O praznovjerju. A možda o svemu osim o tome

IMG_20180413_090855_157

Čarape – hrpa. Fotosešn bum radila za vikend 🙂

Petak 13 je. Volim petak 13 🙂 Nema veze kaj je južina i u glavi mi je šuć muć i tak to sve skupa, ali zato me se niko ne usudi ništ pitat. U Gloriji su kuponi za šoping. Jadran čarape između ostalog. Nisam puno kupila jer sam fulala dućan i nisu imali bog zna kaj, al ipak.

Moram priznati da mi je u glavi gužva. Ima tih nekoliko ličnosti koje se izmjenjuju, pa nikad ne znaš na kog naletiš i svi su malo trknuti. Oće to nekad, pogotovo kad si blizanac, tak sam barem načula. Na petak 13-ti dane pogotovo. No, svi ste koji put naletili na moju žuta minuta osobu i luda minuta osobu ili imam-nekontrolirani-napad-smijeha-koji-traje-sat-vremena osobu ili danas-mi-se-neda osobu ili oćem-zbrisat-u-nepoznato-i-pakujem-se-odma-i-sad-jer-mi-je-dosta, a ponekad sam i normalna.

Ali mislim da su rijetki sreli nisam-se-naspavala-danima-i-premorena-sam izdanje. E to oće bit gadno. To nije osoba, to je zla vještica iz pakla. Nedobog da me sretne neko takvu. Ne da grizem, nego režim, psujem, ujedam, urlam i nisam uračunljiva, a da ne velim da su dr Jekill & mr Hyde mala beba za moj neispavani alter ego. Znaš ono kad si loše raspoložen? E, pa to nije to. To je tak, mala nepogoda. Ovo je stanje ko kad Jean Grey poludi u X-Men: The Last Stand, postane Phoenix i oće uništiti sve oko sebe. Otprilike. Svi su mi sve krivi, oćem se svađat, očnjaci se možda ne vide, ali vjerujte, tu su. A i izgledam ko pomahnitala veštica, može me se prepoznati po raščupanoj kosi koja stoji na sve strane jer sam bila preljuta ujutro da bi to išla slagat, moguće da sam se i našminkala primjereno raspoloženju, a vjerojatno kroz naočale ne vidim jer mi se neda to čistit.

Kad bi ju imala, možda bi se okolo šetala i u piđami, ko klošar. No, to sve skupa misteriozno nestane jutro nakon kaj mi se prosvjetli pa odem spavat u 9, Prdek nema noćne ispade i imam sreće pa spavam ko top.


Nisam ni inače baš jutarnji tip. Ne volim ljude koji čim se dignu odma cvrkuću i oćeju se nekaj razgovarat. Kaj ipak imaš za reći u 5-6 ujutro i zakaj nebreš biti tiho. Ako je normalno jutro da sam ipak nekaj spavala, imaš sreće, pa za svoje cvrkutanje dobiš samo ignore. Ako spiš kod mene, tj na istom mjestu smo, onda dobiš i zatvorena vrata od kupaone kaj u prijevodu znači nemam se namjeru razgovarati još bar pol sata. Onak, samo oću da me se pusti na miru dok ne dođem sebi. To znači da dokad nisam obučena, obuvena i spremna za van, nemamo se kaj razgovarati. Obično progovorim negde dok čekam prijevoz, cca nekih sat i pol otkad se dignem iz kreveta. Al to samo ako me budi alarm. Ako se nekim čudom, za vikend obično, uspijem naspavati, pa se sama probudim, onda može razgovor.


Imala sam cimericu koja ima otprilike isti poremećaj. Dizale smo se otprilike u isto vreme. Progovorile bi dok smo kretale prema tramvajskoj stanici. Da nas je neko snimal, mislil bi da smo smrtni neprijatelji. A zapravo smo si bile super i baš smo si pasale jer nijedna nije imala potrebu cvrkutati ranom zorom. Takve ljude volim, oni me razumedu.  Ovo ostalo kaj si je cvrkutić prije 12, ne znam kaj bi s takvima. Ili ovi kaj su orni čim otvore oči pa bi odma nekam išli. Daj me pusti da dojdem sebi, bauljam po stanu jedno vreme, sjetim se kak se zovem i zakaj imam neke ljude po stanu, kaj uopće radim u tom stanu, ko si ti, di su mi mama i tata i zakaj nije pametno da se spakujem u školu umjesto na posel.

