Tag: socks

O rasparenim čarapama

Published on by Life&Books&Socks1 Comment

IMG_20180411_111213_893

Čarape: Imam, hvala. Ne baš ove na fotkici, mada su i te kjut. Ionak je zvijezda s fotke bookmark s vešticom 😀

 

Nije petak 13. Još. 😀 Al bude. Pa u to ime sam danas navukla 2 različite čarape, a da to uopće nisam ni skužila do maloprije dok nisam došla na posel. A valjda ni nebi da ne mijenjam cipele na poslu. No kaj, ko da vi to ne radite. Doma obujem nekakve trkaće u kojim mogu ganjati tramvaje i žuriti se do posla, a ovđe imam štikle. Nema smisla bit na poslu u ravnim cipelama. I to imam nekoliko štikletina, tak da mogu kombinirat. Ako ikad odem odavde, moram se sjetit pokupit cipele. Ostalo sve može ostati.

No, uglavnom – prvo danas nemam pamučne čarape, imam najlonske crne soknice s uzorkom. Jako su slatke, svaka za sebe. Svaka ima drukčiji uzorak. Pa nije ni čudo da nisam skužila, već sam pričala kak to zgleda dok ujutro pokušavam dojti sebi. Al nije to problem. Imam još jedan takav par. Samo kaj su te 2 u vrećici za rasparene čarape i čekaju još od prošle jeseni da se pojavi neki par. Dobro da ih nisam bacila u međuvremenu. Bila sam uvjerena da ih je pojela vešmašina. Sirota je i krepala u međuvremenu pod optužbom da jede čarape.

Jer, gledajte. Imam dete i nemam vremena i stan mi često zgleda ko da je bila premetačina za drogu. Međutim, kad su čarape u pitanju, poštuje se procedura. Ova tu:

PROCEDURA ZA ZBRINJAVANJE ČARAPA (molim slijediti korake prema redoslijedu i po mogućnosti ne preskakati)

korak 1:   Čarape se peru posebno. Dok se skupi za mašinu. I onda se peru samo čarape. Znam, puno je to čarapa. Ali pokušavamo izbjeći jedenje i nestajanje (mene to ne muči preveć jer ionak navučem 2 različite, ali ima nekih koje su mi baš kjut i nebi da jedna onda ode pa-pa, a muža ipak nebrem poslat van s jednom stopalicom, a drugom normalnom). I onda ih tak lakše pratim.

korak 2:   Idu posebno u sušilicu, samo čarape. Sušilica nije dosad imala nikakvih incidenata, ali s tim spravama se nikad ne zna. Pa ak su sve još tu posle vešmašine, a u sušilici nestanu, znamo koga bumo optužili.

korak 3:    Kad se fino osuše, onda ih po 2 iste (moram to naglasit, ako navučem različite, ne znači da ih i spremim tak), smotam u smotuljak i pospremim. I svoje i muževe i detetove. 

korak 4:   Ono kaj slučajno ostane neraspareno ( dogodi se i najboljima – ponekad ne pokupim sve u mašinu ili koja ispadne po putu na sušenje ili ju nađem u nekom ćošku zaboravljenu), ide u vrećicu za rasparene čarape i čeka svoj par. Neke tak čekaju već godinama. Nikad ne znaš. Možda ova druga ima amneziju i  ne zna da se treba vratit doma. 

Čarape se bacaju tek kad zarade rupu i to samo zato jer nemam pojma di mi je igla i konac. A i da znam, neda mi se. Moguće da izmislim nekakvo recikliranje sam zato da neke ipak ne moram bacit.

E, i sad, očito sam si smotala tak 2 crne čarape i uvjerena kak je to par istih čarapa, spremila ih u kutiju. A druge 2 proglasila rasparenim. Vjerojatno sam to radila u mraku jer ne vidim drugo objašnjenje. Pijana nisam bila, majke mi.

A danas ujutro sam ih tak i navukla na noge. Došla do zg. Pa kaj. U ranu zoru ne gledam i ne vidim dobro. Pogotovo crne čarape. Evo vam slika, pa proučite. Nisam ja kriva. I sad takva hodam po uredu i sve si mislim da vjerojatno nebu niko ni skužil.

IMG_20180411_094846_899

I da, petak 13 je za 2 dana…. Očekujem jedan prilično zanimljiv dan 😀

( Zapravo sam htela reći s ovim da nek mi neko kupi koje čarape, pa vidite da gluposti delam 😀 )

 

Tajni život princeza – Virginie Hanna, Cathy Delanssay – Profil

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180406_115533_992

Ovo. Ja sam oduševljena. Nisu to bajke, to su princezine tajne 🙂 Sve su vam tu  – Trnoružica, Pepeljuga, Palčica, Princeza ispod magareće kože, Matovilka, Snježbna princeza… I još 😀 A tek ilustracije…. Ajme meni. Predivno, PREDIVNO!

