Month: June 2018

Zakaj hodam u salone – vol 4

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180618_125136_262

 

 

Nisam gotova.  I znam da fotka nema veze s temom, al mi je lijepa.

 

4. STOPALA

Budući da je već godinama zločin hodati okolo s nenalakiranim noktima na nogama, a i onaj zadebljali dio na petama je užas živi + ako slučajno negde imaš dlake na palcu ili ostalim prstima bolje da ne izlaziš iz stana kad je toplo – je pa onda se te noge moraju sredit da na nekaj liče. Po mogućnosti uskladiti lak s onim na rukama. Maknuti kožicu, odstraniti žuljove i tak to.

 

Slučaj 1: Žilet i to

Ima onaj neki žilet za rezanje kože na petama. Nakon kaj sam zaključila da se meni neda zajebavat s kamenima za pete, pa s rašpama, pa s brusnim papirom i ostalim čudima jer nemam ja vremena za to – onda fino to zguliš žiletom.

Ima i spravica za to. Nemereš se porezat jer je napravljena tak da se nebi smel, ima kakvih pol milimetra lufta između žileta i podloge da slučajno ne pretjeraš. I prilagođena za stopala, tak da ti se nemere ništ dogodit.

Osim ako nisi ja. Jer je to spravica za pametne koji paze. Ali kad si Zlatka -onda se uspiješ srediti s običnim štapićem za uho, a ne kaj nebi s oštrim predmetima.

Pa je malo bilo krvi. Kaj ja znam do kud smijem to pritisnut i kolko smijem potegnut. I sad to još kaj je curilo na sve strane ko da je pokolj, a ne sređivanje stopala za van, još ajde. Nego ajd ti sad hodaj posle toga. Aha. Lepo sam si hodala u čarapicama i mekanim patikicama par dana dok se to nije zacijelilo, a vani 48 stupnjeva i svi u japankama. Jebate žilet. I taj koji ga je zmislil.

Inače mi nije bilo baš svejedno ni dok sam otišla u salon jer sam vidla da imaju tu istu spravicu i bome su mi oči bile veličine tv ekrana, a jedino od srama nisam htela žmireti.

Srećom je teta bila profi pa sam mogla hodat i nigde nije bilo rezova. Ali i dalje mi nije svejedno dok idem na pedikuru, pa idem samo kad moram, a to je 1-2 put godišnje. Lepo mi sredi i nemam potrebe za više put, a po zimi koga briga.

 

Slučaj 2: Maslaci i maske za stopala…

… su super. Zbilja. Fino se to upije i lepo ti je mekana i nahranjena koža.

Ali.  Piše da si nasaftaš noge s tom maskom i onda obuješ čarapu i tak budeš do jutra. Prvo, dok si naličim noge s tim nečim, ruke su mi isto naličene i onda bi si morala prvo ići oprati ruke da si navučem čarape, ali onda naličim pod. Ili u protivnom naličim čarape. Onda si mislim da nema veze za čarape jer budu ionak naličene dok ih obujem, pa bum posle ruke prala. Ali za to se trebaš sjetiti  staviti čarape nadohvat ruke, a ne 5 metara dalje ili ostaviti u ladici.

A budući da nis preveć pametan i napraviš baš to da nemaš čarape sa sobom, dođeš na ideju da polako na prstima da ne zaflekaš pod i pridržavajući se s jagodicama za zid da ne zmažeš zid, odcupkaš po čarape.

Onda naravno zvizneš. Zaflekaš i tepih i zid i zakelji ti se smeće na stopala i još se bubneš u neki dio tijela koji poplavi. A nebreš se ni dić jer je to sve sklisko a trenutno ti je ručnik van dohvata jer ga naravno ostaviš tam odkud si krenula.

Nisam psovala. Nebrete dokazat da jesam.

U pokušaju broj 2 di sam uspjela to sve izvesti po ps-u, i navukla čarape i oprala ruke – zasvinjila sam pločice u hodniku jer mi niko nije rekel kaj je to preveć maske za stopala i da to sranje probije kroz čarape.

I treće, ja spavam bosa. Što znači da to ne preživi do jutra jer se usred noći izujem. Pa ima maslaca po plahtama, a ko za vraga zeleni je i vidi se. Nemam ja para za tolko deterdženta za veš.

I onda mi se neda s tim se maltretirat, pa odem u salon.

Slučaj 3 – lak za nokte

Ono s usklađenim nijansama je najmanji problem. Prvo treba nokte pripremit. Pa to fino porezat i izrašpat da na nekaj liči. Kaj je kod mene nemoguće, jer ja ako režem nokte na nogama, onda ih odrežem do krvi. I nemaš kaj rašpat. Kaj ja znam kaj je moderno. To sad trebaš puštat i na nogama da si bude fensi. A da ne velim da kad odrežem nokte na palcima, trebala bi mi sekira za to, a ne škare.