I oćem na godišnji.


Zakaj ovo pišem? Nisam se naspavala već bar 3 dana. Zla vještica iz pakla samo kaj nije probila van. Petak 13 je. Crne mačke su dobra stvar. Nebu vam ništ ni ako projdete ispod lojtre. Nosite sol sa sobom 😉 Čuvajte se ovakih ko ja, ti znaju bit opasni. Pa-pa ❤

O rasparenim čarapama

IMG_20180411_111213_893

Čarape: Imam, hvala. Ne baš ove na fotkici, mada su i te kjut. Ionak je zvijezda s fotke bookmark s vešticom 😀

 

Nije petak 13. Još. 😀 Al bude. Pa u to ime sam danas navukla 2 različite čarape, a da to uopće nisam ni skužila do maloprije dok nisam došla na posel. A valjda ni nebi da ne mijenjam cipele na poslu. No kaj, ko da vi to ne radite. Doma obujem nekakve trkaće u kojim mogu ganjati tramvaje i žuriti se do posla, a ovđe imam štikle. Nema smisla bit na poslu u ravnim cipelama. I to imam nekoliko štikletina, tak da mogu kombinirat. Ako ikad odem odavde, moram se sjetit pokupit cipele. Ostalo sve može ostati.

No, uglavnom – prvo danas nemam pamučne čarape, imam najlonske crne soknice s uzorkom. Jako su slatke, svaka za sebe. Svaka ima drukčiji uzorak. Pa nije ni čudo da nisam skužila, već sam pričala kak to zgleda dok ujutro pokušavam dojti sebi. Al nije to problem. Imam još jedan takav par. Samo kaj su te 2 u vrećici za rasparene čarape i čekaju još od prošle jeseni da se pojavi neki par. Dobro da ih nisam bacila u međuvremenu. Bila sam uvjerena da ih je pojela vešmašina. Sirota je i krepala u međuvremenu pod optužbom da jede čarape.

Jer, gledajte. Imam dete i nemam vremena i stan mi često zgleda ko da je bila premetačina za drogu. Međutim, kad su čarape u pitanju, poštuje se procedura. Ova tu:

PROCEDURA ZA ZBRINJAVANJE ČARAPA (molim slijediti korake prema redoslijedu i po mogućnosti ne preskakati)

korak 1:   Čarape se peru posebno. Dok se skupi za mašinu. I onda se peru samo čarape. Znam, puno je to čarapa. Ali pokušavamo izbjeći jedenje i nestajanje (mene to ne muči preveć jer ionak navučem 2 različite, ali ima nekih koje su mi baš kjut i nebi da jedna onda ode pa-pa, a muža ipak nebrem poslat van s jednom stopalicom, a drugom normalnom). I onda ih tak lakše pratim.

korak 2:   Idu posebno u sušilicu, samo čarape. Sušilica nije dosad imala nikakvih incidenata, ali s tim spravama se nikad ne zna. Pa ak su sve još tu posle vešmašine, a u sušilici nestanu, znamo koga bumo optužili.

korak 3:    Kad se fino osuše, onda ih po 2 iste (moram to naglasit, ako navučem različite, ne znači da ih i spremim tak), smotam u smotuljak i pospremim. I svoje i muževe i detetove. 

korak 4:   Ono kaj slučajno ostane neraspareno ( dogodi se i najboljima – ponekad ne pokupim sve u mašinu ili koja ispadne po putu na sušenje ili ju nađem u nekom ćošku zaboravljenu), ide u vrećicu za rasparene čarape i čeka svoj par. Neke tak čekaju već godinama. Nikad ne znaš. Možda ova druga ima amneziju i  ne zna da se treba vratit doma. 

