Mala pariška knjižara – Nina George

IMG_20180810_110838_409

Nina George je njemica. Do kraja romana, kad obično krenem čitati autorovu kratku biografiju, bila sam uvjerena da je francuskinja, negdje iz Provanse. Moja prva ljubav kad su u pitanju jezici je francuski. Pod životni san do neke 25-te godine na prvom mjestu popisa pisalo je – Pariz. Kasnije su stavke s tog popisa dodavane ili brisane, neke precrtavane, pa docrtavane, ali Pariz je još uvijek gore. Samo što je s godinama, pomalo zaboravljen padao sve niže, osim u rijetkim trenucima kad bi me nešto trgnulo.

Recimo, Mala Pariška knjižara. Zbog nje sam ponovno poželjela spakirati kofere i doživjeti Francusku. Onakvu kakva je opisana u knjizi, mirisima, bojama i okusima. Intenzivnu. Onakvu izvornu, sjajnu, životnu… Onakvu kakva te tjera da budeš točno ono što jesi, koja skida slojeve i uči te kako živjeti život. Kako dozvoliti životu da te vodi. Kako gledati i vidjeti, voljeti, željeti, odbolovati i naučiti prigrliti sve ono što nam je dano.

I ja bi, kao Jean Perdu plovila Seinom i zurila u more u Sanary sur mer, šetala Parizom i trčala vinogradima u Bonnieux-u, posjetila Nevers, Lyon i Avignon, voljela i plakala i smijala se i tražila… Ali ne bih nosila njegovu bol. Ne bih željela biti sposobna samoj sebi staviti takav teret na dušu.

Mala pariska knjizara1

Jean Perdu je… knjižar. Recimo. Vlasnik ploveće knjižare na brodu Lulu, 21 godinu privezane za dok u Parizu. 21 godinu stanuje u Parizu, u Ulici Montangard, na broju 27, zgradi u čijim sobama inače stanuje jedno vrlo živopisno društvance i koje je Jeana prihvatilo kao člana obitelji, zajedno s vlasnicom zgrade.

Jean posjeduje dar. On liječi. Tako što preporučuje knjige. Knjige kao lijek za dušu, za autore koji ne mogu pisati, za razumijevanje majčinske ljubavi, protiv straha, protiv pesimizma, za odrastanje… Njegova knjižara, posve prigodno nazvana “Pharmacie litteraire” je upravo to: književna ljekarna.

Mnogim je izmučenim dušama Jean Perdu pomogao kroz godine. Međutim, on sam već 21 godinu ne živi. A sam sebi ne zna pomoći. Boluje od slomljenog srca i straha da se to ne dogodi opet…

Ali onda se, kao i uvijek, dogodi život. Koji se sasvim prigodno pobrine da se kotačići opet pokrenu i čudan splet okolnosti i ljudi natjera g. Perdua na akciju.

A za to je bila potrebna jedna ostavljena žena koja je trebala stol (zato je Jean morao otključati 21 godinu zaključanu sobu), jedno davno napisano nikad pročitano pismo i jedan mladi spisatelj koji ne može pisati. Također još 2 mačke, Lulu, hrpetina knjiga, nekoliko starih i novih prijatelja, riječni tok, tango, pokoja svađa i malo ludosti.

Što će u konačnici rezultirati jednim vrlo intenzivnim učenjem o samome sebi, opraštanjem, otpuštanjem i stjecanjem iskustva. Što je već samo po sebi dovoljno 🙂

Mala pariška knjižara 2

Otkrijem li više od ovoga, mogla bih pokvariti sasvim osoban doživljaj romana, i meni i vama. Ovo je knjiga koja se doživljava i proživljava, u kojoj vam se daje sve – od najdublje tuge – one koja guši i steže i neda disati, preko ljutnje i bijesa i neshvaćanja, do neizrecive radosti, ljubavi, ponovnog pronalaženja sreće. I sve to istovremeno i u intervalima.

Naravno da me najviše privuklo to što se u romanu radi o knjigama. I on doista govori o čudotvornoj moći knjiga, o blagotvornim utjecajima čitanja. Ali je ova knjiga toliko živa da sam osim mirisa knjiga i šuštanja listova, vidjela i čula… Osjećala… Hranu, piće, vrućinu, vodu, sol, osjećaje. Pisana je toliko toplo da sam se uhvatila kako se s vremena na vrijeme divim autoričinom glasu, njenoj sposobnosti prebaciti me u osjećaj kroz riječi. Postoje te neke knjige koje te probude, koje mogu bez da se ti trudiš postići da nakon čitanja nisi više siguran u to da stvarno nikad nisi bio tamo. Senzacije su toliko stvarne da bi se mogla zakleti da sam jela dagnje u Sanary sur mer. I svađala se s mladim Maxom na lulu.

A onaj osjećaj, kad dolaziš sebi nakon pročitane knjige traje danima. I kad ne možeš odlučiti početi čitati neku drugu knjigu jer si još toliko pod dojmom da sanjaš prizore i  živiš taj neki život iz odlomaka.

Piše na kraju da je ovo roman o snazi knjiga, ljubavi i čarobnim južnim krajevima… I da, to je upravo to. 5 zvjezdica od mene. I još jedna za ushićenost. (I za nekoliko desetaka citata o knjigama koji su genijalni)

Mala pariška knjižara 3

Obožavam ovu knjigu. Nemam baš običaj podcrtavati i vaditi citate, ali ovaj put je puna post it papirića, malih strelica u boji i bookmarkova. Da se ne bojim uništiti knjigu, bila bi cijela u markerima. Svaka stranica je važna. Svaki odlomak krije istinu. Ako ikad napišem post s top 5 ili 10 pročitanog u ovoj godini, ova će biti na popisu.

Kisi.

*********************************************************************************O

O Nina George

 

Goodreads ocjena: Mala pariška knjižara

Ostale recenzije:  Život knjigoholičarke                                                                                                                             Bibliovca                                                                                                                                                   Čitaj knjigu

 

Gdje kupiti: Mozaik knjiga

 

 

 

Kako se pametno spakirati za more

 

14763555976622_63_Image_Main

Ovaj put fotka nije moja jer sam još u fazi pakiranja, a i nisam se sjetila poslikat stvarno stanje.

Oni koji tvrde da idu na godišnji s 3 badića i ručnikom lažu. To moreš ako ideš solo na vikend. I definitivno nebreš ako ideš s Prdekom jer njega nebreš pustit s 3 majice budući da svaki dan zmaže bar jednu i ne pada mi na pamet na moru još prat veš i sušit. A osim toga, taj si i sam još spakira jedno 12 plišanaca od cca 698 kolko ih ima doma ( Najozbiljnije. Nisam brojila, ali kunem se da su u svakom ćošku, po svim kutijama i svim ormarima.) Onda 4-5 društvenih igrica, ninđa kornjače, ben tenove i izvanzemaljce i pun ruksak sitnih gluposti za koje ni ne znam kaj su. I bojice i flomastere i papire i bilježnice za rješavanje i ono za na ruke za plivanje i masku i sandale i ručnike i auto nam zauzmu samo njegove stvari i nema teorije da bilo kaj od toga ostavimo doma.

Onda nam naravno trebaju ručnici za plažu. Pa pošto ne mislim prat i sušit – jedno 5 komada za plažu i jedno 6 normalnih i to onda zauzme jednu celu torbu. Gaće i badiće i obleku -više manje. Ali zato uvijek ide neka trenirka i čarape za onaj slučaj na moru kad je zima jer pada kiša. I kad je obično isto miljon stupnjeva i tu trenirku nikad ne obučeš, ali nek si je ona fino spakirana.

E i onda -jbg:

Krema za sunčanje faktor 50 jer je sunce opasno –  koja mi redovito dopizdi već drugi dan i ostane u torbi. Jerbo ionak nismo na plaži po zvizdanu, a ujutro i popodne je dobra i s faktorom 30. Nama odraslima je ispod časti mazati se s 30, pa za nas moram imat 20, a onda i 15 i 6 jer kaj – do kraja mora bumo crni ko pasta za cipele, pa ko se još onda maže s faktorom 20, halooo?!? Naravno da faktor 6 dođe doma neotvoren.

