Tag: life&socks

KRUNA PONOĆI – SARAH J. MAAS

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20181203_103409_057[1]Od kamenih vrata sudbine                                                                                         demoni su stvorili tri                                                                                               kamena koja su bogovi zabranili                                                                                jer su ih se jako bojali.                                                                                                  U tuzi, on sakri jedan u krunu                                                                                    nje koju je toliko volio                                                                                                 da je čuva tamo gdje spava                                                                                        unutar zvjezdane sobe.                                                                                          Drugi je skriven                                                                                                          u planini od vatre,                                                                                                        gdje su muškarci zabranjeni                                                                                  unatoč silnoj im želji.                                                                                            Gdje se treći nalazi                                                                                                      nikada neće biti rečeno,                                                                                             ni glasom ni jezikom                                                                                                     ni količinom zlata.

Sarah J. Maas – Kruna ponoći

 

Sarah je sazrela. Vidi se to po zrelijem načinu pisanja, složenijoj radnji i likovima, vođenju čitatelja kroz priču. Nema više onih djetinjastih ispada, priča je ozbiljnija i intrigantnija, meni daleko zanimljivija nego u Prijestolju od stakla. Naslućujemo da se iza prvotne slike Caleane kao slomljene djevojčice koja je morala brzo odrasti i koja je više nošena bijesom nego razumom – krije mnogo, mnogo više. A i u samoj priči općenito se krije više nego nam je Sarah u ovom, drugom nastavku dala.

Da, i Caleana je odrasla. Postavši kraljevim borcem dužna je ispunjavati svoju stranu ugovora da bi jednom napokon postala stvarno slobodna. A to nažalost uključuje još ubijanja. Svaki kraljev zadatak je jedno ime koje treba nestati. Svaki papirić zapečaćuje nekome sudbinu. I svaki put Cealena donese dokaz i skrene pogled.

Sve dok se na papiriću ne nađe Archerovo ime. Ime koje Caleana poznaje, djelić njene prošlosti. I kako kralj svaki put ima isti izgovor – pobunjenici, prijetnja kruni, izdaja – ovaj put će Celaena poželjeti istražiti, uvjeriti se, pronaći kakve se to spletke odvijaju unutar i van dvora.

Ljubavnog trokuta više nema, čini se da je Caleana izabrala. I on je izabrao nju. Sve dok ih ne rastavi nešto veće, nešto ozbiljnije i dok svoje prste ne uplete sudbina. I magija.

Kralj je u svojoj okrutnosti i žeđi za moći prije 10 godina zabranio magiju i ona je nestala…

Osim što nije. Kakav god skriveni izvor moći je kralju omogućio osvajanja, okrutnost i širenje teritorija, kakva god sila ga je promijenila u ovo što je danas – nije mogla ubiti magiju. Onu drevnu, staru magiju naroda koji je bio tu odavno. Čijem rodu pripada prva Adarlanska kraljica. I čija krv teče još nekim krvnim lozama koje u svom stablu imaju istog pretka…

KRUNA PONOĆI3

 

Kraljica Elena je također izabrala Caleanu za zadatak. Drugačiji, opasniji i mnogo teži zadatak od onih koje obavlja za kralja.  Mora otkriti gdje se krije izvor kraljeve moći, mora pokušati zaštititi sebe i sebi drage ljude od opake sile koja i dalje obitava u dvorcu. A želi otkriti i tko stoji iza tzv pokreta otpora koji se oslanja na Aelin Galathynius, prijestolonasljednicu Terrasena koja bi trebala biti mrtva…

KRUNA PONOĆI2

Elena ju je izabrala zbog njenih sposobnosti, ali i nečega drugog, nečega važnijeg. Nečega što može donijeti prevagu.

Caleana počinje shvaćati koliko je opasna i razorna kraljeva moć i traži način da joj stane na kraj. Usput dobiva neočekivanog saveznika. Na njega nije računala, ali ni on nije računao s otkrićem što se zapravo nalazi u njegovoj krvi…

I Nehemia. Kako je sa svim povezana Nehemia? Je li princeza izdajnik ili saveznik? Želi li Caleanu zaštititi ili joj namjerno daje pogrešne informacije da je navede na krivi trag?

KRUNA PONOĆI

Kruna ponoći je nastavak koji će sve likove natjerati na promjenu. Neki će otkriti da su mnogo više nego su mislili, neke će gubitak natjerati na odrastanje. Neki će pak morati iz temelja preispitati svoja uvjerenja i zapitati se kome i zašto služe. Nekima će se srušiti svijet. Neki neće biti uopće svjesni što im se sprema.

