Strah od paukova

IMG_20180518_100136_974

Opet nemam kaj slikavat 😀 Pa sam zato sve poslikala. Ok, skoro sve.

Raspoloženje: Petak je 🙂 Godišnji ide 🙂 

 

Desi se da sam tu ti tam predmet sprdnje jer se bojim paukova. Traje to godinama. I nemerem nikak objasniti da nije to takav strah da ja sad mislim da bu on meni nekaj napravil. Teoretski, sve ti more nekaj napravit, pa se ne bojim pčele npr. Ili muhe ili komarca. Ovo je više ko da gledaš horor, pa posle vidiš duha u kupaoni. Bjež glavom bez obzira. Sad bar ne vrištim dok ga vidim.

Seže to u djetinjstvo, ofkors, uvijek neka trauma mora bit. Tam su kod bake u vanjskom veceju uvijek bili pauci po zidovima. Užas jedan. Još imam fobiju od toga.

Doduše, ima nas takvih više, pa se bar ne osjećam izolirano, i svako ima neku pričicu oko takvih egzibicija.

Recimo. Pauk je moždaaaa jako mali, ali ja ga vidim ko da ima 2 metra. Tak nekaj gadno ko pauk ne postoji. Rađe bi se družila celi dan s pijavicama nego znala da mi je pauk u stanu i da ne znam di je.

Jednom mi je gospon muž fino smjestil. A ZNAL je da pobegnem čim vidim tak nekaj. Toplo je bilo. Za otvorit prozore, toplo. Gospon muž je bil popodnevna smjena, a ja sam doma došla ko i inače, oko 6. I idem na balkon otvorit vrata. Đubre je napravilo mrežu od zida do kraja balkona i smjestilo se na sredini. I bilo je ooogromno. Žuto. S križem. I 100 hiljada onih nogica. Prvo sam fino natrag zatvorila vrata, onda sam se jedno 10 min suzdržavala da ne počnem vrištati dok sam kupila stvari po stanu kaj su mi trebale i izjurila van. Gospon muž je došel doma u 10 navečer. Ne sjećam se sad baš točno, ali čini mi se da i ja isto.

Nije smešno.

Cimericama sam redovito ostavlja paukove u kupaoni. Imaju sreće kaj sam se uspjela iskontrolirati da ne vrištim dok ugledam one nogice, jer sam godinama i urlala dok bi nekaj takvo ušlo u vidokrug. Sad sam samo dohvatila prvi čep od bilo čega kaj je na dohvat ruke, poklopila to nogato sranje i izjurila iz kupaone, nema veze kaj nisam ni pišala ni zube oprala.

Imala sam cimericu koja je imala isti problem. Živele smo u garsonjeri, posle ulaznih vrata imaš mini hodnik u kojem je kuhinja lijevo, desno je kupaona, a napred imaš velku sobu s jednim zidom punim prozora i zavjesama. S jedne strane vrata komoda, s druge frižider. To nogato sranje je bilo nasred zavjese. Onak, fino da se vidi da je tam. Ja sam bila na komodi, a ona na frižideru. Sva sreća na frižideru je bil telefon. Da, zvale smo treću osobu da nam dojde skinuti pauka. Nije smešno.

Inače su redovito upadali u tuš kabinu. Obično nam je treća osoba rješavala pitanje paukova u kupaoni, a nekad je rješavanje potrajalo dan/dva. Za to vreme smo na vece išle na faksu, a tuširale se kod nekog. Nije smešno. Dobro je bilo ako je išel vikend, pa smo išle doma.

Jednom prilikom sam se nekaj razgovarala s bff na četu. I nestala na 10 min. Njoj je još sad smešno, a ima isti problem s tim nogatim gnjusobama ko i ja. Spazila sam ga na zidu. I imam plus kod same sebe jer sam se ovaj put uspjela obuzdati da ne pobegnem van. Ali sam zato dohvatila kutiju sa spremanje hrane, onu plastičnu. To sam tresnula na njega na zid, dovukla to sve po zidu do vrata i onda nisam mogla najti poklopac, pa sam s druge strane strpala kuhinjsku krpu i bacila ga van kroz prozor. Skupa s kutijom i krpom. Nije smešno. Jedino tak sam mogla biti sigurna da je stvarno izbačen.

Jemput sam otišla profesoru s konzultacija van jer u kabinetu bil pauk. Rekla sam da mi je slabo.

A jemput sam vrištala ko luda jer mi je neko rekel da mi je na glavi. Iz nekog razloga je to svima zabavno. Bi vas vidla da vam je vlastita noćna mora na glavi. Super, ha? I još ne vidiš i gmiže s onim nogicama, a nebi baš ni paučinu da mi se vijori s glave.

Probala sam jemput gledat onaj film Arachnofobia. Ostalo je na pokušaju. Ima i onih nekih scena u svakom jebenom filmu koji se meni dopadne, obično su te gamadi veličine traktora i scene traju pol filma, tek tolko da moram okrenut glavu jer to nebrem videt i onda svako malo spitavam jel gotovo. Posvukud su. Posvukud. Oćeš Harry Potter, oćeš Lord of the Rings, oćeš Hobit. A nebrem tu gamad videt ni nacrtanu.

Evo Prdek ima doma gumeno to. U kadi. Nek me niko ništ ne pita. Dete se treba naučit da su to sve stvorenjca u prirodi. Well, tata ga kupa dok je to sranje u kadi.

Je, je, paukovi su korisni. Ništ ja ne velim. Samo nek si budu korisni negde drugde, di ja to ne vidim.

Iskustva?

Kisi.

Kako ubiti biljku na 100 načina

IMG_20180516_110729_483

Čarapice s flamingosima, kutija od testerboxa – kutijica jaaako kjut i tak 🙂

 

Jedna od supermoći koju posjedujem je supermoć ubijanja kućnih biljaka.

Postoje ti neki ljudi koji mogu donesti doma travu iz parka i za 3 dana imaju uzgojen zimski vrt. Imala sam cimericu kojoj je doslovno sve kaj je dovukla doma u tegli uspijevalo. Sve. Samo orhideja je bilo miljon, a cvjetale su tak da su već van izlazile kroz prozor.

Ja sam u svojih 15-tak godina pokušavanja uspjela uzgojit orhideje – komada dva. Brojkom – 2. DVA. I to je to. Pod uzgojit mislim na to da nisu umrle. Ne da cvjetaju -samo nisu umrle. Još imaju lišće. Zeleno je. Ponekad neki list i požuti i umre. Ali za čudo naraste novi. Tu i tam naraste i grančica i procvjeta. Tu i tam. U par navrata je čak to cvjetanje trajalo neki period. Većinom umre za tjedan-dva.

Znači u 15 godina, od svega kaj sam doma dovukla, uspjelo mi je održati na životu čak 2 biljke. Jednu sam dobila dok se Prdek prije 5 godina uselijo u stan ( hvala, Siki <3), drugu sam prije cca 2 godine spasila iz Konzuma. Doduše, bila je kao plava, pa sad više nije. Moguće da su preživele jer sam ih strpala na prozorsku dasku, ali nisam baš sigurna. Svejedno, tam su i ne diram ih jer ionak nemam pojma u čemu je stvar – pa ako nekaj očito funkcionira do neke mjere, bolje ne po tom prčkat jer ono – bolje ne.