Dakle 16 krema za sunčanje, pa nekoliko za posle sunčanja, pa za održavanje preplanulosti jer da se nebi slučajno vratili doma bez farbe, pa kaj vam je. Dođeš doma, moraš se pokazat da si bil na moru. Onda balzam od mrkve za dobivanje farbe jer takvi ko ja trebaju bit na moru mjesec dana da bi došla doma s nekom farbom tamnijom od boje tetrapaka za mlijeko. ( Ok, onaj on tinkture mi je tolko dobar za kožu da me baš briga za kaj je, nosim si ga jer mi je super.)  Onda kreme za lice, tijelo, gelove za tuširanje, šampone i deziće ne nosim ful pakiranja nego testere da mi manje mjesta zauzmu. Problem je kaj imam punu vrećicu tih “testera”, pa onda vratim doma 80% jer eto, nisam stigla potrošit, pa bu čekalo drugu godinu. Dok nakupim opet još tolko. Doma imam ful pakiranja koja treba potrošit, ko bi se s testerima zamaral. Onda imaš i frendicu koja ti ih napakira usput, imam ovak premalo, pa mi treba još koji za put.

Tu je već pun ruksak, a do dekorative još nisam došla. Ali dobro. Nosim maskaru. To je to. Najozbiljnije.

Onda kad popakiraš svu preparativnu i dekorativnu kozmetiku – lijekovi. Jer nema na moru ljekarna. To sve kaj treba možeš samo nosit od doma il kupit u našoj ljekarni, pošto nijedna druga nema to kaj nama treba, jel.  Onda vučem raznorazne sirupe za temeperaturu, neofene, andole, flastere, sprejove za grlo i nos i uši, octenisepte, tyrosure (jer kaj ak Prdek opadne i zgrebe se), dobro da si i medicinskog brata kod naše doktorice ne spakiram ( za svaki slučaj).

Laptop. Jer sigurno bu mi trebalo. Punjače svih vrsta. Karte za belu, kockice za jamb, karte za remi. Jedno 25 knjiga jer bum to sigurno pročitala u 10 dana, pa plus sve za điđe jer bum napravila sigurno 100 komada nečega – prošle godine sam izvadila iz kofera grickalicu. Jer mi je trebala za nokat. ( Inače je grickalica ultimativni alat za rađenje điđa.  Ne sprdam se, ozbiljno. Nekom drugom prilikom ćem objasnit.)

I na kraju – frižider. Jer nema na moru ni jaja ni kobasica ( ok, kobasica fakat nema ovakvih). Niti pive isto nema. Jest da je ova craft i napravljena doma i nosimo frendovima na probu, al ono – opet. Nosimo si pive iz Vž u Zadar. Dobro da i ribu nismo kupili tu u ribarnici, pa kaj ne sfali na moru. To bi tek bila tragedija.

Ima inače tu jedan poznati koji fura na more iz Zg iz Konzuma limune i naranče. Pa si mislim da smo još i dobri. Mi nosimo čvarke i kobase. To je još i za razmeti.

Onda moramo imati i nekaj za jesti po putu. Jedno 40 klipića s hrenovkama, 5 litri vode/soka i 10 paketa grickalica u prosjeku. Da ne umremo siroti od gladi ta 4 sata kolko nam treba do mora. Dobro da si ne nosimo i pečenog piceka.

Jbg. Ne usudim se spakirat minimum. Jer baš onda se neko poreže, nestane kreme za sunčanje, nemam nijedan čisti ručnik za 3 dana i Prdeku je dosadno i oće se igrati baš s tim određenim izvanzemaljcem koji je ostal doma.

Jbg. Linija manjeg otpora. Kaj da vam velim. Bar ne nosim limune i naranče.

Kako se pametno spakirati za more? Pa sigurno ne ovak 😂

Kisi.

 

Čarolija pospremanja koja će vam promijeniti život – Marie Kondo ( ili kako sam napokon napravila red u stanu i u uredu)

IMG_20180801_105628_632Pročitala sam napokon tu famoznu Čaroliju pospremanja. Imam pik na tu knjižicu otkad je izašla, ali sam stalno slušala komentare da žena nije baš sva svoja, da ljubi pod u kući, zahtijeva da bacaš knjige… Pa sam većinom odustajala.  Ali očito sam sad bila u fazi kad sam to trebala pročitati jer već neko vrijeme spremam i čistim i bacam… Da, i knjige.

Marie savjetuje da se u pospremanje krene po kategorijama, a ne po prostorijama. Isto tako i da se prvo riješiš svega što “ne budi radost”, pa onda uhvatiš u koštac sa sortiranjem otpada i bacanjem. Tu je nisam baš poslušala, jer – imamo mali stan. Nemam kud prvo natrpati sve stvari iz ormara ili polica pa se onda pitati jel to budi radost ili ne.

Isto tako, savjetuje da se svakoj stvari posvetiš i pokušaš odrediti da li je to “radost” kategorija, ili ne. Ajmo bit realni: nemam ja vremena za to. Za većinu stvari nisam baš sigurna. Kod nas ionako ne postoji stručnjak tipa Marie koji bi nas usmjeravao – znači – imaš knjigu, pa se snađi. Osim toga, svi više manje imamo poslove, klince i 800 obaveza i nemam cijeli vikend da bi radila samo to, ili 3 sata za jednu ladicu. Zato i bacam stvari van iz stana već skoro 2 mjeseca.

I išla sam prostoriju po prostoriju i rješavala se smeća čim bi zakrčilo hodnik.

spark-joy

Ono što mi se stvarno svidjelo od njenog koncepta je zahvalnost. Zahvali svakoj stvari na svrsi koju je ispunila i pošalji dalje. Marie kaže da će se u tom slučaju sve te stvari nekako vratiti u nekom drugom obliku koji nam treba. Odnosno, bit svega je razmjena energije.

Ne, ne izuvam se iste sekunde kad uđem u stan, ne padam na tepih i ne kontempliram i ne zahvaljujem stanu što me čuva od kiše, hladnoće, vrućine i podržava ( mada bi možda i trebala, energija se uvijek vrati), jer… Nemam 10 min za to, obično se izuvam u hodu, vičem Prdeku da je mama doma, a dok se malo s njim pomazim već treba neku stotu stvar obavit. Ali jesam zahvalila u mislima stvarima koje sam bacila. Stvarno. Nisam luda i to mi sigurno neće naškodit.

Odjeće sam se rješila po principu:

  • za kad bum smršavila – van
  • za po doma ( stare –  ružne –  ofucane) – van
  • nemam pojma da to uopće imam – većinom van, osim ako nisam navukla na sebe i zaključila da je skroz ok
  • izašlo iz mode – van
  • nemam pojma zakaj sam to ikad kupila – van
  • dobila sam, ali ne sviđa mi se – van
  • to bi bilo super na nekom drugom – van

Ostalo ono kaj nosim jer mi se sviđa, dobro se osjećam, nije mi premalo i fakat nosim. I par stvari za uspomenu jer su mi drage. Sad mi je sinulo i da ima previše majica za teretanu, a pol ih čeka da smršavim. Pa je i to kategorija za van.

Prdekove stvari su izbačene van jedino u slučaju da su dobivene i više ne liče na ništ, u protivnom idu na sajam u prodaju.

Gospon muž je isto pobacal sve kaj više nije za pojavit se u javnosti.

I onda sam ostatak narolala u kutije i ladice. Dobila na prostoru. Preselila u ormare sve kaj se dalo – slike, albume, pribor za điđe, kozmetiku, još malo pa i usisavač ide isto u ormar.