Čarape se bacaju tek kad zarade rupu i to samo zato jer nemam pojma di mi je igla i konac. A i da znam, neda mi se. Moguće da izmislim nekakvo recikliranje sam zato da neke ipak ne moram bacit.

E, i sad, očito sam si smotala tak 2 crne čarape i uvjerena kak je to par istih čarapa, spremila ih u kutiju. A druge 2 proglasila rasparenim. Vjerojatno sam to radila u mraku jer ne vidim drugo objašnjenje. Pijana nisam bila, majke mi.

A danas ujutro sam ih tak i navukla na noge. Došla do zg. Pa kaj. U ranu zoru ne gledam i ne vidim dobro. Pogotovo crne čarape. Evo vam slika, pa proučite. Nisam ja kriva. I sad takva hodam po uredu i sve si mislim da vjerojatno nebu niko ni skužil.

IMG_20180411_094846_899

I da, petak 13 je za 2 dana…. Očekujem jedan prilično zanimljiv dan 😀

( Zapravo sam htela reći s ovim da nek mi neko kupi koje čarape, pa vidite da gluposti delam 😀 )

 

O tome kak sam sebi smjestiš

IMG_20180409_115228_518

Čarape: Crne neke ,kjut 🙂 I srce i čokolada i miriši vanilija u onoj zdjelici 🙂

 

Jupiiiiiii, imali smo vikend i bilo je lepo vremeeeee 😀 Doduše, naravno da se usput nekaj zakompliciralo, pa sam recimo u subotu jedva promolila glavu kroz prozor van i nisam išla doslovno nikud, a pomaknula sam i termin za teretanu. A vani sunce. A ja u komi.

Jer, gledajte. Ko i svaka druga ženska na ovoj planeti ( osim onih koje su čudne), nemerem odoljet raznim kozmetikama i testerima i kremicama i imam testera cijelu kutiju. Nekoliko njih. Obično to nosam na putove da ne vučem ful pakiranja okolo. I da, imam normalnu kremu koju kupim kod kozmetičarke i koja mi je super, ali… Pa gledajte, puno je to testera. A da ne velim da kad je u Douglasu rasprodaja, nesmem van iz ureda jer inače ne odgovaram za posljedice. Pa sam tak i sad svašta to nešto nakupovala, između ostalog i jedno pakiranje di su kremica i serum i još nekaj, neki gel za umivanje, čini mi se. I ja to stavila na facu, i malo me nekaj peckalo, pa zatezalo, ali nisam to baš povezala s kremom jer me i inače zna stezat ponekad. A osim toga, stavila sam već na facu barem 100 različitih svega i svačega dosad, od Afrodite, prek Oriflamea do Vichy-a i nikad nisam imala nikakvu reakciju.  E pa sad jesam. Jerbo nisam na vreme povezala da je to peckanje od kreme i/ili seruma i dovelo je do toga da su mi oči u subotu ujutro bile natečene, podočnjake sam po podu vukla ( ne od nespavanja nego od reakcije na kremu), sve crveno, upaljeno, svrbilo je, peklo i pucala koža. Nisam slikala. Kaj vam je. Nit se meni prisjeća na kaj sam ličila nit bi to ikad stavila u javnost, pa da me se ljudi splaše.

I kaj onda napraviš? Subota dopodne, ne radi nijedan dermatolog, ne radi ni tvoja doktorica, ne radi niko od bilo kakve koristi. Bepanthen sam mazala doslovno svake 3 minute jer me peklo za poludit. Od ljekarne nikakve koristi jer tam ti fino ispričaju da oni nemaju ništ od koristi za oko očiju.  Pa onda zoveš frendicu koja je farmaceut da ti uopće veli kaj da radiš, da bi ona zvala svoju koja je isto farmaceut da bi žena izašla u susret i prodala mi bez recepta kremu koja ide na recept, pod uvjetom da ipak donesem taj recept naknadno kad bude dr radila. Ma donesem ti sve kaj hoćeš, samo mi prodaj nekaj da me više ne peče, onak daaaaj. Zaključili smo da je alergijska reakcija. Ni na kraj pameti mi nije bilo, nikad nisam reagirala ni na jednu kozmetičku stvar, a probala sam sve i svašta. O.o Ali ajde, bar sam se nečeg dočepala.

