Category: Općenito

5 razloga zbog kojih sam katastrofa nakon godišnjeg

Published on by Life&Books&Socks3 Comments

13579463

Konačno dočekalo petak. Onaj neki godišnji do prošlog tjedna? To smo zaboravili da je bilo. To da je prešel u 5 min i da nisam sigurna jel to bilo ili smo sanjali, o tom nećemo. Veli Prdek da smo bili na moru. Dete valjda zna, njemu nije muka od povratka u vrtić da mora zmišljavati. Mislim.

Al u svakom slučaju ponavljaju se te neke stvari na koje se nakon godišnjeg nikak naviknut. (Mislim da to u mom slučaju ima neke veze s tim da idem na go u osmom mjesecu i vratim se oko 01.09., sumnjam da oni u sedmom imaju ovakve šokove)

vacation-reminder

  1. Buđenje

Taman se vratim u normalan ritam koji meni odgovara, a to bi bilo bit budna do cca 2-3 ujutro, pa ići spat, pa se probudit (jer moram, ne jer hoću) oko 9.  Ok, to je i dalje malo spavanja, ali se bolje naspavam (da me niko ne dira, najbolje bi bilo da spavam do cca 11, al daj kaj daš). Noćni tip. Diskriminacija. Zato jer jeje.

I onda.

U nedjelju prije povratka na radno mjesto bi kao trebala ići ranije spavat jer se moram dić u cik zore.

Rajt.

Do 2 ujutro oka ne sklopim jer mi se ne spava, a onda se sjetim da se za 3 sata moram dić, digne mi se tlak, u glavi zuji i ode sve u vražju mater.

I onda krene ujutro “neko me propustil kroz bubanj u vešmašini” epizoda kaj se tiče moje pojave, a ponašam se slično ko kad cugam dan prije – pa mi nije dobro.

I takva se pojavim na poslu.

 

2. Mrak

10.08., kad mi je otprilike zadnji radni dan, u 5:30 ujutro sunce sja, ptičice cvrkuću. (Ilitiga ptičurine urlaju jer mi baš u 5 ujutro i ne treba da mi se još neko dere pol sata prije nego bi se stvarno trebala izbaciti iz kreveta)

Budući da sljedeća 3 tjedna prespavam 5:30, dok uspijem doć sebi u pola dopodneva, isto je dan i sunce sja. Ptičurina nema.

Oko 01.09. kad se vraćam natrag u psihijatriju od ureda – u 5:30 je mrkli mrak. Ilitiga digla sam se usred noći. Šok. Ptičurina falabogudragom nema. Malo mi fali da odem na wc i vratim se u krevet jer sam naravno zaboravila zakaj alarm divlja, a kad počne divljat nemerem se sjetit kaj bi sad to točno trebala i zakaj se dere.

Do trenutka kad mi sine u čemu je stvar, zbunjeno bauljam po sobi ili sedim na krevetu ili na kadi u kupaoni.

I onda me skoro herc ostavi kad skužim koji je datum, zakaj urla mobitel, kolko je sati i kam trebam ići. A još je i usred noći. Ne.

 

3. Cipele

Ovaj tjedan ni v rit ni mimo s tom obućom. Nije kao više ljeto, pa onda malo kao zahladi (i to uvijek misteriozno od petka do ponedjeljka taj zadnji vikend godišnjeg i taman tolko da nisi načisto u čemu ić radit). Nije mi baš za sandale jer – kiša pada i zima mi je. A popodne onda umrem jer sam naravno obula cipele koje su mi svake jeseni misteriozno premale, žuljaju me i stišću i onda me sljedećih 2 tjedna bole stopala, imam krvave rane i mogu obut – točno pa ništ.

Pa sam onda ujutro jedva došla do posla. Ko da su mi noge strgane pa ne drže, ko zna kaj su si ljudi mislili okolo…

…gle ovu, već od jutra je nalokana… – točno vidim oblačiće iznad glava.

A mene boli. Šmrc. Za popodne me niti ne zanima ko si kaj misli, jer tu više nisam mogla stajat. Išla sam brzinom puža i ko baba od 100 godina. Bar su ljudi mislili da dobro zgledam za te godine. Kad malo bolje razmislim, i ona hodalica mi nebi bila naodmet.

Zato sad 3 dana hodam u patikama jer ujutro zaključim da mi trebaju čarape, a čarape i sandale nejdu skupa, u cipele se ne vraćam da su zadnje. Nek me niko ništ ne pita. Popodne – klasika – idem doma i vruće mi je i mislim si kak sam glupa. Japanke rulz.

Nema više. Gledala sam prognozu. Sljedeći tjedan se vraćam u sandale.

 

4. Obleka

Onak, ne želim. 3 tjedna sam hodala praktički zamotana u krpu i s komadom potplata na nogama. I sad bi trebala grudnjake, hlače, košulje, čarape, cipele, torbu!!!! Ej, torbu. A torba za posel uvijek ima jedno 15 kila jer tam strpam pol stana i onda još usput ako kaj treba. Neda mi se natrag to nosat okolo.

Uz to mi je još redovito bar jedan dio obleke knap, pa sam sad natrag na režimu. Užas.

Bilo mi je lepše zamotanoj u krpu.

 

5. Prdek i vrtić

Ajme meni. To dete svake jeseni preraste sve kaj sam kupila na proljeće. U nedjelju smo leteli u Lumini jer je izjavil da ga patike tiskaju. SVE patike, ne samo jedne.  A u pon kreće u vrtić. Ajdeeee mama i tata, kupovat obuću.

Usput nema ni jaknu, a i donji djelovi trenirkica su mu skoro prekratki. Skoro znači ako naraste još centimetar, gotovo. A narasel bu.

Ti faking šoping centri su zlo. A ništ drugo ne radi nedjeljom jer se mama nije u petak sjetila detetu isprobati jel ima kaj za obut.

I naravno da baš tu nedjelju dok ideš nekaj kupit detetu jer moraš, (tj glup si pa nisi na vreme provjeril sve kaj treba), a nije baš da ti se da nahodavat okolo (ono, pustite mi na miru zadnju nedjelju godišnjeeeeg!!!)  – e baš tu nedjelju u šoping centru su SVI! Onak, svi. Oćeš patike? Red do preksutra. Oćeš u drugom dućanu? Isto red do preksutra na kasi, al usput je i red do isprobavanja jer su se svi nameračili baš na te patike koje su nama lepe.

Oćeš kupit detetu jaknu? Nema problema – red do preksutra. Gaće i potkošulje? Red do preksutra.

I u faking ljekarni je bil red do preksutra.

Ima tam i jedna “Hoću knjigu” knjižara – e tam vidiš nije red. Tam se idem odmorit. Ne zato jer nije red nego zato jer bi se tam mogla preselit. ( Pitanje je zakaj tam nije red?!?)

Ali me najviše raspizdilo dok sam išla u Dajhman ( to mi retko padne na pamet, al sad mi je palo jer smo morali nekaj kupit) – ostavila sam muža u redu do preksutra s nekakvim gležnjačama za kišu ( jedva sam našla neke obične, crne, s pristojnom petom i bez šljokica) – i otišla detetu pogledat za patike.

