Proljetno čišćenje

 

 

20180210_163432Čarape: Stara fotka još otkad je bilo zima. Zato jer sam za vikend bila svugde i nisam ništ novo ni slikala ni kupila, aliiiii. Idem danas to obavit. Bar su najlonke. Follower bu sretan.

 

Pokušavam si očistit ormare.. Prdekovu oblekicu sam fino spremila po brojevima i to samo poslikam pred jesen i stavim prodat. Taj dio nije problem.
Ali onda sam krenula u svoj ormar… Well… Veli moja šogi da Kovačići imaju žešći hrčak sindrom.  Ma neeeeee. Opće. Tata čuva čarape stare 20 godina. Zapakirane. Nisam sigurna da su još dobre, al u najlonu su.
Kaj se tiče mog ormara – jes da cvilim ko i sve babe da si nemam kaj obuć, a ormar prepun, al kaj tam sve nutra ima, mogla bi buvljak otvorit.

1. Obleka “smršavila bum”
Neki dan mi se frendica smijala jer čuvam svoje mršave levisice prek 15 godina. Da je to bar sve kaj čuvam.  Imam majica koje su mi nekad tak super stajale. Sad kad ih probam, ko da se nasukani kit pokušava uvući u steznik. Nema di nekaj ne ispada van. Ma nek ipak još malo stoje, budem ja skinula kile, pa bum možda jednom opet stala u to. (Još uvijek u to vjerujem unatoč svim pokazateljima da se to nikad nebu dogodilo. Nada umire posljednja. Problem je jedino kaj zbog toga nemam mjesta u ormaru.) Posebno mi je teško baciti stvarčice od prije porodiljnog. Gornji dio još nekak, ali hlače… Prokleti kukovi, raširilo se to i sad neće u faking hlače i to je strašno. No, ok znam da je problem u špeku. Budem. Krenula sam. Evo, samo što nisam. ( Već sam godinu dana u teretani i još ne stanem u to. Trener tvrdi da ima veze s tim kaj trpam u sebe. Polako si mislim da možda ipak ima praf.)

2. Obleka “bude to jemput opet moderno” 
Pa kaj oćete. Vrnulo se. Evo Šišmiš rukavi. No, nije tak tragično ko oni osamdesetih, ali su se vrnuli! Doduše, sumnjam da bum ikad opet obukla sve one kratke haljinice i bluzu s podstavljenim ramenima i sako koji je sačuvaj bože, nisam ga nikad obukla, ali možda ono ipak jednom, nekad… Pa šteta ga je, novi je i tak to…
Imam bome i tih nekih stvari kaj se odavno više ne nose, ali onda kad se nosilo mi je to bilo tak super da nebrem sad to bacit, možda bi bude opet super ( mislim da nikad, al hrčak sindrom…)

3. Obleka “jemput kad bu jako zima”
Ogromne debele veste. Podstavljene hlače koje nema šanse da navučem na sebe. Štucne. Kape koje nikad ne nosim niti sam ikad nosila. Šalovi 15 komada, nosim 2. Da neko vidi kaj sve čuvam, mislil bi da živim na Aljaski. Opće ni ne znam otkud mi sve to. Bitno da si imam. Možda da nabavim još koje štucne jer bu vani – 50 nekad, pa da me ne iznenadi. (Ok, mislim da ovo ipak odlazi iz kuće jer fakat nema smisla.)

4. Obleka “dobro je za po doma”
Gadna kategorija jer u nju spada sve kaj nije za po vani. Stare trenirke. Stare dukse. Stare čarape. Stare tajce. S rupama. Al ono, tople su i udobne. Nemam piđamu, pa stare majice za spati. Potkošulje za koje nemam pojma kaj delaju u ormaru jer to opće ne nosim. Sve kaj je staro i ima kakvu rupu je za po doma. Jbt, ko da vrt okapam ili hodam graha brat, pa mi žal nositi po doma nekaj celo. ( Nije da je okapanje vrta i branje graha loše. To je super. Nekad sam išla u polje dok su deda i baka bili s nama. Tam se takva obleka nosi, koju ti nije žal.) I onda kupiš nekaj za posel, to se ofuca s vremenom i eto za po doma. Toga za po doma ima da bi dućan otvorila. Kaj isto nije bedasta ideja. To niko nema. “Obleka za po doma”. Nemojte mi sad fkrasti ideju jer ju idem patentirat.

5. Obleka “zaboravila sam da to imam”
Toga obično bude u dnu ormara, nekoj vrećici kaj sam si pospremila ili ispod kreveta. Joooj, pa gle to su one hlače kaj sam si kupila u Italiji tam negde devedesetosme, pa sam zaboravila na njih! Ali opće ih nisam nosila! A baš su dobre! Možda bum si jemput to obukla kad bum trebala izgledat ko klaun! ( je, ne pašu si s ničim, izgledaju čudno i nejdu na mene, ali kaj bi to bacali kad bum smršavila pa može za po doma.)

6. Čarape
Mislim da objašnjenje nije potrebno.

Mogu ja to. Još samo da objasnim sama sebi da mi sve to ne treba i na konju sam.

 

O tehničkim dostignućima

 

IMG_20180416_120745_934

Čarape: Proljetne 🙂 Tanke, s točkicama  – Jadran. I bomboni bez šećera. Varam samu sebe jer trener viče da nema predaje i nemam baš izbora.