Kupila sam si ja i grickalicu i rašpice i one neke potiskivače kožice i ulje za okolo nokta i donji lak i gornji lak i električnu turpiju i ajde u vražju mater.

Nakon kaj sam vidla da to zgleda ko da su deca za ručni rad delala, otišla sam u salon.

I s nekih površina ni s acetonom nebreš skinut lak. Tepiha, recimo.

Tam lepo platim i teta mi dopela stopala u red i mir božji jer ne moram ništ čistit.

A kad ti je alternativa imat stopala ko hobit, bome si razmisliš.

Kisi.

 

p.s. – još uvijek nisam gotova 😛

Ariana Franklin – Gospodarica smrti

Published on by Life&Books&Socks2 Comments

20180615_110125

” I još je nešto novo. Umjesto drevnog, zamršenog, naslijeđenog zakona prema kojem svaki barun ili velikaš ili gospodar zamka može izreći kaznu svojim prijestupnicima, objesiti ih ovisno o vlastitu nahođenju, Henrik II Engleskoj je podario sustav koji je uređen i jedinstven te se provodi u cijelom kraljevstvu. Zove se Opći zakon.”

Engleska, Cambridge. 1171 godina. Jedno dijete ubijeno, troje nestalo. Bijesni građani za zločine optužuju Židove. Iz neznanja i straha zbog toga će stradati jedna nevina obitelj.

Henrik II nastoji stati na kraj posvemašnjem ludilu (više iz straha za svoju riznicu nego ljudske živote) i pronaći pravog ubojicu…

I tako zadatak dobiva Simon Napuljski – Židov poznat po svojim detektivskim vještinama. A u njegovoj pratnji stiže Adelia Aguilar, doktorica za mrtve. Žena. Liječnica. Neudana. U dvanaestom stoljeću. I jedan Saracen. Sve to u kršćanskoj Engleskoj. U doba kad svaki član te male grupe nosi glavu u torbi.

Ovo nije samo krimić. Ovo je vjerno predočena slika neukosti i gluposti ljudskih umova srednjeg vijeka. Oprostite mi, ali ne znam kako bih drugačije nazvala procjenjivanje ljudskog bića prema tome kojoj vjeri i rasi pripada, a još manje kad to radiš bez mozga, zato jer su ti rekli. Pa su Židovi pokvareni, zli i lažljivi, ali svejedno se od njih novac posuđuje kako tko stigne. Saracen je bezbožnik, heretik i vjerojatno će završiti u paklu, ali ako netko razglasi da je i liječnik, onda je red čekanja do preksutra jer, gle čuda – relikvije svetaca i molitve ne pomažu protiv bakterija, virusa i prijeloma.

Ovo je i triler. I to prilično dobar. I povijesna kronika. I feministički manifest. I lekcija o ravnopravnosti. Studija patologije ljudskog uma. Opis početaka razvoja medicine i forenzike.

 

“Rowley je pognuo golemu glavu kao da čeka goruću žeravicu. – Hakim me nije krivio. Ni riječ nije rekao, čak ni poslije kada smo našli… ono što smo našli. Ubayd mu je sve objasnio, rekao je starcu da nisam kriv, ali ovih posljednjih godina ja dobro znam tko je krivac. Vidite, bili su moja odgovornost. Moji taoci.”

 

Također je i upozorenje na opasnost. Onakvu kakva prijeti kod netolerancije i slijepog vjerovanja da je samo tvoja istina prava. Takva istina zbog nedostatka zdravog razuma ubija djecu.

Razdoblje srednjeg vijeka je temeljito istraženo, radnja napeta i zanimljiva, likovi uvjerljivi i razrađeni.

Ipak, ovo vam ne preporučujem ako imate dijete. Posebno ne preporučujem ako je još maleno. Prije nego sam postala mama, nisam na ovakve teme reagirala emotivno na toliko načina. Sa zgražanjem i ljutnjom da, ali ne i s užasom i suzama. Ne u tolikoj mjeri.  Ako među vama ima vizualnih tipova, posebno onih koji prožive scenu kao njen dio, možda da ovakvo štivo ostavite za neke kasnije godine. Gospodarica smrti je na trenutke mučna za čitanje.

Fascinantna je, naravno, također. Posebno opisi rane forenzike i otkrivanja tragova u vremenu bez tehnologije, bez priručnika koji su tek trebali biti napisani, bez pomoći vlasti i/ili čuvara zakona.