Ali jedno vam mogu obećati. Knjigu nećete ispuštati iz ruku jer ništa nije kako se čini i nitko nije to što jest. Isprepliću se drevne legende, kraljevi i kraljice, krvna loza koja je navodno nestala i tko zna kakvi suludi planovi kralja koji je daleko opasniji nego je itko mogao pretpostaviti.

 

Iskreno, ljubavna priča u ovom nastavku je sporedna, pa ako ste očekivali nešto spektakularno, ne radi se ovdje o tome. Ali se radi o povjerenju i odanosti. A uz sve napetosti, peripetije, opasnosti i intrige, ovdje ljubić stvarno nije potreban jer… Priča ima sve ostalo. A ono što mi je posebno drago – ima mnogo više  mistike i magije nego u Prijestolju od stakla i sve to daje romanu neki novu dozu napetosti. A ne nedostaje ni zapleta ni obrata ni živopisnih likova koji samo pridonose hiptnotičkom čitanju kao da ne postoji vanjski svijet…

 

Na kraju sam samo htjela odmah čitati dalje. Iako, moram priznati, u prvom nastavku sam oprostila Sarah pomalo tinejdžerski napisan roman jer kad ga je pisala, bila je upravo to. Ali u  ovom nastavku –  Caleana mi je u par navrata propisno digla tlak. Dijelom jer je na trenutke samo ljuto, tvrdoglavo i nedokazano tinejdžersko derište, a dijelom jer neki put napravi takav kliše od pogreške da mi je došlo da joj opalim šamar.

Sorry, morala sam.

No, bez obzira na to, stvarno sam uživala. Fantasy je moj žanr, pa je to i razumljivo, ali ovo je stvarno, stvaaarno napeta i zanimljiva priča. Nevjerojatno je maštovita, a svijet koji Sarah stvara i proširuje jednostavno tjera na čitanje i stvara želju za još.

Ako progledate kroz prste Caleani koja izgleda još nije baš skroz odrasla – ovaj serijal bit će vam prilično drag ❤ Jedva čekam dalje.

Preporuka 😀

P.S. Više nisam #teamChaol jer mi s tim cmakanjem idu na živce 😛

Kisi ❤

*********************************************************************************

O Sarah J. Maas

Goodreads ocjena: Kruna ponoći

Izdavač: Fokus na hit

Gdje kupiti: Kruna ponoći

A bilo nam je fakat dobro :) ( O crticama iz prošlosti)

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

IMG_20180319_113212_857

Čarape: Natrag zimske tople iz Lidla. S leptirićem pokraj jer oćem proljeće. I čokoladom jer mi je zima. I knjigice 🙂

 

Znate kaj. Gledam ja tak u taj svoj mobitel i taj ekran kompjuterski, i mislim si kak smo glupi. Istina, pošalješ poruku i ovaj drugi to odma vidi, platiš račune, objavljuješ fotke, ajmo reć život ti je mrvicu lakši.

Međutim. Nema tome tak dugo da nismo uopće imali mobitele, a još manje vremena je otkad je počela era smartfona i kad je mob služil da ne moraš bit doma i čučit pokraj telefona da te neko nazove. I kad su fiksni telefoni još imali funkciju.

Ali ono najbolje… Sve kaj se rodilo nakon devedesetih… Ajme ljudi, vi nemate pojma kak je nama bilo dobro 

Daklem – u školu smo išli bez gađeta. Nema tipkaš po mobu na nastavi. Ak si bolestan, mama nazove školu ili učiteljica (no, onda su još bile drugarice i da, stara sam), nazove doma. Ili dođeš doma i od doma nazoveš mamu na posel da ti nije dobro.

Onda – kreneš u prvi razred i ko velka cura dobiš ključić i privjesak crvenu jabukicu na kojoj piše Zlatka  Tata i mama kupili  (sad sam tek skužila da mi je očito suđeno slušati CJ  ) I dođeš iz škole doma i tek onda se javiš mami na posel jer si velka cura i možeš biti doma sama. Imaš samo 7 godina, ali to niko ne doživljava ko problem. Tu i tam te provjere susedi i to je to. Sama se spremiš za školu, sama napraviš doručak i posle škole pričekaš mamu da dođe s posla.