 

Sreća je kad se ujutro preračunaš i skužiš da ipak možeš još jednom stisnuti snooze 🙂

Ili čak 2 put. Najozbiljnije, tome koji je izmislil snooze treba dići spomenik. Svjesna sam i razmem da ima onih kojima to ide na živce i pizde kaj ovaj drugi snuza do beskonačnosti i svakih 10 min se strese jer neki vrag opet zvrnda, ali… Well, mene to spašava. Ne znam kak bi se ujutro digla da nema toga. Mislim da se nebi. Nakon prve zvonjave se natrag onesvestim. Ta prva služi više manje tome da mi je negde u glavi, u magli, ispod svijesti neki tračak misli o tome da se sad negde treba probudit. Ja sam noćni tip koji ne funkcionira ujutro. Ujutro nema doručka, nema kave, nema paljenja vijesti, sve samo da mogu 5 min duže spavati/drijemati/ležati i buljiti u prazno/sve osim dići se. No, operem zube, odem na wc, obučem se i našminkam. Bez šminke nikud, ni za koje pare. Nije ni meni svejedno dok se vidim ujutro u natural look izdanju. Kad sam se vratila u Vž, prvo sam se dizala u 5 i 15 jer smo kretali 10 do 6. Onda sam se dizala u pol 6 jer smo kretali u 10 do 6. Onda smo kretali u pol 7. Ja spavala do 6 i 10. Sad imam ekipicu koja kreće u 15 do 7 jer rade blizu mene i Prdać više nema ranojutarnji šou u pol 6, pa spavam do 10 do 6.  Al mobitel prvi put zvoni u 5:30. Pa u 5:40. Pa 5:50. No, shvatili ste. Svaki put ga uredno ubijem i onesvjestim se na sljedećih 10 min. Stisnula bi ja još koji put, ali je namješteno da može samo 3 put. Iz očitih razloga. A ne dignem se još kasnije jer mi treba 20 min do kupaone budući da ne znam di sam i tek sam napola došla sebi. A da se dižem na prvi zvuk budilice, mislim da bi bauljala pol sata okolo i završila spavajući recimo na balkonu ili je čak vjerojatno da bi me našli u majici za spati vani na ulici kak čekam prijevoz jer bi se zaboravila obući. A ta majica za spati i nije neki prizor. Kad bi znala da me niko ne treba sljedeća 2 dana i da ništ ne moram i da nema šanse da me neko probudi, mislim da bi 2 dana spavala. Ko, navikneš se na rano dizanje. Aha. 10 godina putujem u Zg i natrag, pa se nisam navikla. Prdać se budi oko 7. Ja još uvijek jedva otvorim oči dok on viče “Mama , piškii mi se”…. Pa ga pošaljem nek ide sam jer je već velki dečko. I onda se pravim da spavam jer si mislim možda mu se ipak još malo spava, pa  ipak zadrema na još sat/dva/tri. Nada umire posljednja. Svejedno se još nije dogodilo da zaspi natrag. Čak ni po zimi kad je u 7 još mrak, a kamoli sad dok je sunce ranom zorom. Najbolje kaj dobim je da se vrati natrag u MOJ, ne svoj krevet, stisne se malo i onda bogec strpljivo čeka oko 5 min da se možda pomaknem, pa kad skuži da nebu to baš tak išlo, počne se vrtit po krevetu, pa me grli, pa me budi, pa “mamaaa, ja bi išo u drugu sobu igrat seeee”… A nećuuuu. Pusti. Me. Da. Spavam. Kad ta deca počnu spati ko svako normalan, bar do 11?!? 

I tak, radnim danom ujutro se jedva dignem, dobauljam do auta, dolazim sebi do podne, odlučim da idem spavat danas u 9 s Prdaćom i kokošima, tj čvrsto si obećam da idem spavat čim prije. I onda, Prdać zaspi, a ja u 11 navečer frčem žicu. Budna. Da treba gledat filmove do 3 ujutro, nema problema. Maltene se prisilim u 11 u krevet jer znam kaj me čeka ujutro. I onda još roštam po mobitelu do 12. Budna. Ne spava mi se. Osim kad skrahiram jednom u 3 mjeseca pa se onesvjestim a da ni ne znam. I svejedno ujutro nema šanse da se dignem svježa i odmorna, a pogotovo ne bez opcije snooze. I uopće ne pretjerujem kad velim da bi tome ko je izmislil snooze trebalo uručiti nagradu za mir u svijetu. Ovakih ko ja sigurno ima još. Pa sad vidite kak bi zgledalo da se svi ti dignu u nemogućim uvjetima na prvu zvonjavu alarma. Garantiram da bi bilo mrtvih. A ako ne to, onda barem povećani postotak posvađanih, a o razvodima da ne pričam. 

Proljeće me inače sustavno ubija u pojam s tim izlaženjem sunca usred noći. Rolete su zakon. Nemere. Prije 8 se nema kaj razdanjivati. Onda deca misle da se treba zdići, oni neki jutarnji tipovi kuhaju kave u 6 vjutro i opći kaos to napravi.

Fino rolete, snooze i tak se moremo razgovarat. Kad mi već ne dozvoljavaju da dolazim na posel u podne. :/

O rasparenim čarapama

IMG_20180411_111213_893

Čarape: Imam, hvala. Ne baš ove na fotkici, mada su i te kjut. Ionak je zvijezda s fotke bookmark s vešticom 😀

 

Nije petak 13. Još. 😀 Al bude. Pa u to ime sam danas navukla 2 različite čarape, a da to uopće nisam ni skužila do maloprije dok nisam došla na posel. A valjda ni nebi da ne mijenjam cipele na poslu. No kaj, ko da vi to ne radite. Doma obujem nekakve trkaće u kojim mogu ganjati tramvaje i žuriti se do posla, a ovđe imam štikle. Nema smisla bit na poslu u ravnim cipelama. I to imam nekoliko štikletina, tak da mogu kombinirat. Ako ikad odem odavde, moram se sjetit pokupit cipele. Ostalo sve može ostati.

No, uglavnom – prvo danas nemam pamučne čarape, imam najlonske crne soknice s uzorkom. Jako su slatke, svaka za sebe. Svaka ima drukčiji uzorak. Pa nije ni čudo da nisam skužila, već sam pričala kak to zgleda dok ujutro pokušavam dojti sebi. Al nije to problem. Imam još jedan takav par. Samo kaj su te 2 u vrećici za rasparene čarape i čekaju još od prošle jeseni da se pojavi neki par. Dobro da ih nisam bacila u međuvremenu. Bila sam uvjerena da ih je pojela vešmašina. Sirota je i krepala u međuvremenu pod optužbom da jede čarape.