Ako imate djevojčicu, moja topla preporuka 🙂 Jednostavno znam da je ovo pun pogodak, isto ko što znam da će svaka mama ovo probat prisvojit. Ja imam dečkića, pa sam ovo kupial za ročkas jednoj curici. I ko i uvijek, trenutno razmišljam da joj kupim neki drugi poklon, a ovo sebi ostavim 😀 Bjutiful!!!! Eto 😀 Nema potrebe za prepričavanje, evo vam fotkice 😀

E, da – čarapice – Starwars – Lidl 🙂 Ipak je tu dečko u pitanju 🙂

20180406_100330

 

A bilo nam je fakat dobro :) ( O crticama iz prošlosti)

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180319_113212_857

Čarape: Natrag zimske tople iz Lidla. S leptirićem pokraj jer oćem proljeće. I čokoladom jer mi je zima. I knjigice 🙂

 

Znate kaj. Gledam ja tak u taj svoj mobitel i taj ekran kompjuterski, i mislim si kak smo glupi. Istina, pošalješ poruku i ovaj drugi to odma vidi, platiš račune, objavljuješ fotke, ajmo reć život ti je mrvicu lakši.

Međutim. Nema tome tak dugo da nismo uopće imali mobitele, a još manje vremena je otkad je počela era smartfona i kad je mob služil da ne moraš bit doma i čučit pokraj telefona da te neko nazove. I kad su fiksni telefoni još imali funkciju.

Ali ono najbolje… Sve kaj se rodilo nakon devedesetih… Ajme ljudi, vi nemate pojma kak je nama bilo dobro 

Daklem – u školu smo išli bez gađeta. Nema tipkaš po mobu na nastavi. Ak si bolestan, mama nazove školu ili učiteljica (no, onda su još bile drugarice i da, stara sam), nazove doma. Ili dođeš doma i od doma nazoveš mamu na posel da ti nije dobro.

Onda – kreneš u prvi razred i ko velka cura dobiš ključić i privjesak crvenu jabukicu na kojoj piše Zlatka  Tata i mama kupili  (sad sam tek skužila da mi je očito suđeno slušati CJ  ) I dođeš iz škole doma i tek onda se javiš mami na posel jer si velka cura i možeš biti doma sama. Imaš samo 7 godina, ali to niko ne doživljava ko problem. Tu i tam te provjere susedi i to je to. Sama se spremiš za školu, sama napraviš doručak i posle škole pričekaš mamu da dođe s posla.

Onda, dok smo bili malo veći i otkrili šalabahtere, ak si mislil prepisivat, trebal si se dobro znati snaći da te nebi ulovilo. Nema prepisivaš s gugla na mobu. Doma sitnim slovima prepiši na papirić, pa onda s tog papirića prepiši u test ak si frajer. (Ja nisam prepisivala, ja sam bila pametna ) Aha. A ne ko sad.

Onda smo se dopisivali pod nastavom tak da smo si slali papiriće (to je već bila srednja, mada je i u osnovnoj toga bilo), i umirali od smeha. Pisali smo naravno, gluposti. Još sad čuvam doma neka dopisivanja. Još se družim s tim ljudima. Znate koji ste 🙂 Čuvam to ko podsjetnik kolko smo bili ludi, neopterećeni i kreativni. Takve stvari spadaju u najdraža sjećanja i hvala vam na tome ❤

Onda smo se dogovarali za van i nema kasniš jer nemaš kak javit da kasniš (5-10 min se ne računa) Aha. Ima da si u dogovoreno vreme na dogovorenom mjestu. Kad smo se svi napokon skupili, išli smo nekud svi skupa i vani se zabavljali (I cugali smo, pa kaj. U parku na klupicama. Kolko vidim, godinama kasnije niko nije alkoholičar i ne spi u parku jer je prokockal hižu.). Družili smo se, pjevali i ludovali, plesali, sviđali se jedni drugima, i nismo stalno naslikavali selfije i dokumentirali svaku minutu nečega kaj se događalo jer za to nit je bilo potrebe nit nam je to bilo prioritet. Drugi dan si pričal ostatku ekipe koja je bila negde drugde kaj je bilo. Ak si se sjećal.