Isustimater – kojem je debilu palo na pamet iz svake kutije izvaditi jednu?!? Mislila sam da je neko zmešal brojeve, kutije, di su jebene leve patike iz svake kutije?!? Dodatno me zbunilo to kaj su u nekim kutijama ipak bile obadve. Koljena sam si strgala dok sam pokušavala najti parove i pokušavala dokučiti koji je sad to vrag.

I onda onak sva iznervirana dojdem do muža u redu koji je i dalje do preksutra, velim zakaj nisam našla patike, kad ono – je, to ti oni izvade jer im kradu.

Molim?!? I onda dojdeš do pulta s tom jednom, pa ti teta na pultu da drugu dok ju nađe. Zato je red do preksutra. Za boga miloga.

Kaj reći.

 

Onda se vrneš na posel pa te pitaju jel si se odmorila. Jesam vražju mater.

Kisi.

9714e6d695f77baadd8f622696eeee18

 

 

Godišnji odmor – bilo, pa prošlo

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180827_234808_868

Ovak je počelo 🙂

I eto, vratili se s mora. Ima već tjedan dana, al ko da je bilo prije 100 godina. Još nismo otključali vrata, već smo se pitali jel smo uopće i bili negde. Niko nam nije pospremil nered u stanu, prašine ima i dalje, prozori su i dalje zmazani… Biljke su preživele, za promjenu. Kaj vjerojatno ima veze s tim da je mama došla zalijati ili kaj već radi s biljkama (njoj naravno sve cvate).

Dakle, u stanu nema promjena. Al očito jesmo bili na moru jer neki imaju finu bojicu (naravno da to nisam ja) i nekak smo uspjeli dovući doma više stvari nego kaj smo spakirali za tam. Uključujući hranu.

Prvo sam dovukla doma 2 nova badića i 2 parea iz kojih se nisam skidala svih 10 dana, tak da ne znam kog vraga sam se uopće pakirala. Torbu jedva da sam otvorila uopće. Od svih 5 ručnika za plažu, sa sobom smo nosili 1 ( slovima: jedan), svaki dan drugi da ne stoje bezveze u torbi. Znači mogli smo preživeti i s 2. (Imali smo vešmašinu. Znala sam da imamo vešmašinu. Tak da u ovom slučaju pakiranje za svaki slučaj i nema nekog smisla) I jednu ležaljku. Spakirali smo si 3. Nisu nam trebale. Suncobran i šator nismo ni takli. Ustvari jesmo –  izvukli iz auta i fino drugi dan vratili natrag u auto.

Kaj se obleke tiče, tam sam si kupila 2 krpe ( ilitiga pareo) i to sam nosila celo vreme osim dok je kiša padala jedan dan.

Tolko o pakiranju.

Onda sam si ja fino odlučila dizati se svaki dan u 7 da idem plivati dok još svi spavaju. Digla sam se u 7 točno 0 put. Nula. Prije 9 nisam znala di sam.

Onda sam si odlučila plivati navečer. Rajt. Jednom kad se vratim u apartman, nejdem više nikam.

Onda bum se sunčala na krovu. Ok, to jesam jemput na pol sata i onda sam se 5 sati oporavljala.

Budemo išli na plažu oko 3 da bar nekaj od sunca iskoristimo. Ak smo krenuli oko 4, još smo rano i krenuli.

Ima pješčana plaža malo dalje od apartmana, jedno 10 min hoda dok si s detetom. Tam je super za decu jer je voda do koljena jedno pol kilometra. Tam bumo hodali. Ispod apartmana je kamenje i pika nas i nebremo normalno u vodu. Na pijesak smo otišli jedno 4 put  Ostalo je bila  dobra i zbetonirana plaža i kamenje. Ništ mi se nije dalo. Da ne moramo jesti, točno bi sam cele dane vodu pila da se ne moram pomaknut.

IMG_20180827_234616_684

Krevet na kat- za mrave. By Prdek.

Jedino sam napokon pročitala nekoliko knjigica i to je bilo super.

Al sam zato kile, hvala na pitanju, sve natrag dobila. Katastrofa. Sad natrag na režim. Jbg.

Prdek je zmazal sve kaj je stigel, kral sladolede po plaži, nažical sve kaj je mogel nažicat, potrošili smo sve pare i još malo više i najrađe se nikad nebi vratila doma.

Inače, drugi put bum platila nekom da mi očisti stan dok me nema. Nemrem. Neda mi se. Sve me boli dok se sjetim da sad moram ići nekaj pospremat. A veš perem već tjedan dana. I više ne znam jel to more bilo prije 5 dana ili prije 10 godina. Life sucks.

Budem. Jednom.

Kisi.

Kako se pametno spakirati za more

Published on by Life&Books&Socks2 Comments

 

14763555976622_63_Image_Main

Ovaj put fotka nije moja jer sam još u fazi pakiranja, a i nisam se sjetila poslikat stvarno stanje.

Oni koji tvrde da idu na godišnji s 3 badića i ručnikom lažu. To moreš ako ideš solo na vikend. I definitivno nebreš ako ideš s Prdekom jer njega nebreš pustit s 3 majice budući da svaki dan zmaže bar jednu i ne pada mi na pamet na moru još prat veš i sušit. A osim toga, taj si i sam još spakira jedno 12 plišanaca od cca 698 kolko ih ima doma ( Najozbiljnije. Nisam brojila, ali kunem se da su u svakom ćošku, po svim kutijama i svim ormarima.) Onda 4-5 društvenih igrica, ninđa kornjače, ben tenove i izvanzemaljce i pun ruksak sitnih gluposti za koje ni ne znam kaj su. I bojice i flomastere i papire i bilježnice za rješavanje i ono za na ruke za plivanje i masku i sandale i ručnike i auto nam zauzmu samo njegove stvari i nema teorije da bilo kaj od toga ostavimo doma.

Onda nam naravno trebaju ručnici za plažu. Pa pošto ne mislim prat i sušit – jedno 5 komada za plažu i jedno 6 normalnih i to onda zauzme jednu celu torbu. Gaće i badiće i obleku -više manje. Ali zato uvijek ide neka trenirka i čarape za onaj slučaj na moru kad je zima jer pada kiša. I kad je obično isto miljon stupnjeva i tu trenirku nikad ne obučeš, ali nek si je ona fino spakirana.

E i onda -jbg:

Krema za sunčanje faktor 50 jer je sunce opasno –  koja mi redovito dopizdi već drugi dan i ostane u torbi. Jerbo ionak nismo na plaži po zvizdanu, a ujutro i popodne je dobra i s faktorom 30. Nama odraslima je ispod časti mazati se s 30, pa za nas moram imat 20, a onda i 15 i 6 jer kaj – do kraja mora bumo crni ko pasta za cipele, pa ko se još onda maže s faktorom 20, halooo?!? Naravno da faktor 6 dođe doma neotvoren.