Jer, gledajte. Imam dete i nemam vremena i stan mi često zgleda ko da je bila premetačina za drogu. Međutim, kad su čarape u pitanju, poštuje se procedura. Ova tu:

PROCEDURA ZA ZBRINJAVANJE ČARAPA (molim slijediti korake prema redoslijedu i po mogućnosti ne preskakati)

korak 1:   Čarape se peru posebno. Dok se skupi za mašinu. I onda se peru samo čarape. Znam, puno je to čarapa. Ali pokušavamo izbjeći jedenje i nestajanje (mene to ne muči preveć jer ionak navučem 2 različite, ali ima nekih koje su mi baš kjut i nebi da jedna onda ode pa-pa, a muža ipak nebrem poslat van s jednom stopalicom, a drugom normalnom). I onda ih tak lakše pratim.

korak 2:   Idu posebno u sušilicu, samo čarape. Sušilica nije dosad imala nikakvih incidenata, ali s tim spravama se nikad ne zna. Pa ak su sve još tu posle vešmašine, a u sušilici nestanu, znamo koga bumo optužili.

korak 3:    Kad se fino osuše, onda ih po 2 iste (moram to naglasit, ako navučem različite, ne znači da ih i spremim tak), smotam u smotuljak i pospremim. I svoje i muževe i detetove. 

korak 4:   Ono kaj slučajno ostane neraspareno ( dogodi se i najboljima – ponekad ne pokupim sve u mašinu ili koja ispadne po putu na sušenje ili ju nađem u nekom ćošku zaboravljenu), ide u vrećicu za rasparene čarape i čeka svoj par. Neke tak čekaju već godinama. Nikad ne znaš. Možda ova druga ima amneziju i  ne zna da se treba vratit doma. 

Čarape se bacaju tek kad zarade rupu i to samo zato jer nemam pojma di mi je igla i konac. A i da znam, neda mi se. Moguće da izmislim nekakvo recikliranje sam zato da neke ipak ne moram bacit.

E, i sad, očito sam si smotala tak 2 crne čarape i uvjerena kak je to par istih čarapa, spremila ih u kutiju. A druge 2 proglasila rasparenim. Vjerojatno sam to radila u mraku jer ne vidim drugo objašnjenje. Pijana nisam bila, majke mi.

A danas ujutro sam ih tak i navukla na noge. Došla do zg. Pa kaj. U ranu zoru ne gledam i ne vidim dobro. Pogotovo crne čarape. Evo vam slika, pa proučite. Nisam ja kriva. I sad takva hodam po uredu i sve si mislim da vjerojatno nebu niko ni skužil.

IMG_20180411_094846_899

I da, petak 13 je za 2 dana…. Očekujem jedan prilično zanimljiv dan 😀

( Zapravo sam htela reći s ovim da nek mi neko kupi koje čarape, pa vidite da gluposti delam 😀 )

 

Tajni život princeza – Virginie Hanna, Cathy Delanssay – Profil

IMG_20180406_115533_992

Ovo. Ja sam oduševljena. Nisu to bajke, to su princezine tajne 🙂 Sve su vam tu  – Trnoružica, Pepeljuga, Palčica, Princeza ispod magareće kože, Matovilka, Snježbna princeza… I još 😀 A tek ilustracije…. Ajme meni. Predivno, PREDIVNO!

Ako imate djevojčicu, moja topla preporuka 🙂 Jednostavno znam da je ovo pun pogodak, isto ko što znam da će svaka mama ovo probat prisvojit. Ja imam dečkića, pa sam ovo kupial za ročkas jednoj curici. I ko i uvijek, trenutno razmišljam da joj kupim neki drugi poklon, a ovo sebi ostavim 😀 Bjutiful!!!! Eto 😀 Nema potrebe za prepričavanje, evo vam fotkice 😀

E, da – čarapice – Starwars – Lidl 🙂 Ipak je tu dečko u pitanju 🙂

20180406_100330

 

O pomicanju satova i zakaj to nije u redu.

IMG_20180326_113803_696.jpg

 

Čarape za danas: Ovo su najlonke koje se nadam obući još ovog proljeća,a super su jer imaju ta srčeka i jer sam ih dobila od jedne dobre tete koja zna da volem čarape 😀  I dajte više to grijanje vani. Opet sam si morala obut tople čarapice i tak to.

 

Onak, današnji dan…. Zapravo je počelo već jučer s faking promjenom satova. Onaj zimski čak volim. Dobijem sat više. Obično ga iskoristim za spavanje, ali gle. To je meni dobro iskorišten sat viška, a ak se koji slučajem i izvučem iz kreveta prije, opet dobro. Kak bi se reklo, win-win.

Ovo jučer, đizs. Prvo me ujutro skoro zelo dok sam skužila da nije 9 nego 10, a imam celi spisak toga kud sve moram ići i kaj sve obavit, a već je skoro pol 11. Ništ nisam obavila jer mi je sjebalo koncepciju. Sva sreća pa mi nije palo na pamet u subotu navečer još otploviti nekud van jer mislim da bi me šokiralo.