Mogla bi napisat knjigu “Kako ubiti biljku na 100 načina”. Čitala sam ja te neke knjige o tome “kako se brinuti za sobne biljke”. Pa sam postupala po savjetima. Tim načinom sam ubila nekoliko afričkih ljubičica. Onda sam dovukla doma čuvarkuću. Koja raste na betonu, bez vode, hrane, ičega. Ima je na ulazu u zgradu, raste gore na betonu i još je tam. Kod mene je umrla. Kunem se da ih ne zanemarujem. Zalijevam, dohranjujem, u jednoj fazi sam se čak i razgovarala s biljkama. Sama sebi sam zvučala ko idiot, ali pisalo je da pomaže. Pa sam tak uspjela ubiti fikus, kućnu sreću i par orhideja prije nego se ova uspjela održati. Nisam im pričala prostote. I nisam psovala. Samo velim.

Znate one mini ruže? Krasne su, jelda? 🙂 Fakat jesu. Osim dok se dosele k meni. Onda uspiju biti krasne čak 2 dana prije nego krepadu. Trebaš ih presadit, rekli su mi. Na proljeće van u zemlju. Koje proljeće. Dok dođe proljeće već sam zaboravila da sam to kupila.

Evo sam zumbul dovukla doma nedavno. Prvo je to naraslo u jedan dan tolko da se samo izbacilo iz teglice, onda se presavilo, puklo i umrlo. Ciklama? Nemojte me nasmijavat.

A nije da neću cveće. Nego, eto, imam supermoć ubijanja kućnih biljaka. Kaj god napravim, ode to kvragu vrlo brzo. I ljubičicu sam sad opet dovukla, drugi dan su joj otpali svi cvjetići i posušila se 4 lista. Ostatak listova se začudo, i nakon 2 tjedna još zeleni. Sve čekam kad budu se misteriozno posušili ko i sve ostalo.

Kad smo se tek uselili u stan, frendica mi je poklonila teglu s par različitih sadnica neke zelenjave za po doma. Tegla je super. Evo je još na balkonu nakon 10 godina. Međutim, to nekaj zeleno je odapelo odma za koji dan kak je došlo k meni. Nedo bog da ja vrt imam jer bi bili valjda gladni.

Da mi nije one 2 orhidejice kaj se još drže, opće nebi imala cveća doma. Onda mi vele da kaj to rezano kupujem. Pa nego kaj da radim – ono umjetno nećem jer to ko za sprovode, a i skupo je, ovo kaj je u teglama ode kvragu jako uskoro, i onda si tu i tam za gušt kupim ruže u Lidlu dok su na 11 kn, tek tolko da malo cveća bude u stanu.

E, da – zaboravila sam napomenut da sam ubila i bambus. Samo mu dodaj vode, on ti dugo drži. Ahaaaaa. Držalo je, još nije ni tu vodicu koju je sa sobom imalo popilo do kraja, a već je bilo žuto na vrhu.

Tog bambusa mi najviše žal.

A da ne velim i da mi je palo na pamet doma si imat friške začine. Pa to svježe je puuuno bolje. Pa jeje. Osim ak nije kod mene doma jer onda krepa. Onak, skoro pa odma. Umorila sam već i bosiljak i mentu i peršin i origano i paradajz i papriku i sve.

Ali zato! Kupila sam nekad davno 2 božićne zvijezde za u ured. Aha. E, to nije htelo umret. Bilo je živo 2 godine dok mi ih neko nije bacil u smeće. Ne sjećam se više ko. No, nisam rekla da su bile crvene, samo da nisu umrle. Nisu imale baš lišća i tak su malo zgledale jadno, ali gle – bile su žive. Pretpostavljam da drugi to nisu doživljavali ko neki uspjeh, pa su ih utamanili kad već same nisu htele odapet. Sirote.

I kaj sad? Pa, ako ima neka dobra duša s nekim normalnim savjetom (nebum opet išla čitat knjige jer je to završilo pomorom, a da ni ne znam u čemu je kvaka), kak recimo uzgojiti ljubičicu da ne umre za 2 tjedna i mooožda čak uspije procvjetati, puno fala.

Inače mislim da se okanjujem imanja zimskog vrta nekad u budućnosti jer ovim tempom bum to uspela tam negde dok je baba Vanga predvidela da budu ljudi na višoj duhovnoj razini. A to nije u bliskoj budućnosti.

Kisi.

 

 

PMS i ostale radosti

IMG_20180514_120118_450

A neda mi se danas.

 

Ima onaj neki vic o Adamu i Evi:

Kad su Adam i Eva bili u Edenskom vrtu, pa je Eva Adamu dala jabuku, pa je to dovelo do sranja, pa se ovaj gore naljuti, pa ovi idu zbrisat iz vrta, pa na kraju ovaj gore viče Evi: “Krvavo ćeš mi to platiti!!!” A Eva njemu: ” Može u ratama?”

Nije neki vic, al porazgovarala bi se ja s njom malo o tim ratama. Pogotovo onih nekih dana u mjesecu, bogami bi me čula. Nisam ja radila sranja u vrtu da sad moram plaćat njene rate. Jbt, to ko kredit u Kroejša. Ti digneš, a otplaćuju još u desetom koljenu da više ni ne znaju kaj otplaćuju. I oni budu isto valjda pričali vic o ratama.

Sve bi to još bilo ok da te njene rate ne dolaze s popratnim pojavama. Neke traju i koji tjedan dok ne skužiš kaj te u stvari pere. Nije ni čudo da psihijatri imaju posla. I znaš ono kak te nadigne kad ti jača polovica veli: “Kaj opet si pms-u?!?” –  pa se automatski pretvoriš u zeleno čudovište s iskeženim očnjacima? Jer kaj bi bila u pms-u, to je tak nomalno da se dereš jer opet nije kupil plave žvakače, nego zelene. To kaj ostavlja čarape po stanu po tristošezdesetosmiput ovaj tjedan, to je savršeno dobar razlog da se pretvoriš u zlu vješticu iz pakla, ali ovaj put su žvakače bile kap koja je prelila čašu. Ili to kaj je došel doma 3 min kasnije ili ti baš sad i odma treba ona kutija na najvišem ormaru, nebreš do nje, a njega nema. Čisto opravdani razlog da te susedi na vrhu zgrade čuju iz prizemlja.

Je pa, gle. Onak, JESI u pms-u. Jer ak nisi pred, onda si post, a ak nisi post, onda si za vreme. Znači da si od 30/31 dan u mjesecu uračunljiva nekih 3-4. Jebale ju rate. Onih fizičkih manifestacija isto ima preko nekoliko. Čisto da ti nebu dosadno. Vaga mi je smrtni neprijatelj. Đubre pokazuje redovito koju kilu više nekih 5-6 dana, a da ne velim da umjesto bombona jedem Neofen. I jedva stanem u hlače.

Pogotovo je predivno kad ne znaš jel imaš probavne smetnje il grčeve il nekaj treće. I onda si tak sediš na kavi, i ne znaš jel da se legneš sad tu u birtiji malo ispod stola da ti se primiri, il da se digneš i odeš doma zamotati u dekicu i cmoljiti nad filmom i samom sobom.  Pa kak nebuš nadrkan, kad si si tak super. Bjutiful. Osjećaj je izvanredan.

Ogledalo mi ionak nije baš omiljena stvar, a tih nekih tjedan dana samo kaj ne stavim plahtu prek njega. Nije da ja nebi, al mislim da bi još jedno pitanje “Kaj si u pms-u?!?” započelo treći svjetski.