Onda sretneš dečka koji ti se sviđa. Pa ispadne da se sviđaš i ti njemu. Pa se družite tu večer. Onda čekaš celi tjedan da te nazove i buljiš u taj fiksni telefon doma i nedaj bog da se neko razgovara jer kaj ako baš sad zove i kaj ako si propustila :/  Pa ispadne da je zgubil broj, pa opet ispočetka i nikad ne znaš na čemu si, a imaš 16 i to je pitanje života i smrti  (Nije smešno, to su bili ozbiljni problemi. I dalje tvrdim da mi je to draže od ovog danas, al jbg, vremena su drukčija) Tragedija globalnih razmjera je bila ako on već ima curu ili mu se ne sviđaš. Obično je tvoja bff imala posla s tobom, al uživo, ne na vajberu.
Ili te nazove kad se uopće ne nadaš neko ko ni ne zna da ti se sviđa (tj ti ne znaš da on zna), a ti ne znaš ko zove i javiš se i onda krene herc lupat i samo se čuješ kak od šoka pričaš gluposti… Aha, pa se snađi na blef. A ne sad –  vidiš ko te zove, pa vijećaš bi se javila il ne. I ne glumi, imaš njegov broj već godinu dana, samo se ne usudiš javit nego stalkaš na fejsu jel svetli zelena točkica, pa buljiš u nju.

No, da ne skrećemo s teme, van se išlo tam di bi dotični mogo obitavat tu večer, al samo si 90% ziher da je tam. I onda ako nije, ajde po birtijama dok ga ne nađeš… Onak, ko slučajno  Pa dok i ako ga nađeš i ništ ne obaviš, a gle, loš horoskop. Čekaš sljedeći vikend. U međuvremenu pokušavaš prek svih dostupnih kanala ( tj njegovih frendova kojima si poslala frendicu koja zna jednog od njih jer je njena frendica hodala s njegovim frendom) doznati kak diše… Opće se čudim kak nisam dektetivsku agenciju otvorila. A u međuvremenu sam čak i usavršila vještine.

Malo kasnije, na faksu, ispitni rokovi su se objavljivali na vratima od kabineta. I rezultati. Nema gledaš na internete. Ako te nema, ostaviš broj, pa te neko nazove. I tak se stvaraju, ljudi moji, prijateljstva. Učiš s ekipom u knjižnici i prepisujete knjigu u skriptu. Tak se uči.

I starci ne vide ocjene prije nego si ih dobil i ak imaš neku slabu, stigneš ispravit i tvoja škola – tvoja stvar….

Koristila se knjižnica i čitale knjige. I sad zvučim ko da je to bilo prije miljon godina :/

Čini mi se da bu ovo tema ovaj tjedan, jer sam se sad sjetila još toga, a znam da niko neće čitat predugi tekst jer nemate vremena. Treba instagram provjerit.

Ali ozbiljno. Fakat mislim da nam je bilo i više nego dobro.

Btw, ko je čital Začarani zamak? 😀

O ovisnostima. Knjige i to.

Published on by Life&Books&Socks1 Comment

IMG_20180314_102744_788

 

Čarapice: Neke sportske za lutat okolo. Iz Mullera, sa srčekima. Trenutno sam na poslu u najlonkama, al radije bi bila u ovima i družila se s knjigom.

Sova je doma, naravno, al na polici još nepročitanih knjiga. Možda javim kakva je. 

Čitam: Minijaturisticu. Ima divnih recenzija na netu, ali tolko je dobra da osjećam poriv napisati svoju…

 

Nisam išla danas direkt u ured jer sam morala ujutro obavit poreznu. Nije problem. Vani je super. Sunce i toplo. Moram proći potez od Petrinjske do Ilice neki broj ( ne pamtim to jer nema smisla) i baš mi je dobro došla jutarnja šetnja. Jedino je malo bezveze kaj dućani rade tek od 9, pa baš nemereš obavit ništ suvislo. Osim porezne. Ni to nije problem. Ionak je bilo neplanirano i baš sam si uživala 🙂