Onda sam ajde nekak jučer preživela, do navečer kad mi obično samo po sebi koncepciju sjebe to kaj zakoniti ide u noćnu (kad on radi noćnu, ja ne spavam barem prvu noć, a često i drugu. Nemam pojam zakaj.) Znači, i inače dok ode u noćnu se teško nateram otić spavat, a jučer pogotovo. Jer nije 11 nego 10. Pa kaj bum u 10 išla spat, pa nema šanse. Pa sam onda išla u 11, tj u ponoć. Zaspala sam u valjda u 1 , tj u 2. Više sama sebe ne pratim. Onda je ujutro zvonilo na mobu u pol 6. Sad više nisam znala jel pol 5 il pol 7. Trebam prtljati po satu na mobu il ne? Jel se to jučer sredilo samo ili moram ja? Kolko je uopće sati?!? Onda se dovučem do kupaone i sine mi da se zakoniti još nije vratil iz noćne, a dođe oko 6 i 10. Još ga nema, prema tome, pol 6 je. odnosno, zapravo je pol 5, pa sam išla gledat kroz prozor jel mrak. Nije, dani se. Tek sad mi nije bilo ništ jasno. Ako je zapravo pol 5, a ne pol 6, pa onda bi trebal biti mrak! Kolko se sjećam, uvijek je bil mrak dok smo išli na posel posle promjene na proljeće. Il nije? Kolko je uopće sati?!? Zakaj sam se ja digla danas, kome je zapravo zvonilo na mobu? o.O Aha. Ipak meni. Ponedjeljak je. PONEDJELJAK!!!! Neeeeeee. Ne. Kolko je sati? Zakaj ste uopće nekaj dirali, meni je bilo dobro i po onom starom i baš me briga za to kaj je dulji dan jer mi je tak svejedno dal je po ljeti dan do 9 ili 10 navečer!!!! Jer je to navečer!!! I normalno je da je mrak! Koga briga za jednu vuru više po danuuuuu!!! Ako idem negde navečer onda ionak oću da je mrak jer idem cugat, nejdem se divit pročeljima zgrada da mi treba svetlo.

Znači. Negde sam izgubila sat vremena, ne znam di sam, spavala sam 2 sata ( Ili 3? Kolko je zapravo sati?), zakoniti je noćna, ponedjeljak je usred noći, ali vani je skoro dan i nemam pojma kaj bi sa sobom jer ne znam ni kud sam krenula ni zakaj. Zvuči malo ko Zona sumraka. Danas sam čak buljila u samu sebe ujutro PRIJE nego sam si stavila žbuku na facu. To već govori da nekaj ne valja. No, nije da sam ja kužila baš da buljim u sebe u ogledalu, više sam zurila u prazno. Pokušavala sam se sjetit kolko je sati valjda. Ili neki takav issue.

Onda sam se napokon dovukla do ureda, i mislim si, budem tu malo došla sebi jer u 8 ionak nema nikog osim mene, aliiiiii. Zajeb. Današnja koncepcija je otišla k vragu prije nego je uopće dobila priliku biti koncepcija. Ništ od mog jutarnjeg mira jer je mali na stručnom danas tu prvi dan i došo u 8 umjesto u 9, a i kolega ima problema s koncepcijom, pa isto profulo početak radnog vremena. Danas svi s vremenom imaju problema. Pa ti mijenjaj satove dvaput godišnje. Ne znam jel ko provjeril psihijatrije danas, ali kladim se u pojačanu frekvenciju dijagnoza.

A samo oću da me danas niko ništ ne pita. Ne gleda. Ne primjeti. Ne pozna. Ne šljivi ni  5%. Ne treba. Ne vidi. Samo danas. Oću doma i svoju dekicuuuuuuu. Ali nemam svoju dekicuuuu, pa bi bilo dobro da mi neko kupi :/ Priti pliz. A onda se idem zašuškati i čekati da današnji dan ode u vražju mater prije nego počnem plakat od muke. Eto.

 

O tome kak nam je bilo dobro – vol 2

IMG_20180321_112100_916

Čarape: Well, Fuck you. A kaj da vam velim. Čokolejt nije ona ista jer sam prvu pojela. I dalje zazivam proljeće jer mi ništ ne znači skrivati čarape ispod hlača. A Edgar Allan Poe…. O tom bi se dalo….

 

Ovo ima drugi dio jer mi je palo na pamet još svašta 🙂

Kad sam krenula u školu, mama i tata su me vodili točno prva 2 dana. Peške. Imali smo auto, nije to bilo u srednjem vijeku. Za 2 dana sam išla sama. Peške. Nema navažaš se 2 metra do dućana i 50 m do škole. Pokupili smo se po putu ko je išel iz iste ulice i fino čoporativno išli u školu. U prvo vreme smo imali one svetleće marame na torbama da se vidi da smo prvašići, pa da se malo pripazi na nas, ali brzo smo to pogubili. Nije se niko oko toga uzrujaval. A posle škole smo se dogovarali za druženje jedni kod drugih. Ili, budući da smo mi stanovali u zgradi ( 4 ulaza x 4 kata +prizemlje + podrumski stanovi, recimo da je u svakom stanu bil sam 1 klinac, računajte si. A u većini je bilo više.), dođeš doma, ostaviš torbu, trčiš van. Nema buljiš u komp. Ne znaš kaj je komp. Ak imaš walkman i koju kazetu, e onda si si bitan. A ja sam imala. Rozi. I digitalnu vuru na baterije. Aha.

Za nalaženje posle škole ili pod praznicima si fino nazval telefonom frendicu par katova ispod ili si joj se jednostavno pojavil na vratima i pital njenu mamu jel može Andreja van. I obrnuto. “Van” je značilo ispred zgrade u park. To kaj smo mi odlutale u grad i ko zna kam još, nikom ništ. Niko se nije uzrujaval.

Znalo nas je biti jedno 50 vani, ak ne i više. Znali smo se svi čoporativno igrati graničara ili probijanje gradova, nebitno jel imaš 17 godina ili 6. Danas je ispred te iste zgrade taj isti park i čak su stavili nekakve dječje sprave za igranje po njemu ( kaj se meni baš ne sviđa jer dečki nebreju više igrat nogomet, al dobro). Ispred zgrade nema NIKOGA. Doslovno. Par kikića dok su im mame još na porodiljnom i to je to. A baš sam zurila u to prošlo ljeto, na sunčani dan, malo kasnije popodne dok nije bilo tak vruće. Nikoga. Ne znam kaj bi rekla. Nama nije bilo preveć bitno jel vani +40 ili – 10. Ak je bilo zima smrzavali smo se na klupicama, al bili smo vani. Nema igraš igrice. Odeš poskrivećki na kavu u birtiju pokraj da te mama ne vidi.