Onda drugi problem: zakoniti spava posle noćne, ovakva nebrem nikud, pa zovem drugu frendicu dal je možda u gradu da mi to pokupi. Bila je, pokupila, dopelala. ❤

Dobro je imati frendice 🙂 ❤ Za to vreme dok sam nazivala okolo da vidim uopće kaj napravit, sam potrošila tubu Bepanthena i više nisam dobro ni vidla kolko mi je smetalo. Popila sam i nekakvu tabletu za alergiju, ne pitajte. Progutala bi bilo kaj, samo da prestane. A bilo je sve gore.

Zvala sam i kozmetičarku. Isto mi je rekla i još plus da nesmem ništ na facu stavljat. Obloge od kamilice. Tu kremu iz ljekarne. I to je to.

Dok sam namazala mast mi je bilo mrvicu lakše, al i dalje sam krasno izgledala, ko da su me pčele napale. Opće mi je čudno kak se Prdek htel družit s menom. Spakirala sam se ja takva u teretanu. Aha. Još vani vjetar i super. Fino sam se raspakirala i premjestila za nedelju. Za dogovorene kave sam se pravila da se nisam dogovorila i molila boga da se i drugi isto tak prave.

Do nedjelje ujutro je bilo bolje, popodne sam već bila na terasi u Bircu.  Poanta? Nema je. Nebreš pazit kaj stavljaš na kožu jer dok ne odreagiraš, ne znaš da reagiraš. Imaj doma antibiotsku mast za takve slučajeve, al prvo moraš imat recept. Imaj frendice na pomoći 🙂 Jedina stvar koja bi možda mogla imat poantu – ako imaš takav neki šou i sumnjaš da je od nečega kaj si koristila – vjerojatno je to. Pa idi odma reagiraj, a ne još malo pričekati, pa onda imaš sranje.

Al vani je sunce i nedjelja je bila super i Birc je otvoren 😀 Birc je posebna tema. To ćemo drugi put. Idem si namazat oko očiju. I tak to.

Tajni život princeza – Virginie Hanna, Cathy Delanssay – Profil

IMG_20180406_115533_992

Ovo. Ja sam oduševljena. Nisu to bajke, to su princezine tajne 🙂 Sve su vam tu  – Trnoružica, Pepeljuga, Palčica, Princeza ispod magareće kože, Matovilka, Snježbna princeza… I još 😀 A tek ilustracije…. Ajme meni. Predivno, PREDIVNO!

Ako imate djevojčicu, moja topla preporuka 🙂 Jednostavno znam da je ovo pun pogodak, isto ko što znam da će svaka mama ovo probat prisvojit. Ja imam dečkića, pa sam ovo kupial za ročkas jednoj curici. I ko i uvijek, trenutno razmišljam da joj kupim neki drugi poklon, a ovo sebi ostavim 😀 Bjutiful!!!! Eto 😀 Nema potrebe za prepričavanje, evo vam fotkice 😀

E, da – čarapice – Starwars – Lidl 🙂 Ipak je tu dečko u pitanju 🙂

20180406_100330

 

O pretjerivanjima oko ovih dana…

IMG_20180403_120557_946.jpg

Čarape: Sive neke soknice s pusom. Kupla bff. Sinsay. Knjigu još nisam počela, al zvuči zgodno. Nebum otkrila zakaj. A čokoladu samo za ukras. Nesmem ni primirisat. Pa mirišem parfemiće.

