Category: mudrolije

5 zajedničkih karakteristika ovisnika o knjigama – iz vlastitog iskustva

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

Bible-Book-Hd-Wallpaper

 

“Ne volim arogantne ljude koji sebe uvijek stavljaju iznad drugih. Dođe mi da im dam jednu rublju i kažem im: “Saznaj koliko vrijediš, pa mi vrati kusur.” –

Lav Nikolajevič Tolstoj

 

Otkad je mene puklo da bi ja napokon nekaj i napravila iz svog poremećaja zvanog “opsjednutost knjigama”, ničim izazvana počela sam tu žvrljiti i recenzije knjiga. Jer kao neki stručnjak sam, pa mogu. (Nisam, al kaj mi možete :P)

Virtualno sam upoznala i puno divnih ljudi. Skroz slučajno. Majke mi. Ko da se neka energija pokrene kad počneš raditi tak neke stvari u kojima uživaš… I poveže te sa sličnim energijama. I otkriješ koliko su ti svi ti ljudi slični, a različiti.

A ovo im je zajedničko:

IMAJU SMISLA ZA HUMOR

I to baš svi. Ok, vjerojatno nisam naletila na one koji nemaju jer mi takvi nebi ni sjeli. Ali nevjerojatno je da su baš svi s kojima sam se na bilo koji način povezala ili bila u kontaktu makar jednom porukom na istoj valnoj duljini. I toliko opušteni i pozitivni da  komunikacija teče bez nekog napora. Trebali bi udrugu osnovat. Ako ništa, fakat bi se dobro nasmijali. Hvala ljudi, genijalni ste ❤

KNJIŽARE I KNJIŽNICE SU MJESTA APSOLUTNE SREĆE

Odnosno – uđemo u knjižaru ili knjižnicu i zaboravimo da postoji real life. Da smo recimo ostavili dijete ispred vrata jer idemo “samo na minutu pogledat jel ima ta neka knjiga koju dugo škicamo” – jedna knjiga se automatski pretvori u njih 567 koje moramo provjeriti ili makar dodirnut korice, a imamo sreće ako dijete isto voli knjige, pa je u dućanu u nekom ćošku, a ne vani na kiši. Npr. To kaj druga polovica ne zna kaj bi sama sa sobom jer je prošlo već pol sata od tih minutu, a jbg sad. I to kaj treba jesti, a ručak nije ni u planu, a kamoli napravljen. Ili to kaj imamo neki dogovor, a ljudi čekaju već 15 min. Ali mi smo stvarno uvjereni da smo unutra tek- minutu. (Dobra stvar je da u knjižarama ima i igrica i igrački i svašta nešto, pa se i ostatak familije zabulji u neke stvarčice – nisam samo ja uvijek kriva kaj smo u knjižari 3 sata 😉 )

SKLONOST PISANJU

Aha. Pisali recenzije, osvrte, ovakve črčke koje sam ja nadrobila u ovom tekstu jer mi je došlo, popise za dućan, random ispade o privatnom životu… Stvarno znaju pisati.  I vole pisati. I to lagano, ležerno, duhovito i tragično – pisanje im je u krvi. Stalno nekaj žvrljaju. Ne moraš ti napisati knjigu da bi se proglasila piskaralom 😉 Ali svi na koje sam naletjela, a povezani su s knjigama – pišu.

KNJIGA U TORBI

E, da. Stalno i svugdje se vuku knjige. Nedo bog da odeš nekud bez. Jer – može ti bit dosadno u autu ili u vlaku ili čekaš tramvaj. Ili si na kavi, a druga strana kasni. Ili je jbg, knjiga dobra i nemoš stat. U tom slučaju je koturanje niz stepenice s nosom na 359 stranici  – neminovno. Ne pokušavati kod kuće.