Dakle 16 krema za sunčanje, pa nekoliko za posle sunčanja, pa za održavanje preplanulosti jer da se nebi slučajno vratili doma bez farbe, pa kaj vam je. Dođeš doma, moraš se pokazat da si bil na moru. Onda balzam od mrkve za dobivanje farbe jer takvi ko ja trebaju bit na moru mjesec dana da bi došla doma s nekom farbom tamnijom od boje tetrapaka za mlijeko. ( Ok, onaj on tinkture mi je tolko dobar za kožu da me baš briga za kaj je, nosim si ga jer mi je super.)  Onda kreme za lice, tijelo, gelove za tuširanje, šampone i deziće ne nosim ful pakiranja nego testere da mi manje mjesta zauzmu. Problem je kaj imam punu vrećicu tih “testera”, pa onda vratim doma 80% jer eto, nisam stigla potrošit, pa bu čekalo drugu godinu. Dok nakupim opet još tolko. Doma imam ful pakiranja koja treba potrošit, ko bi se s testerima zamaral. Onda imaš i frendicu koja ti ih napakira usput, imam ovak premalo, pa mi treba još koji za put.

Tu je već pun ruksak, a do dekorative još nisam došla. Ali dobro. Nosim maskaru. To je to. Najozbiljnije.

Onda kad popakiraš svu preparativnu i dekorativnu kozmetiku – lijekovi. Jer nema na moru ljekarna. To sve kaj treba možeš samo nosit od doma il kupit u našoj ljekarni, pošto nijedna druga nema to kaj nama treba, jel.  Onda vučem raznorazne sirupe za temeperaturu, neofene, andole, flastere, sprejove za grlo i nos i uši, octenisepte, tyrosure (jer kaj ak Prdek opadne i zgrebe se), dobro da si i medicinskog brata kod naše doktorice ne spakiram ( za svaki slučaj).

Laptop. Jer sigurno bu mi trebalo. Punjače svih vrsta. Karte za belu, kockice za jamb, karte za remi. Jedno 25 knjiga jer bum to sigurno pročitala u 10 dana, pa plus sve za điđe jer bum napravila sigurno 100 komada nečega – prošle godine sam izvadila iz kofera grickalicu. Jer mi je trebala za nokat. ( Inače je grickalica ultimativni alat za rađenje điđa.  Ne sprdam se, ozbiljno. Nekom drugom prilikom ćem objasnit.)

I na kraju – frižider. Jer nema na moru ni jaja ni kobasica ( ok, kobasica fakat nema ovakvih). Niti pive isto nema. Jest da je ova craft i napravljena doma i nosimo frendovima na probu, al ono – opet. Nosimo si pive iz Vž u Zadar. Dobro da i ribu nismo kupili tu u ribarnici, pa kaj ne sfali na moru. To bi tek bila tragedija.

Ima inače tu jedan poznati koji fura na more iz Zg iz Konzuma limune i naranče. Pa si mislim da smo još i dobri. Mi nosimo čvarke i kobase. To je još i za razmeti.

Onda moramo imati i nekaj za jesti po putu. Jedno 40 klipića s hrenovkama, 5 litri vode/soka i 10 paketa grickalica u prosjeku. Da ne umremo siroti od gladi ta 4 sata kolko nam treba do mora. Dobro da si ne nosimo i pečenog piceka.

Jbg. Ne usudim se spakirat minimum. Jer baš onda se neko poreže, nestane kreme za sunčanje, nemam nijedan čisti ručnik za 3 dana i Prdeku je dosadno i oće se igrati baš s tim određenim izvanzemaljcem koji je ostal doma.

Jbg. Linija manjeg otpora. Kaj da vam velim. Bar ne nosim limune i naranče.

Kako se pametno spakirati za more? Pa sigurno ne ovak 😂

Kisi.

 

Čarolija pospremanja koja će vam promijeniti život – Marie Kondo ( ili kako sam napokon napravila red u stanu i u uredu)

Published on by Life&Books&Socks1 Comment

IMG_20180801_105628_632Pročitala sam napokon tu famoznu Čaroliju pospremanja. Imam pik na tu knjižicu otkad je izašla, ali sam stalno slušala komentare da žena nije baš sva svoja, da ljubi pod u kući, zahtijeva da bacaš knjige… Pa sam većinom odustajala.  Ali očito sam sad bila u fazi kad sam to trebala pročitati jer već neko vrijeme spremam i čistim i bacam… Da, i knjige.

Marie savjetuje da se u pospremanje krene po kategorijama, a ne po prostorijama. Isto tako i da se prvo riješiš svega što “ne budi radost”, pa onda uhvatiš u koštac sa sortiranjem otpada i bacanjem. Tu je nisam baš poslušala, jer – imamo mali stan. Nemam kud prvo natrpati sve stvari iz ormara ili polica pa se onda pitati jel to budi radost ili ne.

Isto tako, savjetuje da se svakoj stvari posvetiš i pokušaš odrediti da li je to “radost” kategorija, ili ne. Ajmo bit realni: nemam ja vremena za to. Za većinu stvari nisam baš sigurna. Kod nas ionako ne postoji stručnjak tipa Marie koji bi nas usmjeravao – znači – imaš knjigu, pa se snađi. Osim toga, svi više manje imamo poslove, klince i 800 obaveza i nemam cijeli vikend da bi radila samo to, ili 3 sata za jednu ladicu. Zato i bacam stvari van iz stana već skoro 2 mjeseca.

I išla sam prostoriju po prostoriju i rješavala se smeća čim bi zakrčilo hodnik.

spark-joy

Ono što mi se stvarno svidjelo od njenog koncepta je zahvalnost. Zahvali svakoj stvari na svrsi koju je ispunila i pošalji dalje. Marie kaže da će se u tom slučaju sve te stvari nekako vratiti u nekom drugom obliku koji nam treba. Odnosno, bit svega je razmjena energije.

Ne, ne izuvam se iste sekunde kad uđem u stan, ne padam na tepih i ne kontempliram i ne zahvaljujem stanu što me čuva od kiše, hladnoće, vrućine i podržava ( mada bi možda i trebala, energija se uvijek vrati), jer… Nemam 10 min za to, obično se izuvam u hodu, vičem Prdeku da je mama doma, a dok se malo s njim pomazim već treba neku stotu stvar obavit. Ali jesam zahvalila u mislima stvarima koje sam bacila. Stvarno. Nisam luda i to mi sigurno neće naškodit.

Odjeće sam se rješila po principu:

  • za kad bum smršavila – van
  • za po doma ( stare –  ružne –  ofucane) – van
  • nemam pojma da to uopće imam – većinom van, osim ako nisam navukla na sebe i zaključila da je skroz ok
  • izašlo iz mode – van
  • nemam pojma zakaj sam to ikad kupila – van
  • dobila sam, ali ne sviđa mi se – van
  • to bi bilo super na nekom drugom – van

Ostalo ono kaj nosim jer mi se sviđa, dobro se osjećam, nije mi premalo i fakat nosim. I par stvari za uspomenu jer su mi drage. Sad mi je sinulo i da ima previše majica za teretanu, a pol ih čeka da smršavim. Pa je i to kategorija za van.

Prdekove stvari su izbačene van jedino u slučaju da su dobivene i više ne liče na ništ, u protivnom idu na sajam u prodaju.

Gospon muž je isto pobacal sve kaj više nije za pojavit se u javnosti.

I onda sam ostatak narolala u kutije i ladice. Dobila na prostoru. Preselila u ormare sve kaj se dalo – slike, albume, pribor za điđe, kozmetiku, još malo pa i usisavač ide isto u ormar.