Čarape… Eh, nakon kaj je propisno ispljuvala frkanje čarapa u kuglu i ja sam to čitala šokirana jer sam mislila kak je to baš super…. A ništ, na kraju sam ih odfrkala, složila po njenom i posložila u kutije. Sad vidim kaj nosim i pregledno je.

A nakon toga sam sredila dnevnu i kuhinju, osim Prdekovih igračka. Na to se bacam drugom prilikom. Kupaona je trenutno na redu, tu malo imam problema sa slaganjem… Ali budem ja i to.

I u pravu je žena da treba zahvaliti. Sve je to u nekom trenutku nečem služilo i sad ide dalje. I nebi vjerovali kolko smeća imate. Da idem sad opet radit ispočetka, garant bi našla još. A postoji i hrpa “Nisam sigurna” koja se iz dana u dan smanjuje. To je ona za koju ne znam jel “spark joy” kategorija ili ne.

1486449813-most-peaceful-destinations-in-india_700x350

Sve u svemu…

Rezultati:

  1. Iz našeg malo stana od 50-tak m2 izbacila sam cca 20 vreća smeća. Onih velikih od 120 L. 10 je bilo samo odjeće. Stare, za po doma, za smršaviti, za nemam pojma kaj. Prostor diše. Najozbiljnije.
  2. Svu odjeću sam složila na način koji Marie slaže svoju ilitiga rolanjem. I da , stvarno je urednije, preglednije, pametnije, ne gužva se i ima više prostora.
  3. Sve male kućanske aparate sam stavila u ormariće. Prije toga sam izbacila iz kuhinje hrpu suđa koje ne koristim i bila šokirana količinom izbačenog.
  4. Hodnik je uredan. Ne strše i vise razne jakne, torbice, kape, trenirke… Nema. Sve je u ormarima.
  5. Knjige su posložene, a nekih sam se stvarno rješila. Postoji kategorija – “Pročitala sam i nisam oduševljena”. Ne vidim razlog da to stoji na policama, znam da drugi put čitat neću, a uzima mi prostor i vjerojatno energiju.
  6. Znam točno di su mi stvari, sve je u ormarima i uvijek imam kaj za obuć 😉
  7. Lakše je čišćenje
  8. Prozori su mi i dalje zmazani jer još nisam došla do toga
  9. Nisam baš sve radila prema knjizi, nekih stvari se još nisam ni takla, ali stvar funkcionira
  10. Kozmetiku nisam bacila. Sve ćem ja to potrošit 😉
  11. Ne sjećam se uopće stvari koje sam bacila – očito mi ne trebaju
  12.  Ima cijelo poglavlje o čarapama 😉

 

I na kraju ostaje dobar osjećaj. Sredila sam po njenom i gaće i čarape i vješalice i torbe. Ima smisla. I već više od mjesec dana nije nered. U svakom slučaju, knjižicu preporučam jer ako ništa drugo – vjerujem da će vas potaknuti na promjene 🙂

Ovih dana nabacim i slikice da vidite kak to doma izgleda 🙂

Kisi.

*************************************************************************************

O Marie Kondo 

Goodreads ocjena:Čarolija pospremanja koja će vam promjeniti život

Ostale recenzije:  Organizirajte se                                                                                                                                       Bibliovca                                                                                                                                                   Čitaj me

Gdje kupiti: Mozaik knjiga

S Eleanor Oliphant je sve u najboljem redu – Gail Honeyman

IMG_20180727_110301_104“Hugely original, a funny and sad tale of a survivor who tackles the challenges of emotional reconnection with grave courage. Unmissable”

Sunday Express

Gospođica Oliphant ima 30 godina. Radi već 9 godina na istom radnom mjestu, u istoj tvrtci, svaki dan u isto vrijeme dolazi na posao, na ručak, u isto vrijeme odlazi s posla. Ima i svoju omiljenu trgovinu gdje kupuje pizzu i piće. Voli čitati, gledati dokumentarce i svaki dan u isto vrijeme odlazi na spavanje. Njeno izražavanje otkriva dobru izobrazbu, a ponašanje fine manire. Njena odjeća i cipele su dosadni i prilično ružnjikavi, ali praktični. Svake srijede telefonski razgovara s majkom. Eleanor Oliphant vodi dosadan, monoton, siguran život. U kojem je sve u apsolutno najboljem redu. Eleanor je u redu.

Osim što nije.

 

Petkom nakon posla kupuje 2 boce votke da bi preživjela vikend. Na radnom mjestu vrlo malo komunicira s kolegama. Preko vikenda ne prozbori nijednu riječ s drugim ljudskim bićem. Provede ga najčešće spavajući, misli utopljenih u alkoholu. U životu nije osjetila topao ljudski dodir. Srijeda i razgovori s majkom su mučni. Otkrivaju svašta, ali ne i normalan, topao odnos majke i kćeri. Da, mama je mama, ali s ovom nešto opasno nije u redu. Zbog nečeg što je mama učinila kad je Eleanor bila mala, ona je sad u zatvoru, a Eleanor emocionalno hendikepirana i prestrašena. Votka služi da joj uspomene ne isplivaju na površinu. Eleanor samo misli da je u redu.

Eleanor

U nekom trenutku Eleanor je pomislila je da bi se njenoj majci svidjelo kad bi se udala. Čak je našla i potencijalnog supruga. Sad samo treba njega nekako obavjestiti da je on taj… I mama bi sigurno bila zadovoljna. Naravno, kad bi budući Eleanorin suprug odgovarao kriterijima. Bez mane.

I onda… Negdje usput, uz projekt istraživanja svog budućeg supruga koji joj neko vrijeme okupira svu pažnju, Eleanor je pokrenula kotačiće života. Isto tako usput, doslovno nesvjesno, upala je u jedno nenajavljeno prijateljstvo i nekoliko prilično dobrih društvenih događaja u kojima je iznova otkrivala sebe i sasvim nehotice uspostavila nekoliko lijepih odnosa. Nesvjesno i ne znajući, djelujući iz neke samo njoj shvatljive logike i dobrog srca, Eleanor se polako otvara, njena nutrina izlazi na površinu i otkriva što sve i do koje mjere s njom nije u redu…

eleanor2

Ovo je priča o usamljenosti. O ljudskoj hrabrosti. O nježnom prijateljstvu i ljubavi koja liječi. O mentalnim problemima i traumama. O životu.

Eleanor je jedna topla, ali usamljena i prestrašena tužna dušica koja je na svoja pleća stavila preteški teret. Imala je sreću u zadnji čas naletjeti na nekoga tko joj je i ne znajući taj teret pomogao nositi.  A što s onima koji cijeli život ostanu sami, noseći se s problemima, mislima i traumama čiji teret nitko ne treba nositi sam?

Davno sam naučila ne osuđivati ljude koji nam se svima čine “čudni”, “neuklopljeni”, “jadni”. Svi oni imaju neku svoju priču, a neke su toliko teške da im je mjesto kod stručnjaka, a ne na ulici s bocom alkohola.

Eleanor je u redu. Sad stvarno je. Imala je sreće.

I iako vam se možda čini malo teška i mračna, ova knjiga to zapravo uopće nije. Na bezbroj mjesta me nasmijala i podigla, a na drugih bezbroj dirnula i rasplakala. I dok sam kroz stranice upoznavala Eleanor, dok sam gledala kako se nosi sama sa sobom, dok me vodila kroz svoju priču i sve stanice koje je morala proći da bi si dopustila da bude svoja, shvatila sam da svi mi zapravo nosimo u sebi jednu Eleanor. Jednu malu uplašenu Eleanor i onu jednu veliku koja pokušava zatomiti ovu malu. A zapravo, ono što trebamo je zagrliti tu malu verziju sebe, utopliti je i ohrabriti, obrisati suze i reći da će sve biti u redu. Jer, hoće.