Onda, dok smo bili malo veći i otkrili šalabahtere, ak si mislil prepisivat, trebal si se dobro znati snaći da te nebi ulovilo. Nema prepisivaš s gugla na mobu. Doma sitnim slovima prepiši na papirić, pa onda s tog papirića prepiši u test ak si frajer. (Ja nisam prepisivala, ja sam bila pametna ) Aha. A ne ko sad.

Onda smo se dopisivali pod nastavom tak da smo si slali papiriće (to je već bila srednja, mada je i u osnovnoj toga bilo), i umirali od smeha. Pisali smo naravno, gluposti. Još sad čuvam doma neka dopisivanja. Još se družim s tim ljudima. Znate koji ste 🙂 Čuvam to ko podsjetnik kolko smo bili ludi, neopterećeni i kreativni. Takve stvari spadaju u najdraža sjećanja i hvala vam na tome ❤

Onda smo se dogovarali za van i nema kasniš jer nemaš kak javit da kasniš (5-10 min se ne računa) Aha. Ima da si u dogovoreno vreme na dogovorenom mjestu. Kad smo se svi napokon skupili, išli smo nekud svi skupa i vani se zabavljali (I cugali smo, pa kaj. U parku na klupicama. Kolko vidim, godinama kasnije niko nije alkoholičar i ne spi u parku jer je prokockal hižu.). Družili smo se, pjevali i ludovali, plesali, sviđali se jedni drugima, i nismo stalno naslikavali selfije i dokumentirali svaku minutu nečega kaj se događalo jer za to nit je bilo potrebe nit nam je to bilo prioritet. Drugi dan si pričal ostatku ekipe koja je bila negde drugde kaj je bilo. Ak si se sjećal.

Onda sretneš dečka koji ti se sviđa. Pa ispadne da se sviđaš i ti njemu. Pa se družite tu večer. Onda čekaš celi tjedan da te nazove i buljiš u taj fiksni telefon doma i nedaj bog da se neko razgovara jer kaj ako baš sad zove i kaj ako si propustila :/  Pa ispadne da je zgubil broj, pa opet ispočetka i nikad ne znaš na čemu si, a imaš 16 i to je pitanje života i smrti  (Nije smešno, to su bili ozbiljni problemi. I dalje tvrdim da mi je to draže od ovog danas, al jbg, vremena su drukčija) Tragedija globalnih razmjera je bila ako on već ima curu ili mu se ne sviđaš. Obično je tvoja bff imala posla s tobom, al uživo, ne na vajberu.
Ili te nazove kad se uopće ne nadaš neko ko ni ne zna da ti se sviđa (tj ti ne znaš da on zna), a ti ne znaš ko zove i javiš se i onda krene herc lupat i samo se čuješ kak od šoka pričaš gluposti… Aha, pa se snađi na blef. A ne sad –  vidiš ko te zove, pa vijećaš bi se javila il ne. I ne glumi, imaš njegov broj već godinu dana, samo se ne usudiš javit nego stalkaš na fejsu jel svetli zelena točkica, pa buljiš u nju.

No, da ne skrećemo s teme, van se išlo tam di bi dotični mogo obitavat tu večer, al samo si 90% ziher da je tam. I onda ako nije, ajde po birtijama dok ga ne nađeš… Onak, ko slučajno  Pa dok i ako ga nađeš i ništ ne obaviš, a gle, loš horoskop. Čekaš sljedeći vikend. U međuvremenu pokušavaš prek svih dostupnih kanala ( tj njegovih frendova kojima si poslala frendicu koja zna jednog od njih jer je njena frendica hodala s njegovim frendom) doznati kak diše… Opće se čudim kak nisam dektetivsku agenciju otvorila. A u međuvremenu sam čak i usavršila vještine.

Malo kasnije, na faksu, ispitni rokovi su se objavljivali na vratima od kabineta. I rezultati. Nema gledaš na internete. Ako te nema, ostaviš broj, pa te neko nazove. I tak se stvaraju, ljudi moji, prijateljstva. Učiš s ekipom u knjižnici i prepisujete knjigu u skriptu. Tak se uči.

I starci ne vide ocjene prije nego si ih dobil i ak imaš neku slabu, stigneš ispravit i tvoja škola – tvoja stvar….

Koristila se knjižnica i čitale knjige. I sad zvučim ko da je to bilo prije miljon godina :/

Čini mi se da bu ovo tema ovaj tjedan, jer sam se sad sjetila još toga, a znam da niko neće čitat predugi tekst jer nemate vremena. Treba instagram provjerit.

