O tehničkim dostignućima

 

IMG_20180416_120745_934

Čarape: Proljetne 🙂 Tanke, s točkicama  – Jadran. I bomboni bez šećera. Varam samu sebe jer trener viče da nema predaje i nemam baš izbora.

 

Sreća je kad se ujutro preračunaš i skužiš da ipak možeš još jednom stisnuti snooze 🙂

Ili čak 2 put. Najozbiljnije, tome koji je izmislil snooze treba dići spomenik. Svjesna sam i razmem da ima onih kojima to ide na živce i pizde kaj ovaj drugi snuza do beskonačnosti i svakih 10 min se strese jer neki vrag opet zvrnda, ali… Well, mene to spašava. Ne znam kak bi se ujutro digla da nema toga. Mislim da se nebi. Nakon prve zvonjave se natrag onesvestim. Ta prva služi više manje tome da mi je negde u glavi, u magli, ispod svijesti neki tračak misli o tome da se sad negde treba probudit. Ja sam noćni tip koji ne funkcionira ujutro. Ujutro nema doručka, nema kave, nema paljenja vijesti, sve samo da mogu 5 min duže spavati/drijemati/ležati i buljiti u prazno/sve osim dići se. No, operem zube, odem na wc, obučem se i našminkam. Bez šminke nikud, ni za koje pare. Nije ni meni svejedno dok se vidim ujutro u natural look izdanju. Kad sam se vratila u Vž, prvo sam se dizala u 5 i 15 jer smo kretali 10 do 6. Onda sam se dizala u pol 6 jer smo kretali u 10 do 6. Onda smo kretali u pol 7. Ja spavala do 6 i 10. Sad imam ekipicu koja kreće u 15 do 7 jer rade blizu mene i Prdać više nema ranojutarnji šou u pol 6, pa spavam do 10 do 6.  Al mobitel prvi put zvoni u 5:30. Pa u 5:40. Pa 5:50. No, shvatili ste. Svaki put ga uredno ubijem i onesvjestim se na sljedećih 10 min. Stisnula bi ja još koji put, ali je namješteno da može samo 3 put. Iz očitih razloga. A ne dignem se još kasnije jer mi treba 20 min do kupaone budući da ne znam di sam i tek sam napola došla sebi. A da se dižem na prvi zvuk budilice, mislim da bi bauljala pol sata okolo i završila spavajući recimo na balkonu ili je čak vjerojatno da bi me našli u majici za spati vani na ulici kak čekam prijevoz jer bi se zaboravila obući. A ta majica za spati i nije neki prizor. Kad bi znala da me niko ne treba sljedeća 2 dana i da ništ ne moram i da nema šanse da me neko probudi, mislim da bi 2 dana spavala. Ko, navikneš se na rano dizanje. Aha. 10 godina putujem u Zg i natrag, pa se nisam navikla. Prdać se budi oko 7. Ja još uvijek jedva otvorim oči dok on viče “Mama , piškii mi se”…. Pa ga pošaljem nek ide sam jer je već velki dečko. I onda se pravim da spavam jer si mislim možda mu se ipak još malo spava, pa  ipak zadrema na još sat/dva/tri. Nada umire posljednja. Svejedno se još nije dogodilo da zaspi natrag. Čak ni po zimi kad je u 7 još mrak, a kamoli sad dok je sunce ranom zorom. Najbolje kaj dobim je da se vrati natrag u MOJ, ne svoj krevet, stisne se malo i onda bogec strpljivo čeka oko 5 min da se možda pomaknem, pa kad skuži da nebu to baš tak išlo, počne se vrtit po krevetu, pa me grli, pa me budi, pa “mamaaa, ja bi išo u drugu sobu igrat seeee”… A nećuuuu. Pusti. Me. Da. Spavam. Kad ta deca počnu spati ko svako normalan, bar do 11?!? 