Čarape… Eh, nakon kaj je propisno ispljuvala frkanje čarapa u kuglu i ja sam to čitala šokirana jer sam mislila kak je to baš super…. A ništ, na kraju sam ih odfrkala, složila po njenom i posložila u kutije. Sad vidim kaj nosim i pregledno je.

A nakon toga sam sredila dnevnu i kuhinju, osim Prdekovih igračka. Na to se bacam drugom prilikom. Kupaona je trenutno na redu, tu malo imam problema sa slaganjem… Ali budem ja i to.

I u pravu je žena da treba zahvaliti. Sve je to u nekom trenutku nečem služilo i sad ide dalje. I nebi vjerovali kolko smeća imate. Da idem sad opet radit ispočetka, garant bi našla još. A postoji i hrpa “Nisam sigurna” koja se iz dana u dan smanjuje. To je ona za koju ne znam jel “spark joy” kategorija ili ne.

1486449813-most-peaceful-destinations-in-india_700x350

Sve u svemu…

Rezultati:

  1. Iz našeg malo stana od 50-tak m2 izbacila sam cca 20 vreća smeća. Onih velikih od 120 L. 10 je bilo samo odjeće. Stare, za po doma, za smršaviti, za nemam pojma kaj. Prostor diše. Najozbiljnije.
  2. Svu odjeću sam složila na način koji Marie slaže svoju ilitiga rolanjem. I da , stvarno je urednije, preglednije, pametnije, ne gužva se i ima više prostora.
  3. Sve male kućanske aparate sam stavila u ormariće. Prije toga sam izbacila iz kuhinje hrpu suđa koje ne koristim i bila šokirana količinom izbačenog.
  4. Hodnik je uredan. Ne strše i vise razne jakne, torbice, kape, trenirke… Nema. Sve je u ormarima.
  5. Knjige su posložene, a nekih sam se stvarno rješila. Postoji kategorija – “Pročitala sam i nisam oduševljena”. Ne vidim razlog da to stoji na policama, znam da drugi put čitat neću, a uzima mi prostor i vjerojatno energiju.
  6. Znam točno di su mi stvari, sve je u ormarima i uvijek imam kaj za obuć 😉
  7. Lakše je čišćenje
  8. Prozori su mi i dalje zmazani jer još nisam došla do toga
  9. Nisam baš sve radila prema knjizi, nekih stvari se još nisam ni takla, ali stvar funkcionira
  10. Kozmetiku nisam bacila. Sve ćem ja to potrošit 😉
  11. Ne sjećam se uopće stvari koje sam bacila – očito mi ne trebaju
  12.  Ima cijelo poglavlje o čarapama 😉

 

I na kraju ostaje dobar osjećaj. Sredila sam po njenom i gaće i čarape i vješalice i torbe. Ima smisla. I već više od mjesec dana nije nered. U svakom slučaju, knjižicu preporučam jer ako ništa drugo – vjerujem da će vas potaknuti na promjene 🙂

Ovih dana nabacim i slikice da vidite kak to doma izgleda 🙂

Kisi.

*************************************************************************************

O Marie Kondo 

Goodreads ocjena:Čarolija pospremanja koja će vam promjeniti život

Ostale recenzije:  Organizirajte se                                                                                                                                       Bibliovca                                                                                                                                                   Čitaj me

Gdje kupiti: Mozaik knjiga

Ono kad te ni namještaj ne voli…

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

 

20180217_154143

 

Namještaj u stanu ovih dana ima nekaj ozbiljno protiv mene. U zadnje vreme napada i ostale doma, al definitivno mene ima najviše na piku. Imam i dokaze – koljeno mi je ko da imam 4 godine i pala sam s bicikla, imam porezotinu na podlaktici, ranu na glavi i šljive na nekoliko mjesta. Nije problem u meni, makar 100 put dokazivali da sam trapava. Napalo je i gospona supruga, a on nije trapav.
Najviše me napada krevet. Prvo mi je sredil glavu dok sam stavljala neke stvari ispod madraca (onaj krevet kaj ga digneš, pa ispod ima mjesta za jednu pristojnu svaštaru – dušu dalo za hrčak sindrom). Uglavnom, niko me nije upozoril da ima nekakvu željeznu oštru šipku tam di ju niko ne očekuje, pa je dočekala moju glavu. Bolilo je. Danima. Za pranje kose sam se psihički pripremala. Onda me opalilo po koljenu. Isto krevet. Isto imam ranu :/ Sad je ćošak bil di ne treba (kunem se, inače nikad nije tam), i napalo koljeno ni krivo ni dužno. Malo sam se previjala po krevetu jedno sat-dva i onda sam šepala jedno tjedan-dva. Prije toga sam s tim istim koljenom opizdila u štok. Ne znam kak. Tj znam, al nebum priznala. 


Podlakticu mi je napalo dok sam suđe spremala u kuhinji. Obično su ti ormarići miroljubivi, al ovom sam se valjda preveć približila i cap! Odrapilo me iznad lakta i jopet imam ranu. To kaj me na dnevnoj bazi napadaju noževi, plastične kutije, poklopci i ambalaža od hrane, to ni ne brojim.


Stola u kuhinji sam se rešila. Kupila sam novi. Ono đubre pokvareno me napadalo stalno u istu nogu. Da sam kojim slučajem završila na hitnoj, neko bi ni kriv ni dužan bil optužen za obiteljsko nasilje. Baš me zanima kak bi objasnila da me stol ne voli :/


I jedna kvaka ima koja baš voli moj kuk. Nebrem se rešit gadure, jerbo je, jelte, u vratima. Mogu ju eventualno iščupat van, al bum morala objašnjavat da se rješavam kvake jer se okomila na mene. Točno vidim kak mi nakon te izjave oblače onu košuljicu kaj se zaveže odostraga. Aha. Kužiš. Imaš doma napadajući namještaj koji ima nekaj protiv tebe, a nesmeš priznat. 

Pazi kud hodaš, vele mi. Pa pazim. A kaj da radim kad se oni pomaknu i budu tam di ne treba dok ih najmanje očekuješ.
Evo i gospona supruga napalo. Odvalilo mu nokat na malom prstu. Isto krevet.
Pa ti reci da je problem u meni.

Kisi.

Zakaj hodam u salone – vol 4

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180618_125136_262

 

 

Nisam gotova.  I znam da fotka nema veze s temom, al mi je lijepa.

 

4. STOPALA

Budući da je već godinama zločin hodati okolo s nenalakiranim noktima na nogama, a i onaj zadebljali dio na petama je užas živi + ako slučajno negde imaš dlake na palcu ili ostalim prstima bolje da ne izlaziš iz stana kad je toplo – je pa onda se te noge moraju sredit da na nekaj liče. Po mogućnosti uskladiti lak s onim na rukama. Maknuti kožicu, odstraniti žuljove i tak to.

 

Slučaj 1: Žilet i to

Ima onaj neki žilet za rezanje kože na petama. Nakon kaj sam zaključila da se meni neda zajebavat s kamenima za pete, pa s rašpama, pa s brusnim papirom i ostalim čudima jer nemam ja vremena za to – onda fino to zguliš žiletom.

Ima i spravica za to. Nemereš se porezat jer je napravljena tak da se nebi smel, ima kakvih pol milimetra lufta između žileta i podloge da slučajno ne pretjeraš. I prilagođena za stopala, tak da ti se nemere ništ dogodit.