Ali ozbiljno. Fakat mislim da nam je bilo i više nego dobro.

Btw, ko je čital Začarani zamak? 😀

Sjećanja i neke stare sjete…

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

 

IMG_20180302_130604_324

Čarape: Tople dokoljenke sa srčekima. Garant bi mi baka kupila slične. Jer dokoljenke su dokoljenke. Penti. Na sniženju.

 I bajke su bajke. Nekako pašu u današnju priču.

Parfem jer… Well, jer je tu. Iz jednog prozora u adventskom kalendaru. Douglas.

 

Nisam ti danas još mislila napisati pismo, nekako sam mislila za tvoj rođendan… Imamo još koji dan, pa ožujak je tek na početku. I još nema zelenih listića na drveću… Ni cvijeća…

Ali sjetila me ujutro ova zakašnjela snježna zima na tvoje dvorište. Na kućicu i toplu kuhinju u ranu zoru, dok se sve polako budilo i pripremalo za još jedan dan, osim mene. Ja sam u to doba još čvrsto spavala, gore u maloj hiži, na jastucima koje si ti sama napravila. Nikad me nisi budila, iako sam često prespavala doručak. Čak ni kad bi se već bližilo podne i svi drugi klinci bi već odavno bili budni, a posebno ne zimi. I nikako ne dok se u kuhinji nebi dobro zgrijalo. Bilo je isto, imala ja 5 ili 15 godina. Briga i ljubav je bila uvijek jednaka. U sobama u gornjoj hiži je bilo hladno jer se gore nije grijalo, ali je toplina tvoje duše učinila da se to ne primjećuje, pa sam čak i ja, onakva zimogrozna, brzo izletavala iz kreveta i trčala dolje u kuhinju, a da nisam ni primjetila da je temperatura unutra skoro ko i vani. Za razliku od sad, kad se ujutro grijem na ljestve radijator da dođem k sebi 😀

Tuga, ona stisnuta, beznadna i neizreciva, onakva samotna, teška i nepodnošljiva, ona koja te guši, ali koju ipak ne želiš pustiti jer ti je to jedino ostalo… Nje nekako više nema. Godinama je nema, ali to zapravo uvijek shvatiš na prepad.  Rastopila se, razvodnila, raspršila i pretvorila u neku vrstu povremene sjete i nostalgije, ali lagane i bez težine.  U sjećanja. U nevidljive zagrljaje i još uvijek žive slike moje djetinje bezbrižnosti…  Bezvremene i sjajne, iste ko i prije toliko godina. Ista je to energija, ista ljubav, ista ti, ista ja ❤

Neću ti pisati da fališ. Ionako znam da si zapravo stalno tu. Samo sam ti htjela čestitati još jedan rođendan, ovaj tu -zemaljski. Nije bitno koji, godine su neki tamo broj. Ponekad brojim samo one u kojima te nema tu. Htjela sam ti zahvaliti za svu prisutnost, svu nježnost i podršku. Za to jer te još uvijek osjećam. Ponekad kroz ruže koje još cvatu na dvorištu, recepte koje pokušavam ponoviti, ovaj snijeg u hladno jutro. Slike i ljude koje ponekad sretnem. Kroz vrijeme i prostor, zagrljaje u snu… Ponekad tihi šapat kraj uha ili nestvarni blagi dodir, onakav za koji se pitaš da li ga je uopće bilo…

Na ulicama se sad sanjkaju neki drugi klinci. Netko drugi radi snjegoviće u snježna jutra. I neke druge bake griju mlijeko i peku peciva za promrzle nosiće… U istom selu, iste kuće, skoro iste ograde, neki isti ljudi, neki novi klinci… promijenilo se vrijeme u treptaj oka… Ali mi smo ti još uvijek tu, i zauvijek postojimo u onom vremenu kad smo mi bili mali, a vi malo mlađi i još uvijek s nama. Neko drugo, prošlo doba, a ipak se još često zateknem s tobom tad… I tu i takvu sliku uvijek nosim sa sobom.

Grlim te, moja tetika ❤ Sve najljepše ti želim ❤

O temperaturama ili zakaj ne volem dok je vani preveć minus

Published on by Life&Books&SocksLeave a comment

 

IMG_20180228_135617_348.jpg

Čarape: Debele ofkors. Ove točke nisu optička varka nego su fakat tak napravljene. Penti. 10 kn.

Starlet Palette je u biti poklon za nekog , al mi je lepo pa sam stavila. Douglas.