I tak, radnim danom ujutro se jedva dignem, dobauljam do auta, dolazim sebi do podne, odlučim da idem spavat danas u 9 s Prdaćom i kokošima, tj čvrsto si obećam da idem spavat čim prije. I onda, Prdać zaspi, a ja u 11 navečer frčem žicu. Budna. Da treba gledat filmove do 3 ujutro, nema problema. Maltene se prisilim u 11 u krevet jer znam kaj me čeka ujutro. I onda još roštam po mobitelu do 12. Budna. Ne spava mi se. Osim kad skrahiram jednom u 3 mjeseca pa se onesvjestim a da ni ne znam. I svejedno ujutro nema šanse da se dignem svježa i odmorna, a pogotovo ne bez opcije snooze. I uopće ne pretjerujem kad velim da bi tome ko je izmislil snooze trebalo uručiti nagradu za mir u svijetu. Ovakih ko ja sigurno ima još. Pa sad vidite kak bi zgledalo da se svi ti dignu u nemogućim uvjetima na prvu zvonjavu alarma. Garantiram da bi bilo mrtvih. A ako ne to, onda barem povećani postotak posvađanih, a o razvodima da ne pričam. 

Proljeće me inače sustavno ubija u pojam s tim izlaženjem sunca usred noći. Rolete su zakon. Nemere. Prije 8 se nema kaj razdanjivati. Onda deca misle da se treba zdići, oni neki jutarnji tipovi kuhaju kave u 6 vjutro i opći kaos to napravi.

Fino rolete, snooze i tak se moremo razgovarat. Kad mi već ne dozvoljavaju da dolazim na posel u podne. :/

O rasparenim čarapama

IMG_20180411_111213_893

Čarape: Imam, hvala. Ne baš ove na fotkici, mada su i te kjut. Ionak je zvijezda s fotke bookmark s vešticom 😀

 

Nije petak 13. Još. 😀 Al bude. Pa u to ime sam danas navukla 2 različite čarape, a da to uopće nisam ni skužila do maloprije dok nisam došla na posel. A valjda ni nebi da ne mijenjam cipele na poslu. No kaj, ko da vi to ne radite. Doma obujem nekakve trkaće u kojim mogu ganjati tramvaje i žuriti se do posla, a ovđe imam štikle. Nema smisla bit na poslu u ravnim cipelama. I to imam nekoliko štikletina, tak da mogu kombinirat. Ako ikad odem odavde, moram se sjetit pokupit cipele. Ostalo sve može ostati.

No, uglavnom – prvo danas nemam pamučne čarape, imam najlonske crne soknice s uzorkom. Jako su slatke, svaka za sebe. Svaka ima drukčiji uzorak. Pa nije ni čudo da nisam skužila, već sam pričala kak to zgleda dok ujutro pokušavam dojti sebi. Al nije to problem. Imam još jedan takav par. Samo kaj su te 2 u vrećici za rasparene čarape i čekaju još od prošle jeseni da se pojavi neki par. Dobro da ih nisam bacila u međuvremenu. Bila sam uvjerena da ih je pojela vešmašina. Sirota je i krepala u međuvremenu pod optužbom da jede čarape.

Jer, gledajte. Imam dete i nemam vremena i stan mi često zgleda ko da je bila premetačina za drogu. Međutim, kad su čarape u pitanju, poštuje se procedura. Ova tu:

PROCEDURA ZA ZBRINJAVANJE ČARAPA (molim slijediti korake prema redoslijedu i po mogućnosti ne preskakati)

korak 1:   Čarape se peru posebno. Dok se skupi za mašinu. I onda se peru samo čarape. Znam, puno je to čarapa. Ali pokušavamo izbjeći jedenje i nestajanje (mene to ne muči preveć jer ionak navučem 2 različite, ali ima nekih koje su mi baš kjut i nebi da jedna onda ode pa-pa, a muža ipak nebrem poslat van s jednom stopalicom, a drugom normalnom). I onda ih tak lakše pratim.

korak 2:   Idu posebno u sušilicu, samo čarape. Sušilica nije dosad imala nikakvih incidenata, ali s tim spravama se nikad ne zna. Pa ak su sve još tu posle vešmašine, a u sušilici nestanu, znamo koga bumo optužili.