Topla preporuka. Jedna od onih knjiga nakon koje imate o čemu razmišljati 🙂

Kisi

 

*************************************************************************************

O Gail Honeyman

Goodreads ocjena: Eleanor Oliphant is completely fine

Ostale recenzije: Čitaj knjigu                                                                                                                                             Bibliovca                                                                                                                                                  Najbolje knjige

Gdje kupiti: Znanje

*************************************************************************************

 

Kako uprskati šminku ( ili ono o salonima dio peti )

IMG_20180720_102126_863

 

 

5. ŠMINKANJE

Aha. Nekad trebaš nekud ići. Pa bi možda i da na nekaj ličiš. Odnosno da ne plašiš ljude po događajima okolo ilitiga hoćeš izgledaš ko žensko, a ne poluispljunuti poluproizvod koji nastane kućnoj radinosti kad imaš doma hrpu gluposti s kojima ne znaš kaj bi točno trebala.

Nema toga kaj ja nisam kupila jer je trenutno bilo “popularno”. ( Čitaj, popušila foru jer sam iskompleksirana i uporno hoću nečije tuđe lice.) I svaki put obećavalo supersvemirku novost koja te u 3 sekunde pretvori u manekenku iz reklame sa savršenim tenom, trepavicama do korijena kose, možeš smanjit nos, povećati usnice, zubi su ti beli ko sneg – moš doma otkazat struju jer ti lampe više ne trebaju… Nema kaj nema. I kad na kraju pokupuješ sve te čudotvorne pizdarije, dođeš doma i…. Skužiš da sa 70% opće ne znaš kaj bi jer…

1. nemaš pojma kak se to uopće upotrebljava (mislim na tehnički dio -znala sam zuriti u određena pakiranja jer ih nisam znala otvoriti i naterati da rade), i

2. ako i otvoriš bez da potrgaš ili nekaj usput sjebeš, nemaš pojma kaj bi s tim dalje.

Sva sreća da postoje jeftini brendovi u drogerijama di sve te pizdarije koštaju po 20 kn i često se ispostavi da su kvalitetom otprilike tu negde ko gospon Dijor. Zadnji takav supersvemirski proizvod koji sam si htela kupit nije bil Dijorov (inače ne kupujem Dijor i sličnu ekipu, al čitala sam recenzije i htela sam se počastit), pa sam zgrabila to isto od Essence i stvar radi. Pametnom dosta. Nije Dijor za seljaka.

Tak sam si ja bila kupila paletu za konturiranje….. Pa sam malo hodala okolo ko klaun… Jedno 2 dana dok nisam odustala… Jer sam naravno sve krivo i nije mi se dalo…

A uzmimo u obzir i da te neke stvari nisu ni baš za plus 40 u hladu nego bi ih trebalo namaljat na sebe dok je vani u minusu. Prema tome, ak oćeš biti lepa, čekaj zimu. I po mogućnosti odi nekam di znaju kaj bi trebalo s paletom za kontrurinjanje ili kak god se to više zvalo. Isto i s onim jebenim hajlajterima i iluminatorima i sličim sranjima od kojih zgledaš ko da si se namazal špekom prek pudera. Fala, prirodno se počnem bleštati za koju vuru dok je zima, a po ljeti za 15 min. Inače, imam ih doma 3 različita. Ni jedan ne koristim jer ne znam kak. Pa onda ti još i nacrta di to moraš stavit s kojim kistom i koju farbu. Pa u točkicama, pa ne u točkicama. Onda crtaj tanke crte, al točno iznad obrve i ispod jagodice jer bu to onda napravilo da si Cindy Crawford u mlađim danima. Daj fak of.  Nit kužim kaj oćeš nit mi se diže usred noći da to opće stignem. Domet mi je da si po ljeti ujutro operem kosu i to sam zato jer se sama posuši na suncu, inače mi nebi padalo na pamet da ju još moram i sušit. Ta koja ima vremena ujutro 2 i pol sata za mazati se da bi izašla u javnost ko neko drugi, ili nije normalna ili ima viška vremena (u tom slučaju idi operi prozore, pametnije ti bu) ili nema život.

Pa onda blendaj da se stopi i da ne ličiš na indijanca. Blendam ja doma smutije u multipraktiku za koji isto ne znam kaj mi je bilo da sam ga morala ić kupit. To je isto negde pisalo da si moreš sam zblendat masku za lice. Ma kako da ne. To se jede. Mislim, ono kaj zblendaš. Masku za lice kupiš, natrpaš na lice, opereš s lica. Još bi da i suđe moram prat jer sam masku išla radit. Sve trčim.

Onda imaš te raznorazne prajmere. Ok, to se čak pokazalo korisnim jer duže izdrži kremica na plus 40. Za ozbiljno. Nebi vjerovala da nisam probala. I nije teško za skužit kaj s tim, samo namažeš. Onak ko inače, ne moraš igrati križić kružić po faci, časna pionirska. Imaš i to za oči, kao ispod sjenila. To ne koristim jer sam od sjenila odustala ako nisu neka boje kože ili bež jer bi inače trebala šestar, ravnalo, pomično mjerilo i libelu da si ja to ravnomjerno na oba oka. I to ti isto nacrtaju otraga di koja farba ide pa moraš blendat. Kad bu ušlo u modu da smiješ oči različito namazat ili da smiješ zgledat ko da ti je neko šljivu stisnul, onda bum to koristila. Ovak bolje da ne diram jer sam čula da nisu u modi ni šljiva ni panda ni klaun look.

Ima i prajmer za trepavice. Taj valja. Sirijusli. Žicala sam ljubičijastu maskaru, pa sam ju dobila. Onda se ništ nije vidlo, pa sam kupila taj prajmer. Sad se vidi da je ljučibijasto. doduše, vidi se i svašta drugo, pa jbg.

I kistove moraš imat. Jedno 546 jer ti treba kockasti, okrugli, odrezani ukoso, neodrezani, tanki, srednji, debeli, s vlaknima i bez vlakana i jedan s dlakama jednoroga jer bu te taj definitivno čarolijom pretvoril u Pepeljugu prije ponoći. Pa kak da se našminkam kad mi treba cela soba samo za mašineriju koja mi treba, a di još onda da se idem i snalazit u svemu tome.

Ona sranja od korektora i supernovonajnovije nekakvih čuda za podočnjake -to nikad nisam ni kupila. Ne znam kam to ide. Ni kak. treba krema ispod ili iznad? Na kaj se to dene? I to moraš blendat? Kaj ak fulaš nijansu? I s čim to usporediš da znaš da valja? Jbg, ja sam seljak i nemam pojma. Još sam i plava i ne razumem. Svaka čas profi šminkericama jer se u tome snalaze. Meni to ko SF.

Jemput sam došla na ideju da si sama doma zakeljim trepavice. Aha, jesam. Nije bilo dobro i sve je bilo puno ljepila. Onda sam zgledala razroko jer sam ih krivo poljepila. Pa su mi rekli da si odrežem dio koji mi je viška. Jesam. Odrezala sam ja sve i svašta i na kraju izgledala ko da sam bila vani 3 dana, živela na smetlištu i sudjelovala u cat fajtu, a nije ni bilo jeftino.

I onda mi je domet – BB krema, matirajući puder, rumenilo, olovka, maskara i sjajilo.

Kad trebam izgledati ko čovek, odem u salon. Manje platim nego kad si nakupujem ta sva sranja za snalazit se po doma i izgledam pristojno za pojaviti se negde.

Oće neko kupit sjenila? Imam hrpetinu. Ne koristim. Fala.

Kisi.

