Naletela sam prije nekog vremena (tj prije koju godinu) na članak o nekakvim šašavim modelima budilica i sad ga nemožem nać. A bila je jedna koja bi me eventualno digla iz kreveta jer leti po sobi. Moraš isključit propeler da bi se zgasila. Ok, uzbuni celu kuću, ali bi se vjerojatno digla na vreme. Bilo bi još bolje da i šprica s vodom. Ne znam di to ima za kupit. Možda i dobro da ne znam jer bi preživela do prvog jutra. Otprilike drugi dan bi je sredila ili bejzbol palicom ili batom za meso. Bila je i jedna koja trči po stanu. Moraš za njom ak oćeš da se zgasi. I ta bi brzo bila na otpadu.

Mobitel ujutro ne pokušavam umlatiti jer mi treba za druge stvari. A i na snoozu je (to sam jednom pisala da je najbolji izum svih vremena – prebacila bum to tu čim skoči na fejsu). Snooze malo smiri tenzije. Do trećeg zvonjenja se uspijem nekak pribrati, al zato imam rječnik za koji bi vjerojatno trebala cenzura da to neko snima.

Ukratko – pol 6 ujutro je još uvijek unholly hour za ustajanje i nikad se nebum pomirila s tim da me se tjera da se budim usred noći da bi išla na posel. Kao navikneš se. Rajt. Po meni je to u najmanju ruku maltretiranje. I diskriminacija jer sam isto čitala da se takvi ko ja ( a to su oni kaj funkcioniraju po noći, a ne prije zore i to još po mrklom mraku i prije nego se upali ulična rasvjeta), trebaju dizat u podne. Kunem se, bilo je negde objavljeno i ko za vraga ni to nemožem nać.

I onda imaš scenarij ujutro:

– svima skinem sve po spisku i to ne baš pristojnim rječnikom,

– dobauljam do termostata jer ne grijemo po noći i zima mi je, a to je isto povod za onakav krasan rječnik

– otvorim balkon da vidim kak je vani

– zatvorim balkon jer mi ne treba baš odma šok terapija

– onda uspijem dovuć dupe do kupaone i negde izgubim dodatnih 15-tak min jer mi se čini da još malo ubijem oko dok sedim na daski od školjke ( nisam sigurna, al nema drugog objašnjenja)

– onda stojim leđima naslonjena na onaj ljestve radijator i pokušavam se zgrijat (a fino grije, jedino nije do poda, pa si onda omotam topli ručnik)

– u slučaju da grijanje ne proradi baš odma, opet psujem i idem palit plin na štednjaku – jbg, zima mi je

–  dok se napokon otopim i dođem napol sebi, skupim snage za pogledat se u ogledalo

– sljedećih 15 min se pravim da se nisam vidla i pokušavam to potisnut

– operem zubalo, natrpam kreme na facu, odustanem od ideje da bi se mogla počešljat

– dok sam otprilike napol sa stavljanjem fasade na lice (no dobro, krema je, nije puder i ne stavljam to špahtlom, ali ipak bez toga nebi išlo) – onda se opet pogledam s jednim okom

– tu je negde stanje podnošljivo, pa se ne splašim i onda natrpam još to kaj treba na sebe

– onda tražim čarape po stanu – u sobu više nesmem jer ostatak ekipe spava, pa tražim kaj ima po vrećicama okolo jer sam sigurno prek vikenda kupila još koje

 – onda progutam droge i neke vitamine da dođem sebi

– kava i doručak su na popisu dok se dočepam ureda jer nema šanse da se dižem još pol sata ranije zbog toga

– napravim Prdeku čaj i pripremim keksiće il već kaj

– javim se zakonitom ako je već na poslu, ak nije, onda ili spava jer je popodne ili je prije pol sata došel iz noćne (to je isto čista romantika)

– navučem jaknu i ostalu opremu da preživim do auta

– dovučem se do auta.

– strpam se otraga

– velim bok i možda još kaj usput

– čitam 5 min gluposti na fejsu

– onesvestim se

– u Zg se probudim s glavoboljom i mamurlukom ko da sam cugala i onda takva dojdem u ured i još k tome nepočešljana

 – niko više ni ne reagira.

Doma dođem krepana i jedva čekam da odem spavat.

U 23:00 h – spremna za tulum! Nit mi se spava nit mi se da ići u krpe, sad bi čitala knjigu, jela, gledala film, čistila kuhinju, išla van, ma sve može! Nekad mi se čini da se neko gore dobro zabavlja na moj račun.

Apeliram (ponovo) na nadležne da više uvedu radni tjedan od 4 radna dana i 6 sati radno vreme. Ovo više zbilja nije u redu.