Ali. Naravno uvijek ima neko ali. Možda dućani ne rade, ali zato knjižare rade. A na putu do porezne ih ima 4. ( Kolko ja znam jer sam prestala brojit nakon toga. Nisam dugo šetala Ilicom, zaboravila sam da postoje opasnosti na svakom ćošku.) Kod prvog izloga sam stajala dobrih 10 minuta i pokušavala se suzdržati da ne upadnem unutra. Ja ne znam van iz dućana s jednom knjigom. A popis je dug i svakim danom raste… Da, znam da postoje knjižnice. Učlanjena sam. I Prdek je. Nije mi dosta i to nema nikakve veze. Onaj popis nije za knjige koje namjeravam i nadam se još za života pročitati, to je popis za knjige koje oću imat doma, oću pročitat i nadam se stići u ovom životu to sve.
I tak sam buljila u izlog.
I onda sam još malo buljila.
Uz to kaj sam buljila, u glavi mi je bilo nekoliko verzija planova kaj i kolko bi ipak mogla kupiti, a da baš odma ne bankrotiram i kolko knjiga s popisa je trenutno tu.
Rezultat: Nisam ušla, al sam dodala još 4 knjige na popis.
A nisam ušla samo zato jer sam se učlanila u Svijet knjige pred Novu godinu i prošli mjesec je išla narudžba. Pa sam se sjetila kud je to otišlo od prvotnog plana kak mogu potrošiti i saaamo 50 kn na jednu slikovnicu. Kupila sam slikovnicu, 4 knjige i još sam jednu dobila na poklon. Inače sam se Svijeta knjige rješavala s vrata jedno 2 godine da me prestanu nazivati jer mi se nije dalo naručivati stalno nekaj. I onda je godinama bil mir. I onda se bff učlanila. I to sam odolila. I onda su imali paket od 3 knjige koje dobiš besplatno za učlanjenje, a sve 3 u bile na popisu. Ostalo je povijest.
 Dogovorila sam se sama sa sobom da od njih stvarno naručujem samo kad je tromjesječje pri kraju. Evo zbrajam dane do sljedeće narudžbe. Nemojte me ništ pitat. Nije mi lako.
I pred ostale 3 knjižare sam stajala pred izlogom. Rezultat: novih 11 knjiga na popisu. Kupljenih je nula ovaj put. Pretpostavljam da zato jer sam sad već morala stići na poreznu.
Pratim i te neke blogove i stranice s recenzijama knjiga – Bibliovca mi je najdraža. To bu me jednog dana i otjeralo u bankrot.
Ovak nekak to obično izgleda:
29027089_2183203938574000_8677641406187044864_n
Nije smešno. Grupu za potporu bum osnovala.
Znam da je to bolest, al ne namjeravam prestat.  Nemožem odolit. I sve ćem to pročitat. Evo me ima i na Goodreads. Zadala sam si challenge tam – 24 knjige do kraja godine. Budući da doma ima trenutno 54 nepročitane knjige, imam kaj radit malo više od 2 godine. Ako nijednu ne kupim kaj je jednostavno nemoguće. Bolje da ne znate kolko ih je pročitanih.
Pretpostavljam da ima još koja osobica na ovom planetu koja ima slične probleme, pa bi jako rado da se javi. Nebi htela mislit da se samo ja ne znam kontrolirat kad su knjige u pitanju. Priti pliz? 😉
*** Ok, stajala sam i ispred izloga s čarapama. Nisam ništ kupila, majke mi. Sprečilo me to kaj radi tek od 9 😂

RIP vešmašina. Al je zato proljeće :)

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180312_112626_193

 

Čarape: Shut up 🙂 Muller. Nemam ništ za dodat.

Rune su mi jedna od dražih knjiga, a Joanne među dražim autorima. Cvjetić jer je proljeće 🙂

 

Ponedjeljak je. Za slučaj da neko nije primjetil. I proljeće je vani. Za razliku od prije tjedan dana. Bar je otvorena sezona najlonki s uzorkom. I šosova. Čekam da skužim da nemam kaj obuć iz punog ormara.

Jučer mi je riknula vešmašina. Fino se izdimilo, taman na centrifugi. Sve smrdi po spaljenoj plastici uključujući posteljinu koja se unutra prala.

A nego kad bi trebala riknut vešmašina, nego u nedjelju. Majstori ne rade. Popodne ni dućani ne rade. I ofkors da izabere riknut kad pere. Tak da malo skupljaš vodu i to. Ma nije bed, bumo preživeli par dana bez vešmašine, u 5 dana se skupi samo tolko da sirota celi vikend pere. (Opće me strah kaj bu ak bum bez nje jedno vreme, možda se zgubimo u zmazanom vešu). Zato i je riknula. Pretpostavljam da joj dopizdilo imat radne vikende. To kaj je imala 5 dana u tjednu fraj, to se ne računa, jel. Sad fino ide u otpad, pa nek joj bu.

I još je ostala cela hrpa veša neoprana i neki tepisi i svašta kaj sam namjeravala oprat za vikend i sad figu. Pa me onda pitaju zakaj Prdeku kupim 15 komada hlača. Eto zato. Da kad rikne vešmašina imam kaj detetu za obuć. Zato i ja imam 150 pari čarapa. Nikad ne znaš.

