Tag: memories

Fanatik čarapa

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180420_121534_105

Parfem. Čarape nebumo spominjali.

 

Zapravo sam danas mislila napisat osvrt na još jednu slikovnicu, ali imam bolju temu. Čini mi se da cure još umiru na smeha. Zato jer imam tog nekog kao followera s fetišem. Čarapa fanatik. Patologija da nebre bit žešća. On bi si kao diskutiral o čarapama. Ženskim.  A kad mu pogledaš profil -osim kaj je otvoren prekjučer, ima 3 slike gore i to je dete. Valjda jeje punoljetan, ako su to njegove fotke.

 

Ne znam kak ti to padne na pamet upasti ko debil na stranici koju nisi ni proučil. Al si zato fanatik čarapa. Ne znam opće kaj to je. Ima sreće kaj nisam bila od volje, pa je samo otfikaren po kratkom postupku, jer da sam bila od volje, nikad mu više nebi palo na pamet prokomentirati o čarapama s bilo kim. Ja sam znate, žensko, pa sigurno više o tome znam.

S tim da je prvo imal ispad na instagramu, isto je nekaj baljezgal da mu se sviđaju najlonke. Samo kaj tam nema “seen” ako ti prvo ne dozvolim da uopće vidiš da sam vidla, pa ti piši kolko oćeš. Onda je zaključil valjda da je ili na ignore ili nisam vidla njegov majstorski upad, pa je došel na fejs.

Gle, na instagramu imaš fotke i heštegove. Više manje nema teksta, pa mogu shvatiti da nemaš pojma o čemu se radi. Makar i dalje ne kužim kak se pališ na rozu čarapicu pokraj neke knjige ili na onu s bubamaricama i šalicu kave, ali jbg. U patologiju ne ulazim, nesam školovala.

Aliiii, dođeš na fejs! Di ima daleko manje fotki nego na instagramu, svaki drugi post je link na blog, očito govoriš hrvatski ilitiga u ovom slučaju sprski, ali razmemo se. -Znači mogel si i proučiti o čemu se točno radi, fotka tih famoznih “sviđaju mi se” najlonki je jedna i to ne baš dobra i imaš isti upad ko i na instagramu. I misliš da si super pametan i da te niko nebu skužil kaj oćeš. Da prokomentarisati čarape. Da možda nebumo diskutirali o sastavu i kak se koja skvrči u sušilici. Valjda ga zanima kolko ih se može nositi prije pranja ili neke takve tajne zanata. Pa bi komentariso. Skomentarišem te ja u troskoku.

I onda dobi prvi put bezobrazni odgovor, al jbg, IQ ne proradi, pa se zakopa još malo. Jer je valjda svrha tih fotki da bi se javljali takvi ko taj. Samo mi je žal kaj nisam još malo komentarisala s njim, da vidim dokle to ide. No, i onda bi objavila razgovor, bez brige. To bu sljedeći, ak naleti komentarisat čarape.

Nije si kriv jedino to kaj je naletel na yours truly. Kojoj se baš ne komentariše, pa je bil brzo gotov. Ne znam dal je brzo gotof i inače. Valjda ovisi o čarapici i u koji ambijent ju smjestim. Ja ne znam, meni su te fotkice lepe. Znam za likove koji se pale na odvode, pa se valjda neko pali i na čarape sa srčekima, a imam i nekoliko Starwars i Justice leage. Sigurno je betmen u pitanju. Ko zna kak bu reagiral ako poslikam one s Belle iz Ljepotice. Morti mu herc otkaže.

No, baš me briga na kaj se ko pali doma u svoja 4 zida, al jebemu kad ideš po internetima komentarisat, daj uključi malo pamet. Imaš sadržaj na internetima i za to, al vjeruj to nije stranica na fejsu. Pogotovo ne ako vidiš da nema veze s tim. Osim kaj su poslikane čarape za teretanu. Wtf.

Ko što sam rekla, u patologiju ne ulazim. Al već u komunikacijske vještine bi mogla, pa ak nekom još padne na pamet nekaj slično – dajte najte. Ne znate s kim imate posla.

Kisi.

 

*** Razmišljala sam si dal da opće stavim kakvu fotku, nije mi baš svejedno. Ipak jesam. Da si fanatik nebu tužan, bogec.

O tome kak nam je bilo dobro – vol 2

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180321_112100_916

Čarape: Well, Fuck you. A kaj da vam velim. Čokolejt nije ona ista jer sam prvu pojela. I dalje zazivam proljeće jer mi ništ ne znači skrivati čarape ispod hlača. A Edgar Allan Poe…. O tom bi se dalo….