 

Ono kad te ni namještaj ne voli…

 

20180217_154143

 

Namještaj u stanu ovih dana ima nekaj ozbiljno protiv mene. U zadnje vreme napada i ostale doma, al definitivno mene ima najviše na piku. Imam i dokaze – koljeno mi je ko da imam 4 godine i pala sam s bicikla, imam porezotinu na podlaktici, ranu na glavi i šljive na nekoliko mjesta. Nije problem u meni, makar 100 put dokazivali da sam trapava. Napalo je i gospona supruga, a on nije trapav.
Najviše me napada krevet. Prvo mi je sredil glavu dok sam stavljala neke stvari ispod madraca (onaj krevet kaj ga digneš, pa ispod ima mjesta za jednu pristojnu svaštaru – dušu dalo za hrčak sindrom). Uglavnom, niko me nije upozoril da ima nekakvu željeznu oštru šipku tam di ju niko ne očekuje, pa je dočekala moju glavu. Bolilo je. Danima. Za pranje kose sam se psihički pripremala. Onda me opalilo po koljenu. Isto krevet. Isto imam ranu :/ Sad je ćošak bil di ne treba (kunem se, inače nikad nije tam), i napalo koljeno ni krivo ni dužno. Malo sam se previjala po krevetu jedno sat-dva i onda sam šepala jedno tjedan-dva. Prije toga sam s tim istim koljenom opizdila u štok. Ne znam kak. Tj znam, al nebum priznala. 


Podlakticu mi je napalo dok sam suđe spremala u kuhinji. Obično su ti ormarići miroljubivi, al ovom sam se valjda preveć približila i cap! Odrapilo me iznad lakta i jopet imam ranu
. To kaj me na dnevnoj bazi napadaju noževi, plastične kutije, poklopci i ambalaža od hrane, to ni ne brojim.


Stola u kuhinji sam se rešila. Kupila sam novi. Ono đubre pokvareno me napadalo stalno u istu nogu. Da sam kojim slučajem završila na hitnoj, neko bi ni kriv ni dužan bil optužen za obiteljsko nasilje. Baš me zanima kak bi objasnila da me stol ne voli :/


I jedna kvaka ima koja baš voli moj kuk. Nebrem se rešit gadure, jerbo je, jelte, u vratima. Mogu ju eventualno iščupat van, al bum morala objašnjavat da se rješavam kvake jer se okomila na mene. Točno vidim kak mi nakon te izjave oblače onu košuljicu kaj se zaveže odostraga. Aha. Kužiš. Imaš doma napadajući namještaj koji ima nekaj protiv tebe, a nesmeš priznat. 

Pazi kud hodaš, vele mi. Pa pazim. A kaj da radim kad se oni pomaknu i budu tam di ne treba dok ih najmanje očekuješ.
Evo i gospona supruga napalo. Odvalilo mu nokat na malom prstu. Isto krevet.
Pa ti reci da je problem u meni.

Kisi.

Zakaj hodam u salone – vol 4

IMG_20180618_125136_262

 

 

Nisam gotova.  I znam da fotka nema veze s temom, al mi je lijepa.

 

4. STOPALA

Budući da je već godinama zločin hodati okolo s nenalakiranim noktima na nogama, a i onaj zadebljali dio na petama je užas živi + ako slučajno negde imaš dlake na palcu ili ostalim prstima bolje da ne izlaziš iz stana kad je toplo – je pa onda se te noge moraju sredit da na nekaj liče. Po mogućnosti uskladiti lak s onim na rukama. Maknuti kožicu, odstraniti žuljove i tak to.

 

Slučaj 1: Žilet i to

Ima onaj neki žilet za rezanje kože na petama. Nakon kaj sam zaključila da se meni neda zajebavat s kamenima za pete, pa s rašpama, pa s brusnim papirom i ostalim čudima jer nemam ja vremena za to – onda fino to zguliš žiletom.

Ima i spravica za to. Nemereš se porezat jer je napravljena tak da se nebi smel, ima kakvih pol milimetra lufta između žileta i podloge da slučajno ne pretjeraš. I prilagođena za stopala, tak da ti se nemere ništ dogodit.

Osim ako nisi ja. Jer je to spravica za pametne koji paze. Ali kad si Zlatka -onda se uspiješ srediti s običnim štapićem za uho, a ne kaj nebi s oštrim predmetima.

Pa je malo bilo krvi. Kaj ja znam do kud smijem to pritisnut i kolko smijem potegnut. I sad to još kaj je curilo na sve strane ko da je pokolj, a ne sređivanje stopala za van, još ajde. Nego ajd ti sad hodaj posle toga. Aha. Lepo sam si hodala u čarapicama i mekanim patikicama par dana dok se to nije zacijelilo, a vani 48 stupnjeva i svi u japankama. Jebate žilet. I taj koji ga je zmislil.

Inače mi nije bilo baš svejedno ni dok sam otišla u salon jer sam vidla da imaju tu istu spravicu i bome su mi oči bile veličine tv ekrana, a jedino od srama nisam htela žmireti.

Srećom je teta bila profi pa sam mogla hodat i nigde nije bilo rezova. Ali i dalje mi nije svejedno dok idem na pedikuru, pa idem samo kad moram, a to je 1-2 put godišnje. Lepo mi sredi i nemam potrebe za više put, a po zimi koga briga.

 

Slučaj 2: Maslaci i maske za stopala…

… su super. Zbilja. Fino se to upije i lepo ti je mekana i nahranjena koža.

Ali.  Piše da si nasaftaš noge s tom maskom i onda obuješ čarapu i tak budeš do jutra. Prvo, dok si naličim noge s tim nečim, ruke su mi isto naličene i onda bi si morala prvo ići oprati ruke da si navučem čarape, ali onda naličim pod. Ili u protivnom naličim čarape. Onda si mislim da nema veze za čarape jer budu ionak naličene dok ih obujem, pa bum posle ruke prala. Ali za to se trebaš sjetiti  staviti čarape nadohvat ruke, a ne 5 metara dalje ili ostaviti u ladici.

A budući da nis preveć pametan i napraviš baš to da nemaš čarape sa sobom, dođeš na ideju da polako na prstima da ne zaflekaš pod i pridržavajući se s jagodicama za zid da ne zmažeš zid, odcupkaš po čarape.

Onda naravno zvizneš. Zaflekaš i tepih i zid i zakelji ti se smeće na stopala i još se bubneš u neki dio tijela koji poplavi. A nebreš se ni dić jer je to sve sklisko a trenutno ti je ručnik van dohvata jer ga naravno ostaviš tam odkud si krenula.

Nisam psovala. Nebrete dokazat da jesam.

U pokušaju broj 2 di sam uspjela to sve izvesti po ps-u, i navukla čarape i oprala ruke – zasvinjila sam pločice u hodniku jer mi niko nije rekel kaj je to preveć maske za stopala i da to sranje probije kroz čarape.

I treće, ja spavam bosa. Što znači da to ne preživi do jutra jer se usred noći izujem. Pa ima maslaca po plahtama, a ko za vraga zeleni je i vidi se. Nemam ja para za tolko deterdženta za veš.

I onda mi se neda s tim se maltretirat, pa odem u salon.

Slučaj 3 – lak za nokte

Ono s usklađenim nijansama je najmanji problem. Prvo treba nokte pripremit. Pa to fino porezat i izrašpat da na nekaj liči. Kaj je kod mene nemoguće, jer ja ako režem nokte na nogama, onda ih odrežem do krvi. I nemaš kaj rašpat. Kaj ja znam kaj je moderno. To sad trebaš puštat i na nogama da si bude fensi. A da ne velim da kad odrežem nokte na palcima, trebala bi mi sekira za to, a ne škare.

Kupila sam si ja i grickalicu i rašpice i one neke potiskivače kožice i ulje za okolo nokta i donji lak i gornji lak i električnu turpiju i ajde u vražju mater.

Nakon kaj sam vidla da to zgleda ko da su deca za ručni rad delala, otišla sam u salon.

I s nekih površina ni s acetonom nebreš skinut lak. Tepiha, recimo.

Tam lepo platim i teta mi dopela stopala u red i mir božji jer ne moram ništ čistit.

A kad ti je alternativa imat stopala ko hobit, bome si razmisliš.

Kisi.