Osim ako nisi ja. Jer je to spravica za pametne koji paze. Ali kad si Zlatka -onda se uspiješ srediti s običnim štapićem za uho, a ne kaj nebi s oštrim predmetima.

Pa je malo bilo krvi. Kaj ja znam do kud smijem to pritisnut i kolko smijem potegnut. I sad to još kaj je curilo na sve strane ko da je pokolj, a ne sređivanje stopala za van, još ajde. Nego ajd ti sad hodaj posle toga. Aha. Lepo sam si hodala u čarapicama i mekanim patikicama par dana dok se to nije zacijelilo, a vani 48 stupnjeva i svi u japankama. Jebate žilet. I taj koji ga je zmislil.

Inače mi nije bilo baš svejedno ni dok sam otišla u salon jer sam vidla da imaju tu istu spravicu i bome su mi oči bile veličine tv ekrana, a jedino od srama nisam htela žmireti.

Srećom je teta bila profi pa sam mogla hodat i nigde nije bilo rezova. Ali i dalje mi nije svejedno dok idem na pedikuru, pa idem samo kad moram, a to je 1-2 put godišnje. Lepo mi sredi i nemam potrebe za više put, a po zimi koga briga.

 

Slučaj 2: Maslaci i maske za stopala…

… su super. Zbilja. Fino se to upije i lepo ti je mekana i nahranjena koža.

Ali.  Piše da si nasaftaš noge s tom maskom i onda obuješ čarapu i tak budeš do jutra. Prvo, dok si naličim noge s tim nečim, ruke su mi isto naličene i onda bi si morala prvo ići oprati ruke da si navučem čarape, ali onda naličim pod. Ili u protivnom naličim čarape. Onda si mislim da nema veze za čarape jer budu ionak naličene dok ih obujem, pa bum posle ruke prala. Ali za to se trebaš sjetiti  staviti čarape nadohvat ruke, a ne 5 metara dalje ili ostaviti u ladici.

A budući da nis preveć pametan i napraviš baš to da nemaš čarape sa sobom, dođeš na ideju da polako na prstima da ne zaflekaš pod i pridržavajući se s jagodicama za zid da ne zmažeš zid, odcupkaš po čarape.

Onda naravno zvizneš. Zaflekaš i tepih i zid i zakelji ti se smeće na stopala i još se bubneš u neki dio tijela koji poplavi. A nebreš se ni dić jer je to sve sklisko a trenutno ti je ručnik van dohvata jer ga naravno ostaviš tam odkud si krenula.

Nisam psovala. Nebrete dokazat da jesam.

U pokušaju broj 2 di sam uspjela to sve izvesti po ps-u, i navukla čarape i oprala ruke – zasvinjila sam pločice u hodniku jer mi niko nije rekel kaj je to preveć maske za stopala i da to sranje probije kroz čarape.

I treće, ja spavam bosa. Što znači da to ne preživi do jutra jer se usred noći izujem. Pa ima maslaca po plahtama, a ko za vraga zeleni je i vidi se. Nemam ja para za tolko deterdženta za veš.

I onda mi se neda s tim se maltretirat, pa odem u salon.

Slučaj 3 – lak za nokte

Ono s usklađenim nijansama je najmanji problem. Prvo treba nokte pripremit. Pa to fino porezat i izrašpat da na nekaj liči. Kaj je kod mene nemoguće, jer ja ako režem nokte na nogama, onda ih odrežem do krvi. I nemaš kaj rašpat. Kaj ja znam kaj je moderno. To sad trebaš puštat i na nogama da si bude fensi. A da ne velim da kad odrežem nokte na palcima, trebala bi mi sekira za to, a ne škare.

Kupila sam si ja i grickalicu i rašpice i one neke potiskivače kožice i ulje za okolo nokta i donji lak i gornji lak i električnu turpiju i ajde u vražju mater.

Nakon kaj sam vidla da to zgleda ko da su deca za ručni rad delala, otišla sam u salon.

I s nekih površina ni s acetonom nebreš skinut lak. Tepiha, recimo.

Tam lepo platim i teta mi dopela stopala u red i mir božji jer ne moram ništ čistit.

A kad ti je alternativa imat stopala ko hobit, bome si razmisliš.

Kisi.

 

p.s. – još uvijek nisam gotova 😛

Zakaj hodam u salone – vol 3 ( ili kak sam sebi smjestiš kad ne treba)

Published on by Life&Books&Socks1 Comment

IMG_20180611_130345_481

Evo, i čarapice 🙂

 

Da, ima još 😀

3. KOŽA 

Imam svijetlu kožu koja teško tamni. Potamnim ja, al moram biti na plaži jedno 3 tjedna da bi se vratila doma s donekle vidljivim dokazom da sam bila na moru. Inače prvo pocrvenim, pa se to crveno pretvori natrag u bijelo. Tamnije nego na početku, al svejedno nemoš tvrdit da je smeđe kad nije.

Budući da nisam svake godine 3 mjeseca na moru, a još manje to mogu izvesti prije sezone da bi se šetala s preplanulim tenom već u petom mjesecu, a solarij je obaveza i moraš ići svaki drugi dan i neda mi se…. Nekad mi se i da, al jede nofce. Pa znam odustat na pol puta ili mi se više neda.  Onda imaš opciju 2.

Ne, hodat okolo s nijansom posnog sira nije opcija.  Zato jer nije.

Opcija 2 je umjetni ten! Di ćeš lakše, namažeš se i čekaš. I onda hodaš okolo s preplanulim nogicama. Seksi.

Rajt.

Slučaj 1 –  Špricanje

Bilo je to kad se jedna frendica udavala. Pa kak je to bilo u rano proljeće, a niko još nije bil na plaži nit je kome palo na pamet ići u solarij, a naravno da se udavat u bijeloj haljini s bijelom bojom kože nije prihvatljivo – idemo mi u salon ( ok, ovo je jedini put da ići u salon nije bilo najpametnije). Tam te našpricaju, pa imaš sunčanu boju za par sati! Nije ko s ovim stvarima iz drogerija, jer ti ovo naprave profi i budeš ujednačena, aha.

Rajt.

Još meni palo na pamet da bi samo gornji dio tijela mogla podvrgnuti špricanju jer mi se noge ionak ne vide. Pa smo otišle. U salon. Mladenka, njena sestra i ja. Našpricalo nas. Rekli su nam kad dojdemo doma da se ne tuširamo neki broj sati ili tak nekaj. Mislim da nije bilo do sutra jer bi se sjećala da sam sredila posteljinu. Za par sati sam ju zvala da ju pitam jel to normalno da izgledam ko da sam se namazala s pastom za cipele.

Nakon prvobitne panike i tak tih stanja, nadale smo se da pasta za cipele tuširanjem ode dole. (Jer bu se žena u protivnom sutra udala takva. Lako za me. Ja ne nosim vjenčanicu.)

Pasta je otišla, ali ostala je tamna koža. Bila je ujednačena, nije smrdila i sve to skupa je bilo ok s te strane. Mali problem je kaj je bila skroz krive nijanse jer ja tak ne tamnim. Drugi problem je kaj je to bilo jedno 4 tona tamnije nego je trebalo bit. Ne znam kak ljudima nije došlo da me malo obrišu maramicom. Ja sam sama sebi izgledala zmazano, a da ne velim da se iz aviona vidlo kak to nije prirodno.