 

Ajme meni. Fala Bogu, prošlo je i to s Uskrsom. Sve si mislim da to treba početi planirati za ubuduće. Danas sam se digla ujutro 5 brojeva veća nego inače, a osjećam se ko da su mi ugradili onu loptu za plažu u trbuh i još dobro napuhali usput da nebi slučajno popustila. A da ne velim da nisam popila kap alkohola ovih dana, a tak mi je ko da sam 3 dana cugala. Čula sam već da postoji i mamurluk od hrane, al tek sam sad obratila pažnju na to.

Ovo je gore nego za Božić. Oko Božića imaš 2 meseca prije histeriju, pa advent, pa kućice pa ovo, ono, pa dok se dokotura do Božića, već ti je ionak svega pun kufer. Ok, ne znam kak vama, al onda obično ne pretjeram baš tolko, makar ima kolača 159 vrsta, pogotovo kad moja mama peče.

Ovo za Uskrs ti se prvo prišulja na prepad (jer fakat ne znam kak su već 3 meseca prošla, prošli tjedan je bila Nova godina o.O) Nemaš tu nikakve pripreme, imaš taj neki Velki tjedan kojeg niko preveć ne doživljava i onda ideš mami na ručak za Uskrs. (Moja mama ne zna napravit ručak tak da bude dosta za taj ručak, da se razmemo. Mora biti dosta da se najedeš do amena, onda eventualno još jedamput tak jer nikad ne znaš kak je ko raspoložen, i još ti spakuje za doma da si imaš za ponedjeljak i eventualno za utorak. To je otprilike mjera.) Pa ti nemoj jesti. Probaj odoljet. Je, je, znam, karakter i to. Da mi je videt taj karakter koji bu mojoj mami rekel da nebu jel. I onda se toga i držal nakon kaj žena iznese na stol sve kaj ima. A ima. Aha.

Da se razmemo, bila sam u teretani u subotu i u ponedjeljak i još sam nahodavala okolo i bila na Dravi i nemam baš osjećaj da mi je nekaj pomoglo. Ali fala bogu na lepom vremenu kaj smo uopće mogli nekud jer mislim da bi u suprotnom trebala dizalicu da me danas izvuče van iz stana. O tome kak sam si lepa naduta, da ne govorim. I po Dravi sam si hodala ko da imam 750 kila i jedva se vukla, al se nadam da niko nije skužil. Zapravo se nadam da me niko nije prepoznal. Ako i je, nisam to bila ja. Al budem za cca 2 tjedna kolko mi treba da se vratim u normalu 😀

Ukinut to treba. Lepo skuhat jajca i gotovo. Kakve pince, pa pletenice pa ne znam kakve bedastoće. Još sam i praline išla radit. Nebu mi to tak brzo opet na pamet palo. Čokoladu bum si izbrisala iz sjećanja da opće postoji. Ljeto ide, kak je došlo proljeće, ta 3 meseca budu za 2 dana prošla, pa moram stati bar u stari kupaći ak već nebum mogla kupit manji, jelte. Sve iznad je već nasukani kit kategorija. Ne.

Tak da mi se  čini da do daljnega na rasporedu imamo Ravnu goru, Ivančicu, Dravu i Birc tam na ćošku. Pećnica je zatvorena barem do jeseni. Najbolje mi je da se neko vreme klonim kuhinje zapravo. I nadam se da svi tak osjećate jer nije u redu da se samo ja patim.

Ili ima neko da je bil na dijeti ovih dana? Ha?!?

O palačinkama

IMG_20180330_105025_205

Čarape sam maznula djetetu, pa sad imamo na tapeti Justice league. Al više sam Marvelov fan. Alkohol je moj. Samo velim.

 

Danas nemam inspiraciju jer trčim ranije doma i to mi je baš super i petak je i tak 🙂 Zato tekstić o palačinkama i tavi i baki 🙂 To sam samoj sebi s fejsa fkrala, dotle je došlo.