korak 3:    Kad se fino osuše, onda ih po 2 iste (moram to naglasit, ako navučem različite, ne znači da ih i spremim tak), smotam u smotuljak i pospremim. I svoje i muževe i detetove. 

korak 4:   Ono kaj slučajno ostane neraspareno ( dogodi se i najboljima – ponekad ne pokupim sve u mašinu ili koja ispadne po putu na sušenje ili ju nađem u nekom ćošku zaboravljenu), ide u vrećicu za rasparene čarape i čeka svoj par. Neke tak čekaju već godinama. Nikad ne znaš. Možda ova druga ima amneziju i  ne zna da se treba vratit doma. 

Čarape se bacaju tek kad zarade rupu i to samo zato jer nemam pojma di mi je igla i konac. A i da znam, neda mi se. Moguće da izmislim nekakvo recikliranje sam zato da neke ipak ne moram bacit.

E, i sad, očito sam si smotala tak 2 crne čarape i uvjerena kak je to par istih čarapa, spremila ih u kutiju. A druge 2 proglasila rasparenim. Vjerojatno sam to radila u mraku jer ne vidim drugo objašnjenje. Pijana nisam bila, majke mi.

A danas ujutro sam ih tak i navukla na noge. Došla do zg. Pa kaj. U ranu zoru ne gledam i ne vidim dobro. Pogotovo crne čarape. Evo vam slika, pa proučite. Nisam ja kriva. I sad takva hodam po uredu i sve si mislim da vjerojatno nebu niko ni skužil.

IMG_20180411_094846_899

I da, petak 13 je za 2 dana…. Očekujem jedan prilično zanimljiv dan 😀

( Zapravo sam htela reći s ovim da nek mi neko kupi koje čarape, pa vidite da gluposti delam 😀 )

 

O tome kak nam je bilo dobro – vol 2

IMG_20180321_112100_916

Čarape: Well, Fuck you. A kaj da vam velim. Čokolejt nije ona ista jer sam prvu pojela. I dalje zazivam proljeće jer mi ništ ne znači skrivati čarape ispod hlača. A Edgar Allan Poe…. O tom bi se dalo….

 

Ovo ima drugi dio jer mi je palo na pamet još svašta 🙂

Kad sam krenula u školu, mama i tata su me vodili točno prva 2 dana. Peške. Imali smo auto, nije to bilo u srednjem vijeku. Za 2 dana sam išla sama. Peške. Nema navažaš se 2 metra do dućana i 50 m do škole. Pokupili smo se po putu ko je išel iz iste ulice i fino čoporativno išli u školu. U prvo vreme smo imali one svetleće marame na torbama da se vidi da smo prvašići, pa da se malo pripazi na nas, ali brzo smo to pogubili. Nije se niko oko toga uzrujaval. A posle škole smo se dogovarali za druženje jedni kod drugih. Ili, budući da smo mi stanovali u zgradi ( 4 ulaza x 4 kata +prizemlje + podrumski stanovi, recimo da je u svakom stanu bil sam 1 klinac, računajte si. A u većini je bilo više.), dođeš doma, ostaviš torbu, trčiš van. Nema buljiš u komp. Ne znaš kaj je komp. Ak imaš walkman i koju kazetu, e onda si si bitan. A ja sam imala. Rozi. I digitalnu vuru na baterije. Aha.

Za nalaženje posle škole ili pod praznicima si fino nazval telefonom frendicu par katova ispod ili si joj se jednostavno pojavil na vratima i pital njenu mamu jel može Andreja van. I obrnuto. “Van” je značilo ispred zgrade u park. To kaj smo mi odlutale u grad i ko zna kam još, nikom ništ. Niko se nije uzrujaval.