Nije ni mladenka bolje prošla. Ja sam se uvukla u crno i čamila otraga da me ljudi ne gledaju. Ona je bila u bijelom i u centru pažnje. Ne ulazim u to kak si je bila super jer se nebi štela mešat.

Prava romantika je počela par dana nakon kad se to sranje počelo skidat. U dijelovima. Prema narančastoj. Pa si malo ko irski seter s pjegama. Tj. ne baš malo, dobrih 2-3 tjedna dok se to skroz ne opere.

Zaboravila sam ju pitat kak joj je vjenčanica izgledala iznutra. Možda bolje da ne znam. Ko znakaj su na kemijskom mislili.

To je bilo tad i više nikad. Nema tog boga koji bu me više nagovoril da se idem u salon špricat. Odem u salon u solarij. Možda nije najzdravije, al dobiš farbu koja se ne skida u flekovima i ne liči na pastu za cipele.

 

Slučaj 2 – sprej za samotamnjenje

Sad se druga frendica išla udati. Pa kad već ideš napravit klauna od sebe, onda to izvedeš kad te svi vide. Nema smisla da to radiš dok nikud nejdeš.

I nebum sad reklamirala čije, ali pojavilo se novo, novo, najnovije supersvemirsko najbolje sredstvo za samotamnjenje na policama u dućanu. I koštalo ko Sv. Petra kajgana. (Inače nemam pojma otkud taj izraz, al uklapa se).

Naravno da sam popušila. To je bilo prije nego sam skužila da je to sve porez na budale.

Kupila, došla doma, sve napravila po uputstvima. Ipak sutra idem na svadbu.

Hodala po stanu par sati u gaćama i nikud ne sjedala da se “ravnomjerno” potamni. Napominjem da je to bilo popodne. Sve se upilo, prošlo još par sati da nebi slučajno negde nekaj zaj…

Ošla spavat.

Ujutro sam si razmišljala kak da se vratim u jučer i sama sebe ošamarim prije nego uđem u dućan i potrošim novce na supersvemirsko sredstvo koje napravi klauna od tebe.

Plahte su bile smeđe. Drek smeđe. Završile su u vešmašini u roku odma da neko ne vidi kaj sam izvela.

Lice mi je bilo u prugama, a ostatak tijela u flekovima, ovisno na koju stranu i kolko sam spavala.

Boja je bila prekrasna. Bolje da sam se s narančastom temperom ofarbala.

I smrdilo je. Meni svi ti losioni, mlijeka i sprejevi za samo tamnjenje smrde kad obave svoje ( da, pokušavala sam posle opet, samo ne tak drastično i odjednom).

Cjelokupni dojam: Fail. Žešći.

Kak popravit? Nikak. Malo sam popravila lice nekakvim puderom, navukla najlonke da mi se ne vide previše noge i pravila se luda.

Posle sam otkrila nekakav sprej za noge koji ostavlja film, a nema reakciju s kožom. Čak je i boja bila dobra. Jedino kaj nema nikakve šanse da si ja to ravnomjerno nasprejam i svaki put sam bila šarena i prugasta. Probala sam razmazat, al nije išlo. Antitalent, nije mi lako. Sva sreća, to se dalo oprat, pa nisam morala takva hodat okolo.

One maramice za lice i ostale stvari kaj su u međuvremenu izmislili – nisam kupila. Niti mi više pada na pamet. Znala sam dobit na poklon nekakva mlijeka koja imaju u sebi nekaj malo tog za samotamnjenje – čim sam pročitala sastav – bacila sam to.

Dosta je bilo. Sad hodam okolo u nijansi blještavo bijele i čekam da sunce obavi svoje.

Kisi.

 

 

 

Zakaj hodam u salone -vol2

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180608_113615_303

I dalje hodam bosa 🙂 Možda sliknem koje čarape kad malo zahladi…

Okolo kose sam rekla kaj sam imala, mada sam se posle još naknadno sjetila da me frendica uspjela i ošišat  – jedno mjesec i kusur sam hodala sa špangicama i kapom okolo jer mi je odrezala šiške tak da su stajale u zrak dok bi se nakovčale. Imala sam od pol glave odrezane šiškice. Da je otišla malo više ukrivo, valjda bi imala jaču fusbu od nogometaša.

Isto tak sam si uspjela skuriti kosu nad štednjakom. Kaj sam radila? Palila cigaretu na ringu. Ne želite znati. Sva sreća pa me niko nije slikal, a i smrdilo je.

No dobro. Idemo dalje.

2. DLAKE

Slučaj 1 -obrve

Negde u doba kad smo se zaključile da su nam obrve predebele i da neke imaju viška dlaka između očiju i da to sve treba biti uredno i tanko  – nabavi pincetu i čupaj. Neke su si počupale sve. Onda su crtale crnim i smeđim  Ne znam kak im se dalo jer su redovito pred kraj dana hodale okolo bez bar jedne obrve. Obrisalo se usput. Prisloniš glavu i ode obrva ili pol.  Ljeti kak je bilo, neću ni znati. Ali neke su si to tak super počupale da im svaka čast.  I oblik i sve.  (Ovo za ozbiljno – meni to nikad nije uspjelo napravit da izgleda pristojno.)

S vremenom se promjenila moda i prošla ta manija bjesomučnog čupanja obrva. Svima su fino natrag narasle.

Aha, svima osim meni. Ja sam si počupala previše. Sve kaj sam počupala nikad više nije naraslo. (Kosa i sve ostalo normalno raste.) Tragedija je u tome kaj godinama opće nisam kužila kaj sam napravila i da mi zapravo fali skoro centimetar obrve od nosa do početka te počupane i da to nije dobro. Kaj bi ja to išla onak olovkom mjerit di bi trebalo to počet. Pa to SF. Čula sam ja za to, al preveć komplicirano i ne razmem. Onak, lepo, odokativno sam ja to rješila. Sva sreća samo kaj sam to napravila otprilike isto na obje. Nije sreća jer sam navodno stalno izgledala začuđeno. Dobrih 15 godina kasnije je frendici trebalo koji tjedan da mi objasni da to ne valja. ( Frendici kojoj je to struka.)

Rješenje je vidla u tome da si nacrtam dio koji fali. Je, ja bum crtala. Pa ko bu to pogodil da zgleda kak spada. Čak mi je i kupila sjenilo i olovku i pokazala kak. A kaj da vam velim. Te neke metode iscrtavanja obrva koštaju tolko kolko mi treba da si laptop kupim. Eto, crtam. S vremenom sam i sama sebi počela zgledat čudnjikavo dok ih ostavim kak jesu. Pa crtam. Nisam čak ni loša. Ponekad se ni ne skuži. Pa ti čupaj dok ne treba.

Ako odem u salon, znam iskoristiti priliku da mi to odradi neko ko zna kaj dela, pa ponekad znam i izgledati ko normalan čovek.