 

Ovo ima drugi dio jer mi je palo na pamet još svašta 🙂

Kad sam krenula u školu, mama i tata su me vodili točno prva 2 dana. Peške. Imali smo auto, nije to bilo u srednjem vijeku. Za 2 dana sam išla sama. Peške. Nema navažaš se 2 metra do dućana i 50 m do škole. Pokupili smo se po putu ko je išel iz iste ulice i fino čoporativno išli u školu. U prvo vreme smo imali one svetleće marame na torbama da se vidi da smo prvašići, pa da se malo pripazi na nas, ali brzo smo to pogubili. Nije se niko oko toga uzrujaval. A posle škole smo se dogovarali za druženje jedni kod drugih. Ili, budući da smo mi stanovali u zgradi ( 4 ulaza x 4 kata +prizemlje + podrumski stanovi, recimo da je u svakom stanu bil sam 1 klinac, računajte si. A u većini je bilo više.), dođeš doma, ostaviš torbu, trčiš van. Nema buljiš u komp. Ne znaš kaj je komp. Ak imaš walkman i koju kazetu, e onda si si bitan. A ja sam imala. Rozi. I digitalnu vuru na baterije. Aha.

Za nalaženje posle škole ili pod praznicima si fino nazval telefonom frendicu par katova ispod ili si joj se jednostavno pojavil na vratima i pital njenu mamu jel može Andreja van. I obrnuto. “Van” je značilo ispred zgrade u park. To kaj smo mi odlutale u grad i ko zna kam još, nikom ništ. Niko se nije uzrujaval.

Znalo nas je biti jedno 50 vani, ak ne i više. Znali smo se svi čoporativno igrati graničara ili probijanje gradova, nebitno jel imaš 17 godina ili 6. Danas je ispred te iste zgrade taj isti park i čak su stavili nekakve dječje sprave za igranje po njemu ( kaj se meni baš ne sviđa jer dečki nebreju više igrat nogomet, al dobro). Ispred zgrade nema NIKOGA. Doslovno. Par kikića dok su im mame još na porodiljnom i to je to. A baš sam zurila u to prošlo ljeto, na sunčani dan, malo kasnije popodne dok nije bilo tak vruće. Nikoga. Ne znam kaj bi rekla. Nama nije bilo preveć bitno jel vani +40 ili – 10. Ak je bilo zima smrzavali smo se na klupicama, al bili smo vani. Nema igraš igrice. Odeš poskrivećki na kavu u birtiju pokraj da te mama ne vidi.

Crtiće smo gledali u 7 i 15 prije Dnevnika. Štrumfove ili Snorkijevce ili Bipsiće ili kaj je već bilo. Nakon toga ili natrag van ili ideš spat, ovisno o tome kolko godina imaš. Dok si već veći onda si do noći vani i osjećaš se jako bitno. Pogotovo ak si zatelebana i on sedi pol metra od tebe.

I bicikle smo imali, al niko nije ni čul za nekakve kacige i štitnike i kaj ja znam kaj sve ne. Sedneš, voziš. Opadneš, digneš se. Ili završiš na gipsanju sa strganom rukom/nogom. Niko se nije uzrujaval. Dobiš potpise po gipsu, ideš dalje. Nisam ja, al znam koji jesu.

Onda doguraš nekak do srednje, tam nađeš opet neku drugu ekipu, skompate se, počneš izlaziti. Ne ono u subotu, nego ovak, prek tjedna. (Subota, tj vikend je tema za sebe) Nema di nas nije bilo. Nema doma 45698 kanala od kojih gledaš 2, nego imaš samo ta 2. POP TV i A kanal. O HTV-u nećemo. Pa kak nemaš internete i skidanja filmova, fino skupiš ekipicu i odeš u kino. U Sutjeski sam se zaljubila u Brada Pitta. Tam sam ga prvi put vidla ( Ofkors da su vampiri bili u igri, mada mislim da je jednostavno bilo suđeno 🙂 ) Kartu kupiš na porti, nema printaš. ( Ok, priznam, današnja kina su “bolja”.  Zato jer ja stvarno volim kino. Ali onda su imala bolji filing bez obzira na tvrde stolice i manjak mesta za noge. Ipak, ne bežim od toga da sam bila fascinirana kad sam prvi put ušla u Broadway dvoranu u Kaptol centru.)