 

Ošla kvragu tava za palačinke. Prvo sam mislila da sam ostavila predugo, pa je zagorilo. Al nakon trećeg pokušaja (il kojeg već), sam zaključila da je tavica dala svoje. A šteta jer je bila super i nije bila jeftina… A ima i godina i staža i bila često u upotrebi ( jednom i u pol 4 ujutro. Bili smo gladni. Drugo ne priznam.) I sad moram kupit drugu, a neda mi se, al moram jer doma vole palačinke… A ni ne znam više kupovat tave za palačinke, ima ih previše s tim nekim specijalnim efektima. S premazima, bez, keramičke, ove, one…. Moraš biti dobro informiran da kupiš najobičniju tavu, ne znam kak to ljudima nejde na živce.
Baš sam malo mislila o tome.  Pala su mi na pamet bakine palačinke i  ona njene tava. Ona crna, željezna, s dugačkom drškom. Imala je rupu na vrhu drške. E, to je bila tava. I to su bile palačinke   Gledala sam kak baka to radi. Stavila je mrvicu masti da namasti tavicu i začas napekla palačinke za pol sela. ( Danas moraš pazit da nema slučajno kakve masnoće, pa zobeno brašno, pa integralno, pa nikakvo jer to nije zdravo, i tak sve i svašta)
Baka je znala. Domaća jaja, mlijeko, brašno, sol, šećer i onda još kad bi napekla jedno 40 palačinki ( jer inače bu neko gladan, ako slučajno bude koja manje, a to je bilo ravno katastrofi ), onda ih je namazala domaćim pekmezom od šljiva ili sirom i fino zapekla sa sirom i vrhnjem i šećerom. Eto, to su bile palačinke. Nisam baš fan tih zapečenih, osim ako su sa sirom, ali njene su bile tolko dobre da su u protvanu izdržale cca 15 min. Od toga je 10 trebalo da se ohlade.

A tavica je i dan danas živa. Onakva neugledna, željezna, isprana i na mjestima zapečena. To je tava.. Tad si imal jednu tavu za palačinke i ta je trajala. Ok, služila je i za pečena jaja na oko i za rastopit kosanu mast i za kajganu i svašta nešto, al ipak najviše za palačinke. Nepoderiva.

Niko više ne peče takve palačinke. I niko nema takvu baku. (Uopće me ne zanima kakve su ostale, ovakvu nema niko, dobro? Zato jer nema. Ja valjda znam.) A ni takvu tavu. A možda je i stvar baš u tome kaj ih je pekla baka…. 🙂

*** U međuvremenu nisam kupila drugu tavu jer je ispalo da je stvar u novom štednjaku i da sam pretjerala s plinom. Nije smešno.

O aktualnostima

IMG_20180328_122539_888

 

Čarape: Protestirale bi, al Fuck you sam, ko što rekoh, iskoristila. Zato danas nježne roze. Najlonke. Iz Pentija. 

 

Tek je srijeda, a ovaj tjedan mi je već preveć. Prvo opet to vani kaj se nebre odlučit jel oće bit proljeće il zima il se sprema natrag na jesen. Trenutno je proljeće. Opet sam se krivo obukla. Nema veze, samo nek onda nastavi u istom ritmu i da me prestane bolit glava od tog skakanja u minuse pa u pluseve, pa više ne znam di sam.

Onda se to nekaj raspravlja oko Istanbulske konvencije, a kolko vidim prepucavaju se oko stvari koja opće ne piše nutra. Super mi je to dok si niko ni ne pročita, al oni znaju. Pa onda prosvjeduju, ne znaju ni sami protiv čega. Ovi su mi isto super koji misle da bu ih sad neko prisilil da se osjećaju ko suprotni spol ili još gore, ko nikakav spol. Ili rod. Jer je to očito svima isto. I moreš nekog natjerat da se osjeća tak kak ti hoćeš. Žešći bulšit. Ili ovi kaj se bore protiv pederluka. Takvi su mi i najsumnjiviji. Jer, ili su i sami homoseksualci, ali ih je tak odgojilo da sad misle da budu goreli u paklu pa kupuju bodove ak se bore protiv toga ili su preveć mačo da bi priznali, a ko zna kaj rade doma dok ih niko ne vidi. Ili su jednostavno glupi. Gej je ok. I stvarno ne vidim zakaj bi se maltretiralo i prosvjedovalo protiv lgtb ljudi. A za one koji misle da odeš negde pa te se nagovori da postaneš gej (ima i takvih, nebi vjerovali) – zanima me ko bi to normalan izabral biti nekaj za kaj zna da mu slijedi netolerancija, neprihvaćanje, vrijeđanje i skoro pa progon vještica. Baš super, jel. Dobar argument za izabrati biti drukčiji od “normalne” većine. Ajd, fak of.