Crtiće smo gledali u 7 i 15 prije Dnevnika. Štrumfove ili Snorkijevce ili Bipsiće ili kaj je već bilo. Nakon toga ili natrag van ili ideš spat, ovisno o tome kolko godina imaš. Dok si već veći onda si do noći vani i osjećaš se jako bitno. Pogotovo ak si zatelebana i on sedi pol metra od tebe.

I bicikle smo imali, al niko nije ni čul za nekakve kacige i štitnike i kaj ja znam kaj sve ne. Sedneš, voziš. Opadneš, digneš se. Ili završiš na gipsanju sa strganom rukom/nogom. Niko se nije uzrujaval. Dobiš potpise po gipsu, ideš dalje. Nisam ja, al znam koji jesu.

Onda doguraš nekak do srednje, tam nađeš opet neku drugu ekipu, skompate se, počneš izlaziti. Ne ono u subotu, nego ovak, prek tjedna. (Subota, tj vikend je tema za sebe) Nema di nas nije bilo. Nema doma 45698 kanala od kojih gledaš 2, nego imaš samo ta 2. POP TV i A kanal. O HTV-u nećemo. Pa kak nemaš internete i skidanja filmova, fino skupiš ekipicu i odeš u kino. U Sutjeski sam se zaljubila u Brada Pitta. Tam sam ga prvi put vidla ( Ofkors da su vampiri bili u igri, mada mislim da je jednostavno bilo suđeno 🙂 ) Kartu kupiš na porti, nema printaš. ( Ok, priznam, današnja kina su “bolja”.  Zato jer ja stvarno volim kino. Ali onda su imala bolji filing bez obzira na tvrde stolice i manjak mesta za noge. Ipak, ne bežim od toga da sam bila fascinirana kad sam prvi put ušla u Broadway dvoranu u Kaptol centru.)

Znali smo se kartat belu utorkom navečer u birtiji. Nebrem se sjetit dal je i onda bila među najgorima u gradu, al sad je 😀 Da je i bila, sumnjam da bi se neko uzrujaval oko toga. Dogovoriš se u školi. Nema kasniš. Ak te nema, dojde ti ekipa na vrata pitat kaj je.

Rođendane i brojeve telefona sam znala napamet. Telefone više ne znam, al rođendane i dalje pamtim. Onda su mi ljudi čestitali jer su znali ak ne zapamte da nebu dobro. (Tu se ništ nije promenilo jer i danas prijetim ak slučajno neko zaboravi. I vidim ko se nije sjetil, bez brige.) Aha, a ne zato jer ih je fejs sjetil da mi je rođendan. Čak su se sjetili i poklonče donesti. U školu sam nosila torte koje je mama pekla. Nisu imale nikakve Violete ni My little pony i ostale ukrase gore. Bila je čokolada i ananas. Ne sjećam se da je koja kriška ostala, al ni da se neko uzrujaval oko viška šećera. Isto tak se niko nije uzrujaval oko proslava rođendana i neznam kakvih rođendaonica i torti s certifikatima.

S maturalca imamo hrpetinu fotki od kojih je pol čudno ispalo, a druga polovica nije za javnost i mislim da nisu sve kod svakog, a čini mi se i da su se i filmovi negde pomešali. Aha. Nema uključiš digitalac pa se nameštaš i brišeš dok svi ne ispadnemo prekrasni i super s dakfejsom i da ti se ne vidi nos i da stigneš okrenuti dobar profil. Kak je ispalo, ispalo je. To i je bilo najbolje jer ne znaš kaj očekivat. Imam jednu kovertu doma s fotkama koje se ni ja ne usudim gledat, tak sam super na njima. Nedo bog da to neko najde. No, a kaj se tiče maturalca, ak si htel da svi znaju di si , onda si se moral prije pobrinuti svima trubiti mjesecima prije da IDEŠ NA MATURALAC U ŠPANJOLSKUUUUUUUU, i tam je super i znaš koji su već biliiiiiii i onda dok se vrneš nosiš majicu Colossos okolo mjesecima da svi znaju di si bil ( Kakav fejs, ovo je nenadjebivo :D) A majice su bile obični T-shirt s natpisom i logom i 70% grada je hodalo takvo.) Colossos je disko u Lloret de Maru. Čak nisam sigurna ni da se tak piše.

Naravno, ima još. Al sad stajem jer morate provjerit kaj ima na fejsu. No, i ja isto. Proljeće je stiglo, i tak. I dalje nosim duple čarape. Svima sretna Ostara 🙂 ❤

A bilo nam je fakat dobro :) ( O crticama iz prošlosti)

IMG_20180319_113212_857

Čarape: Natrag zimske tople iz Lidla. S leptirićem pokraj jer oćem proljeće. I čokoladom jer mi je zima. I knjigice 🙂

 

Znate kaj. Gledam ja tak u taj svoj mobitel i taj ekran kompjuterski, i mislim si kak smo glupi. Istina, pošalješ poruku i ovaj drugi to odma vidi, platiš račune, objavljuješ fotke, ajmo reć život ti je mrvicu lakši.

Međutim. Nema tome tak dugo da nismo uopće imali mobitele, a još manje vremena je otkad je počela era smartfona i kad je mob služil da ne moraš bit doma i čučit pokraj telefona da te neko nazove. I kad su fiksni telefoni još imali funkciju.

Ali ono najbolje… Sve kaj se rodilo nakon devedesetih… Ajme ljudi, vi nemate pojma kak je nama bilo dobro 

Daklem – u školu smo išli bez gađeta. Nema tipkaš po mobu na nastavi. Ak si bolestan, mama nazove školu ili učiteljica (no, onda su još bile drugarice i da, stara sam), nazove doma. Ili dođeš doma i od doma nazoveš mamu na posel da ti nije dobro.

Onda – kreneš u prvi razred i ko velka cura dobiš ključić i privjesak crvenu jabukicu na kojoj piše Zlatka  Tata i mama kupili  (sad sam tek skužila da mi je očito suđeno slušati CJ  ) I dođeš iz škole doma i tek onda se javiš mami na posel jer si velka cura i možeš biti doma sama. Imaš samo 7 godina, ali to niko ne doživljava ko problem. Tu i tam te provjere susedi i to je to. Sama se spremiš za školu, sama napraviš doručak i posle škole pričekaš mamu da dođe s posla.