Znali smo se kartat belu utorkom navečer u birtiji. Nebrem se sjetit dal je i onda bila među najgorima u gradu, al sad je 😀 Da je i bila, sumnjam da bi se neko uzrujaval oko toga. Dogovoriš se u školi. Nema kasniš. Ak te nema, dojde ti ekipa na vrata pitat kaj je.

Rođendane i brojeve telefona sam znala napamet. Telefone više ne znam, al rođendane i dalje pamtim. Onda su mi ljudi čestitali jer su znali ak ne zapamte da nebu dobro. (Tu se ništ nije promenilo jer i danas prijetim ak slučajno neko zaboravi. I vidim ko se nije sjetil, bez brige.) Aha, a ne zato jer ih je fejs sjetil da mi je rođendan. Čak su se sjetili i poklonče donesti. U školu sam nosila torte koje je mama pekla. Nisu imale nikakve Violete ni My little pony i ostale ukrase gore. Bila je čokolada i ananas. Ne sjećam se da je koja kriška ostala, al ni da se neko uzrujaval oko viška šećera. Isto tak se niko nije uzrujaval oko proslava rođendana i neznam kakvih rođendaonica i torti s certifikatima.

S maturalca imamo hrpetinu fotki od kojih je pol čudno ispalo, a druga polovica nije za javnost i mislim da nisu sve kod svakog, a čini mi se i da su se i filmovi negde pomešali. Aha. Nema uključiš digitalac pa se nameštaš i brišeš dok svi ne ispadnemo prekrasni i super s dakfejsom i da ti se ne vidi nos i da stigneš okrenuti dobar profil. Kak je ispalo, ispalo je. To i je bilo najbolje jer ne znaš kaj očekivat. Imam jednu kovertu doma s fotkama koje se ni ja ne usudim gledat, tak sam super na njima. Nedo bog da to neko najde. No, a kaj se tiče maturalca, ak si htel da svi znaju di si , onda si se moral prije pobrinuti svima trubiti mjesecima prije da IDEŠ NA MATURALAC U ŠPANJOLSKUUUUUUUU, i tam je super i znaš koji su već biliiiiiii i onda dok se vrneš nosiš majicu Colossos okolo mjesecima da svi znaju di si bil ( Kakav fejs, ovo je nenadjebivo :D) A majice su bile obični T-shirt s natpisom i logom i 70% grada je hodalo takvo.) Colossos je disko u Lloret de Maru. Čak nisam sigurna ni da se tak piše.

Naravno, ima još. Al sad stajem jer morate provjerit kaj ima na fejsu. No, i ja isto. Proljeće je stiglo, i tak. I dalje nosim duple čarape. Svima sretna Ostara 🙂 ❤

A bilo nam je fakat dobro :) ( O crticama iz prošlosti)

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180319_113212_857

Čarape: Natrag zimske tople iz Lidla. S leptirićem pokraj jer oćem proljeće. I čokoladom jer mi je zima. I knjigice 🙂

 

Znate kaj. Gledam ja tak u taj svoj mobitel i taj ekran kompjuterski, i mislim si kak smo glupi. Istina, pošalješ poruku i ovaj drugi to odma vidi, platiš račune, objavljuješ fotke, ajmo reć život ti je mrvicu lakši.

Međutim. Nema tome tak dugo da nismo uopće imali mobitele, a još manje vremena je otkad je počela era smartfona i kad je mob služil da ne moraš bit doma i čučit pokraj telefona da te neko nazove. I kad su fiksni telefoni još imali funkciju.

Ali ono najbolje… Sve kaj se rodilo nakon devedesetih… Ajme ljudi, vi nemate pojma kak je nama bilo dobro 

Daklem – u školu smo išli bez gađeta. Nema tipkaš po mobu na nastavi. Ak si bolestan, mama nazove školu ili učiteljica (no, onda su još bile drugarice i da, stara sam), nazove doma. Ili dođeš doma i od doma nazoveš mamu na posel da ti nije dobro.

Onda – kreneš u prvi razred i ko velka cura dobiš ključić i privjesak crvenu jabukicu na kojoj piše Zlatka  Tata i mama kupili  (sad sam tek skužila da mi je očito suđeno slušati CJ  ) I dođeš iz škole doma i tek onda se javiš mami na posel jer si velka cura i možeš biti doma sama. Imaš samo 7 godina, ali to niko ne doživljava ko problem. Tu i tam te provjere susedi i to je to. Sama se spremiš za školu, sama napraviš doručak i posle škole pričekaš mamu da dođe s posla.