Nedo bog da u tom periodu moram ić kupit nekaj za obuć. To se ne radi. Prvo mi sve treba 5 brojeva veće, drugo mi ništ nikak ne stoji, a treće  – dok izađem van iz petnajstog dućana u kojem nisam ništ našla jer odjedamput izgledam ko da su me deca za ručni rad delala, ružna sam i debela i ne zaslužujem živjet – padnem u depresiju i posvađam se s jadnikom koji taj dan ima čast biti pratnja meni takvoj u šopingu, a to je obično gospon muž. Jer dok si u “onim danima”, nejdeš s frendicom. Na frendicu se nebuš derala. Ideš s NJIM. Tak da nakon pokušaja objašnjavanja da izgledaš ok i da bumo nekaj našli, na kaj cmoljiš i samo kaj se ne rasplačeš ( jer imaš 5 godina i razumna si ko dete s tantrumom) – odeš doma i onda si celi dan u depresiji jer nisi ništ našla za obuć, a moraš na svadbu/rođendan/nekaj.  (Ovo više ne radim. Rađe doma mlatim po čokoladi. Tak mi je lakše. I njemu.)

Prva 3 dana se nejde van. Mislim, izađem iz kuće, al nejdem navečer lumpat. Jer nema smisla. Prvo – nema šanse da nađem nekaj suvislo za obuć jer sam u tjedan dana dobila 30 kila i ne stanem u ništ osim šatorsko krilo, a takva nejdem nikam. Drugo  – svi ostali izgledaju super i to je strašno. Nedajbog da me neko takvu još i vidi u javnosti. Treće – stvarno mi se neda sad prat kosu. Četvrto – jedino kaj dolazi u obzir je kila sladoleda, 300gramska milka, napolitanke s lješnjakom, kikiriki, nekakva torta i 57 filmova dok me ne prođe. A posle imam grižnju savjesti dok se sjetim kaj sam sve tamanila. Ispovjedi pomračenog uma.

Da smo na sudu, vadila bi se na privremenu neuračunljivost jer definitivno u tom periodu nisam bila pri sebi. Mislim, ko normalan se tak ponaša?!? Opće mi je čudno da se još nijedna nije na sudu za neku pizdariju branila hormonima i mengom. Opljačkaš kiosk, npr. Čokolade, bombone, sladolede i Coca colu. Posle se vadiš na pms. Pa kaj ti nebi uzeli to olakotnu okolnost. U protivnom se počneš derat, pa te opet puste da te skinu s vrata.

Čitala sam da su negde u nekim firmama počeli žemskama davat slobodne dane za to vreme. Ko fol da dok imaju tegobe ne moraju sjedit na poslu. Je, rajt. Mislim da je prije razlog da te ne moraju trpit takvu na poslu. Budi si ti doma, pa tam imaj ispade. Nije da ih krivim. Opće ideja nije loša. To sve kaj si u stanju izvest dok te opere neka faza neki put i nije baš za biti u javnosti. Za pod dekicu je to. Doma na kauč se strpati. I tu dekicu bi trebalo patentirati, ima to već sad raznih primjena.

Odoh napasti neki kolač.

Kisi.

 

 

 

Katherine Arden – Medvjed i Slavuj

IMG_20180510_111313_151

” Uđi, Vasja”, reče Morozko. “Hladno je.”

 

Još nikad nisam napisala recenziju knjige. Poneke osvrte s vremena na vrijeme. Bilješku samoj sebi ponekad. Kratke zabilješke na papiriću koje sam ostavljala unutar stranica, ali to ne baš često.

Nisam ni pisac ni književni kritičar, nemam namjeru raščlanjivati ni proučavati nečiji književni izraz, ne želim ulaziti u te neke sfere koje nisu moja domena. Ali sam upravo pročitala knjigu koja me nakon dugo vremena ostavila bez teksta. I nakon posljednje stranice, kad sam zaklopila korice, i dalje sam bila ko u polusnu. Samo me pravodobno nađena informacija da se radi o trilogiji spasila od one neke tuge koja te prožme kad zaklopiš knjigu, kad znaš da je gotovo i moraš natrag u stvarnost. Jedva čekam nastavak. Naručila bi ga na engleskom, ali se suzdržavam jer je hrvatski prijevod toliko dobar da nema smisla.

Kao klinka, dobila sam od tate Uralske bajke Petra Preradovića Bažova. Još ih imam. Knjiga je stara. Jaaako stara. Izdana je 1947, i sad razmišljam kome da je dam da je spasi jer se počela raspadati. Uz nju sam ušla u svijet mitova i legendi uralskog folklora. Nije povezana puno s Medvjedom i Slavujem, drukčija je to magija, ali sjećam se istog tog osjećaja ushićenosti i iščekivanja, kad čitaš i više nisi tu u stvarnom vremenu, dio si tog fantastičnog svijeta pradavnih bića u doba kad su ljudi štovali, vjerovali i održavali na životu demone, bogove, čuvare šume i zaštitnike kućnih ognjišta, kad je čarolija bila opipljiva…

puskin

 

Morozko, Mraz, Karačun, Mrazni đavao, biće koje nosi još mnoga imena, jednako je kralj zime i Smrt sama. Iako sad tek nešto više od sjene kraj ognjišta ljudi gdje je nekoć bio gost, još je jednako stvaran. Nositelj pradavnih moći, rođen iz potrebe ljudi, ponekad zaštitnik, a ponekad Smrt. Zna to i Marina Ivanovna, kći Velikog kneza i svoje majke, žene o kojoj nikad ne govori, kojoj još ne znamo ime, ali za koju sluti tko je i što je bila. Marina Ivanovna udana je za Pjotra Vladimiroviča, gospodara hladne Lesnaje Zemlje na sjeveru Rusije. Dogovoreni brakovi su način da se ženu ponekad “spasi” od nje same, ponekad je se riješi kad postane opasnost ili smetnja, a ponekad političko riješenje državnog pitanja. Razlozi za brak su mnogi, ali ljubav nije na listi prioriteta. Ipak, u ovom braku ljubavi ne nedostaje. Pjotr i Marina voljeli su se, održavali domaćinstvo, zajedno odgajali djecu koju su duboko voljeli, zajedno se nosili s hladnim zimskim noćima.

Kad je od Avdotje Mihailovne, svoje Dunje, svoje stare dadilje – koja je zajedno s njom sada odgajala i njezinu djecu – jedne hladne večeri kad su djeca željno iščekivala da im Dunja ispripovjeda skasku – zatražila onu o Mrazu, Morozku, kralju zime, Marina je znala da je trudna. Znala je i da nosi djevojčicu, čedo koje je priželjkivala, djevušku kakva joj je mati bila. Znala je da je mora donijeti na svijet, a znala je i cijenu koju mora platiti. Shvatila je te večeri to i stara Dunja. Dunja je istinski voljela Marinu, pa je isprva pokušala nagovoriti da se djeteta riješi za dobrobit ostalo četvero djece, ali Marina je odlučila. Ni Pjotr, ni Dunja tu nisu mogli ništa.

Jedne hladne večeri na izmaku godine, svijet je ugledala Vasilisa Petrovna. Njena majka je dočekala da je vidi i izdahnula. Vasja je odrastala uz Dunju, braću, sestru i oca, bila je žilavo i neukrotivo dijete. Pjotr godinama nije ni pomislio na drugu ženu,  ta sam je svojim rukama Marinu položio u grob. A Dunja je davala sve od sebe da djeci zamjeni majku. I dalje je pripovjedala o Žar ptici, o babi Jagi, o Ivanu i sivom vuku, Finistu, jasnom sokolu … Obitelj je funkcionirala.