PRISTUPAČNOST

Budući da sam neki put malo glup, da ne velim debil u nekakvim tehničkim stvarima okolo interneta i stranica i bloga i tak to – a gle, pitam okolo pa makar ispala kreten jer ne znam osnovne stvari. I onda kad pitam – dobijem upute, tapšanje po ramenu, dozu humora i obično – još jednog prijatelja, iako se nikad nismo sreli.
Well, ili sam ja imala sreće ili je ta mala/velika zajednica koja čita knjige – genijalna ❤

I sad ako ovo čitate, samo sam vam svima htjela zahvaliti jer ste stvarno divni. ❤ I puno sam naučila. Znate koji ste 🙂 Valjda.

 

Kisi.

Čitanje knjiga – kak to većinom izgleda

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180507_130658_659

Čarape sam dobila od frendice, pa nemam pojma di ih je kupila – ali lajkam 🙂 A Šefica je Šefica, nemam kaj puno za dodat.

 

Knjige jesam sliknula, ali… Strpit ćemo se još malkice jer s tim imam neke druge planove, a ne tiču se čarapa 🙂

I da, čitala sam cijeli vikend. Malo je falilo da opet uz knjigu dočekam jutro, a samo me to kaj Prdeka ne zanima ko je do kolko bil budan spriječilo da ne pročitam cijelu knjigu u jednoj noći. (cca 350 stranica. Nije strašno. Čitala sam ja i više.) Mada mi malo fali to. Znala sam ja i žicu frkat do 6 ujutro, a ako bi gospon muž radijo noćnu, nije bilo teorije da odem spavat.

Sad baš nije tak jer moraš po danu funkcionirati, ali svejedno mi se tu i tam zalomi da je već 2 ujutro, a ja bi još samo jedno poglavlje nakon već 10 takvih “još jedno poglavlje”. I onda se moram natjerat u krpe dok je još kolko tolko pristojna ura. Pa još “samo 5 min” čitam recenzije, istražujem likove i tak.

Oće to ponekad. Bila sam tak mjesecima opsjednuta Tudorima. Nije serija kriva, nisam ju ni gledala baš. Philippa Gregory i njezine žemskinje u Tudorskoj Engleskoj. I još malo prije i malo posle toga. Išlo je dotle da sam si crtala porodično stablo da si pojasnim ko je kome kaj i u koje doba. Nije me još skroz pustilo, a oće se pojačat svaki put dok nabasam na neku novu knjigu.

Dok sam čitala Anne Rice, usput sam pročitala sve kaj se dalo o vampirima, a posle Lestata sam haračila po Egipatskoj mitologiji. Ofkors, prije toga sam zbog Stokerovog Drakule proučila sve oko balkanskih legendi o vampirima i sličnim stvorenjima koja su se znala spominjati na našim prostorima, a bilo ih je.

U vrijeme dok me držala Ivana Brlić Mažuranić nije bilo interneta i još sam bila klinka. Zato mi je sad palo na pamet da je slavenska mitologija jedan dobar istraživački projekt za ovakve ko ja. Je, ima veze s trenutnim štivom. Ček još koji dan 🙂

LOTR manija je kod mene počela puno prije nego je nekom palo na pamet da snimi film (koji sam jedva dočekala, mada u neku ruku i sa strahom) i puno prije nego je većina populacije uopće doznala za nekakvog Tolkiena. Rezultat opsesije je moja vjenčanica, jedna skupo plaćena društvena igra, sve kaj je ikad prevedeno od Tolkienovog opusa + par stvari na engleskom, utjecaji se vide i na điđama, a kak nisam mogla kopati po povijesti jer je to skoro pa čisti fantasy, proučavala sam vilenjačko pismo i Silmarillion.

Nije to tak svaki put.  Ima knjiga kad jednostavno nejde. Ima dana kad nejde s čitanjem, ali najčešće ispadne da je štivo loše. Ima i takvih kad umreš od dosade na prvih stotinjak stranica, a onda ti je posle drago kad pročitaš do kraja jer ispadne super i još više super.

