I tak to.

O pretjerivanjima oko ovih dana…

IMG_20180403_120557_946.jpg

Čarape: Sive neke soknice s pusom. Kupla bff. Sinsay. Knjigu još nisam počela, al zvuči zgodno. Nebum otkrila zakaj. A čokoladu samo za ukras. Nesmem ni primirisat. Pa mirišem parfemiće.

 

Ajme meni. Fala Bogu, prošlo je i to s Uskrsom. Sve si mislim da to treba početi planirati za ubuduće. Danas sam se digla ujutro 5 brojeva veća nego inače, a osjećam se ko da su mi ugradili onu loptu za plažu u trbuh i još dobro napuhali usput da nebi slučajno popustila. A da ne velim da nisam popila kap alkohola ovih dana, a tak mi je ko da sam 3 dana cugala. Čula sam već da postoji i mamurluk od hrane, al tek sam sad obratila pažnju na to.

Ovo je gore nego za Božić. Oko Božića imaš 2 meseca prije histeriju, pa advent, pa kućice pa ovo, ono, pa dok se dokotura do Božića, već ti je ionak svega pun kufer. Ok, ne znam kak vama, al onda obično ne pretjeram baš tolko, makar ima kolača 159 vrsta, pogotovo kad moja mama peče.

Ovo za Uskrs ti se prvo prišulja na prepad (jer fakat ne znam kak su već 3 meseca prošla, prošli tjedan je bila Nova godina o.O) Nemaš tu nikakve pripreme, imaš taj neki Velki tjedan kojeg niko preveć ne doživljava i onda ideš mami na ručak za Uskrs. (Moja mama ne zna napravit ručak tak da bude dosta za taj ručak, da se razmemo. Mora biti dosta da se najedeš do amena, onda eventualno još jedamput tak jer nikad ne znaš kak je ko raspoložen, i još ti spakuje za doma da si imaš za ponedjeljak i eventualno za utorak. To je otprilike mjera.) Pa ti nemoj jesti. Probaj odoljet. Je, je, znam, karakter i to. Da mi je videt taj karakter koji bu mojoj mami rekel da nebu jel. I onda se toga i držal nakon kaj žena iznese na stol sve kaj ima. A ima. Aha.

Da se razmemo, bila sam u teretani u subotu i u ponedjeljak i još sam nahodavala okolo i bila na Dravi i nemam baš osjećaj da mi je nekaj pomoglo. Ali fala bogu na lepom vremenu kaj smo uopće mogli nekud jer mislim da bi u suprotnom trebala dizalicu da me danas izvuče van iz stana. O tome kak sam si lepa naduta, da ne govorim. I po Dravi sam si hodala ko da imam 750 kila i jedva se vukla, al se nadam da niko nije skužil. Zapravo se nadam da me niko nije prepoznal. Ako i je, nisam to bila ja. Al budem za cca 2 tjedna kolko mi treba da se vratim u normalu 😀

Ukinut to treba. Lepo skuhat jajca i gotovo. Kakve pince, pa pletenice pa ne znam kakve bedastoće. Još sam i praline išla radit. Nebu mi to tak brzo opet na pamet palo. Čokoladu bum si izbrisala iz sjećanja da opće postoji. Ljeto ide, kak je došlo proljeće, ta 3 meseca budu za 2 dana prošla, pa moram stati bar u stari kupaći ak već nebum mogla kupit manji, jelte. Sve iznad je već nasukani kit kategorija. Ne.

Tak da mi se  čini da do daljnega na rasporedu imamo Ravnu goru, Ivančicu, Dravu i Birc tam na ćošku. Pećnica je zatvorena barem do jeseni. Najbolje mi je da se neko vreme klonim kuhinje zapravo. I nadam se da svi tak osjećate jer nije u redu da se samo ja patim.

Ili ima neko da je bil na dijeti ovih dana? Ha?!?

O aktualnostima

IMG_20180328_122539_888

 

Čarape: Protestirale bi, al Fuck you sam, ko što rekoh, iskoristila. Zato danas nježne roze. Najlonke. Iz Pentija. 

 

Tek je srijeda, a ovaj tjedan mi je već preveć. Prvo opet to vani kaj se nebre odlučit jel oće bit proljeće il zima il se sprema natrag na jesen. Trenutno je proljeće. Opet sam se krivo obukla. Nema veze, samo nek onda nastavi u istom ritmu i da me prestane bolit glava od tog skakanja u minuse pa u pluseve, pa više ne znam di sam.