 

p.s. – još uvijek nisam gotova 😛

Ariana Franklin – Gospodarica smrti

20180615_110125

” I još je nešto novo. Umjesto drevnog, zamršenog, naslijeđenog zakona prema kojem svaki barun ili velikaš ili gospodar zamka može izreći kaznu svojim prijestupnicima, objesiti ih ovisno o vlastitu nahođenju, Henrik II Engleskoj je podario sustav koji je uređen i jedinstven te se provodi u cijelom kraljevstvu. Zove se Opći zakon.”

Engleska, Cambridge. 1171 godina. Jedno dijete ubijeno, troje nestalo. Bijesni građani za zločine optužuju Židove. Iz neznanja i straha zbog toga će stradati jedna nevina obitelj.

Henrik II nastoji stati na kraj posvemašnjem ludilu (više iz straha za svoju riznicu nego ljudske živote) i pronaći pravog ubojicu…

I tako zadatak dobiva Simon Napuljski – Židov poznat po svojim detektivskim vještinama. A u njegovoj pratnji stiže Adelia Aguilar, doktorica za mrtve. Žena. Liječnica. Neudana. U dvanaestom stoljeću. I jedan Saracen. Sve to u kršćanskoj Engleskoj. U doba kad svaki član te male grupe nosi glavu u torbi.

Ovo nije samo krimić. Ovo je vjerno predočena slika neukosti i gluposti ljudskih umova srednjeg vijeka. Oprostite mi, ali ne znam kako bih drugačije nazvala procjenjivanje ljudskog bića prema tome kojoj vjeri i rasi pripada, a još manje kad to radiš bez mozga, zato jer su ti rekli. Pa su Židovi pokvareni, zli i lažljivi, ali svejedno se od njih novac posuđuje kako tko stigne. Saracen je bezbožnik, heretik i vjerojatno će završiti u paklu, ali ako netko razglasi da je i liječnik, onda je red čekanja do preksutra jer, gle čuda – relikvije svetaca i molitve ne pomažu protiv bakterija, virusa i prijeloma.

Ovo je i triler. I to prilično dobar. I povijesna kronika. I feministički manifest. I lekcija o ravnopravnosti. Studija patologije ljudskog uma. Opis početaka razvoja medicine i forenzike.

 

“Rowley je pognuo golemu glavu kao da čeka goruću žeravicu. – Hakim me nije krivio. Ni riječ nije rekao, čak ni poslije kada smo našli… ono što smo našli. Ubayd mu je sve objasnio, rekao je starcu da nisam kriv, ali ovih posljednjih godina ja dobro znam tko je krivac. Vidite, bili su moja odgovornost. Moji taoci.”

 

Također je i upozorenje na opasnost. Onakvu kakva prijeti kod netolerancije i slijepog vjerovanja da je samo tvoja istina prava. Takva istina zbog nedostatka zdravog razuma ubija djecu.

Razdoblje srednjeg vijeka je temeljito istraženo, radnja napeta i zanimljiva, likovi uvjerljivi i razrađeni.

Ipak, ovo vam ne preporučujem ako imate dijete. Posebno ne preporučujem ako je još maleno. Prije nego sam postala mama, nisam na ovakve teme reagirala emotivno na toliko načina. Sa zgražanjem i ljutnjom da, ali ne i s užasom i suzama. Ne u tolikoj mjeri.  Ako među vama ima vizualnih tipova, posebno onih koji prožive scenu kao njen dio, možda da ovakvo štivo ostavite za neke kasnije godine. Gospodarica smrti je na trenutke mučna za čitanje.

Fascinantna je, naravno, također. Posebno opisi rane forenzike i otkrivanja tragova u vremenu bez tehnologije, bez priručnika koji su tek trebali biti napisani, bez pomoći vlasti i/ili čuvara zakona.

Dva su svijeta suprotstavljena u ovom romanu. Dvije razine svijesti koje su toliko različite da se ponekad čini da ne mogu postojati u isto vrijeme, a opet… Prisiljene su surađivati u obostranom interesu i prevazići nametnuta vjerovanja.

Jedan od njih – svijet srednjovjekovne Engleske –  pod čvrstom je čizmom crkvenih učenja, tj svega onoga što se tadašnjoj neukoj masi nametalo kao crkveni nauk. Ispod toga se obično nalazilo leglo spletki, laži i prevara. To je također svijet koji ženu predstavlja kao drugotnu,  koji joj ne priznaje drugu ulogu osim supruge ili redovnice. Svijet koji napredak znanosti opisuje kao vražje djelo.

Ipak, i u tom svijetu, čak i u tom vremenu, postoje oni koji vide širu sliku, oni koji su spremni za veće dobro napustiti nametnuta mišljenja i dopustiti sebi širinu razumijevanja i prihvaćanja, uporabu vlastitog uma. Oni koji su u stanju odbaciti predrasude.

Postoji i protuteža zatvorenosti i neukosti engleskog puka – Italija – Salerno. Svijet iz kojeg dolazi Adelia, svijet je napretka, svijet znanosti, postignuća, istraživanja. Nije bez predrasuda, ali one su prevaziđene u korist razvoja i znanja. Svijet u kojem nije nimalo čudno što je žena liječnica, neudana, obrazovana. Žena koja ima svoje mjesto na akademskoj ljestvici, čija otkrića se priznaju i nagrađuju.

 

“Nikada još nije odbila napraviti obdukcijski oregled, pa neće odbiti ni sada. Zato je i došla. Gordinus je rekao: ” Ne šaljem te na ovaj zadatak sa Simonom Napuljskim zato što si jedina liječnica za mrtve koja govori engleski, već zato što si najbolja.” Odvratila je: “Znam to, ali ne želim ići.”

Ali, morala je. Tako je zapovjedio kralj Sicilije.”

 

Iz takvog okruženja Adelia dolazi u zemlju gdje ne smije pokazati što je, da je školovana, da posjeduje inteligenciju i ima vlastito mišljenje. Ipak, izdajući se za liječnikovu pomoćnicu, zajedno sa Simonom Napuljskim dolazi pomoći rješiti slučaj ubijene djece. Ako ste ikad gledali Navy CSI, ona bi bila nešto poput Abby 🙂 Posebno pomno mora skrivati da je liječnica za mrtve. Žena patolog forenzičar u dvanaestom stoljeću – to je nezamislivo, ali je zato itekako izgledna optužba za vještičarenje, ako glas o tome što radi dođe do krivih ušiju.

Nekoliko ljudi ipak zna zašto je ta mala čudna skupina došla u Cambridge.

Gvardijana Goeffreya Adelia je kupila svojom prvom ikad izvedenom operacijom, kojom mu je spasila život. On je također jedan među nekolicinom duša koji znaju tko i što je ona. Zna to i Gyltha, gvardijanova ljubavnica i domaćica, žena koja se izborila za rijetku povlasticu – da se brine sama za sebe. Tu je i Ulf, Gylthin ( i gvardijanov) unuk, dijete koje pokazuje zavidnu razinu inteligencije i postaje nezamjenjiva pomoć Adelijinoj istrazi. Kao i Gyltha. Inteligencija običnog puka čini se daleko korisnija nego sva praznovjerja plemićkog staleža.

 

“Dopuštenje da obavi tako osjetljivu obdukciju u nazadnom engleskom gradu u kojem bi, otkriju li je, mogla biti i kamenovana, već je samo po sebi bilo pravo čudo za koje se Simon Napuljski morao žestoko pomučiti. Gvardijan ga se nećkao dati, zgrožen činjenicom da je žena spremna prihvatiti taj posao i plašeći se posljedica dozna li se da je tuđinka zabadala nos i prčkala po sirotim leševima.”

 

Hoće li to Ulfa dovesti u opasnost? I što ako Adelia ne uspije posložiti kockice na vrijeme? Tko je djecoubojica i iz kakvih bolesnih pobuda pomračenog uma djeluje?

Adelia će na ovom putovanju otkriti sebe. Potvrditi se. Pristati na neke žrtve, druge odbiti. Ali na kraju, kad je pravda zadovoljena, kad su glasovi utišani, kad se raspadne kula od karata koju su mnogi gradili, ostaje svoja. I zato vjerujem da će se mnoge od vas pronaću u nekom aspektu Adelijinog lika.