I sad za majstora moraš čekat ponedjeljak, pa dok taj dođe, pa neko treba bit doma, pa pogleda, pa pregleda, pa ju nedajbože odnese i onda popravlja 2 tjedna, pa onda javi da se nebre popravit ili pljune cifru da ti je zlo, pa onda začas opet rikne… Malo smo se gledali i onda smo zaključili da nemamo mi vremena za to. Već sam kupila drugu. Zvali frenda, pitali kaj se isplati, ošli na internet, kupili. Nadam se da bu došla do petka. Jer ak ne dođe, morala bum nosit veš nekud prat ili skupljat u kupaoni, a ni jedno ni drugo mi se ne sviđa.

No dobro, ok, priznajem da mi nije baš tolko krivo vešmašine jer sam si sad kupila neku koja pere kad se meni hoće i još ima tak nekih stvarčica i lepo zgleda 😀 Ionak je bila najstariji uređaj u stanu. Još malo pa bi u oldtajmere išla.

Uglavnom, toplo je vani. I to mi je malo ipak prenaglo, ak se uzme u obzir da sam prije 5 dana hodala još u bakanđama za snijeg i skijaškoj jakni. I sad to sve lepo i dalje stoji u hodniku jer Vakuli nije za vjerovat. Kaj ja znam kaj tom vremenu more past na pamet u sljedećih 10 dana, a bogami mi se neda svaka 2 tjedna hodat u podrum po potrepštine prilagođene vremenu vani.

Ali sam svejedno doma proglasila proljeće. I veselim se 😀 (Makar to znači da sad moram na pedikuru, depilaciju, solarij i pojačati teretanu, dejmet 🙂 ) Fino sam si ukrasila s cvećem i vazama i leptirićima i kupila sam košaricu i čokoladna jaja koja bu Prdek pojel. Nek se dete veseli. I prozore otvorila i grijanje nije bilo upaljeno, jeeej 😀 Deda mraz i snjegovići su mi još uvijek na prozorima, kaj sad. Bum skinula do ljeta. Nebrem najti piceke od prošle godine da zakeljim gore, pa nek budu ( Eto vidite kaj se dogodi ak se skine to dole. a da ne velim da onda moraš i prozore prati.)

Al toplo je i to lajkam 🙂 Sad bar nemam jutarnje šokove dok ujutro ujutro guram nos kroz prozor 😀 ( Imam zato neke druge, o tom nekom drugom zgodom…) I mogu na kavu na terasu i glumiti guštera 🙂 I to i bum. Ajde bok. Kisi, kisi ❤

 

Zato, ker se cenim.

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

 

 

IMG_20180305_131053_076

Čarape: Deblje štrample sa slovima. Onak, došlo mi je. Penti – 20 kn – sniženje.

Minijaturistica je sljedeća na redu, a ružu sam si sama kupila. Zato, ker se cenim.

 

 

Gledala sam jučer neku seriju o prepravljanju loših tetovaža. Volim tetovaže pa mi je zanimljivo, pogotovo kad uspiju prek neke žešće gadosti istetovirat takvu sliku da opadneš na dupe. I tak je jučer isto par likova došlo s nekim lošim tetovažama, pričaju, dogovaraju se, tetoviraju, bla, bla, truć… I onda je došla jedna žena. Imala je nekakvog zmajčeka na leđima, a i taj zmaj je zapravo bilo prekrivanje neke gluposti od prije i sve to skup joj je ružno i oće to prekriti. Ok. Sve dok nije izvalila da zapravo oće to prekriti jer je njezinom mužu ružna i stalno joj drži ruku na tome dok se seksaju jer mu je grozno i neće to gledat, pa joj tetovaža uništava seksualni život. WTF?!?

Moram naglasiti da je ženska komad. Nije da je preveć bitno, ali možda neko uzme u obzir.

Imam par pitanja oko ovog.

Prvo:  Ko normalan dok se seksa gleda nečiju tetovažu i razmišlja si kak je ružna?!?

Drugo: Ko normalan dok se seksa s ovakvim primjerkom ženske vrste bulji u tetovažu na leđima (koja je btw i prilično mala), i razmišlja si kak mu se ne sviđa?

I treće: Ti si ideš prepravljati nekaj za kaj si i zaboravila da imaš jer ti je na leđima i ne buljiš u to svaki dan – zato jer se tvom DEČKU ne sviđa?!? Onak, za ozbiljno?!? Na kraju su joj na leđima napravili čudo. Da imam para, sad bi si išla tetovirat točno to. I onda je imala za reći jedino da se nada da bu se to dečku dopalo jer kaj ako nebu. Onak, za boga miloga. Nemam riječi.