Ali Vasja je divlji, neukrotiv duh. Zelenih prodornih očiju, u kojima oni koji znaju ponešto o magiji vide natruhe njenog porijekla, iako ona sama ne zna odakle potječe jer niti je upoznala svoju majku, a kamoli baku – vitka i žilava, ona je pravo dijete šume, vode, livada… Izbjegava dosadne kućanske poslove, bježi u gvozd i nema je dok već ne padne noć, trči livadama, druži se s konjima, razgovara s rusalkom i vodjanojem, lesovikom, domovojem, vazilom i ostalim magićnim bićima iz gvozda i kuće, uvijek razbarušena, blatna i mokra od jurcanja okolo.

vazila

Vasja je jedina koja vidi bića iz Dunjinih priča. Ostali svijet ih poštuje, nekih se i boje, njeguju stare navade i ostavljaju darove za kućne duhove, ali ih ne vide. Nitko osim Vasje.

vazila2

Lesnaja Zemlja je mjesto sraza kršćanstva i drevnih magičnih bića, Černoboga, Babe Jage, Žar ptice. Ljudi su pomirili te dvije suprotnosti i doveli ih u sklad. Odlaze u crkvu i mole se kršćanskom bogu dok na kućnim ognjištima u isto vrijeme ostavljaju hranu za domovoja, duha ognjišta – a u stajama za vazilu, duha konja. Kuće su zaštićene, zime hladne i duge, noći tamne i beskonačne, ali nitko ne umire od gladi. S proljećem se budi i oporavlja i zemlja i ljudi.

No, Pjotr Vladimirovič jedne zime krene u Moskvu. Vasja je rasla i bila sve neobuzdanija, pa je obitelj odlučila da je vrijeme za novu ženu, da djeca opet imaju majku. Pjotr se iz Moskve vratio s novom suprugom, kćeri novog Velikog kneza. Vratio se i s jednim draguljem za Vasju, dobivenim od neznanca s puta, darom uz koji ga veže sa strahom dano obećanje. Dragulj povjerava Dunji, a samo ona zna zašto ga nije spremna dati Pjotrovoj najmlađoj kćeri.

Nova gospodarica, Ana Ivanovna, cijeli život misli da je prokleta. Najdublju želju, odlazak u konvent, zanijekali su joj i udali je u Lesnaju zemlju. Ana je obdarena istim darom kao i Vasja, ali Ana to smatra prokletstvom. Kršćanka je i bogobojazna, uvjerena da vidi samog vraga, niječe stare bogove i živi u stalnom strahu. Polako, ali sigurno, tone u ludilo. Stalno ljuta i stalno u molitvi, spas traži među hladnim zidovima crkve jer jedino tamo nalazi tišinu bez priviđenja. Umjesto da u Vasji pronađe saveznicu, Ana je, kad shvati da i Vasja “vidi” i da se ne boji, da ne vidi u tome nikakvo zlo –  mrzi i prezire. S rođenjem sestrice, ljupke i lijepe male Irine, Anine kćeri – Vasja sve više pada u nemilost maćehe.

No, ipak, Vasja nastoji biti dobra kćer, iako izbjegava Anu koliko je moguće. Pomaže oko sestrice, pravi se pred Anom da ne vidi duhove kuće, ali kad je nitko ne vidi i dalje jurca šumom i drumom i provodi vrijeme sa svojim magičnim prijateljima.  Dunja nastoji sve održati donekle u skladu.

Sve dok se u Lesnaji Zemlji ne pojavi pop Konstantin. Poslan od samog Moskovskog mitropolita koji u njemu vidi prijetnju za Moskvu i njezinog vladara. Iako je protiv svoje volje poslan na hladni sjever, Konstantin je odlučan “spasiti” čeljad ovog kraja. Natjerati narod da zaboravi stare navade i u strahu od njegovog, jedinog pravog boga, krene za njim poput janjadi na klanje.

konstantin

Lijep poput božanstva, u stanju svojim propovjedima probratiti mase, Konstantin je rob vlastitog ega i ambicije. I dok uspije usaditi strah u svaku dušu Lesnaje Zemlje, Vasja ga gleda ravno u oči i ne boji se. I ne pokorava. Ne spušta glavu pred njim i zbog toga ga izbacuje iz ravnoteže, uzdrma mu svijet i on ne zna kako se s tim nositi. Postaje mahnit i sve manje priseban dok mu ambicija sve više jača. U isto vrijeme Vasju ne može izbaciti iz misli.

Strah od novog boga i prestanak brige za kućne duhove dovode do nestanka zaštite ognjišta i kuća. Otvaraju se vrata nečem mnogo gorem. Zima je sve okrutnija, životi se gase, djeca umiru od gladi i studeni, ljudi su u strahu… Ali čini se da nitko ne shvaća potpuno kolika je opasnost. Osim Vasje, a upravo nju krive za sve nevolje.

rusalka

Međutim, Vasja još ne zna što je naumila Ana Ivanovna, koja u pokušaju da spasi svoju dušu od paklenog ognja ne preza ni pred čim da bi se rješila pokćerke, vještice, krivca za sve ono zlo koje ih polako uništava. Ne zna što za nju u ime njenog oca čuva stara Dunja i s kim se zbog toga prepire u snovima. Ne zna što je sve u srcu popa Konstantina i do čega će to dovesti. Ali zna da mora uzeti svoju sudbinu u svoje ruke, inaće neće preživjeti.

U gvozdu se Medvjed budi i jača, stare skaske postaju stvarnost, zaštitnici ognjišta i sela slabe i drevna opasnost se ponovno diže,  a Vasja je stavljena pred izbor – udati se ili otići u konvent.  Jedine opcije za djevojku, trećeg nema. Nijedan izbor nije njen i nijedan ne želi, nijedan nije za nju, jer svaki je zatvor na svoj način. A Vasja je rođena da bude slobodna…

solovej

 

 

Ovo je knjiga za nas koji nikad nismo prestali vjerovati u bajke. Za sve koji su odrasli na Pričama iz davnina, za one koji su stanju izgubiti se u stranicama i postati nesvjesni svijeta oko sebe, koji s lakoćom prelaze granicu u neke druge svjetove i s mukom se vraćaju natrag. Za sve nas koji čeznemo za nekom davnom magijom i nije nas teško uvjeriti da je svijet čarolija nadomak ruke, jednako živ i stvaran i jednako izazovan kao i u doba kad su se kraj peći usred zime pričale skaske.

Ovo je knjiga za sve koji su u nedoumici da li i kako slijediti vlastiti put ili se povinovati onome što nam društvo nameće kao prihvatljivo, za sve koji su drugačiji od prihvatljivog i kojima se uporno nameće uloga koju ne žele i ne mogu prihvatiti, za sve koji se lome između odustajanja i prkosnog ostajanja pri svome po cijenu izopćavanja i samoće…

Ovo je priča o ljubavi i žrtvi, neizrecivim tugama i nemjerljivim radostima, o zimi i vatri, o vjerovanju i zajedništvu, a najviše o učenju o sebi samom.