Slučaj 2 – noge

Noge su krenule isto negde u srednjoj dok je to sranje od dlaka počelo rasti. Pa sam žicala britvicu. Pa mi je tata objašnjaval da je to glupo. Jer gledajte – naše mame nisu uništavale dlake na nogama, nego su hodale okolo s tim i nikom ništ. Strašno.I muškima je to bilo ok. Isto strašno. Je, znam, emancipacija žena i zakaj to radimo i blabla… kaj me briga, ja oću glatku kožu. Doduše, moja mama nema skoro ništ jer veli da su joj se uništile od čarapa. Ali sam ja uporno htela obrijat noge jer je to grozno i nebum čekala 20 godina da mi čarape unište dlake i oću to da to nestane. Ima tata britvice, nije problem.

Tak sam se sredila da sam tjedan dana hodala okolo u krastama, a kupaona je zgledala ko da je bil pokolj.

Kaj sam ja znala čemu služi pjena za brijanje. Ja to s vodom. Posle sam tek skužila da moreš i sapunom. U hodu svašta naučiš.

Slijedila je faza raznih depilacijskih krema nakon kojih sam se redovito vraćala britvici. Prvo dok si to namažeš u debelom sloju po nogama. Onda hodaš jedno vreme takva po stanu, krasno izgleda. Nesmeš si sest jer naličiš namještaj. Nesmeš hodat jer potegneš negde usput po nečem. Nesmeš ni na balkon jer te budu vidli izvana, a to nije dobro. Onda s tim u kadu, pa skidaj. I traje isto 2 dana dok se ne pojave opet. I začepi odvod. Ma da nebi.

Onda sam otkrila Traktor. Traktor je depilator. Čuješ ga u drugu zgradu kolko tutnji kad to upališ. Zato se i zove Traktor. Čuješ i mene prvih par put. Boli za popizdit. Posle se navikneš i sad me više ništ ne boli. Ali mi je s tim trebalo 45 min dok sredim obadve noge i dlaka je bilo posvukud i moraš imat svjetlo jer ne vidiš di si ostavila nekaj. Opet nereda. To sad samo povremeno ide upotrebu jer idem u salon koji depilaciju rješi za 10 min.

Onda sam napokon otkrila i vosak. Kojeg je bilo u kupaoni, po kupaoni, tragova u hodniku, na ručnicima i povremeno i plahtama ako mi se nije baš dalo tuširat. Trakica posvukud. Zaostalih dlačica. Uraslih dlačica.

Kupila sam i vosak za egipatsku. Evo još tam stoji u kupaoni jer ne znam kaj bi s tim. Probala jesam. Nakon kaj mi je komad završil na zidu, odustala sam.

Horori kućne radinosti su me i naterali da odem po profi uslugu. Svašta sam si napravila.

Slučaj 3 – prepone

Ooooo, to sam si dobro zapamtila. Dok sam brijala je bilo ok, al je kratko trajalo. Onda mi je jednom palo na pamet da upotrijebim vosak. Tad i nikad više. Teško sam si mogla sesti jedno vreme, a i hodati. Nikad više. Ak oćete znati kak je hodati okolo s podljevima na preponama, počupajte si doma same voskom, po mogućnosti u svim smjerovima. Da čupanje obrnuto od smjera rasta dlaka. Pa ko je to videl. Onda nemaš podljeve. I brzo potegnuti. Pa onda boli.

Koji “A je to”.  Po meni su trebali napravit crtić. Doduše, nebi imali za temu popravljanje doma jer mi to ide. Al zato kak se udesiti da imaš posljedice kod “bjuti” rutine, e to može. Kak sam opće dečka uspjela imati, ostaje nepoznanica – ja sa sobom takvom sigurno nebi hodala.

Ponavljam – ne pokušavati kod kuće.

Kisi.

Zakaj hodam u salone – vol 1

Published on by Life&Books&Socks2 Comments

IMG_20180604_123318_758

A ma hodam bosa 🙂 Čarape su tu reda radi. Knjigama se bavim :*

Raspoloženje: Ide na bolje 😉

 

 

Pa me onda pitaju zakaj hodam u salone.  Nema veze sad s tim kaj te salone imaju ili frendice s kojima sam odrasla ili neke s kojima sam se skompala čim sam došla. No dobro, ok, ima veze. Ali gle, tam hodam jer sam bez brige. A da ih nemam isto bi hodala u salone jer to kaj sam ja sama sebi doma u stanju napraviti, spada u kategoriju “ne pokušavajte kod kuće”.

  1. KOSA    

Slučaj 1 – Ravnanje

Kosa mi se negde u pubertetu počela kovrčati. Naravno da ja nisam mogla to podnjet jer sam silom htela imat ravnu kosu, pa sam došla do kojekakvih ideja kak to ispravit. A stvarno se kovrčala. Onak, u federe. Sad to više ne radi , pa mi je sad opet krivo kaj više to nemam. Jbg, nebreš ugodit da oćeš.

Dokaz broj 1:

27047_388759617411_5893791_n

Od tih nekoliko ideja koje sam išla provesti u djelo, nijedna naravno nije upalila, ali ja sam svejedno pokušavala. Iz ove perspektive, sama bi sebe proglasila umobolnom dok se sjetim kaj sam išla izvodit. Osim svakodnevnog maltretiranja s fenom i četkom (a to bog otac ne izravna, a kamoli ja sama sebi i to još dok nemam pojma kaj uopće radim), palo mi na pamet da si na glavu strusim teglicu majoneze. Pisalo je negde da to ravna kosu. Kunem se da je pisalo, jer meni definitivno nebi samo od sebe sinulo da to majonezi napravim. Majoneza se jede. Žlicom. Nekaj ko Nutella, samo slano.

Kosa je bila ravna. Mislim, naravno da je bila ravna kad sam zlijala pol kile masti na nju, jel. Išla prat. Pokušavala oprat. Prala jedno 45 min, pa nakon petog šamponiranja odustala.  Naravno da su federi i dalje ostali na glavi, al sad su bili super nahranjeni i masni jer to sranje nije htelo dole. Mislim da se ispiralo koji tjedan prije nego se unormalilo. Posle nisam stavljala nikakve pakunge od jajaca i ulja jer… Traume i to.

To s majonezom je još bilo i prilično benigno jer sam ja svoju do pol leđa dugu kosu nakon toga naumila izravnati – peglom. Neeee, ne peglom za kosu. Toga u devedesetima nije bilo. Imal si figaro, i mada sam došla na ideju da bi se s tim dalo nekaj napravit, nekak nije imalo baš rezultat koji sam htela. (Ko da je ikaj od mojih ideja ikad imalo…)

Ne, ja sam zaključila da bi se kosa dala ispeglati peglom za veš. Kak? Lepo. Postaviš dasku za peglanje, zabaciš kosu, staviš prek toga mokru gazu i speglaš. Digneš glavu i dobiš ravnu kosu. Ali samo od vrata nadole jer se po glavi baš i nebreš peglat, a o šiškama se nebumo razgovarali. Onda ti padne na pamet ostatak koji nebreš dohvatit peglom, isfenirat. Na suho. ( Ponavljam da sam imala malo godina i ništa iskustva s frizerajem i nije smešno. Bile su devedesete. To je bilo normalno.)

Nije uspjelo. A i ovo kaj se kao izravnalo peglanjem nije dugo ostalo tak.

Dok sam napokon odustala od pokušavanja, bilo mi je puno lakše. Opereš, ostaviš na zraku, dobiš kovrče, odeš. Ali mi je trebalo da dobim nekaj pameti u glavi da bi to shvatila.