Neko bu rekel – glupi Ameri. Nema to veze s Amerima. Uopće. Znam takvih primjera i doma. Jedna se prestala šminkat i brzo skidala pramenove s kose jer se to njenom dečku ne sviđa i sad ako hoće biti s njim, više se nebu šminkala ni farbala jer bu privlačila pozornost. A sad je s njim. I kaj onda ima privlačit pozornost.

Slušam i ne vjerujem. I probaš objasnit, al nejde. Druga je prestala nositi tajce i haljine jer to ističe noge, a onda njezin dečko ima primjedbe jer ju drugi gledaju. Treća bi se jako htela pofarbat u crveno, ali nebu jer ne zna kaj bu muž rekel.

Cure, žene, majke, kraljice, onak, STVARNO?!? 2018?!?

Pazi vamo:
To NIJE normalno. Sirijusli. Opće se ne zajebavam.
Nije romantično, nije slatko, i ne, on te ne voli. ( Isto vrijedi i obrnuto, da nebi bilo zabune).
To je za psihijatriju. Osim ako ti baš skroz ne paše da ti dotični/dotična određuje kaj i kad buš jela, spavala, šminkala se ili ne, išla nekud ili ne, kupila ili ne. U tom slučaju si i ti za psihijatriju i promatranje. Možda i višemjesečni boravak u kakvoj instituciji.  (Više nebum pisala u oba roda jer se valjda kuži da se to podrazumijeva)
A ako ti ipak baš i nije super to kak te on jako voli pa neće da te drugi gledaju i zato se nesmeš šminkat/tetovirat/obrijat glavu, mislim da i sama znaš kaj ti je činit. Da, točno to trebaš napravit. Ne, stvarno to ne radi zato jer ste vi tragična priča Romea i Julije i svi vas hoće rastavit i bolje da ga slušaš jer on zna najbolje. Ali ako imaš mazohističke sklonosti i IQ otprilike ko kućni broj Zagrebačke banke na Trgu, samo izvoli.
Čula sam u više slučajeva, nakon kaj su skužile da buljim u njih u šoku i nevjerici – “Ali on mene voliiiiiii! Niko me više ne bude tak volijooo!” Đizs. Točno. Nebu. Jer vjerojatno neku drugi nebu imal preduvjete za dijagnozu. A to JEJE za dijagnozu, znaš. Nekom drugom ti možda nebu baš bitno kaj si  otišla frizeru i vratila se s unicorn hair. I nikom ništ. Zato kaj to nije njegova glava, nego tvoja. Aha. Ima i takvih. ( Pogledati kod mene doma, al ne dirati, prosim. Najdite si svog.)
Ili ” Ma joj, on ti je tak ljuuubomoran, ja ti opće nesmem na cesti pogledat nikoga… A kaj kad me voooliiii..” Ne. O ljubomori samoj po sebi neki drugi put, to je tek posebna tema.
Daklem, šminkam se, oblačim, kupujem cipele, idem na kave, idem cugat van, idem u kino, maškare, ovo, ono… Zakaj? Zato jer mi je tak došlo. MENI. NE zato jer bu se sviđalo ili ne nekom s kim sam u vezi. Taj može imati svoje prefencije, ali gledaj –  ako se njemu sviđa crvena kosa, a ja se u tom trenutku nebrem odlučiti između crvene i plave, možda se, jer se njemu više sviđa, ofarbam u crveno. Naravno da mu hoću biti zgodna. Ali da mi zabrani da se ofarbam u plavo jer, ne znam, on misli da su plavuše glupe recimo… Well, samo bi se nasmijala. Pogodi kak bi prešel da mi zabrani štikle ili maskaru. Zapravo, kod sljedećeg pokušaja zabrane ičega – kupi prnje, letiš van.
A pametovanje oko toga kak te jako voli pa oće da hodaš okolo ko da si iz močvare pobegla da te niko ne gleda… Ja bi se malo zamislila. Najbolje da se sama doma zavežeš za radijator tak da nebreš ni pobeći nikud i da te fakat niko ne vidi. Jer ti je sljedeće zabrana kretanja. Zato jer te jako voli, pa da mu te neko ne ukrade. Ili zato jer se sigurno kurvaš po vani, ima da si unutra i ne mrdaj. Samo ostavi dovoljno dug lanac da moreš do sudopera, usisavača i veš mašine. Neko mora i očistit tu i tam. A i kupi si štitnike odma jer ak nekaj zajebeš, garant ti slijedi kakva disciplinska. I onda imamo za koju godinu u najboljem slučaju parnicu na sudu di ionak pol ne veliš, a možda ga počneš i branit nakon nekog vremena, ili crnu kroniku. Pa ti vidi. Nije da te nisam upozorila.