Gumice ne nosim, biseri su moji, a anđelek poklonče od jedne cure 🙂

 

Jedva čekam da ove “vrućine” vani popuste. Ne to kaj mi je zima, nego jer mi je vruće! Ok, je – 800 vani, al danas sam jedva čekala ujutro da promolim nos van. Je, znam kaj sam neki dan napisala. Ono vrijedi za umjerene vanjske temperature do -5.

Jerbo, gledajte. Mi doma prek noći isključujemo grijanje. Ono, stavimo na cca 15C. I onda se ja možda šokiram dok se izvučem iz toplog kreveta jer grijanje ne radi i zgledam ko pomahnitali raščupani pustinjak dok se ne zgrijem, ali mi je nos prohodan i nisam mokra ko miš 5 put po noći jer malo imam deku na sebi, a malo ne. Ovo kad je vani malo preveć u minusu, onda i termostat ima šou program i makar je stavljeno na 10-tak stupnjeva, grijanje RADI!!! Onak prek noći. Fuj. Užas. A inače imamo uvijek otvoren prozor, osim kad je minus miljon. Ali ako grijanje isključiš skroz, možda ti ujutro ne proradi uopće, pa odi na wc ak se usudiš. O tuširanju da ne pričam. E pa onda fino ostaviš na cca 10-tak stupnjeva i nije ti ni na kraj pameti da to po noći i dalje grije ko da je na 30… Jooooj….

Prvo sam se valjda 10 put zbudila, ili mi je bilo vruće i sva mokra, ili mi je bilo zima jer sam se otkrila. S tim da u spavaćoj ne grijemo. Onda sam se digla sa suhim grlom, svačim u nosu, jedva sam disala i glava me bolila. I nema zraka. Pa onda kaj napraviš prvo? Pa ko i svi normalni ljudi dok je vani -15. Otvoriš sve prozore da dođeš sebi. Gurneš glavu pod pipu. Popiješ litru vode. Špricaš ko sumanut one akvamaris bedastoće, pa kišeš jedno vreme. Na kraju ne znaš jel zima ili ljeto.

Imam i onaj difuzor doma ilitiga ovlaživač zraka usput. Lepo zgleda. Ide nekakva para van. Piše do 30 kvadrata, zato i je u dnevnoj, spavaću ne grijemo, kuhinja se često lufta. I ima boje koje se mijenjaju. Lepo za videt. Al mi se čini da to za tu kvadraturu nije. Pa onda fino opet krpe na radijator. Nek se isparava. Znam da su za to pisali da nije zdravo ( ko i 99% stvari koje inače pod normalno radimo pa je sad odjemput otkriveno da sve ubija). Kaj me briga. Suhi zrak je, suho grlo i nos i to mi ide na žifce.

A da ne velim kak se šminkat krasno dok se tak digneš. Koža mi je suha ko da sam mumija. Pa ajd onda natrpaj gore sve i svašta da malo dođe sebi, pa onda još to sve sredi da ti fasada stoji na mjestu. Jednom sam stavila nedovoljno kreme, pa sam već namazala cc kremu i onda skužila da fali vlage, pa sam išla s običnom kremom prek toga. Nemojte to radit. Nemam adekvatnu riječ za to kaj se stvorilo na licu. Ali je uglavnom micelarna bila u upotrebi iste sekunde. I kremu za ruke potrošim u tjedan dana jer si namažem valjda 15 put u pol sata, sve prije nego odem iz stana. Zato ih i imam u svim torbama i većini džepova.

No, uglavnom, napokon sam ja to nekak sredila, napila se vode, prozračila to sve skupa zajedno i onda sam se naravno već smrzavala, pa sam zaprla prozore i navukla na sebe sve to kaj inače navučem dok je vani ovak i mislim da mi je to zadnji put. Prvo kaj sam crkla još 10 min dok sam čekala kad bu vreme za pokret, a drugo – fakat nije neka razlika -2 i – 15 da mi bi trebale duple štrampe i 3 majice za prejti 500 metri do auta, a i do posla se zdrži.  A ja sam glupača navukla štrampe, hlače, čarape tanje i čarape debele i na to čizme i onda se čudim kaj mi je teško.

Nebum napisala da jedva čekam ljeto. Pobogu, pa godina je tek počela, tek smo obavili Valentinovo.  Još oćem i karanfil za Dan žena. I oćem se ujutro naličit kak spada. Idem videt kaj veli Vakula pa da se znam pripremit. Čujemo se.