Onda, dok smo bili malo veći i otkrili šalabahtere, ak si mislil prepisivat, trebal si se dobro znati snaći da te nebi ulovilo. Nema prepisivaš s gugla na mobu. Doma sitnim slovima prepiši na papirić, pa onda s tog papirića prepiši u test ak si frajer. (Ja nisam prepisivala, ja sam bila pametna ) Aha. A ne ko sad.

Onda smo se dopisivali pod nastavom tak da smo si slali papiriće (to je već bila srednja, mada je i u osnovnoj toga bilo), i umirali od smeha. Pisali smo naravno, gluposti. Još sad čuvam doma neka dopisivanja. Još se družim s tim ljudima. Znate koji ste 🙂 Čuvam to ko podsjetnik kolko smo bili ludi, neopterećeni i kreativni. Takve stvari spadaju u najdraža sjećanja i hvala vam na tome ❤

Onda smo se dogovarali za van i nema kasniš jer nemaš kak javit da kasniš (5-10 min se ne računa) Aha. Ima da si u dogovoreno vreme na dogovorenom mjestu. Kad smo se svi napokon skupili, išli smo nekud svi skupa i vani se zabavljali (I cugali smo, pa kaj. U parku na klupicama. Kolko vidim, godinama kasnije niko nije alkoholičar i ne spi u parku jer je prokockal hižu.). Družili smo se, pjevali i ludovali, plesali, sviđali se jedni drugima, i nismo stalno naslikavali selfije i dokumentirali svaku minutu nečega kaj se događalo jer za to nit je bilo potrebe nit nam je to bilo prioritet. Drugi dan si pričal ostatku ekipe koja je bila negde drugde kaj je bilo. Ak si se sjećal.

Onda sretneš dečka koji ti se sviđa. Pa ispadne da se sviđaš i ti njemu. Pa se družite tu večer. Onda čekaš celi tjedan da te nazove i buljiš u taj fiksni telefon doma i nedaj bog da se neko razgovara jer kaj ako baš sad zove i kaj ako si propustila :/  Pa ispadne da je zgubil broj, pa opet ispočetka i nikad ne znaš na čemu si, a imaš 16 i to je pitanje života i smrti  (Nije smešno, to su bili ozbiljni problemi. I dalje tvrdim da mi je to draže od ovog danas, al jbg, vremena su drukčija) Tragedija globalnih razmjera je bila ako on već ima curu ili mu se ne sviđaš. Obično je tvoja bff imala posla s tobom, al uživo, ne na vajberu.
Ili te nazove kad se uopće ne nadaš neko ko ni ne zna da ti se sviđa (tj ti ne znaš da on zna), a ti ne znaš ko zove i javiš se i onda krene herc lupat i samo se čuješ kak od šoka pričaš gluposti… Aha, pa se snađi na blef. A ne sad –  vidiš ko te zove, pa vijećaš bi se javila il ne. I ne glumi, imaš njegov broj već godinu dana, samo se ne usudiš javit nego stalkaš na fejsu jel svetli zelena točkica, pa buljiš u nju.

No, da ne skrećemo s teme, van se išlo tam di bi dotični mogo obitavat tu večer, al samo si 90% ziher da je tam. I onda ako nije, ajde po birtijama dok ga ne nađeš… Onak, ko slučajno  Pa dok i ako ga nađeš i ništ ne obaviš, a gle, loš horoskop. Čekaš sljedeći vikend. U međuvremenu pokušavaš prek svih dostupnih kanala ( tj njegovih frendova kojima si poslala frendicu koja zna jednog od njih jer je njena frendica hodala s njegovim frendom) doznati kak diše… Opće se čudim kak nisam dektetivsku agenciju otvorila. A u međuvremenu sam čak i usavršila vještine.

Malo kasnije, na faksu, ispitni rokovi su se objavljivali na vratima od kabineta. I rezultati. Nema gledaš na internete. Ako te nema, ostaviš broj, pa te neko nazove. I tak se stvaraju, ljudi moji, prijateljstva. Učiš s ekipom u knjižnici i prepisujete knjigu u skriptu. Tak se uči.

I starci ne vide ocjene prije nego si ih dobil i ak imaš neku slabu, stigneš ispravit i tvoja škola – tvoja stvar….

Koristila se knjižnica i čitale knjige. I sad zvučim ko da je to bilo prije miljon godina :/

Čini mi se da bu ovo tema ovaj tjedan, jer sam se sad sjetila još toga, a znam da niko neće čitat predugi tekst jer nemate vremena. Treba instagram provjerit.

Ali ozbiljno. Fakat mislim da nam je bilo i više nego dobro.

Btw, ko je čital Začarani zamak? 😀

PRIČE O PLIŠANIM MEDVJEDIĆIMA

 

IMG_20180316_104344_133

Čarape su ninđa kornjača, isto ko i pidžama. Ne, nije ga prošlo 😀 Ne pitajte 😀

 

 

Ova preslatka zbirka pričica nema nekog autora.  Ali zato ima 15 predivnih pričica. Kratkih, slatkih, poučnih i zanimljivih. 15 plišanih medvjedića u ulogama s kojim se može poistovjetiti svako dijete. Dovoljno kratkih da zadrže pažnju, dovoljno zanimljivih da moj Prdek ima potrebu pričati o njima i još usput krasno ilustriranih. Također su pisane velikim štampanim slovima, pa mali čitaoci mogu i sami pročitati koju, a da im to ne predstavlja problem ni napor. Putujućem peseku se isto jako sviđaju i svaku večer pročitamo barem 3.

Nisu to klasične pričice, ali takve ni ne tražimo. Iz svake od ovih jednostavnih, na par stranica predstavljenih situacija, i dijete i mi možemo nešto naučiti, možda upozoriti ili prisjetiti se ponovo proći neke situacije ili lekcije.