Znalo nas je biti jedno 50 vani, ak ne i više. Znali smo se svi čoporativno igrati graničara ili probijanje gradova, nebitno jel imaš 17 godina ili 6. Danas je ispred te iste zgrade taj isti park i čak su stavili nekakve dječje sprave za igranje po njemu ( kaj se meni baš ne sviđa jer dečki nebreju više igrat nogomet, al dobro). Ispred zgrade nema NIKOGA. Doslovno. Par kikića dok su im mame još na porodiljnom i to je to. A baš sam zurila u to prošlo ljeto, na sunčani dan, malo kasnije popodne dok nije bilo tak vruće. Nikoga. Ne znam kaj bi rekla. Nama nije bilo preveć bitno jel vani +40 ili – 10. Ak je bilo zima smrzavali smo se na klupicama, al bili smo vani. Nema igraš igrice. Odeš poskrivećki na kavu u birtiju pokraj da te mama ne vidi.

Crtiće smo gledali u 7 i 15 prije Dnevnika. Štrumfove ili Snorkijevce ili Bipsiće ili kaj je već bilo. Nakon toga ili natrag van ili ideš spat, ovisno o tome kolko godina imaš. Dok si već veći onda si do noći vani i osjećaš se jako bitno. Pogotovo ak si zatelebana i on sedi pol metra od tebe.

I bicikle smo imali, al niko nije ni čul za nekakve kacige i štitnike i kaj ja znam kaj sve ne. Sedneš, voziš. Opadneš, digneš se. Ili završiš na gipsanju sa strganom rukom/nogom. Niko se nije uzrujaval. Dobiš potpise po gipsu, ideš dalje. Nisam ja, al znam koji jesu.

Onda doguraš nekak do srednje, tam nađeš opet neku drugu ekipu, skompate se, počneš izlaziti. Ne ono u subotu, nego ovak, prek tjedna. (Subota, tj vikend je tema za sebe) Nema di nas nije bilo. Nema doma 45698 kanala od kojih gledaš 2, nego imaš samo ta 2. POP TV i A kanal. O HTV-u nećemo. Pa kak nemaš internete i skidanja filmova, fino skupiš ekipicu i odeš u kino. U Sutjeski sam se zaljubila u Brada Pitta. Tam sam ga prvi put vidla ( Ofkors da su vampiri bili u igri, mada mislim da je jednostavno bilo suđeno 🙂 ) Kartu kupiš na porti, nema printaš. ( Ok, priznam, današnja kina su “bolja”.  Zato jer ja stvarno volim kino. Ali onda su imala bolji filing bez obzira na tvrde stolice i manjak mesta za noge. Ipak, ne bežim od toga da sam bila fascinirana kad sam prvi put ušla u Broadway dvoranu u Kaptol centru.)

Znali smo se kartat belu utorkom navečer u birtiji. Nebrem se sjetit dal je i onda bila među najgorima u gradu, al sad je 😀 Da je i bila, sumnjam da bi se neko uzrujaval oko toga. Dogovoriš se u školi. Nema kasniš. Ak te nema, dojde ti ekipa na vrata pitat kaj je.

Rođendane i brojeve telefona sam znala napamet. Telefone više ne znam, al rođendane i dalje pamtim. Onda su mi ljudi čestitali jer su znali ak ne zapamte da nebu dobro. (Tu se ništ nije promenilo jer i danas prijetim ak slučajno neko zaboravi. I vidim ko se nije sjetil, bez brige.) Aha, a ne zato jer ih je fejs sjetil da mi je rođendan. Čak su se sjetili i poklonče donesti. U školu sam nosila torte koje je mama pekla. Nisu imale nikakve Violete ni My little pony i ostale ukrase gore. Bila je čokolada i ananas. Ne sjećam se da je koja kriška ostala, al ni da se neko uzrujaval oko viška šećera. Isto tak se niko nije uzrujaval oko proslava rođendana i neznam kakvih rođendaonica i torti s certifikatima.