Dva su svijeta suprotstavljena u ovom romanu. Dvije razine svijesti koje su toliko različite da se ponekad čini da ne mogu postojati u isto vrijeme, a opet… Prisiljene su surađivati u obostranom interesu i prevazići nametnuta vjerovanja.

Jedan od njih – svijet srednjovjekovne Engleske –  pod čvrstom je čizmom crkvenih učenja, tj svega onoga što se tadašnjoj neukoj masi nametalo kao crkveni nauk. Ispod toga se obično nalazilo leglo spletki, laži i prevara. To je također svijet koji ženu predstavlja kao drugotnu,  koji joj ne priznaje drugu ulogu osim supruge ili redovnice. Svijet koji napredak znanosti opisuje kao vražje djelo.

Ipak, i u tom svijetu, čak i u tom vremenu, postoje oni koji vide širu sliku, oni koji su spremni za veće dobro napustiti nametnuta mišljenja i dopustiti sebi širinu razumijevanja i prihvaćanja, uporabu vlastitog uma. Oni koji su u stanju odbaciti predrasude.

Postoji i protuteža zatvorenosti i neukosti engleskog puka – Italija – Salerno. Svijet iz kojeg dolazi Adelia, svijet je napretka, svijet znanosti, postignuća, istraživanja. Nije bez predrasuda, ali one su prevaziđene u korist razvoja i znanja. Svijet u kojem nije nimalo čudno što je žena liječnica, neudana, obrazovana. Žena koja ima svoje mjesto na akademskoj ljestvici, čija otkrića se priznaju i nagrađuju.

 

“Nikada još nije odbila napraviti obdukcijski oregled, pa neće odbiti ni sada. Zato je i došla. Gordinus je rekao: ” Ne šaljem te na ovaj zadatak sa Simonom Napuljskim zato što si jedina liječnica za mrtve koja govori engleski, već zato što si najbolja.” Odvratila je: “Znam to, ali ne želim ići.”

Ali, morala je. Tako je zapovjedio kralj Sicilije.”

 

Iz takvog okruženja Adelia dolazi u zemlju gdje ne smije pokazati što je, da je školovana, da posjeduje inteligenciju i ima vlastito mišljenje. Ipak, izdajući se za liječnikovu pomoćnicu, zajedno sa Simonom Napuljskim dolazi pomoći rješiti slučaj ubijene djece. Ako ste ikad gledali Navy CSI, ona bi bila nešto poput Abby 🙂 Posebno pomno mora skrivati da je liječnica za mrtve. Žena patolog forenzičar u dvanaestom stoljeću – to je nezamislivo, ali je zato itekako izgledna optužba za vještičarenje, ako glas o tome što radi dođe do krivih ušiju.

Nekoliko ljudi ipak zna zašto je ta mala čudna skupina došla u Cambridge.

Gvardijana Goeffreya Adelia je kupila svojom prvom ikad izvedenom operacijom, kojom mu je spasila život. On je također jedan među nekolicinom duša koji znaju tko i što je ona. Zna to i Gyltha, gvardijanova ljubavnica i domaćica, žena koja se izborila za rijetku povlasticu – da se brine sama za sebe. Tu je i Ulf, Gylthin ( i gvardijanov) unuk, dijete koje pokazuje zavidnu razinu inteligencije i postaje nezamjenjiva pomoć Adelijinoj istrazi. Kao i Gyltha. Inteligencija običnog puka čini se daleko korisnija nego sva praznovjerja plemićkog staleža.

 

“Dopuštenje da obavi tako osjetljivu obdukciju u nazadnom engleskom gradu u kojem bi, otkriju li je, mogla biti i kamenovana, već je samo po sebi bilo pravo čudo za koje se Simon Napuljski morao žestoko pomučiti. Gvardijan ga se nećkao dati, zgrožen činjenicom da je žena spremna prihvatiti taj posao i plašeći se posljedica dozna li se da je tuđinka zabadala nos i prčkala po sirotim leševima.”

 

Hoće li to Ulfa dovesti u opasnost? I što ako Adelia ne uspije posložiti kockice na vrijeme? Tko je djecoubojica i iz kakvih bolesnih pobuda pomračenog uma djeluje?

Adelia će na ovom putovanju otkriti sebe. Potvrditi se. Pristati na neke žrtve, druge odbiti. Ali na kraju, kad je pravda zadovoljena, kad su glasovi utišani, kad se raspadne kula od karata koju su mnogi gradili, ostaje svoja. I zato vjerujem da će se mnoge od vas pronaću u nekom aspektu Adelijinog lika.