Medvjed i Slavuj možda jest bajka, ali nijedna bajka nije “samo” bajka. Svaka u sebi nosi mnogo više od onog što se na prvi pogled vidi. Ova je prikaz Rusije u doba Atiline horde, crtica iz vremena prije carske Rusije. Ujedno je i sve stare slavenske bajke u jednoj, ali i ponešto od onih modernijih. Neka je svatko shvati kako god misli da treba. Ali ako ste od onih koji čitajući žive s likovima na sranicama, Katherine Arden je uspjela napisati bajku koja slobodno može stati uz bok onima u starim narodnim predajama ruskog sjevera. Jednako lijepa i jednako užasna, alegorijska i stvarna, kritična, poučna i predivna.

U ono malo recenzija koje sam uspjela pročitati, većinom se preporučuje čitati je zimi… Ali jamčim da ni u svibnju ne gubi na magičnosti, ni na ljepoti.

Imam Mitopejino izdanje. Prijevod i tvrde korice i kutija. Iako vjerujem da original na engleskom ne zvuči ništa manje lijepo, ovo na hrvatskom me oborilo s nogu. Ovo je knjiga koju se nadam ostaviti u nasljeđe svom djetetu. Jedna od onih za koju se nadam da će prelaziti s koljena na koljeno. I za koju sam sigurna da će u njoj uživati svi koji je uzmu u ruke.

Prostitucija ili kak izbjeći besparicu

IMG_20180425_123737_564

Čarapice sam si kupila nove i testerbox mi je došel. Sve u rozom jer sam takva. Nisu baš najlonke, ali follower bu zadovoljan, a to je važno.

 

Sudeći prema situaciji u ovoj lakrdiji od države (a lakrdija jeje jer stalno imam filing da sam zalutala u neku epizodu Zone sumraka), u kojoj sve manje stvari ima veze s mozgom, a luđaka i bolesnika sve više, a i budući da više baš ne stoji ono da ak buš imal dobre ocjene, posle bu ti dobro niti ti to garantira da buš imal za kruh…. Pa, izgleda da bi mi bilo najpametnije da sam otišla u kurve. Sad bi već bila u penziji.

Još bi taman stigla dok su stvari bile kolko tolko normalne i prištedit neke eure i zbrisat odavde glavom bez obzira.

Jer gledajte. To je kaktiga ilegalno. Ali imaš više vrsta kurvi. Neke se zovu sponzoruše, neke posvuduše, neke su kaktiga “poduzetnice”, a ima i onih kaj rade kaktiga u salonu za masažu, a morti i kod sebe doma. Iskreno, koga briga. Pametnije su nego svi mi skupa jer su skužile da za skoro ništ posla ( Ok, za neke stvari možda moraš imat želudac, al svejedno to i nije neki bogznakakvi posel za većinu jer se baš i ne nadelaju. Svaka čast profićkama. Ovo ostalo samo dobro zgleda i klima glavom). Pa onda, zato jer je ilegalno, pare ne prijavljuješ. Nije tvoj problem kaj država neće dio. Fino si skupiš i boli te briga. Još ak naletiš na nekog ko je pun ko brod i baš mu se oće trošit na tebe, možeš se fino dočepati rješenog stambenog pitanja, auta i još pokoji komad điđe koji moreš uvijek prodat kad zagusti. A nit orala nit kopala. Malo se po krevetu valjala. Više put čak ni to. A bavit se moreš čim oćeš i proglasiti se poduzetnicom jer (ak si pametna i sposobna, ofkors) otvoril ti je i neku firmu, pa prodaješ “dizajnerske majice”. Posle kad se biznis malo pokrene (taj poduzetnički di se praviš da si menađer), na konju si. Čak i da te ostavi, nebre ti baš sve zeti. Osim ako nisi Vlatka Pokos. Onda ostaneš bez bundi i moreš spati u parku na klupici.

Nije da se sad isto ne prostituiramo di god neko dela. Isto se ljubazno smješkaš šefu, pa klimaš glavicom, pa dolaziš pristojno na posel, pa si dozvoljavaš da te se fino j… u zdrav mozak, obavljaš kaj ti ko veli… Samo kaj to delaš za 2000 kn. Ili 5000. Ili 15000, al si celi dan na poslu i nemaš više pojam di si i kaj si. (Sabor i slične tu izuzimam, al to je isto posebna kategorija kurvi.) Iskreno, rađe bi se šetala u skupoj oblekici okolo i sedela na kavi i delala điđe ili kaj već delaju dok im je dosadno, pa odradila tih pol vure kaj moram, odglumila praznoglavu plavušu i ostatak dana bila na miru, osim ak nebi morala na kakvi event. Za 10 godina se osiguraš i na miru si.

Samo kaj ovo treba rano početi. S 20 godina nije baš teško dobro zgledati, ali meni to niko nije rekel dok sam imala 20. Ne to da nije teško dobro zgledati nego da se umjesto faksa počnem bavit biznisom. Meni su rekli da moram škole završit. Evo, jesam. Mogla sam i još koju, recimo Promet. Tam bar nebi bilo teško. Čisto da imam nekaj za na zid stavit kad bum jemput živela u kartonskoj kutiji jer bu mi od silnih škola penzija taman za platit vodu, struju i neku jeftinu pivu od 2,5L. Piva je prehrambeni artikl. Koji ja nebrem smislit. Al ak nema druge, jbg. Od votke se morem samo onesvestit, od ovog se i najedem, a manje košta. Onda prodam stan da imam za više tih piva, pa se preselim u kutiju u park i okačim si diplome gore da si bum ponosna. A i ko zna, možda mi nekad zatreba za potpalu, pa da imam.

Da se razmemo, ovo nije tekst da bi se rugala ili potcjenjivala. Stvarno mislim da su takve x put pametnije nego mi koji smo si tražile “pristojni posel”, pa sad negde gubimo vreme za to da moremo platit kredit, režije i možda dete na more otpelat jemput godišnje.

A budući da se situacija u ovoj epizodi Zone sumraka nema namjeru popravljat, ostaju mi 2 opcije – ili brišem glavom bez obzira ili idem u biznis. Vjerojatno me sad više niko nebi platil da hodam s njim okolo na evente jer nemam više 20, al uvijek mogu biti Madame. Ako ništ drugo, bar bum dobar poslodavac, a ideja mi ne manjka. Legalizacija u ovoj državi ionak nikad nije predstavljala neku prepreku.

Kisi.

 

Fanatik čarapa

IMG_20180420_121534_105

Parfem. Čarape nebumo spominjali.

 

Zapravo sam danas mislila napisat osvrt na još jednu slikovnicu, ali imam bolju temu. Čini mi se da cure još umiru na smeha. Zato jer imam tog nekog kao followera s fetišem. Čarapa fanatik. Patologija da nebre bit žešća. On bi si kao diskutiral o čarapama. Ženskim.  A kad mu pogledaš profil -osim kaj je otvoren prekjučer, ima 3 slike gore i to je dete. Valjda jeje punoljetan, ako su to njegove fotke.

 

Ne znam kak ti to padne na pamet upasti ko debil na stranici koju nisi ni proučil. Al si zato fanatik čarapa. Ne znam opće kaj to je. Ima sreće kaj nisam bila od volje, pa je samo otfikaren po kratkom postupku, jer da sam bila od volje, nikad mu više nebi palo na pamet prokomentirati o čarapama s bilo kim. Ja sam znate, žensko, pa sigurno više o tome znam.

S tim da je prvo imal ispad na instagramu, isto je nekaj baljezgal da mu se sviđaju najlonke. Samo kaj tam nema “seen” ako ti prvo ne dozvolim da uopće vidiš da sam vidla, pa ti piši kolko oćeš. Onda je zaključil valjda da je ili na ignore ili nisam vidla njegov majstorski upad, pa je došel na fejs.