 

“Sjedeći u ovoj sobi navrh kule, krivila je tu negdašnju sebe za najobičniju, glupu neukost. “Nisi imala pojma. Nisi znala za ovo divljanje koje te tjera da izgubiš zdrav razum i moć rasuđivanja. Ali moraš rasuđivati, ženo, rasuđuj.”

 

Feministica u meni je na trenutke mrzila srednjovjekovno zatiranje ženske ravnopravnosti, nijekanje inteligencije i doslovno gaženje svega što žena može biti osim supruge, majke i sluškinje. Međutim, u cijeloj priči svjedočimo onome čemu svako živo biće teži – da bude ono što jest. Žena ili muškarac, liječnica ili svećenik ili lovac na jegulje, nebitno, koliko god teško – pouka je uvijek ista- ne odustaj.

Iako ova knjiga nije nova, meni je u ruke došla tek sad. Nerado priznajem, u zadnjih par godina malo sam zapostavila knjige.  Zato sad pokušavam nadoknadit, što znači da ću Eleanor Oliphant npr. vjerojatno pročitati cca 2022, a u međuvremenu bi moglo biti još ovakvih zaostataka i knjiga koje nitko ne čita jer nisu razvikane 🙂

Neću joj dati peticu jer joj još fali malo onog nečeg, ali svakako bi je preporučila. To je meni štivo za plažu. Ionako rijetko čitam ljubiće.

I da, priznajem, privukla me naslovnica 🙂

*************************************************************************************

Goodreads ocjena: Gospodarica smrti

Ostale recenzije: Imaginarij                                                                                                                                                Mačak u knjigama

Gdje kupiti: Mozaik knjiga

 

 

*****

  • Adelia Aguilar je glavni lik još nekoliko romana. Nakon prvog slučaja, Adelia u službi engleskog kralj nastavlja biti dio kriminalističkih istraga, što će vjerujem razveseliti sve ljubitelje ovakvih mozgalica
  • Ariana Franklin je pseudonim brianske autorice Diane Norman. Kao bivša novinarka, Diana je napisala nekoliko priznatih biografskih i povijesnih romana.

Zakaj hodam u salone – vol 3 ( ili kak sam sebi smjestiš kad ne treba)

IMG_20180611_130345_481

Evo, i čarapice 🙂

 

Da, ima još 😀

3. KOŽA 

Imam svijetlu kožu koja teško tamni. Potamnim ja, al moram biti na plaži jedno 3 tjedna da bi se vratila doma s donekle vidljivim dokazom da sam bila na moru. Inače prvo pocrvenim, pa se to crveno pretvori natrag u bijelo. Tamnije nego na početku, al svejedno nemoš tvrdit da je smeđe kad nije.

Budući da nisam svake godine 3 mjeseca na moru, a još manje to mogu izvesti prije sezone da bi se šetala s preplanulim tenom već u petom mjesecu, a solarij je obaveza i moraš ići svaki drugi dan i neda mi se…. Nekad mi se i da, al jede nofce. Pa znam odustat na pol puta ili mi se više neda.  Onda imaš opciju 2.

Ne, hodat okolo s nijansom posnog sira nije opcija.  Zato jer nije.

Opcija 2 je umjetni ten! Di ćeš lakše, namažeš se i čekaš. I onda hodaš okolo s preplanulim nogicama. Seksi.

Rajt.

Slučaj 1 –  Špricanje

Bilo je to kad se jedna frendica udavala. Pa kak je to bilo u rano proljeće, a niko još nije bil na plaži nit je kome palo na pamet ići u solarij, a naravno da se udavat u bijeloj haljini s bijelom bojom kože nije prihvatljivo – idemo mi u salon ( ok, ovo je jedini put da ići u salon nije bilo najpametnije). Tam te našpricaju, pa imaš sunčanu boju za par sati! Nije ko s ovim stvarima iz drogerija, jer ti ovo naprave profi i budeš ujednačena, aha.

Rajt.

Još meni palo na pamet da bi samo gornji dio tijela mogla podvrgnuti špricanju jer mi se noge ionak ne vide. Pa smo otišle. U salon. Mladenka, njena sestra i ja. Našpricalo nas. Rekli su nam kad dojdemo doma da se ne tuširamo neki broj sati ili tak nekaj. Mislim da nije bilo do sutra jer bi se sjećala da sam sredila posteljinu. Za par sati sam ju zvala da ju pitam jel to normalno da izgledam ko da sam se namazala s pastom za cipele.

Nakon prvobitne panike i tak tih stanja, nadale smo se da pasta za cipele tuširanjem ode dole. (Jer bu se žena u protivnom sutra udala takva. Lako za me. Ja ne nosim vjenčanicu.)

Pasta je otišla, ali ostala je tamna koža. Bila je ujednačena, nije smrdila i sve to skupa je bilo ok s te strane. Mali problem je kaj je bila skroz krive nijanse jer ja tak ne tamnim. Drugi problem je kaj je to bilo jedno 4 tona tamnije nego je trebalo bit. Ne znam kak ljudima nije došlo da me malo obrišu maramicom. Ja sam sama sebi izgledala zmazano, a da ne velim da se iz aviona vidlo kak to nije prirodno.

Nije ni mladenka bolje prošla. Ja sam se uvukla u crno i čamila otraga da me ljudi ne gledaju. Ona je bila u bijelom i u centru pažnje. Ne ulazim u to kak si je bila super jer se nebi štela mešat.

Prava romantika je počela par dana nakon kad se to sranje počelo skidat. U dijelovima. Prema narančastoj. Pa si malo ko irski seter s pjegama. Tj. ne baš malo, dobrih 2-3 tjedna dok se to skroz ne opere.

Zaboravila sam ju pitat kak joj je vjenčanica izgledala iznutra. Možda bolje da ne znam. Ko znakaj su na kemijskom mislili.

To je bilo tad i više nikad. Nema tog boga koji bu me više nagovoril da se idem u salon špricat. Odem u salon u solarij. Možda nije najzdravije, al dobiš farbu koja se ne skida u flekovima i ne liči na pastu za cipele.

 

Slučaj 2 – sprej za samotamnjenje

Sad se druga frendica išla udati. Pa kad već ideš napravit klauna od sebe, onda to izvedeš kad te svi vide. Nema smisla da to radiš dok nikud nejdeš.

I nebum sad reklamirala čije, ali pojavilo se novo, novo, najnovije supersvemirsko najbolje sredstvo za samotamnjenje na policama u dućanu. I koštalo ko Sv. Petra kajgana. (Inače nemam pojma otkud taj izraz, al uklapa se).

Naravno da sam popušila. To je bilo prije nego sam skužila da je to sve porez na budale.

Kupila, došla doma, sve napravila po uputstvima. Ipak sutra idem na svadbu.

Hodala po stanu par sati u gaćama i nikud ne sjedala da se “ravnomjerno” potamni. Napominjem da je to bilo popodne. Sve se upilo, prošlo još par sati da nebi slučajno negde nekaj zaj…

Ošla spavat.

Ujutro sam si razmišljala kak da se vratim u jučer i sama sebe ošamarim prije nego uđem u dućan i potrošim novce na supersvemirsko sredstvo koje napravi klauna od tebe.

Plahte su bile smeđe. Drek smeđe. Završile su u vešmašini u roku odma da neko ne vidi kaj sam izvela.

Lice mi je bilo u prugama, a ostatak tijela u flekovima, ovisno na koju stranu i kolko sam spavala.

Boja je bila prekrasna. Bolje da sam se s narančastom temperom ofarbala.

I smrdilo je. Meni svi ti losioni, mlijeka i sprejevi za samo tamnjenje smrde kad obave svoje ( da, pokušavala sam posle opet, samo ne tak drastično i odjednom).

Cjelokupni dojam: Fail. Žešći.