 

“Sjedeći u ovoj sobi navrh kule, krivila je tu negdašnju sebe za najobičniju, glupu neukost. “Nisi imala pojma. Nisi znala za ovo divljanje koje te tjera da izgubiš zdrav razum i moć rasuđivanja. Ali moraš rasuđivati, ženo, rasuđuj.”

 

Feministica u meni je na trenutke mrzila srednjovjekovno zatiranje ženske ravnopravnosti, nijekanje inteligencije i doslovno gaženje svega što žena može biti osim supruge, majke i sluškinje. Međutim, u cijeloj priči svjedočimo onome čemu svako živo biće teži – da bude ono što jest. Žena ili muškarac, liječnica ili svećenik ili lovac na jegulje, nebitno, koliko god teško – pouka je uvijek ista- ne odustaj.

Iako ova knjiga nije nova, meni je u ruke došla tek sad. Nerado priznajem, u zadnjih par godina malo sam zapostavila knjige.  Zato sad pokušavam nadoknadit, što znači da ću Eleanor Oliphant npr. vjerojatno pročitati cca 2022, a u međuvremenu bi moglo biti još ovakvih zaostataka i knjiga koje nitko ne čita jer nisu razvikane 🙂

Neću joj dati peticu jer joj još fali malo onog nečeg, ali svakako bi je preporučila. To je meni štivo za plažu. Ionako rijetko čitam ljubiće.

I da, priznajem, privukla me naslovnica 🙂

*************************************************************************************

Goodreads ocjena: Gospodarica smrti

Ostale recenzije: Imaginarij                                                                                                                                                Mačak u knjigama

Gdje kupiti: Mozaik knjiga

 

 

*****

  • Adelia Aguilar je glavni lik još nekoliko romana. Nakon prvog slučaja, Adelia u službi engleskog kralj nastavlja biti dio kriminalističkih istraga, što će vjerujem razveseliti sve ljubitelje ovakvih mozgalica
  • Ariana Franklin je pseudonim brianske autorice Diane Norman. Kao bivša novinarka, Diana je napisala nekoliko priznatih biografskih i povijesnih romana.

Zakaj hodam u salone – vol 3 ( ili kak sam sebi smjestiš kad ne treba)

Published on by Life&Books&Socks1 Comment

IMG_20180611_130345_481

Evo, i čarapice 🙂

 

Da, ima još 😀

3. KOŽA 

Imam svijetlu kožu koja teško tamni. Potamnim ja, al moram biti na plaži jedno 3 tjedna da bi se vratila doma s donekle vidljivim dokazom da sam bila na moru. Inače prvo pocrvenim, pa se to crveno pretvori natrag u bijelo. Tamnije nego na početku, al svejedno nemoš tvrdit da je smeđe kad nije.

Budući da nisam svake godine 3 mjeseca na moru, a još manje to mogu izvesti prije sezone da bi se šetala s preplanulim tenom već u petom mjesecu, a solarij je obaveza i moraš ići svaki drugi dan i neda mi se…. Nekad mi se i da, al jede nofce. Pa znam odustat na pol puta ili mi se više neda.  Onda imaš opciju 2.

Ne, hodat okolo s nijansom posnog sira nije opcija.  Zato jer nije.

Opcija 2 je umjetni ten! Di ćeš lakše, namažeš se i čekaš. I onda hodaš okolo s preplanulim nogicama. Seksi.

Rajt.

Slučaj 1 –  Špricanje

Bilo je to kad se jedna frendica udavala. Pa kak je to bilo u rano proljeće, a niko još nije bil na plaži nit je kome palo na pamet ići u solarij, a naravno da se udavat u bijeloj haljini s bijelom bojom kože nije prihvatljivo – idemo mi u salon ( ok, ovo je jedini put da ići u salon nije bilo najpametnije). Tam te našpricaju, pa imaš sunčanu boju za par sati! Nije ko s ovim stvarima iz drogerija, jer ti ovo naprave profi i budeš ujednačena, aha.

Rajt.

Još meni palo na pamet da bi samo gornji dio tijela mogla podvrgnuti špricanju jer mi se noge ionak ne vide. Pa smo otišle. U salon. Mladenka, njena sestra i ja. Našpricalo nas. Rekli su nam kad dojdemo doma da se ne tuširamo neki broj sati ili tak nekaj. Mislim da nije bilo do sutra jer bi se sjećala da sam sredila posteljinu. Za par sati sam ju zvala da ju pitam jel to normalno da izgledam ko da sam se namazala s pastom za cipele.

Nakon prvobitne panike i tak tih stanja, nadale smo se da pasta za cipele tuširanjem ode dole. (Jer bu se žena u protivnom sutra udala takva. Lako za me. Ja ne nosim vjenčanicu.)