Ono s roditelj 1 ili roditelj 2 isto. Ja s tim nemam problem. Čak i da piše unutra, a ne piše. Ali da piše, može pisat kaj god hoće, ja sam i dalje tom djetetu mama. I tata mu je tata. Međutim, oni koji zbog bilo kakvih razloga ostanu bez mame i tate, ovi koji ih posvoje možda nisu različitog spola. I tu isto ne vidim problem. Stvarno ne vidim. I nebu me niko uspel uvjerit kak to nije normalno da 2 osobe istog spola posvoje dijete. Jer, kao prvo: To dete je u sustavu. Napušteno je i samo. I mogu biti kak god hoćete divne tete koje se o njemu brinu dok je nekakvoj ustanovi, ono je samo i napušteno. I vjerujte mi da ga nije briga dal ga vole i brinu se o njemu, i samo o njemu, muško i žensko ili dva dečka ili 2 cure. I nebu postalo gej ako ako odgoje gej roditelji. Gej se ne postaje. S tim se rodiš. I da, vjerojatno bude odgojeno da misli da je to normalno biti gej. Jer i je normalno. Može se jedino naučiti toleranciji i prihvaćanju . I ne vidim zakaj bi sad trebali drukčije gledati na ljude koji su po nečemu drukčiji od većine populacije, pogotovo ako to nekaj nije njihov izbor nego su takvi rođeni. Idemo malo u srednji vijek natrag, možda bi mogli početi i proganjati žene crvene kose, recimo. Sigurno su bolesne na mozak kad imaju takvu kosu. Isto, fak of.

A da se vratimo na ono dijete – imaš 2 para zainteresirana za baš to dijete. Jedan se sastoji od muško i žensko. On ima povijest nasilja u obitelji, radi ko neko zanimanje u kojem ga nikad nema doma, a ona ima osnovnu školu i ne radi. Drugi se sastoji od 2 dečka. Jedan je psiholog ( imajmo na umu da su to klinci s traumama), ima veliku obitelj ( braća i sestre), a drugi je nekaj drugo, ali ima stalna primanja i ne juri karijeru. Kome dati dijete? Nebi baš gej paru jelda? Jer je djetetu bolje kod ovih koji sami sa sobom ne znaju na kraj, a još bolje, nejde nikom, nek još malo čuči u sustavu.

 

A razgovaramo se kao o Istanbulskoj konvenciji. Dokumentu kojim se slabiji štite od nasilja. Ajmo još jednom: Tema Istanbulske je ZAŠTITA OD NASILJA!!!! I u njoj ne piše ništ od ovog gore. Al to je nebitno. Jer ak si prava rvatina, onda nosiš križ oko vrata, zastavu na autu, ideš na tompsona i mlatiš doma ženu i decu jer to tak treba, rekli su u crkvi. Koja zna sve, pa i o poslušnosti drugotnih i o maternicama i o tome kak je ok doma biti “gazda”. Kladim se da je među protestirajućima bilo i takvih. Ma nabijem vas.

A čitala sam jučer i kaj je napisala Andrea Andrassy. Osvrnula se na to da je u isto vrijeme, malo dalje od ovih budala na trgu bil štand. S narcisama. Za borbu protiv raka dojke. O čemu se baš i nije raspravljalo. I žena je u pravu. Tu bi se malo trebali zamislit.