Gle, na instagramu imaš fotke i heštegove. Više manje nema teksta, pa mogu shvatiti da nemaš pojma o čemu se radi. Makar i dalje ne kužim kak se pališ na rozu čarapicu pokraj neke knjige ili na onu s bubamaricama i šalicu kave, ali jbg. U patologiju ne ulazim, nesam školovala.

Aliiii, dođeš na fejs! Di ima daleko manje fotki nego na instagramu, svaki drugi post je link na blog, očito govoriš hrvatski ilitiga u ovom slučaju sprski, ali razmemo se. -Znači mogel si i proučiti o čemu se točno radi, fotka tih famoznih “sviđaju mi se” najlonki je jedna i to ne baš dobra i imaš isti upad ko i na instagramu. I misliš da si super pametan i da te niko nebu skužil kaj oćeš. Da prokomentarisati čarape. Da možda nebumo diskutirali o sastavu i kak se koja skvrči u sušilici. Valjda ga zanima kolko ih se može nositi prije pranja ili neke takve tajne zanata. Pa bi komentariso. Skomentarišem te ja u troskoku.

I onda dobi prvi put bezobrazni odgovor, al jbg, IQ ne proradi, pa se zakopa još malo. Jer je valjda svrha tih fotki da bi se javljali takvi ko taj. Samo mi je žal kaj nisam još malo komentarisala s njim, da vidim dokle to ide. No, i onda bi objavila razgovor, bez brige. To bu sljedeći, ak naleti komentarisat čarape.

Nije si kriv jedino to kaj je naletel na yours truly. Kojoj se baš ne komentariše, pa je bil brzo gotov. Ne znam dal je brzo gotof i inače. Valjda ovisi o čarapici i u koji ambijent ju smjestim. Ja ne znam, meni su te fotkice lepe. Znam za likove koji se pale na odvode, pa se valjda neko pali i na čarape sa srčekima, a imam i nekoliko Starwars i Justice leage. Sigurno je betmen u pitanju. Ko zna kak bu reagiral ako poslikam one s Belle iz Ljepotice. Morti mu herc otkaže.

No, baš me briga na kaj se ko pali doma u svoja 4 zida, al jebemu kad ideš po internetima komentarisat, daj uključi malo pamet. Imaš sadržaj na internetima i za to, al vjeruj to nije stranica na fejsu. Pogotovo ne ako vidiš da nema veze s tim. Osim kaj su poslikane čarape za teretanu. Wtf.

Ko što sam rekla, u patologiju ne ulazim. Al već u komunikacijske vještine bi mogla, pa ak nekom još padne na pamet nekaj slično – dajte najte. Ne znate s kim imate posla.

Kisi.

 

*** Razmišljala sam si dal da opće stavim kakvu fotku, nije mi baš svejedno. Ipak jesam. Da si fanatik nebu tužan, bogec.

Tajni život princeza – Virginie Hanna, Cathy Delanssay – Profil

IMG_20180406_115533_992

Ovo. Ja sam oduševljena. Nisu to bajke, to su princezine tajne 🙂 Sve su vam tu  – Trnoružica, Pepeljuga, Palčica, Princeza ispod magareće kože, Matovilka, Snježbna princeza… I još 😀 A tek ilustracije…. Ajme meni. Predivno, PREDIVNO!

Ako imate djevojčicu, moja topla preporuka 🙂 Jednostavno znam da je ovo pun pogodak, isto ko što znam da će svaka mama ovo probat prisvojit. Ja imam dečkića, pa sam ovo kupial za ročkas jednoj curici. I ko i uvijek, trenutno razmišljam da joj kupim neki drugi poklon, a ovo sebi ostavim 😀 Bjutiful!!!! Eto 😀 Nema potrebe za prepričavanje, evo vam fotkice 😀

E, da – čarapice – Starwars – Lidl 🙂 Ipak je tu dečko u pitanju 🙂

20180406_100330

 

O pomicanju satova i zakaj to nije u redu.

IMG_20180326_113803_696.jpg

 

Čarape za danas: Ovo su najlonke koje se nadam obući još ovog proljeća,a super su jer imaju ta srčeka i jer sam ih dobila od jedne dobre tete koja zna da volem čarape 😀  I dajte više to grijanje vani. Opet sam si morala obut tople čarapice i tak to.

 

Onak, današnji dan…. Zapravo je počelo već jučer s faking promjenom satova. Onaj zimski čak volim. Dobijem sat više. Obično ga iskoristim za spavanje, ali gle. To je meni dobro iskorišten sat viška, a ak se koji slučajem i izvučem iz kreveta prije, opet dobro. Kak bi se reklo, win-win.

Ovo jučer, đizs. Prvo me ujutro skoro zelo dok sam skužila da nije 9 nego 10, a imam celi spisak toga kud sve moram ići i kaj sve obavit, a već je skoro pol 11. Ništ nisam obavila jer mi je sjebalo koncepciju. Sva sreća pa mi nije palo na pamet u subotu navečer još otploviti nekud van jer mislim da bi me šokiralo.

Onda sam ajde nekak jučer preživela, do navečer kad mi obično samo po sebi koncepciju sjebe to kaj zakoniti ide u noćnu (kad on radi noćnu, ja ne spavam barem prvu noć, a često i drugu. Nemam pojam zakaj.) Znači, i inače dok ode u noćnu se teško nateram otić spavat, a jučer pogotovo. Jer nije 11 nego 10. Pa kaj bum u 10 išla spat, pa nema šanse. Pa sam onda išla u 11, tj u ponoć. Zaspala sam u valjda u 1 , tj u 2. Više sama sebe ne pratim. Onda je ujutro zvonilo na mobu u pol 6. Sad više nisam znala jel pol 5 il pol 7. Trebam prtljati po satu na mobu il ne? Jel se to jučer sredilo samo ili moram ja? Kolko je uopće sati?!? Onda se dovučem do kupaone i sine mi da se zakoniti još nije vratil iz noćne, a dođe oko 6 i 10. Još ga nema, prema tome, pol 6 je. odnosno, zapravo je pol 5, pa sam išla gledat kroz prozor jel mrak. Nije, dani se. Tek sad mi nije bilo ništ jasno. Ako je zapravo pol 5, a ne pol 6, pa onda bi trebal biti mrak! Kolko se sjećam, uvijek je bil mrak dok smo išli na posel posle promjene na proljeće. Il nije? Kolko je uopće sati?!? Zakaj sam se ja digla danas, kome je zapravo zvonilo na mobu? o.O Aha. Ipak meni. Ponedjeljak je. PONEDJELJAK!!!! Neeeeeee. Ne. Kolko je sati? Zakaj ste uopće nekaj dirali, meni je bilo dobro i po onom starom i baš me briga za to kaj je dulji dan jer mi je tak svejedno dal je po ljeti dan do 9 ili 10 navečer!!!! Jer je to navečer!!! I normalno je da je mrak! Koga briga za jednu vuru više po danuuuuu!!! Ako idem negde navečer onda ionak oću da je mrak jer idem cugat, nejdem se divit pročeljima zgrada da mi treba svetlo.