Sjećanja i neke stare sjete…

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

 

IMG_20180302_130604_324

Čarape: Tople dokoljenke sa srčekima. Garant bi mi baka kupila slične. Jer dokoljenke su dokoljenke. Penti. Na sniženju.

 I bajke su bajke. Nekako pašu u današnju priču.

Parfem jer… Well, jer je tu. Iz jednog prozora u adventskom kalendaru. Douglas.

 

Nisam ti danas još mislila napisati pismo, nekako sam mislila za tvoj rođendan… Imamo još koji dan, pa ožujak je tek na početku. I još nema zelenih listića na drveću… Ni cvijeća…

Ali sjetila me ujutro ova zakašnjela snježna zima na tvoje dvorište. Na kućicu i toplu kuhinju u ranu zoru, dok se sve polako budilo i pripremalo za još jedan dan, osim mene. Ja sam u to doba još čvrsto spavala, gore u maloj hiži, na jastucima koje si ti sama napravila. Nikad me nisi budila, iako sam često prespavala doručak. Čak ni kad bi se već bližilo podne i svi drugi klinci bi već odavno bili budni, a posebno ne zimi. I nikako ne dok se u kuhinji nebi dobro zgrijalo. Bilo je isto, imala ja 5 ili 15 godina. Briga i ljubav je bila uvijek jednaka. U sobama u gornjoj hiži je bilo hladno jer se gore nije grijalo, ali je toplina tvoje duše učinila da se to ne primjećuje, pa sam čak i ja, onakva zimogrozna, brzo izletavala iz kreveta i trčala dolje u kuhinju, a da nisam ni primjetila da je temperatura unutra skoro ko i vani. Za razliku od sad, kad se ujutro grijem na ljestve radijator da dođem k sebi 😀

Tuga, ona stisnuta, beznadna i neizreciva, onakva samotna, teška i nepodnošljiva, ona koja te guši, ali koju ipak ne želiš pustiti jer ti je to jedino ostalo… Nje nekako više nema. Godinama je nema, ali to zapravo uvijek shvatiš na prepad.  Rastopila se, razvodnila, raspršila i pretvorila u neku vrstu povremene sjete i nostalgije, ali lagane i bez težine.  U sjećanja. U nevidljive zagrljaje i još uvijek žive slike moje djetinje bezbrižnosti…  Bezvremene i sjajne, iste ko i prije toliko godina. Ista je to energija, ista ljubav, ista ti, ista ja ❤

Neću ti pisati da fališ. Ionako znam da si zapravo stalno tu. Samo sam ti htjela čestitati još jedan rođendan, ovaj tu -zemaljski. Nije bitno koji, godine su neki tamo broj. Ponekad brojim samo one u kojima te nema tu. Htjela sam ti zahvaliti za svu prisutnost, svu nježnost i podršku. Za to jer te još uvijek osjećam. Ponekad kroz ruže koje još cvatu na dvorištu, recepte koje pokušavam ponoviti, ovaj snijeg u hladno jutro. Slike i ljude koje ponekad sretnem. Kroz vrijeme i prostor, zagrljaje u snu… Ponekad tihi šapat kraj uha ili nestvarni blagi dodir, onakav za koji se pitaš da li ga je uopće bilo…

Na ulicama se sad sanjkaju neki drugi klinci. Netko drugi radi snjegoviće u snježna jutra. I neke druge bake griju mlijeko i peku peciva za promrzle nosiće… U istom selu, iste kuće, skoro iste ograde, neki isti ljudi, neki novi klinci… promijenilo se vrijeme u treptaj oka… Ali mi smo ti još uvijek tu, i zauvijek postojimo u onom vremenu kad smo mi bili mali, a vi malo mlađi i još uvijek s nama. Neko drugo, prošlo doba, a ipak se još često zateknem s tobom tad… I tu i takvu sliku uvijek nosim sa sobom.

Grlim te, moja tetika ❤ Sve najljepše ti želim ❤

O temperaturama ili zakaj ne volem dok je vani preveć minus

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

 

IMG_20180228_135617_348.jpg

Čarape: Debele ofkors. Ove točke nisu optička varka nego su fakat tak napravljene. Penti. 10 kn.