Ima knjiga za koje je prerano. Koje ti se tek nakon par godina uvuku pod kožu. Ima i onih koje kupiš jer je voliš autora, a ne legne ti, pa ko i svaki zagriženi fan nećeš priznati 🙂

Ali kad me preuzme, gotovo je. To su te koje čitam cijelu noć i onda obavim kaj treba, cijeli dan sam si ko u magli i jedva čekam večer da nastavim. Ali te su zapravo najgore jer jednom kad je kraj, danisam si malo izgubljena i skoro pa u depresiji. Nek se javi taj koem bar jednom nije bilo tak. Imaš osjećaš ko da baš ne spadaš potpuno tu, pa te stvarni svijet iritira jer se trenutno baš ne uklapaš. I tak danima pomalo dolaziš sebi. Malo sam čak i očajna. To ko kad prekineš s dečkom. Misliš da nikad više takve ljubavi ( ah, jbg, niko nije imun na to 😛 ) Ista stvar. Nikad više takve knjige, i kaj da sad čitam kad je kraj :/

Neke onda pročitam 2-3-4-5 put, i ne nije mi dosadno. Ja sam od onih koji prvo čitaju kraj. Pa su moguća 2 ishoda – da iz sažetka i zadnjih par stranica skužim o čemu se radi i onda čitam samo zato da vidim kak je do toga došlo (isto tak volim kad mi neko prepriča film – zato mi je samo još zanimljivije), ili ne skužim apsolutno ništ i onda idem čitat da vidim kak je do toga došlo. 😀

Nisam ja kriva. Imam taj neki poremećaj. I ne znam kolko dugo bu me držalo ovo postovanje o knjigama, al zasad ste osuđeni na te i takve sadržaje 😛

Pokušavam zapravo dočarati kak je to kad se izgubiš u priči. Ne znam jel uspijevam. Ali trudim se.

Kisi.

 

 

 

Posuđivanje knjiga. Mission impossible.

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180504_105828_092

Čarapise sam si obula različite, kad već nemam kaj suvislo slikavat, bar da bude interesantno 🙂  I zato jer mogu. Knjiga ima hrpu. Bookdepository i Profil i Znanje i svašta. I bookmarkova i čokolade i kave i svjećica. 

 

Kad smo kod knjiga…. Da, opet.  Mislila sam si malo. Ona neka davna želja da bi si ja imala knjižnicu, pa posuđivala knjige – to se s vremenom pretvorilo u želju da otvorim knjižaru, a ne knjižnicu, a razlog je zapravo jednostavan. Knjižnica posuđuje knjige. Ako je moja, to znači da ja posuđujem knjige. A to nejde.

A nejde jer bi imala sve skupa možda 5 ljudi koji bi posuđivali, a za to se ne isplati legalizirati posuđivanje knjiga. Ne, nebi imala 5 ljudi jer niko nije zainteresiran za posudit knjigu. Imala bi tih 5 ljudi jer sam samo njima u stanju povjeriti knjigu da si ju odnesu doma o.O Je, znam, malo je uvrnuto, ali tak je.

Imam fobiju od nevraćanja knjiga otkad mi ih je par nestalo. A nije da i prije nisam bila ljubomorna, samo nisam imala traume. A onda su neki ljudi tvrdili da su vratili, a kod mene je nema. Čula sam i inače za slučajeve amnezije kad su ljudi uvjereni da su ti vratili, a čak i za neke koji su za posuđene knjige bili uvjereni da su njihove. Jedna mi je frendica napisala da knjigama udara žigić da može dokazat da su njene. U duhu psihopatologije oko mojih problema s posuđivanjem knjiga, razmišljam da napravim to isto. Međutim, to isto ne znači da bum ikaj posudila (osim ovih 5), samo mi je fora kad znam da imaju dokaz da su moje.

Naravno da sam za da postoji po jedna knjižnica na svakom ćošku i da je polica s knjigama u svakoj malo pristojnijoj birtiji i da bi bilo genijalno kad bi što više ljudi čitalo ( Jer mi je već zlo od raznih izgovora tipa – pa pogledal bum film. Sam ti gledaj. Nemaš pojma kaj propuštaš, al nije ni bitno jer ionak nisi u stanju shvatiti.) I oni ormarići po cesti su mi super di možeš zamjenit knjigu za neku drugu i to bi klincima najrađe napravila. Je, al sve to dok nisu u pitanju moje knjige. Ne možem. Jednostavno nejde.