Kak popravit? Nikak. Malo sam popravila lice nekakvim puderom, navukla najlonke da mi se ne vide previše noge i pravila se luda.

Posle sam otkrila nekakav sprej za noge koji ostavlja film, a nema reakciju s kožom. Čak je i boja bila dobra. Jedino kaj nema nikakve šanse da si ja to ravnomjerno nasprejam i svaki put sam bila šarena i prugasta. Probala sam razmazat, al nije išlo. Antitalent, nije mi lako. Sva sreća, to se dalo oprat, pa nisam morala takva hodat okolo.

One maramice za lice i ostale stvari kaj su u međuvremenu izmislili – nisam kupila. Niti mi više pada na pamet. Znala sam dobit na poklon nekakva mlijeka koja imaju u sebi nekaj malo tog za samotamnjenje – čim sam pročitala sastav – bacila sam to.

Dosta je bilo. Sad hodam okolo u nijansi blještavo bijele i čekam da sunce obavi svoje.

Kisi.

 

 

 

Zakaj hodam u salone -vol2

IMG_20180608_113615_303

I dalje hodam bosa 🙂 Možda sliknem koje čarape kad malo zahladi…

Okolo kose sam rekla kaj sam imala, mada sam se posle još naknadno sjetila da me frendica uspjela i ošišat  – jedno mjesec i kusur sam hodala sa špangicama i kapom okolo jer mi je odrezala šiške tak da su stajale u zrak dok bi se nakovčale. Imala sam od pol glave odrezane šiškice. Da je otišla malo više ukrivo, valjda bi imala jaču fusbu od nogometaša.

Isto tak sam si uspjela skuriti kosu nad štednjakom. Kaj sam radila? Palila cigaretu na ringu. Ne želite znati. Sva sreća pa me niko nije slikal, a i smrdilo je.

No dobro. Idemo dalje.

2. DLAKE

Slučaj 1 -obrve

Negde u doba kad smo se zaključile da su nam obrve predebele i da neke imaju viška dlaka između očiju i da to sve treba biti uredno i tanko  – nabavi pincetu i čupaj. Neke su si počupale sve. Onda su crtale crnim i smeđim  Ne znam kak im se dalo jer su redovito pred kraj dana hodale okolo bez bar jedne obrve. Obrisalo se usput. Prisloniš glavu i ode obrva ili pol.  Ljeti kak je bilo, neću ni znati. Ali neke su si to tak super počupale da im svaka čast.  I oblik i sve.  (Ovo za ozbiljno – meni to nikad nije uspjelo napravit da izgleda pristojno.)

S vremenom se promjenila moda i prošla ta manija bjesomučnog čupanja obrva. Svima su fino natrag narasle.

Aha, svima osim meni. Ja sam si počupala previše. Sve kaj sam počupala nikad više nije naraslo. (Kosa i sve ostalo normalno raste.) Tragedija je u tome kaj godinama opće nisam kužila kaj sam napravila i da mi zapravo fali skoro centimetar obrve od nosa do početka te počupane i da to nije dobro. Kaj bi ja to išla onak olovkom mjerit di bi trebalo to počet. Pa to SF. Čula sam ja za to, al preveć komplicirano i ne razmem. Onak, lepo, odokativno sam ja to rješila. Sva sreća samo kaj sam to napravila otprilike isto na obje. Nije sreća jer sam navodno stalno izgledala začuđeno. Dobrih 15 godina kasnije je frendici trebalo koji tjedan da mi objasni da to ne valja. ( Frendici kojoj je to struka.)

Rješenje je vidla u tome da si nacrtam dio koji fali. Je, ja bum crtala. Pa ko bu to pogodil da zgleda kak spada. Čak mi je i kupila sjenilo i olovku i pokazala kak. A kaj da vam velim. Te neke metode iscrtavanja obrva koštaju tolko kolko mi treba da si laptop kupim. Eto, crtam. S vremenom sam i sama sebi počela zgledat čudnjikavo dok ih ostavim kak jesu. Pa crtam. Nisam čak ni loša. Ponekad se ni ne skuži. Pa ti čupaj dok ne treba.

Ako odem u salon, znam iskoristiti priliku da mi to odradi neko ko zna kaj dela, pa ponekad znam i izgledati ko normalan čovek.

Slučaj 2 – noge

Noge su krenule isto negde u srednjoj dok je to sranje od dlaka počelo rasti. Pa sam žicala britvicu. Pa mi je tata objašnjaval da je to glupo. Jer gledajte – naše mame nisu uništavale dlake na nogama, nego su hodale okolo s tim i nikom ništ. Strašno.I muškima je to bilo ok. Isto strašno. Je, znam, emancipacija žena i zakaj to radimo i blabla… kaj me briga, ja oću glatku kožu. Doduše, moja mama nema skoro ništ jer veli da su joj se uništile od čarapa. Ali sam ja uporno htela obrijat noge jer je to grozno i nebum čekala 20 godina da mi čarape unište dlake i oću to da to nestane. Ima tata britvice, nije problem.

Tak sam se sredila da sam tjedan dana hodala okolo u krastama, a kupaona je zgledala ko da je bil pokolj.

Kaj sam ja znala čemu služi pjena za brijanje. Ja to s vodom. Posle sam tek skužila da moreš i sapunom. U hodu svašta naučiš.

Slijedila je faza raznih depilacijskih krema nakon kojih sam se redovito vraćala britvici. Prvo dok si to namažeš u debelom sloju po nogama. Onda hodaš jedno vreme takva po stanu, krasno izgleda. Nesmeš si sest jer naličiš namještaj. Nesmeš hodat jer potegneš negde usput po nečem. Nesmeš ni na balkon jer te budu vidli izvana, a to nije dobro. Onda s tim u kadu, pa skidaj. I traje isto 2 dana dok se ne pojave opet. I začepi odvod. Ma da nebi.

Onda sam otkrila Traktor. Traktor je depilator. Čuješ ga u drugu zgradu kolko tutnji kad to upališ. Zato se i zove Traktor. Čuješ i mene prvih par put. Boli za popizdit. Posle se navikneš i sad me više ništ ne boli. Ali mi je s tim trebalo 45 min dok sredim obadve noge i dlaka je bilo posvukud i moraš imat svjetlo jer ne vidiš di si ostavila nekaj. Opet nereda. To sad samo povremeno ide upotrebu jer idem u salon koji depilaciju rješi za 10 min.

Onda sam napokon otkrila i vosak. Kojeg je bilo u kupaoni, po kupaoni, tragova u hodniku, na ručnicima i povremeno i plahtama ako mi se nije baš dalo tuširat. Trakica posvukud. Zaostalih dlačica. Uraslih dlačica.

Kupila sam i vosak za egipatsku. Evo još tam stoji u kupaoni jer ne znam kaj bi s tim. Probala jesam. Nakon kaj mi je komad završil na zidu, odustala sam.

Horori kućne radinosti su me i naterali da odem po profi uslugu. Svašta sam si napravila.

Slučaj 3 – prepone

Ooooo, to sam si dobro zapamtila. Dok sam brijala je bilo ok, al je kratko trajalo. Onda mi je jednom palo na pamet da upotrijebim vosak. Tad i nikad više. Teško sam si mogla sesti jedno vreme, a i hodati. Nikad više. Ak oćete znati kak je hodati okolo s podljevima na preponama, počupajte si doma same voskom, po mogućnosti u svim smjerovima. Da čupanje obrnuto od smjera rasta dlaka. Pa ko je to videl. Onda nemaš podljeve. I brzo potegnuti. Pa onda boli.

Koji “A je to”.  Po meni su trebali napravit crtić. Doduše, nebi imali za temu popravljanje doma jer mi to ide. Al zato kak se udesiti da imaš posljedice kod “bjuti” rutine, e to može. Kak sam opće dečka uspjela imati, ostaje nepoznanica – ja sa sobom takvom sigurno nebi hodala.

Ponavljam – ne pokušavati kod kuće.

Kisi.