Onda se to nekaj raspravlja oko Istanbulske konvencije, a kolko vidim prepucavaju se oko stvari koja opće ne piše nutra. Super mi je to dok si niko ni ne pročita, al oni znaju. Pa onda prosvjeduju, ne znaju ni sami protiv čega. Ovi su mi isto super koji misle da bu ih sad neko prisilil da se osjećaju ko suprotni spol ili još gore, ko nikakav spol. Ili rod. Jer je to očito svima isto. I moreš nekog natjerat da se osjeća tak kak ti hoćeš. Žešći bulšit. Ili ovi kaj se bore protiv pederluka. Takvi su mi i najsumnjiviji. Jer, ili su i sami homoseksualci, ali ih je tak odgojilo da sad misle da budu goreli u paklu pa kupuju bodove ak se bore protiv toga ili su preveć mačo da bi priznali, a ko zna kaj rade doma dok ih niko ne vidi. Ili su jednostavno glupi. Gej je ok. I stvarno ne vidim zakaj bi se maltretiralo i prosvjedovalo protiv lgtb ljudi. A za one koji misle da odeš negde pa te se nagovori da postaneš gej (ima i takvih, nebi vjerovali) – zanima me ko bi to normalan izabral biti nekaj za kaj zna da mu slijedi netolerancija, neprihvaćanje, vrijeđanje i skoro pa progon vještica. Baš super, jel. Dobar argument za izabrati biti drukčiji od “normalne” većine. Ajd, fak of.

Ono s roditelj 1 ili roditelj 2 isto. Ja s tim nemam problem. Čak i da piše unutra, a ne piše. Ali da piše, može pisat kaj god hoće, ja sam i dalje tom djetetu mama. I tata mu je tata. Međutim, oni koji zbog bilo kakvih razloga ostanu bez mame i tate, ovi koji ih posvoje možda nisu različitog spola. I tu isto ne vidim problem. Stvarno ne vidim. I nebu me niko uspel uvjerit kak to nije normalno da 2 osobe istog spola posvoje dijete. Jer, kao prvo: To dete je u sustavu. Napušteno je i samo. I mogu biti kak god hoćete divne tete koje se o njemu brinu dok je nekakvoj ustanovi, ono je samo i napušteno. I vjerujte mi da ga nije briga dal ga vole i brinu se o njemu, i samo o njemu, muško i žensko ili dva dečka ili 2 cure. I nebu postalo gej ako ako odgoje gej roditelji. Gej se ne postaje. S tim se rodiš. I da, vjerojatno bude odgojeno da misli da je to normalno biti gej. Jer i je normalno. Može se jedino naučiti toleranciji i prihvaćanju . I ne vidim zakaj bi sad trebali drukčije gledati na ljude koji su po nečemu drukčiji od većine populacije, pogotovo ako to nekaj nije njihov izbor nego su takvi rođeni. Idemo malo u srednji vijek natrag, možda bi mogli početi i proganjati žene crvene kose, recimo. Sigurno su bolesne na mozak kad imaju takvu kosu. Isto, fak of.

A da se vratimo na ono dijete – imaš 2 para zainteresirana za baš to dijete. Jedan se sastoji od muško i žensko. On ima povijest nasilja u obitelji, radi ko neko zanimanje u kojem ga nikad nema doma, a ona ima osnovnu školu i ne radi. Drugi se sastoji od 2 dečka. Jedan je psiholog ( imajmo na umu da su to klinci s traumama), ima veliku obitelj ( braća i sestre), a drugi je nekaj drugo, ali ima stalna primanja i ne juri karijeru. Kome dati dijete? Nebi baš gej paru jelda? Jer je djetetu bolje kod ovih koji sami sa sobom ne znaju na kraj, a još bolje, nejde nikom, nek još malo čuči u sustavu.

 

A razgovaramo se kao o Istanbulskoj konvenciji. Dokumentu kojim se slabiji štite od nasilja. Ajmo još jednom: Tema Istanbulske je ZAŠTITA OD NASILJA!!!! I u njoj ne piše ništ od ovog gore. Al to je nebitno. Jer ak si prava rvatina, onda nosiš križ oko vrata, zastavu na autu, ideš na tompsona i mlatiš doma ženu i decu jer to tak treba, rekli su u crkvi. Koja zna sve, pa i o poslušnosti drugotnih i o maternicama i o tome kak je ok doma biti “gazda”. Kladim se da je među protestirajućima bilo i takvih. Ma nabijem vas.

A čitala sam jučer i kaj je napisala Andrea Andrassy. Osvrnula se na to da je u isto vrijeme, malo dalje od ovih budala na trgu bil štand. S narcisama. Za borbu protiv raka dojke. O čemu se baš i nije raspravljalo. I žena je u pravu. Tu bi se malo trebali zamislit.

Pa malo maknuti prste s tuđih maternica, osjećaja, načina života, novčanika i mozgova. A  pogotovo ovi posvećeni. Takvi su za robiju, skupa s ovima u saboru. Al nemere to u jednoj rvackoj, to je katolička zemlja i kradeze je bog. Ma isto mi odfakajte lagano svaki u svom smjeru. Nemam univerzalno rješenje za problem u našim glavama, ali znam da nebu dobro ak se uskoro ne progleda. A nije nam 5 do 12, nego 12 i 5.

Da napišem sve kaj mislim, knjigu bi napisala. Zato sad stajem. I pročitajte Andrassy. Žena je u pravu.