Postoji par ljudi (ovih 5) kojima vjerujem i kojima posudim knjigu jer znam da se prema njoj odnose isto ko i ja i nebudu nestali s njom u vidu magle, a to mi je bitno. Recimo ovak, da vam bude jasnije:

– ako ti posudim 5000 eura, zbrišeš s njima i ne vratiš – ljuta sam, kunem ti sve po spisku, tužim policiji, ofkors da oću svoje pare natrag. Onda mi vratiš dio, ostatak se s godinama pozaboravlja, nismo si više baš najbolji, ali pozdravljamo se u gradu. Jbg, preživi se. (Nemam namjeru nikome posuđivati 5000 eura. 50 kn možda i to samo ako smo si dobri)

– ako ti posudim knjigu, ne vratiš tjednima (osim ako nisi među ovih 5), zovem, šaljem poruke, stojim ti ispred ulaza u zgradu svako jutro i svaku večer. Znam di živiš i di se krećeš. Policiji te nebrem prijavit, al mogu ti ostavljat psihopatske poruke po svim chatovima, u poštanskom sandučiću, možda naletiš na kokošje noge, perje, trula jaja ili čudne znakove kredom, frendovi te počnu izbjegavati, svugde me vidiš, sanjaš me, ne jedeš, ne spavaš…. Pa vratiš knjigu. I onda ako vidim na njoj neke fleke, strgane korice, uši ili slične znakove nepažnje ili iživljavanja nad knjigom – lomim ti i noge i ruke, a pitanje dal buš ikad više videl familiju jer….

Nadam se da je jasno. Pa mislim da bi zato meni bilo jako teško, ako ne i nemoguće voditi knjižnicu. Vrlo vjerojatno nebi spala jer bi razvila paranoju od nevraćanja knjiga. Šuljala se za ljudima da vidim di su doma. Pisala si točno kakve ko navike ima i onda zvala prije nego me uopće stignu nazvati za produživanje. Imala dnevnik kretanja. Stokeriranje bi razvila do savršenstva. Na kraju bi odustala i otvorila dektetivsku agenciju za vraćanje nevraćenih i/ili izgubljenih knjiga i hodala za ljudima po gradu… nije da bi me iko plaćal, i sjedište bi najvjerojatnije bilo u kakvoj instituciji, ali gledajte. Sve u rok službe.  (A kaj je najgore, mi redovito kasnimo u knjižnicu s vraćanjem Prdekovih knjiga jer redovito zaboravimo da su prošla 3 tjedna. U svoju obranu imam za reći da ih vraćamo u istom stanju u kakvom smo ih posudili, a ponekad ih i popravimo. Jadne te žene u knjižnici.)

Pa, u tom smislu, ako ikad otvorim nekaj, to bu bila vjerojatno onda knjižara kao takva. S popratnim sadržajima. Ne velim da s tim isto nemam problem. Ali barem onda knjigu prodaš, odnosno pređe u vlasništvo nekom drugom i imaš još koji takav primjerak u dućanu da baš ne cviliš jer je knjiga otišla pa-pa. (Imala sam ideju da svakoj knjigici priredim oproštajni rastanak s fanfarama i narikačama, ali su mi rekli da bi to možda bilo malo preveć… Pa onda nebum.) Ili si naručiš još. Ili se preseliš u vlastitu firmu i stražariš da slučajno kome ne padne na pamet provalit. Npr. Pa kad velim da mi nije lako, stvarno mi nije. A nedobog da još imam i gostovanje nekog pisca, pa još i da mi je među dražima. Misery, i tak to. Inače sam normalna. Sam tu i tam imam malo pomaknute ideje i tu i tam dobim inspiraciju, ali sam prilično bezopasna i ne sprovodim to u djelo jer znam da bi završila iza rešetaka. Ne znam kakve su knjižnice po zatvorima, ne isplati se to, a i društvo nije neko.

Nisam vam još poslikala Mitopejine knjige. Budem za vikend. Tek tolko da vidite zakaj budu pod ključem i zakaj nema šanse da to izađe van iz stana. (osim ovih 5, a i to je sad pod upitnikom…)

 

Kisi.