Znači. Negde sam izgubila sat vremena, ne znam di sam, spavala sam 2 sata ( Ili 3? Kolko je zapravo sati?), zakoniti je noćna, ponedjeljak je usred noći, ali vani je skoro dan i nemam pojma kaj bi sa sobom jer ne znam ni kud sam krenula ni zakaj. Zvuči malo ko Zona sumraka. Danas sam čak buljila u samu sebe ujutro PRIJE nego sam si stavila žbuku na facu. To već govori da nekaj ne valja. No, nije da sam ja kužila baš da buljim u sebe u ogledalu, više sam zurila u prazno. Pokušavala sam se sjetit kolko je sati valjda. Ili neki takav issue.

Onda sam se napokon dovukla do ureda, i mislim si, budem tu malo došla sebi jer u 8 ionak nema nikog osim mene, aliiiiii. Zajeb. Današnja koncepcija je otišla k vragu prije nego je uopće dobila priliku biti koncepcija. Ništ od mog jutarnjeg mira jer je mali na stručnom danas tu prvi dan i došo u 8 umjesto u 9, a i kolega ima problema s koncepcijom, pa isto profulo početak radnog vremena. Danas svi s vremenom imaju problema. Pa ti mijenjaj satove dvaput godišnje. Ne znam jel ko provjeril psihijatrije danas, ali kladim se u pojačanu frekvenciju dijagnoza.

A samo oću da me danas niko ništ ne pita. Ne gleda. Ne primjeti. Ne pozna. Ne šljivi ni  5%. Ne treba. Ne vidi. Samo danas. Oću doma i svoju dekicuuuuuuu. Ali nemam svoju dekicuuuu, pa bi bilo dobro da mi neko kupi :/ Priti pliz. A onda se idem zašuškati i čekati da današnji dan ode u vražju mater prije nego počnem plakat od muke. Eto.

 

O ukusima se ne raspravlja?

IMG_20180323_124756_061

Čarape su Go away jer nemam ništ bezobraznije, a Fuck you sam već iskoristila. A sliknula sam i kuharicu zato jer je od Joanne i više ne znam kaj bi kuhala. Eto.

 

Otvorim danas fejs i imam kaj videt.

Na Špancirfestu Pejaković, Rozga i Zečić? Što vi o tome mislite?

To je bil naslov. Tim fontom i tim rječima. Smantalo mi se odma. Priznajem da nisam ni pročitala članak nego sam odma napisala bijesni post na fejsu kaj mislim o tome. Tek onda sam išla čitat članak i ispalo je da nisu još zvali ekipu iz naslova nego da je to rezultat ankete TZ-a i da ljudi baš to hoće. S jedne strane dobro, jer ipak postoji šansa da se još nikom nije zmešalo da to strpa u program ( JOŠ!!!), s druge onak, wtf?!? Ljudi si to hoće?!? Koji ljudi? U kakvom stanju?

No dobro, ajmo ispočetka. Osim ako nisu teške cajke u pitanju (u tom slučaju bi najrađe sravnila sa zemljom sve koji to puštaju i otpelala na psihijatriju i test inteligencije sve koji to slušaju – inače sam liberalan čovek, al tu zbilja ne vidim koristi nikome osim vlasnicima krčmetina koje to imaju u ponudi), nemam u načelu ništ protiv toga da tu ekipicu ljudi slušaju. (Osim Zečića. Na njega imam poseban pik). I priznajem da i mi dok smo vani pjevamo na Rozgicu, a znamo i Pejakovića. To kaj se posle sprdamo s tekstovima i seremo po Vjekoslavi, a jbg sad.

Zečić mi je poseban trn u oku. To ne podnosim otkad sam ga prvi put čula. Niti ono sranje od Ima li nade za naaaaaas, s čim se i probil niti bilo kaj dalje jer me boli mozak od toga. To ne pjeva nego cendra. Kud cendra ko da mu je sila na wc glasovno, tud su mu i tekstovi takvi da mi nije jasno kak to kaj ga sluša nije završilo na lječenju od depresije u nekom trenutku. Ko baba narikača. “Ona me je ostavila, ali nema veze, samo nek je njoj dobro, bla, bla, cmiii, šmrc.” Bole me uši od toga. Da ne velim da je to jedini “pjevač” zbog kojeg dignem dupe, nađem daljinski i promjenim program čim namirišim da ide neka njegova žalopojka. Možete me i popljuvat, nema problema, Spremna sam i svađati se u komentarima. I onda si curice grudnjake nose za bacati na njegova cendranja jer to ima koncert. Pa me zanima kom je to ipak zgodno. Evo, ne razumem. Ak se oćeš samoubit od muke, onda razumem da to slušaš. Ak nisi bil na wc-u par dana, isto mi je jasno. Ak to ideš slušat dobrovoljno i još ti  super, ne znam kaj bi ti rekla, osim da nekaj s tobom opasno ne valja.

Po Rozgi i Pejakoviću nebum srala jer bi onda morala i po Severini i još par koji su u međuvremenu iskrsnuli, al iskreno za njih imam čak za reći i koju dobru, pa nebum sad jer nije to tema. (Zečića sam morala. Jednostavno tak djeluje na mene)

Zapravo mi nije jasno:

  1.  Kak i zakaj se to uopće uzima u obzir za Špancir?
  2.  Jel tim ljudima koji to traže jasno kaj je Špancir ( Ili barem kaj bi trebal biti?)
  3.  Jel tim ljudima koji to traže jasno da imaju problem u glavi?
  4.  Zakaj je TZ uopće izašla s tim u javnost?
  5. I ovoga, kaktiga oćemo da na Špancir dolaze turisti? Na kaj, na Zečića? Really?!

Mogla bi ovak do preksutra, ali samo se uzrujam. Osim toga bi htela videti tu anketu jer nemerem vjerovat da je to stvarno tak. Jerbo, kak smo od Massima, Šerbedžije, Bajage, Olivera, Tribute to Queen, Hladnog piva, Zadruge … ( nastavi niz…) došli na Zečića i Rozgu?!? WTF?!?

U stvari, jasno mi je kak. Sedela sam na Španciru u Uskoj ulici s nakitom na štandu nekoliko godina za redom. Dok nam i Usku nisu odlučili razjebat. S godinama se mijenjala i klijentela. Pa su od prvih godina, odličnih koncerata i ljudi koji su na mom i frendičinom štandu tražili ručno rađeni nakit koji na nekaj liči i malo je kompliciraniji za napravit jer priča neku priču i postoje te neke tehnike koje nisu baš jednostavne (da sad ne objašnjavam od početka), s godinama se došlo do šatora, kobasica i onih kaj se spuste z brega pa očeju lančeka za 10 kuni je “Ovo vam je tu se preskopooo”. A jel. Evo ti kliješta i žica pa si napravi lančeka za 10 kuna. Takvi i slušaju ovo. Ne zato jer nemaju para nego zato jer nit imaju ukusa nit znaju cijeniti dobru stvar. Šatora smo se nekak na jedvite jade i rešili. Ovakvih očito nismo.

A Špancir se fino pretvara isto u proščenje kak je krenulo. Nadam se da griješim jer je stvarno super počelo dok se nekom nije zmešalo. Ak oćete u komercijalu, samo napred. Jemput bu vam se obilo o glavu. Onda bute se pitali zakaj.

I jesam, raspižđena sam. Čak se ni ne bunim oko plaćanja koncerata. Nije mi puno dati 50-tak kn ili 100 za nekaj kaj valja jer bi ga inače platila puno više da nije na Španciru. Čak to i kužim. I onda se vade da “Ne možeee se svimaaa udovoljiit”. Daj odfakaj. Zna se kaj je Špancir i u kom smjeru bi to trebalo ići, i nemaš kaj ići ispod toga. A ovi imaju proščenja okolo kolko hoće i nek si hodaju tam. Špancir ostavite na miru.