S maturalca imamo hrpetinu fotki od kojih je pol čudno ispalo, a druga polovica nije za javnost i mislim da nisu sve kod svakog, a čini mi se i da su se i filmovi negde pomešali. Aha. Nema uključiš digitalac pa se nameštaš i brišeš dok svi ne ispadnemo prekrasni i super s dakfejsom i da ti se ne vidi nos i da stigneš okrenuti dobar profil. Kak je ispalo, ispalo je. To i je bilo najbolje jer ne znaš kaj očekivat. Imam jednu kovertu doma s fotkama koje se ni ja ne usudim gledat, tak sam super na njima. Nedo bog da to neko najde. No, a kaj se tiče maturalca, ak si htel da svi znaju di si , onda si se moral prije pobrinuti svima trubiti mjesecima prije da IDEŠ NA MATURALAC U ŠPANJOLSKUUUUUUUU, i tam je super i znaš koji su već biliiiiiii i onda dok se vrneš nosiš majicu Colossos okolo mjesecima da svi znaju di si bil ( Kakav fejs, ovo je nenadjebivo :D) A majice su bile obični T-shirt s natpisom i logom i 70% grada je hodalo takvo.) Colossos je disko u Lloret de Maru. Čak nisam sigurna ni da se tak piše.

Naravno, ima još. Al sad stajem jer morate provjerit kaj ima na fejsu. No, i ja isto. Proljeće je stiglo, i tak. I dalje nosim duple čarape. Svima sretna Ostara 🙂 ❤

Tadaaaam :D Eto ga, imamo blog!

 

kiss

Čarape: Dokoljenke s pusom.

Penti, 15 kn na sniženju.

Raspoloženje: Faking Valentinovo.

 

No, nije baš faking Valentinovo, al nekaj sam morala napisat😂

Eto na, blog! Ta daaaaaaam 😀 ( De su tu smajlići, trebam sad fanfare i torte i srčeka, a neda mi se ić na fejs kopiravat. Jesam plava, kaj sad. )

No, uglavnom, ne znam kaj mi je bilo da idem ovo prtljat jer već tjednima pokušavam to složit da na nekaj liči, pa je ovo donekle pristojno. A i iskreno, neda mi se više. 😀 Danas. Sutra možda opet promjenim, ak se uzme u obzir to da se nemerem odlučit ni oko naslova, a kamoli svega ostalog, tak da se nemojte čudit.

Kaj se tiče tematike mog piskaranja tu, je pa ni tu se nemerem baš odlučit, pa ono. Ostaje svaštara. Ilitiga kaj mi padne na pamet. Kad skužim kak postavit tekstiće pod određeni naslov, budem. Zasad ide tak kak me opere, pa bumo vidli. Kaj vam ja mogu, nisam sposobna držati se jedne teme ili farbe ili čarapa😂

Pa budu i osvrti na knjige i neke stvari koje me piss off i one koje me vesele i crtice iz života i tak to sve nekaj pomalo.

Idu i slikice. Čarapa ofkors. Nisu fkrađene, ja sliknula. Ali kak sam dosad slikala pretežno điđe i Prdeka, nisam ni tu baš na ti, al bude s vremenom bolje… Ne obećavam, al potrudit ćem se.

Jedino još ne znam jel da ovo pišem i na engleskom. Pretpostavljam da zasad nema puno smisla, a i ono – pa ko bi to prevel. Probala ubacit na google. Ne pitajte. Potisnula sam to.

Čak sam se potrudila i otvorit fejs pejđ. Aha. I Instagram. Doduše, tu mi se čini da sam nekaj sprtljala. Budemo popravili s vremenom. Pa kad već piskaram, a nek onda bude kak spada i da me ima posvukud.

Trenutno nema puno tu. Ima neke stvari o meni, i par rečenica okolo čarapa, al to možda izbrišem jer je to bilo samo probno. Ovo oko čarapa. Rubrika “O meni” ostaje, može sam dobit još koju točku, pa svaka čast ak se kome da čitat😂

Tolko od mene. Nije puno, al čoveka veseli.

P.S. Jedino ne znam kaj da radim sa svim onim starim tekstovima koji visidu na fejsu o.O Kak to prebacit tu u neku arhivu? Ili da ne diram? Hm.