Pasta je otišla, ali ostala je tamna koža. Bila je ujednačena, nije smrdila i sve to skupa je bilo ok s te strane. Mali problem je kaj je bila skroz krive nijanse jer ja tak ne tamnim. Drugi problem je kaj je to bilo jedno 4 tona tamnije nego je trebalo bit. Ne znam kak ljudima nije došlo da me malo obrišu maramicom. Ja sam sama sebi izgledala zmazano, a da ne velim da se iz aviona vidlo kak to nije prirodno.

Nije ni mladenka bolje prošla. Ja sam se uvukla u crno i čamila otraga da me ljudi ne gledaju. Ona je bila u bijelom i u centru pažnje. Ne ulazim u to kak si je bila super jer se nebi štela mešat.

Prava romantika je počela par dana nakon kad se to sranje počelo skidat. U dijelovima. Prema narančastoj. Pa si malo ko irski seter s pjegama. Tj. ne baš malo, dobrih 2-3 tjedna dok se to skroz ne opere.

Zaboravila sam ju pitat kak joj je vjenčanica izgledala iznutra. Možda bolje da ne znam. Ko znakaj su na kemijskom mislili.

To je bilo tad i više nikad. Nema tog boga koji bu me više nagovoril da se idem u salon špricat. Odem u salon u solarij. Možda nije najzdravije, al dobiš farbu koja se ne skida u flekovima i ne liči na pastu za cipele.

 

Slučaj 2 – sprej za samotamnjenje

Sad se druga frendica išla udati. Pa kad već ideš napravit klauna od sebe, onda to izvedeš kad te svi vide. Nema smisla da to radiš dok nikud nejdeš.

I nebum sad reklamirala čije, ali pojavilo se novo, novo, najnovije supersvemirsko najbolje sredstvo za samotamnjenje na policama u dućanu. I koštalo ko Sv. Petra kajgana. (Inače nemam pojma otkud taj izraz, al uklapa se).

Naravno da sam popušila. To je bilo prije nego sam skužila da je to sve porez na budale.

Kupila, došla doma, sve napravila po uputstvima. Ipak sutra idem na svadbu.

Hodala po stanu par sati u gaćama i nikud ne sjedala da se “ravnomjerno” potamni. Napominjem da je to bilo popodne. Sve se upilo, prošlo još par sati da nebi slučajno negde nekaj zaj…

Ošla spavat.

Ujutro sam si razmišljala kak da se vratim u jučer i sama sebe ošamarim prije nego uđem u dućan i potrošim novce na supersvemirsko sredstvo koje napravi klauna od tebe.

Plahte su bile smeđe. Drek smeđe. Završile su u vešmašini u roku odma da neko ne vidi kaj sam izvela.

Lice mi je bilo u prugama, a ostatak tijela u flekovima, ovisno na koju stranu i kolko sam spavala.

Boja je bila prekrasna. Bolje da sam se s narančastom temperom ofarbala.

I smrdilo je. Meni svi ti losioni, mlijeka i sprejevi za samo tamnjenje smrde kad obave svoje ( da, pokušavala sam posle opet, samo ne tak drastično i odjednom).

Cjelokupni dojam: Fail. Žešći.

Kak popravit? Nikak. Malo sam popravila lice nekakvim puderom, navukla najlonke da mi se ne vide previše noge i pravila se luda.

Posle sam otkrila nekakav sprej za noge koji ostavlja film, a nema reakciju s kožom. Čak je i boja bila dobra. Jedino kaj nema nikakve šanse da si ja to ravnomjerno nasprejam i svaki put sam bila šarena i prugasta. Probala sam razmazat, al nije išlo. Antitalent, nije mi lako. Sva sreća, to se dalo oprat, pa nisam morala takva hodat okolo.

One maramice za lice i ostale stvari kaj su u međuvremenu izmislili – nisam kupila. Niti mi više pada na pamet. Znala sam dobit na poklon nekakva mlijeka koja imaju u sebi nekaj malo tog za samotamnjenje – čim sam pročitala sastav – bacila sam to.

Dosta je bilo. Sad hodam okolo u nijansi blještavo bijele i čekam da sunce obavi svoje.

Kisi.

 

 

 

Zakaj hodam u salone -vol2

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180608_113615_303

I dalje hodam bosa 🙂 Možda sliknem koje čarape kad malo zahladi…

Okolo kose sam rekla kaj sam imala, mada sam se posle još naknadno sjetila da me frendica uspjela i ošišat  – jedno mjesec i kusur sam hodala sa špangicama i kapom okolo jer mi je odrezala šiške tak da su stajale u zrak dok bi se nakovčale. Imala sam od pol glave odrezane šiškice. Da je otišla malo više ukrivo, valjda bi imala jaču fusbu od nogometaša.