Svaka od tih 15 pričica ima svog glavnog junaka, i u svakoj je to neki plišani medek.

 

 

 

Pa imamo Istraživača Edu koji uz svog prijatelja Matiju istražuje prirodu i suočava se sa strahom….

20180316_092224

 

Medvjediće na pikniku koji uče djecu da nema mjesta za sebičnost i to što je netko manje spretan u nekim stvarima može nadoknaditi upornošću i vježbom …..

20180316_092315

 

Izgubljenog medu koji strpljivo čeka svog dječaka i uči da pomoć stiže neočekivano i nenadano i da ljubav nema granica…..

20180316_092433

 

Medinu predstavu, o Medi koji ostvaruje svoje snove i postaje mađioničar, a u isto vrijeme prevladava strah i tremu i uspijeva u svojoj namjeri…

20180316_092554

 

Tino slavi rođendan, o medvjediću koji na svoj veliki bitan dan umalo ostane razočaran, ali uvidi da su prijatelji uvijek tu kad ih trebaš…..

20180316_092633

 

Stari medo, o medvjediću koji je već dugo obiteljska igračka, podrapan i prašnjav i star, no svejedno drag i vrijedan, ali zapravo treba samo malo pažnje i brige da opet postane ona sjajna blistava igračka kakav je i bio…

20180316_092718

 

Velika Mazina pustolovina, o medvjediću koji krišom ode sa svojim dječakom u zabavni park i obojica nauče o utješnoj blizini drage osobe i strahu koji je uvijek manji u dvoje…

20180316_092759

 

Sasvim novi medo, o novom medvjediću u društvu, prihvaćanju i snalaženju…

20180316_092908

 

Novi dom za Bubicu, o preseljenju u novi dom, novim okolnostima, novim uvjetima, snalaženju i prilagođavanju…

20180316_092956

 

Medvjedić kojeg nitko nije želio, o prijateljstvu, podršci i pomoći…

20180316_093057

 

Olimpijada igračaka, o tome da i najmanji mogu postići velike rezultate, samo ako se usude…

20180316_093140

 

Mrzovoljni mrgud, o tome da prijateljstvo može riješiti svašta i da je sreća uvijek nadohvat ruke…

20180316_093224

 

Medvjedica na plaži, o pustolovinama i čuvanju dragih stvari…

20180316_093309

 

Usamljeni medvjedić, o brizi za igračke kojima se više ne igramo i pronalaženju nove svrhe za njih jer ih sigurno netko drugi želi i treba…

20180316_093350

 

 

Laku noć, maleni, o spremanju na spavanje, strahu od mraka i o tome da je mama i utjeha i sigurnost…

20180316_093458

 

Izdaje biblioteka Loptica. Ne znam da li ima za kupiti, mi smo ovu posudili. Moje tople preporuke, posebno za pred spavanje ❤

Znam da te priče za klince nisu sad neki ne znam kakav literarni uradak koji zahtijeva stranice studijskih promišljnaja, ali ja volim da su zabavne, poučne i da imaju glavu i rep. I lijepe ilustracije. I neodoljive korice. A ova to ima 🙂 Uživajte 🙂

 

20180316_093621

 

O ovisnostima. Knjige i to.

IMG_20180314_102744_788

 

Čarapice: Neke sportske za lutat okolo. Iz Mullera, sa srčekima. Trenutno sam na poslu u najlonkama, al radije bi bila u ovima i družila se s knjigom.

Sova je doma, naravno, al na polici još nepročitanih knjiga. Možda javim kakva je. 

Čitam: Minijaturisticu. Ima divnih recenzija na netu, ali tolko je dobra da osjećam poriv napisati svoju…

 

Nisam išla danas direkt u ured jer sam morala ujutro obavit poreznu. Nije problem. Vani je super. Sunce i toplo. Moram proći potez od Petrinjske do Ilice neki broj ( ne pamtim to jer nema smisla) i baš mi je dobro došla jutarnja šetnja. Jedino je malo bezveze kaj dućani rade tek od 9, pa baš nemereš obavit ništ suvislo. Osim porezne. Ni to nije problem. Ionak je bilo neplanirano i baš sam si uživala 🙂

Ali. Naravno uvijek ima neko ali. Možda dućani ne rade, ali zato knjižare rade. A na putu do porezne ih ima 4. ( Kolko ja znam jer sam prestala brojit nakon toga. Nisam dugo šetala Ilicom, zaboravila sam da postoje opasnosti na svakom ćošku.) Kod prvog izloga sam stajala dobrih 10 minuta i pokušavala se suzdržati da ne upadnem unutra. Ja ne znam van iz dućana s jednom knjigom. A popis je dug i svakim danom raste… Da, znam da postoje knjižnice. Učlanjena sam. I Prdek je. Nije mi dosta i to nema nikakve veze. Onaj popis nije za knjige koje namjeravam i nadam se još za života pročitati, to je popis za knjige koje oću imat doma, oću pročitat i nadam se stići u ovom životu to sve.
I tak sam buljila u izlog.
I onda sam još malo buljila.
Uz to kaj sam buljila, u glavi mi je bilo nekoliko verzija planova kaj i kolko bi ipak mogla kupiti, a da baš odma ne bankrotiram i kolko knjiga s popisa je trenutno tu.
Rezultat: Nisam ušla, al sam dodala još 4 knjige na popis.
A nisam ušla samo zato jer sam se učlanila u Svijet knjige pred Novu godinu i prošli mjesec je išla narudžba. Pa sam se sjetila kud je to otišlo od prvotnog plana kak mogu potrošiti i saaamo 50 kn na jednu slikovnicu. Kupila sam slikovnicu, 4 knjige i još sam jednu dobila na poklon. Inače sam se Svijeta knjige rješavala s vrata jedno 2 godine da me prestanu nazivati jer mi se nije dalo naručivati stalno nekaj. I onda je godinama bil mir. I onda se bff učlanila. I to sam odolila. I onda su imali paket od 3 knjige koje dobiš besplatno za učlanjenje, a sve 3 u bile na popisu. Ostalo je povijest.
 Dogovorila sam se sama sa sobom da od njih stvarno naručujem samo kad je tromjesječje pri kraju. Evo zbrajam dane do sljedeće narudžbe. Nemojte me ništ pitat. Nije mi lako.
I pred ostale 3 knjižare sam stajala pred izlogom. Rezultat: novih 11 knjiga na popisu. Kupljenih je nula ovaj put. Pretpostavljam da zato jer sam sad već morala stići na poreznu.
Pratim i te neke blogove i stranice s recenzijama knjiga – Bibliovca mi je najdraža. To bu me jednog dana i otjeralo u bankrot.
Ovak nekak to obično izgleda:
29027089_2183203938574000_8677641406187044864_n
Nije smešno. Grupu za potporu bum osnovala.
Znam da je to bolest, al ne namjeravam prestat.  Nemožem odolit. I sve ćem to pročitat. Evo me ima i na Goodreads. Zadala sam si challenge tam – 24 knjige do kraja godine. Budući da doma ima trenutno 54 nepročitane knjige, imam kaj radit malo više od 2 godine. Ako nijednu ne kupim kaj je jednostavno nemoguće. Bolje da ne znate kolko ih je pročitanih.
Pretpostavljam da ima još koja osobica na ovom planetu koja ima slične probleme, pa bi jako rado da se javi. Nebi htela mislit da se samo ja ne znam kontrolirat kad su knjige u pitanju. Priti pliz? 😉
*** Ok, stajala sam i ispred izloga s čarapama. Nisam ništ kupila, majke mi. Sprečilo me to kaj radi tek od 9 😂