Ok, gasim se. Danas nema puse. Zato.

O tome kak nam je bilo dobro – vol 2

IMG_20180321_112100_916

Čarape: Well, Fuck you. A kaj da vam velim. Čokolejt nije ona ista jer sam prvu pojela. I dalje zazivam proljeće jer mi ništ ne znači skrivati čarape ispod hlača. A Edgar Allan Poe…. O tom bi se dalo….

 

Ovo ima drugi dio jer mi je palo na pamet još svašta 🙂

Kad sam krenula u školu, mama i tata su me vodili točno prva 2 dana. Peške. Imali smo auto, nije to bilo u srednjem vijeku. Za 2 dana sam išla sama. Peške. Nema navažaš se 2 metra do dućana i 50 m do škole. Pokupili smo se po putu ko je išel iz iste ulice i fino čoporativno išli u školu. U prvo vreme smo imali one svetleće marame na torbama da se vidi da smo prvašići, pa da se malo pripazi na nas, ali brzo smo to pogubili. Nije se niko oko toga uzrujaval. A posle škole smo se dogovarali za druženje jedni kod drugih. Ili, budući da smo mi stanovali u zgradi ( 4 ulaza x 4 kata +prizemlje + podrumski stanovi, recimo da je u svakom stanu bil sam 1 klinac, računajte si. A u većini je bilo više.), dođeš doma, ostaviš torbu, trčiš van. Nema buljiš u komp. Ne znaš kaj je komp. Ak imaš walkman i koju kazetu, e onda si si bitan. A ja sam imala. Rozi. I digitalnu vuru na baterije. Aha.

Za nalaženje posle škole ili pod praznicima si fino nazval telefonom frendicu par katova ispod ili si joj se jednostavno pojavil na vratima i pital njenu mamu jel može Andreja van. I obrnuto. “Van” je značilo ispred zgrade u park. To kaj smo mi odlutale u grad i ko zna kam još, nikom ništ. Niko se nije uzrujaval.

Znalo nas je biti jedno 50 vani, ak ne i više. Znali smo se svi čoporativno igrati graničara ili probijanje gradova, nebitno jel imaš 17 godina ili 6. Danas je ispred te iste zgrade taj isti park i čak su stavili nekakve dječje sprave za igranje po njemu ( kaj se meni baš ne sviđa jer dečki nebreju više igrat nogomet, al dobro). Ispred zgrade nema NIKOGA. Doslovno. Par kikića dok su im mame još na porodiljnom i to je to. A baš sam zurila u to prošlo ljeto, na sunčani dan, malo kasnije popodne dok nije bilo tak vruće. Nikoga. Ne znam kaj bi rekla. Nama nije bilo preveć bitno jel vani +40 ili – 10. Ak je bilo zima smrzavali smo se na klupicama, al bili smo vani. Nema igraš igrice. Odeš poskrivećki na kavu u birtiju pokraj da te mama ne vidi.

Crtiće smo gledali u 7 i 15 prije Dnevnika. Štrumfove ili Snorkijevce ili Bipsiće ili kaj je već bilo. Nakon toga ili natrag van ili ideš spat, ovisno o tome kolko godina imaš. Dok si već veći onda si do noći vani i osjećaš se jako bitno. Pogotovo ak si zatelebana i on sedi pol metra od tebe.

I bicikle smo imali, al niko nije ni čul za nekakve kacige i štitnike i kaj ja znam kaj sve ne. Sedneš, voziš. Opadneš, digneš se. Ili završiš na gipsanju sa strganom rukom/nogom. Niko se nije uzrujaval. Dobiš potpise po gipsu, ideš dalje. Nisam ja, al znam koji jesu.

Onda doguraš nekak do srednje, tam nađeš opet neku drugu ekipu, skompate se, počneš izlaziti. Ne ono u subotu, nego ovak, prek tjedna. (Subota, tj vikend je tema za sebe) Nema di nas nije bilo. Nema doma 45698 kanala od kojih gledaš 2, nego imaš samo ta 2. POP TV i A kanal. O HTV-u nećemo. Pa kak nemaš internete i skidanja filmova, fino skupiš ekipicu i odeš u kino. U Sutjeski sam se zaljubila u Brada Pitta. Tam sam ga prvi put vidla ( Ofkors da su vampiri bili u igri, mada mislim da je jednostavno bilo suđeno 🙂 ) Kartu kupiš na porti, nema printaš. ( Ok, priznam, današnja kina su “bolja”.  Zato jer ja stvarno volim kino. Ali onda su imala bolji filing bez obzira na tvrde stolice i manjak mesta za noge. Ipak, ne bežim od toga da sam bila fascinirana kad sam prvi put ušla u Broadway dvoranu u Kaptol centru.)

Znali smo se kartat belu utorkom navečer u birtiji. Nebrem se sjetit dal je i onda bila među najgorima u gradu, al sad je 😀 Da je i bila, sumnjam da bi se neko uzrujaval oko toga. Dogovoriš se u školi. Nema kasniš. Ak te nema, dojde ti ekipa na vrata pitat kaj je.

Rođendane i brojeve telefona sam znala napamet. Telefone više ne znam, al rođendane i dalje pamtim. Onda su mi ljudi čestitali jer su znali ak ne zapamte da nebu dobro. (Tu se ništ nije promenilo jer i danas prijetim ak slučajno neko zaboravi. I vidim ko se nije sjetil, bez brige.) Aha, a ne zato jer ih je fejs sjetil da mi je rođendan. Čak su se sjetili i poklonče donesti. U školu sam nosila torte koje je mama pekla. Nisu imale nikakve Violete ni My little pony i ostale ukrase gore. Bila je čokolada i ananas. Ne sjećam se da je koja kriška ostala, al ni da se neko uzrujaval oko viška šećera. Isto tak se niko nije uzrujaval oko proslava rođendana i neznam kakvih rođendaonica i torti s certifikatima.

S maturalca imamo hrpetinu fotki od kojih je pol čudno ispalo, a druga polovica nije za javnost i mislim da nisu sve kod svakog, a čini mi se i da su se i filmovi negde pomešali. Aha. Nema uključiš digitalac pa se nameštaš i brišeš dok svi ne ispadnemo prekrasni i super s dakfejsom i da ti se ne vidi nos i da stigneš okrenuti dobar profil. Kak je ispalo, ispalo je. To i je bilo najbolje jer ne znaš kaj očekivat. Imam jednu kovertu doma s fotkama koje se ni ja ne usudim gledat, tak sam super na njima. Nedo bog da to neko najde. No, a kaj se tiče maturalca, ak si htel da svi znaju di si , onda si se moral prije pobrinuti svima trubiti mjesecima prije da IDEŠ NA MATURALAC U ŠPANJOLSKUUUUUUUU, i tam je super i znaš koji su već biliiiiiii i onda dok se vrneš nosiš majicu Colossos okolo mjesecima da svi znaju di si bil ( Kakav fejs, ovo je nenadjebivo :D) A majice su bile obični T-shirt s natpisom i logom i 70% grada je hodalo takvo.) Colossos je disko u Lloret de Maru. Čak nisam sigurna ni da se tak piše.

Naravno, ima još. Al sad stajem jer morate provjerit kaj ima na fejsu. No, i ja isto. Proljeće je stiglo, i tak. I dalje nosim duple čarape. Svima sretna Ostara 🙂 ❤