 

Slučaj 2 – Farbanje

Tam negde u drugom srednje mi je sinulo da bi se mogla pofarbat. Imala sam 3 frendice koje su išle u frizersku. Danas se jednoj ne mičem iz salona, druga je isto prilično uspješna frizerka, a treća osvaja medalje po trostrukim Ironmanima i sličnim egzibicijama.

Pa kad imaš 3 babe koje možeš vuć sa sobom okolo, nema šanse da se zajebeš. Osim ako sve skup nemate pojma o tvojoj kosi.

Mama je dala zeleno svjetlo, uz uvjet da boja bude svjetlija od moje prirodne, ergo – farbam se u plavo.

Zakaj bi se išlo po farbu u dućan ili nedajbože pitat nekoga ko zna kaj s tim treba kad moš farbu kupit na placu. Onaj prokleti Koleston. Točno vidim u glavi još i pakiranje. I išle 2 pametne na plac po to. Otkud ja znam da imam crveni pigment, npr. Ili da ako fulam, nema natrag. Pa prefarbaš to samo, nije neki problem. Rajt. Od svih plavih u onoj paleti, mi smo zaključile da bi Zlatno plava bila baš ono, izbor broj 1. Jer to inače ispada tak kak je na kutiji nacrtano, nema veze s tobom i kosom i svačim nečim takvim.

Nije nam sinulo ni da bi eventualno za početak mogle staviti samo na jedan pramen. Pa da vidimo kak se ponaša. Ili, recimo, možda da izvučemo pramenove, a ne farbamo sve. Nula bodova. Farba. Hidrogen. 12% ofkors. Sve na kosu. Jupi.

Bila sam hrđavonarančasta sa zelenim tjemenom i vrhovima. Kosa mi je bila skoro pa skurena. Dok sam došla mami na vrata, samo kaj se nisam rasplakala. Čak sam to probala isprati, al ofkors da to nejde sam tak. Plava se ne ispire. Prefarbali nebumo jer posle Kolestona iz devedesetih bolje ne prtljaj po tome jedno mjesec do dva, a i onda probaj samo izrast.

Nakon jedno 2 mjeseca nošenja šilterica i skrivanja te slame u kaj mi se kosa pretvorila, došla je malo sebi, pa nije bilo tak strašno, ali sam idućih 5 godina provela pokušavajući biti plava, a uporno sam bila žuto narančasta. Faking pigment i kaj to niko nije znal ubit.

 

Zato hodam u salon. Da mi ostane kosa na glavi, da ne hodam okolo skurena i da povremeno imam i frizuru. A i da to farbanje na nekaj liči kad to napravi profić. A ne da mi je izrast (od jedno 2 cm) neke druge nijanse plave i vleče na narančasto. A to je bilo sljedeće kaj smo izvele jer niko nije imal pojma o nijansiranjima, nijansama, kosi, pigmentu, ahahhaha. Svakakva sam hodala.

A zapravo najviše hodam u salone da ostanem živa 😂

Otkad je frendica napokon otvorila salon (kaj smo jedva dočekali), nema šanse da odem nekom drugom, pa makar na pranje kose.

To sad možda sve zvuči bedasto, al ja sam bila u pubertetu i meni je bilo strašno.  A ni sad baš nebi okolo hodala s metlom na glavi, pa gle, salon je salon. Kolko god ti u kućnoj radinosti možeš svašta, ja se uvijek tak sredim da si to zapamtim. Većinom i boli.

Ovo je samo s kosom. Sredila sam ja sebi i obrve i ten i nokte i tak svakaj. Nastavak u drugom broju.

Kisi.

Ima jedna ptičurina…

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180530_114227_335

Inače mrzim ovakve stopalice. Nit je čarapa nit čipka nit čemu služi. I nemam pojma opće otkud mi. Al eto. Danas ništ nejde kak bi trebalo, pa ni to.

Raspoloženje: Nešto, nešto. 

 

Ima ta jedna prokleta ptičurina koja svako faking jutro urla ispred prozora. Je, je, znam  – ptičice cvrkuću, izlazak sunca, vani je toplo, ljeto samo što nije… Cici mici, život je lijep i slična sranja.

Nemoj da vam velim kam si morete s tim. Te ptičurine “cvrkuću” u 4 ujutro. Sunce izlazi ISTO otprilike u 4 ujutro! Odnosno, otprilike u 4 te probudi kreštanje ispred prozora (kunem se, kad mi prekipi, gađat ću je papučom. Nemam pojma na kojem drvetu ima šou program, al jemput bum ju pogodila) Pa za slučaj da se ipak ne probudiš, evo ti malo 20 stupnjeva celzijusa skupa s ekvivalentom lampe u lice ( ono kad su privodili ljude na ispitivanje) pa ti spavaj o.o

Baš da vidim kak bi ti super bilo da ti ja cvrkućem tak da em se čuje k susedima, em traje do kad ne poludiš.  I onda bi ti bilo cici mici, život je lijep. Moš mislit.

Da ne velim da budilica zvoni za sat i pol od tad kaj mi isto nije dosta da se naspavam, ali barem urla sat i pol kasnije.

Moš mislit kak se naspavam.

Moš mislit i kak sam si super kad me u 4 prvo ušokira to.

Pa dok skužim di sam, uz onaj krasan rječnik koji koristim u takvim situacijama, spuštam rolete i zatvaram prozore da ne čujem kak se ova vani dere.

I da si napravim umjetni mrak za gluho doba noći u kojem i treba biti mrak. A to ne napravim prek noći jer oćem zraka i nećem palit klimu.

Opet legnem. Ne zaspim jer naravno da sad moram i pišat.

Opet legnem.

Idem provjerit kak je Prdek kad već blesičem po stanu ko manijak.

Opet legnem.

Ova se i dalje dere, pa idem zatvorit i balkon.

Opet legnem.

Onesvestim se negde oko 5:20.

Mobitel se dere u 5:30.

Sad sam već živčana.

Onda se dignem, kosa mi je ko s petardom počešljana, hodam malo kvrgavo, okice su mi natečene i imam sve potrebno za “preživela sam drugi svjetski rat i zgrada mi se srušila na glavu” look. Jako sam seksi.

Danas sam se i obukla ko da me voda donesla. Vani je vruće, nisam još otišla u podrum po sandale, nemam pojma ni dal imam uopće koje cijele ni kaj trebam kupit -pa hodam okolo u ovim stopalicama gore na fotki i cipelama. Sivim. Stopalice vire van. Seljačija da nemre bit veća. Jbg. Takav mi je horoskop.

U uredu imam normalne cipele i nemam čarape da si ne mislite da takva na poslu hodam. To kaj mi noge super mirišidu posle, koga briga. No, al za presvuć nemam, pa sam danas u cirkus varijanti i pravim se ko da sam si super.

Za onu ptičurinu pripremam praćku. Vjerojatno bude na vjestima i svim portalima jer novinari ionak nemaju pametnijeg posla nego pisat gluposti. Možda završim u buksi. Bar bum spala u 4 ujutro , a ne bauljala zatvarat prozore. Psihijatrija je isto dobrodošla.

Fala bogu, sutra je praznik. Ak već moram bauljat usred noći tj dana ko avet, bar da smijem tak i izgledat.

Over and out.

Kisi.