Isto tak sam si uspjela skuriti kosu nad štednjakom. Kaj sam radila? Palila cigaretu na ringu. Ne želite znati. Sva sreća pa me niko nije slikal, a i smrdilo je.

No dobro. Idemo dalje.

2. DLAKE

Slučaj 1 -obrve

Negde u doba kad smo se zaključile da su nam obrve predebele i da neke imaju viška dlaka između očiju i da to sve treba biti uredno i tanko  – nabavi pincetu i čupaj. Neke su si počupale sve. Onda su crtale crnim i smeđim  Ne znam kak im se dalo jer su redovito pred kraj dana hodale okolo bez bar jedne obrve. Obrisalo se usput. Prisloniš glavu i ode obrva ili pol.  Ljeti kak je bilo, neću ni znati. Ali neke su si to tak super počupale da im svaka čast.  I oblik i sve.  (Ovo za ozbiljno – meni to nikad nije uspjelo napravit da izgleda pristojno.)

S vremenom se promjenila moda i prošla ta manija bjesomučnog čupanja obrva. Svima su fino natrag narasle.

Aha, svima osim meni. Ja sam si počupala previše. Sve kaj sam počupala nikad više nije naraslo. (Kosa i sve ostalo normalno raste.) Tragedija je u tome kaj godinama opće nisam kužila kaj sam napravila i da mi zapravo fali skoro centimetar obrve od nosa do početka te počupane i da to nije dobro. Kaj bi ja to išla onak olovkom mjerit di bi trebalo to počet. Pa to SF. Čula sam ja za to, al preveć komplicirano i ne razmem. Onak, lepo, odokativno sam ja to rješila. Sva sreća samo kaj sam to napravila otprilike isto na obje. Nije sreća jer sam navodno stalno izgledala začuđeno. Dobrih 15 godina kasnije je frendici trebalo koji tjedan da mi objasni da to ne valja. ( Frendici kojoj je to struka.)

Rješenje je vidla u tome da si nacrtam dio koji fali. Je, ja bum crtala. Pa ko bu to pogodil da zgleda kak spada. Čak mi je i kupila sjenilo i olovku i pokazala kak. A kaj da vam velim. Te neke metode iscrtavanja obrva koštaju tolko kolko mi treba da si laptop kupim. Eto, crtam. S vremenom sam i sama sebi počela zgledat čudnjikavo dok ih ostavim kak jesu. Pa crtam. Nisam čak ni loša. Ponekad se ni ne skuži. Pa ti čupaj dok ne treba.

Ako odem u salon, znam iskoristiti priliku da mi to odradi neko ko zna kaj dela, pa ponekad znam i izgledati ko normalan čovek.

Slučaj 2 – noge

Noge su krenule isto negde u srednjoj dok je to sranje od dlaka počelo rasti. Pa sam žicala britvicu. Pa mi je tata objašnjaval da je to glupo. Jer gledajte – naše mame nisu uništavale dlake na nogama, nego su hodale okolo s tim i nikom ništ. Strašno.I muškima je to bilo ok. Isto strašno. Je, znam, emancipacija žena i zakaj to radimo i blabla… kaj me briga, ja oću glatku kožu. Doduše, moja mama nema skoro ništ jer veli da su joj se uništile od čarapa. Ali sam ja uporno htela obrijat noge jer je to grozno i nebum čekala 20 godina da mi čarape unište dlake i oću to da to nestane. Ima tata britvice, nije problem.

Tak sam se sredila da sam tjedan dana hodala okolo u krastama, a kupaona je zgledala ko da je bil pokolj.

Kaj sam ja znala čemu služi pjena za brijanje. Ja to s vodom. Posle sam tek skužila da moreš i sapunom. U hodu svašta naučiš.

Slijedila je faza raznih depilacijskih krema nakon kojih sam se redovito vraćala britvici. Prvo dok si to namažeš u debelom sloju po nogama. Onda hodaš jedno vreme takva po stanu, krasno izgleda. Nesmeš si sest jer naličiš namještaj. Nesmeš hodat jer potegneš negde usput po nečem. Nesmeš ni na balkon jer te budu vidli izvana, a to nije dobro. Onda s tim u kadu, pa skidaj. I traje isto 2 dana dok se ne pojave opet. I začepi odvod. Ma da nebi.

Onda sam otkrila Traktor. Traktor je depilator. Čuješ ga u drugu zgradu kolko tutnji kad to upališ. Zato se i zove Traktor. Čuješ i mene prvih par put. Boli za popizdit. Posle se navikneš i sad me više ništ ne boli. Ali mi je s tim trebalo 45 min dok sredim obadve noge i dlaka je bilo posvukud i moraš imat svjetlo jer ne vidiš di si ostavila nekaj. Opet nereda. To sad samo povremeno ide upotrebu jer idem u salon koji depilaciju rješi za 10 min.