Starlet Palette je u biti poklon za nekog , al mi je lepo pa sam stavila. Douglas.

Gumice ne nosim, biseri su moji, a anđelek poklonče od jedne cure 🙂

 

Jedva čekam da ove “vrućine” vani popuste. Ne to kaj mi je zima, nego jer mi je vruće! Ok, je – 800 vani, al danas sam jedva čekala ujutro da promolim nos van. Je, znam kaj sam neki dan napisala. Ono vrijedi za umjerene vanjske temperature do -5.

Jerbo, gledajte. Mi doma prek noći isključujemo grijanje. Ono, stavimo na cca 15C. I onda se ja možda šokiram dok se izvučem iz toplog kreveta jer grijanje ne radi i zgledam ko pomahnitali raščupani pustinjak dok se ne zgrijem, ali mi je nos prohodan i nisam mokra ko miš 5 put po noći jer malo imam deku na sebi, a malo ne. Ovo kad je vani malo preveć u minusu, onda i termostat ima šou program i makar je stavljeno na 10-tak stupnjeva, grijanje RADI!!! Onak prek noći. Fuj. Užas. A inače imamo uvijek otvoren prozor, osim kad je minus miljon. Ali ako grijanje isključiš skroz, možda ti ujutro ne proradi uopće, pa odi na wc ak se usudiš. O tuširanju da ne pričam. E pa onda fino ostaviš na cca 10-tak stupnjeva i nije ti ni na kraj pameti da to po noći i dalje grije ko da je na 30… Jooooj….

Prvo sam se valjda 10 put zbudila, ili mi je bilo vruće i sva mokra, ili mi je bilo zima jer sam se otkrila. S tim da u spavaćoj ne grijemo. Onda sam se digla sa suhim grlom, svačim u nosu, jedva sam disala i glava me bolila. I nema zraka. Pa onda kaj napraviš prvo? Pa ko i svi normalni ljudi dok je vani -15. Otvoriš sve prozore da dođeš sebi. Gurneš glavu pod pipu. Popiješ litru vode. Špricaš ko sumanut one akvamaris bedastoće, pa kišeš jedno vreme. Na kraju ne znaš jel zima ili ljeto.

Imam i onaj difuzor doma ilitiga ovlaživač zraka usput. Lepo zgleda. Ide nekakva para van. Piše do 30 kvadrata, zato i je u dnevnoj, spavaću ne grijemo, kuhinja se često lufta. I ima boje koje se mijenjaju. Lepo za videt. Al mi se čini da to za tu kvadraturu nije. Pa onda fino opet krpe na radijator. Nek se isparava. Znam da su za to pisali da nije zdravo ( ko i 99% stvari koje inače pod normalno radimo pa je sad odjemput otkriveno da sve ubija). Kaj me briga. Suhi zrak je, suho grlo i nos i to mi ide na žifce.

A da ne velim kak se šminkat krasno dok se tak digneš. Koža mi je suha ko da sam mumija. Pa ajd onda natrpaj gore sve i svašta da malo dođe sebi, pa onda još to sve sredi da ti fasada stoji na mjestu. Jednom sam stavila nedovoljno kreme, pa sam već namazala cc kremu i onda skužila da fali vlage, pa sam išla s običnom kremom prek toga. Nemojte to radit. Nemam adekvatnu riječ za to kaj se stvorilo na licu. Ali je uglavnom micelarna bila u upotrebi iste sekunde. I kremu za ruke potrošim u tjedan dana jer si namažem valjda 15 put u pol sata, sve prije nego odem iz stana. Zato ih i imam u svim torbama i većini džepova.

No, uglavnom, napokon sam ja to nekak sredila, napila se vode, prozračila to sve skupa zajedno i onda sam se naravno već smrzavala, pa sam zaprla prozore i navukla na sebe sve to kaj inače navučem dok je vani ovak i mislim da mi je to zadnji put. Prvo kaj sam crkla još 10 min dok sam čekala kad bu vreme za pokret, a drugo – fakat nije neka razlika -2 i – 15 da mi bi trebale duple štrampe i 3 majice za prejti 500 metri do auta, a i do posla se zdrži.  A ja sam glupača navukla štrampe, hlače, čarape tanje i čarape debele i na to čizme i onda se čudim kaj mi je teško.

Nebum napisala da jedva čekam ljeto. Pobogu, pa godina je tek počela, tek smo obavili Valentinovo.  Još oćem i karanfil za Dan žena. I oćem se ujutro naličit kak spada. Idem videt kaj veli Vakula pa da se znam pripremit. Čujemo se.