RIP vešmašina. Al je zato proljeće :)

IMG_20180312_112626_193

 

Čarape: Shut up 🙂 Muller. Nemam ništ za dodat.

Rune su mi jedna od dražih knjiga, a Joanne među dražim autorima. Cvjetić jer je proljeće 🙂

 

Ponedjeljak je. Za slučaj da neko nije primjetil. I proljeće je vani. Za razliku od prije tjedan dana. Bar je otvorena sezona najlonki s uzorkom. I šosova. Čekam da skužim da nemam kaj obuć iz punog ormara.

Jučer mi je riknula vešmašina. Fino se izdimilo, taman na centrifugi. Sve smrdi po spaljenoj plastici uključujući posteljinu koja se unutra prala.

A nego kad bi trebala riknut vešmašina, nego u nedjelju. Majstori ne rade. Popodne ni dućani ne rade. I ofkors da izabere riknut kad pere. Tak da malo skupljaš vodu i to. Ma nije bed, bumo preživeli par dana bez vešmašine, u 5 dana se skupi samo tolko da sirota celi vikend pere. (Opće me strah kaj bu ak bum bez nje jedno vreme, možda se zgubimo u zmazanom vešu). Zato i je riknula. Pretpostavljam da joj dopizdilo imat radne vikende. To kaj je imala 5 dana u tjednu fraj, to se ne računa, jel. Sad fino ide u otpad, pa nek joj bu.

I još je ostala cela hrpa veša neoprana i neki tepisi i svašta kaj sam namjeravala oprat za vikend i sad figu. Pa me onda pitaju zakaj Prdeku kupim 15 komada hlača. Eto zato. Da kad rikne vešmašina imam kaj detetu za obuć. Zato i ja imam 150 pari čarapa. Nikad ne znaš.

I sad za majstora moraš čekat ponedjeljak, pa dok taj dođe, pa neko treba bit doma, pa pogleda, pa pregleda, pa ju nedajbože odnese i onda popravlja 2 tjedna, pa onda javi da se nebre popravit ili pljune cifru da ti je zlo, pa onda začas opet rikne… Malo smo se gledali i onda smo zaključili da nemamo mi vremena za to. Već sam kupila drugu. Zvali frenda, pitali kaj se isplati, ošli na internet, kupili. Nadam se da bu došla do petka. Jer ak ne dođe, morala bum nosit veš nekud prat ili skupljat u kupaoni, a ni jedno ni drugo mi se ne sviđa.

No dobro, ok, priznajem da mi nije baš tolko krivo vešmašine jer sam si sad kupila neku koja pere kad se meni hoće i još ima tak nekih stvarčica i lepo zgleda 😀 Ionak je bila najstariji uređaj u stanu. Još malo pa bi u oldtajmere išla.

Uglavnom, toplo je vani. I to mi je malo ipak prenaglo, ak se uzme u obzir da sam prije 5 dana hodala još u bakanđama za snijeg i skijaškoj jakni. I sad to sve lepo i dalje stoji u hodniku jer Vakuli nije za vjerovat. Kaj ja znam kaj tom vremenu more past na pamet u sljedećih 10 dana, a bogami mi se neda svaka 2 tjedna hodat u podrum po potrepštine prilagođene vremenu vani.

Ali sam svejedno doma proglasila proljeće. I veselim se 😀 (Makar to znači da sad moram na pedikuru, depilaciju, solarij i pojačati teretanu, dejmet 🙂 ) Fino sam si ukrasila s cvećem i vazama i leptirićima i kupila sam košaricu i čokoladna jaja koja bu Prdek pojel. Nek se dete veseli. I prozore otvorila i grijanje nije bilo upaljeno, jeeej 😀 Deda mraz i snjegovići su mi još uvijek na prozorima, kaj sad. Bum skinula do ljeta. Nebrem najti piceke od prošle godine da zakeljim gore, pa nek budu ( Eto vidite kaj se dogodi ak se skine to dole. a da ne velim da onda moraš i prozore prati.)

Al toplo je i to lajkam 🙂 Sad bar nemam jutarnje šokove dok ujutro ujutro guram nos kroz prozor 😀 ( Imam zato neke druge, o tom nekom drugom zgodom…) I mogu na kavu na terasu i glumiti guštera 🙂 I to i bum. Ajde bok. Kisi, kisi ❤