Onda sam napokon otkrila i vosak. Kojeg je bilo u kupaoni, po kupaoni, tragova u hodniku, na ručnicima i povremeno i plahtama ako mi se nije baš dalo tuširat. Trakica posvukud. Zaostalih dlačica. Uraslih dlačica.

Kupila sam i vosak za egipatsku. Evo još tam stoji u kupaoni jer ne znam kaj bi s tim. Probala jesam. Nakon kaj mi je komad završil na zidu, odustala sam.

Horori kućne radinosti su me i naterali da odem po profi uslugu. Svašta sam si napravila.

Slučaj 3 – prepone

Ooooo, to sam si dobro zapamtila. Dok sam brijala je bilo ok, al je kratko trajalo. Onda mi je jednom palo na pamet da upotrijebim vosak. Tad i nikad više. Teško sam si mogla sesti jedno vreme, a i hodati. Nikad više. Ak oćete znati kak je hodati okolo s podljevima na preponama, počupajte si doma same voskom, po mogućnosti u svim smjerovima. Da čupanje obrnuto od smjera rasta dlaka. Pa ko je to videl. Onda nemaš podljeve. I brzo potegnuti. Pa onda boli.

Koji “A je to”.  Po meni su trebali napravit crtić. Doduše, nebi imali za temu popravljanje doma jer mi to ide. Al zato kak se udesiti da imaš posljedice kod “bjuti” rutine, e to može. Kak sam opće dečka uspjela imati, ostaje nepoznanica – ja sa sobom takvom sigurno nebi hodala.

Ponavljam – ne pokušavati kod kuće.

Kisi.

Zakaj hodam u salone – vol 1

Published on by Life&Books&Socks2 Comments

IMG_20180604_123318_758

A ma hodam bosa 🙂 Čarape su tu reda radi. Knjigama se bavim :*

Raspoloženje: Ide na bolje 😉

 

 

Pa me onda pitaju zakaj hodam u salone.  Nema veze sad s tim kaj te salone imaju ili frendice s kojima sam odrasla ili neke s kojima sam se skompala čim sam došla. No dobro, ok, ima veze. Ali gle, tam hodam jer sam bez brige. A da ih nemam isto bi hodala u salone jer to kaj sam ja sama sebi doma u stanju napraviti, spada u kategoriju “ne pokušavajte kod kuće”.

  1. KOSA    

Slučaj 1 – Ravnanje

Kosa mi se negde u pubertetu počela kovrčati. Naravno da ja nisam mogla to podnjet jer sam silom htela imat ravnu kosu, pa sam došla do kojekakvih ideja kak to ispravit. A stvarno se kovrčala. Onak, u federe. Sad to više ne radi , pa mi je sad opet krivo kaj više to nemam. Jbg, nebreš ugodit da oćeš.

Dokaz broj 1:

27047_388759617411_5893791_n

Od tih nekoliko ideja koje sam išla provesti u djelo, nijedna naravno nije upalila, ali ja sam svejedno pokušavala. Iz ove perspektive, sama bi sebe proglasila umobolnom dok se sjetim kaj sam išla izvodit. Osim svakodnevnog maltretiranja s fenom i četkom (a to bog otac ne izravna, a kamoli ja sama sebi i to još dok nemam pojma kaj uopće radim), palo mi na pamet da si na glavu strusim teglicu majoneze. Pisalo je negde da to ravna kosu. Kunem se da je pisalo, jer meni definitivno nebi samo od sebe sinulo da to majonezi napravim. Majoneza se jede. Žlicom. Nekaj ko Nutella, samo slano.

Kosa je bila ravna. Mislim, naravno da je bila ravna kad sam zlijala pol kile masti na nju, jel. Išla prat. Pokušavala oprat. Prala jedno 45 min, pa nakon petog šamponiranja odustala.  Naravno da su federi i dalje ostali na glavi, al sad su bili super nahranjeni i masni jer to sranje nije htelo dole. Mislim da se ispiralo koji tjedan prije nego se unormalilo. Posle nisam stavljala nikakve pakunge od jajaca i ulja jer… Traume i to.