Onda, dok smo bili malo veći i otkrili šalabahtere, ak si mislil prepisivat, trebal si se dobro znati snaći da te nebi ulovilo. Nema prepisivaš s gugla na mobu. Doma sitnim slovima prepiši na papirić, pa onda s tog papirića prepiši u test ak si frajer. (Ja nisam prepisivala, ja sam bila pametna ) Aha. A ne ko sad.

Onda smo se dopisivali pod nastavom tak da smo si slali papiriće (to je već bila srednja, mada je i u osnovnoj toga bilo), i umirali od smeha. Pisali smo naravno, gluposti. Još sad čuvam doma neka dopisivanja. Još se družim s tim ljudima. Znate koji ste 🙂 Čuvam to ko podsjetnik kolko smo bili ludi, neopterećeni i kreativni. Takve stvari spadaju u najdraža sjećanja i hvala vam na tome ❤

Onda smo se dogovarali za van i nema kasniš jer nemaš kak javit da kasniš (5-10 min se ne računa) Aha. Ima da si u dogovoreno vreme na dogovorenom mjestu. Kad smo se svi napokon skupili, išli smo nekud svi skupa i vani se zabavljali (I cugali smo, pa kaj. U parku na klupicama. Kolko vidim, godinama kasnije niko nije alkoholičar i ne spi u parku jer je prokockal hižu.). Družili smo se, pjevali i ludovali, plesali, sviđali se jedni drugima, i nismo stalno naslikavali selfije i dokumentirali svaku minutu nečega kaj se događalo jer za to nit je bilo potrebe nit nam je to bilo prioritet. Drugi dan si pričal ostatku ekipe koja je bila negde drugde kaj je bilo. Ak si se sjećal.

Onda sretneš dečka koji ti se sviđa. Pa ispadne da se sviđaš i ti njemu. Pa se družite tu večer. Onda čekaš celi tjedan da te nazove i buljiš u taj fiksni telefon doma i nedaj bog da se neko razgovara jer kaj ako baš sad zove i kaj ako si propustila :/  Pa ispadne da je zgubil broj, pa opet ispočetka i nikad ne znaš na čemu si, a imaš 16 i to je pitanje života i smrti  (Nije smešno, to su bili ozbiljni problemi. I dalje tvrdim da mi je to draže od ovog danas, al jbg, vremena su drukčija) Tragedija globalnih razmjera je bila ako on već ima curu ili mu se ne sviđaš. Obično je tvoja bff imala posla s tobom, al uživo, ne na vajberu.
Ili te nazove kad se uopće ne nadaš neko ko ni ne zna da ti se sviđa (tj ti ne znaš da on zna), a ti ne znaš ko zove i javiš se i onda krene herc lupat i samo se čuješ kak od šoka pričaš gluposti… Aha, pa se snađi na blef. A ne sad –  vidiš ko te zove, pa vijećaš bi se javila il ne. I ne glumi, imaš njegov broj već godinu dana, samo se ne usudiš javit nego stalkaš na fejsu jel svetli zelena točkica, pa buljiš u nju.

No, da ne skrećemo s teme, van se išlo tam di bi dotični mogo obitavat tu večer, al samo si 90% ziher da je tam. I onda ako nije, ajde po birtijama dok ga ne nađeš… Onak, ko slučajno  Pa dok i ako ga nađeš i ništ ne obaviš, a gle, loš horoskop. Čekaš sljedeći vikend. U međuvremenu pokušavaš prek svih dostupnih kanala ( tj njegovih frendova kojima si poslala frendicu koja zna jednog od njih jer je njena frendica hodala s njegovim frendom) doznati kak diše… Opće se čudim kak nisam dektetivsku agenciju otvorila. A u međuvremenu sam čak i usavršila vještine.

Malo kasnije, na faksu, ispitni rokovi su se objavljivali na vratima od kabineta. I rezultati. Nema gledaš na internete. Ako te nema, ostaviš broj, pa te neko nazove. I tak se stvaraju, ljudi moji, prijateljstva. Učiš s ekipom u knjižnici i prepisujete knjigu u skriptu. Tak se uči.

I starci ne vide ocjene prije nego si ih dobil i ak imaš neku slabu, stigneš ispravit i tvoja škola – tvoja stvar….

Koristila se knjižnica i čitale knjige. I sad zvučim ko da je to bilo prije miljon godina :/

Čini mi se da bu ovo tema ovaj tjedan, jer sam se sad sjetila još toga, a znam da niko neće čitat predugi tekst jer nemate vremena. Treba instagram provjerit.

Ali ozbiljno. Fakat mislim da nam je bilo i više nego dobro.

Btw, ko je čital Začarani zamak? 😀