To s majonezom je još bilo i prilično benigno jer sam ja svoju do pol leđa dugu kosu nakon toga naumila izravnati – peglom. Neeee, ne peglom za kosu. Toga u devedesetima nije bilo. Imal si figaro, i mada sam došla na ideju da bi se s tim dalo nekaj napravit, nekak nije imalo baš rezultat koji sam htela. (Ko da je ikaj od mojih ideja ikad imalo…)

Ne, ja sam zaključila da bi se kosa dala ispeglati peglom za veš. Kak? Lepo. Postaviš dasku za peglanje, zabaciš kosu, staviš prek toga mokru gazu i speglaš. Digneš glavu i dobiš ravnu kosu. Ali samo od vrata nadole jer se po glavi baš i nebreš peglat, a o šiškama se nebumo razgovarali. Onda ti padne na pamet ostatak koji nebreš dohvatit peglom, isfenirat. Na suho. ( Ponavljam da sam imala malo godina i ništa iskustva s frizerajem i nije smešno. Bile su devedesete. To je bilo normalno.)

Nije uspjelo. A i ovo kaj se kao izravnalo peglanjem nije dugo ostalo tak.

Dok sam napokon odustala od pokušavanja, bilo mi je puno lakše. Opereš, ostaviš na zraku, dobiš kovrče, odeš. Ali mi je trebalo da dobim nekaj pameti u glavi da bi to shvatila.

 

Slučaj 2 – Farbanje

Tam negde u drugom srednje mi je sinulo da bi se mogla pofarbat. Imala sam 3 frendice koje su išle u frizersku. Danas se jednoj ne mičem iz salona, druga je isto prilično uspješna frizerka, a treća osvaja medalje po trostrukim Ironmanima i sličnim egzibicijama.

Pa kad imaš 3 babe koje možeš vuć sa sobom okolo, nema šanse da se zajebeš. Osim ako sve skup nemate pojma o tvojoj kosi.

Mama je dala zeleno svjetlo, uz uvjet da boja bude svjetlija od moje prirodne, ergo – farbam se u plavo.

Zakaj bi se išlo po farbu u dućan ili nedajbože pitat nekoga ko zna kaj s tim treba kad moš farbu kupit na placu. Onaj prokleti Koleston. Točno vidim u glavi još i pakiranje. I išle 2 pametne na plac po to. Otkud ja znam da imam crveni pigment, npr. Ili da ako fulam, nema natrag. Pa prefarbaš to samo, nije neki problem. Rajt. Od svih plavih u onoj paleti, mi smo zaključile da bi Zlatno plava bila baš ono, izbor broj 1. Jer to inače ispada tak kak je na kutiji nacrtano, nema veze s tobom i kosom i svačim nečim takvim.

Nije nam sinulo ni da bi eventualno za početak mogle staviti samo na jedan pramen. Pa da vidimo kak se ponaša. Ili, recimo, možda da izvučemo pramenove, a ne farbamo sve. Nula bodova. Farba. Hidrogen. 12% ofkors. Sve na kosu. Jupi.

Bila sam hrđavonarančasta sa zelenim tjemenom i vrhovima. Kosa mi je bila skoro pa skurena. Dok sam došla mami na vrata, samo kaj se nisam rasplakala. Čak sam to probala isprati, al ofkors da to nejde sam tak. Plava se ne ispire. Prefarbali nebumo jer posle Kolestona iz devedesetih bolje ne prtljaj po tome jedno mjesec do dva, a i onda probaj samo izrast.

Nakon jedno 2 mjeseca nošenja šilterica i skrivanja te slame u kaj mi se kosa pretvorila, došla je malo sebi, pa nije bilo tak strašno, ali sam idućih 5 godina provela pokušavajući biti plava, a uporno sam bila žuto narančasta. Faking pigment i kaj to niko nije znal ubit.

 

Zato hodam u salon. Da mi ostane kosa na glavi, da ne hodam okolo skurena i da povremeno imam i frizuru. A i da to farbanje na nekaj liči kad to napravi profić. A ne da mi je izrast (od jedno 2 cm) neke druge nijanse plave i vleče na narančasto. A to je bilo sljedeće kaj smo izvele jer niko nije imal pojma o nijansiranjima, nijansama, kosi, pigmentu, ahahhaha. Svakakva sam hodala.

A zapravo najviše hodam u salone da ostanem živa 😂

Otkad je frendica napokon otvorila salon (kaj smo jedva dočekali), nema šanse da odem nekom drugom, pa makar na pranje kose.

To sad možda sve zvuči bedasto, al ja sam bila u pubertetu i meni je bilo strašno.  A ni sad baš nebi okolo hodala s metlom na glavi, pa gle, salon je salon. Kolko god ti u kućnoj radinosti možeš svašta, ja se uvijek tak sredim da si to zapamtim. Većinom i boli.

Ovo je samo s kosom. Sredila sam ja sebi i obrve i ten i nokte i tak svakaj. Nastavak u drugom broju.

Kisi.