Pa malo maknuti prste s tuđih maternica, osjećaja, načina života, novčanika i mozgova. A  pogotovo ovi posvećeni. Takvi su za robiju, skupa s ovima u saboru. Al nemere to u jednoj rvackoj, to je katolička zemlja i kradeze je bog. Ma isto mi odfakajte lagano svaki u svom smjeru. Nemam univerzalno rješenje za problem u našim glavama, ali znam da nebu dobro ak se uskoro ne progleda. A nije nam 5 do 12, nego 12 i 5.

Da napišem sve kaj mislim, knjigu bi napisala. Zato sad stajem. I pročitajte Andrassy. Žena je u pravu.

 

 

O pomicanju satova i zakaj to nije u redu.

IMG_20180326_113803_696.jpg

 

Čarape za danas: Ovo su najlonke koje se nadam obući još ovog proljeća,a super su jer imaju ta srčeka i jer sam ih dobila od jedne dobre tete koja zna da volem čarape 😀  I dajte više to grijanje vani. Opet sam si morala obut tople čarapice i tak to.

 

Onak, današnji dan…. Zapravo je počelo već jučer s faking promjenom satova. Onaj zimski čak volim. Dobijem sat više. Obično ga iskoristim za spavanje, ali gle. To je meni dobro iskorišten sat viška, a ak se koji slučajem i izvučem iz kreveta prije, opet dobro. Kak bi se reklo, win-win.

Ovo jučer, đizs. Prvo me ujutro skoro zelo dok sam skužila da nije 9 nego 10, a imam celi spisak toga kud sve moram ići i kaj sve obavit, a već je skoro pol 11. Ništ nisam obavila jer mi je sjebalo koncepciju. Sva sreća pa mi nije palo na pamet u subotu navečer još otploviti nekud van jer mislim da bi me šokiralo.

Onda sam ajde nekak jučer preživela, do navečer kad mi obično samo po sebi koncepciju sjebe to kaj zakoniti ide u noćnu (kad on radi noćnu, ja ne spavam barem prvu noć, a često i drugu. Nemam pojam zakaj.) Znači, i inače dok ode u noćnu se teško nateram otić spavat, a jučer pogotovo. Jer nije 11 nego 10. Pa kaj bum u 10 išla spat, pa nema šanse. Pa sam onda išla u 11, tj u ponoć. Zaspala sam u valjda u 1 , tj u 2. Više sama sebe ne pratim. Onda je ujutro zvonilo na mobu u pol 6. Sad više nisam znala jel pol 5 il pol 7. Trebam prtljati po satu na mobu il ne? Jel se to jučer sredilo samo ili moram ja? Kolko je uopće sati?!? Onda se dovučem do kupaone i sine mi da se zakoniti još nije vratil iz noćne, a dođe oko 6 i 10. Još ga nema, prema tome, pol 6 je. odnosno, zapravo je pol 5, pa sam išla gledat kroz prozor jel mrak. Nije, dani se. Tek sad mi nije bilo ništ jasno. Ako je zapravo pol 5, a ne pol 6, pa onda bi trebal biti mrak! Kolko se sjećam, uvijek je bil mrak dok smo išli na posel posle promjene na proljeće. Il nije? Kolko je uopće sati?!? Zakaj sam se ja digla danas, kome je zapravo zvonilo na mobu? o.O Aha. Ipak meni. Ponedjeljak je. PONEDJELJAK!!!! Neeeeeee. Ne. Kolko je sati? Zakaj ste uopće nekaj dirali, meni je bilo dobro i po onom starom i baš me briga za to kaj je dulji dan jer mi je tak svejedno dal je po ljeti dan do 9 ili 10 navečer!!!! Jer je to navečer!!! I normalno je da je mrak! Koga briga za jednu vuru više po danuuuuu!!! Ako idem negde navečer onda ionak oću da je mrak jer idem cugat, nejdem se divit pročeljima zgrada da mi treba svetlo.

Znači. Negde sam izgubila sat vremena, ne znam di sam, spavala sam 2 sata ( Ili 3? Kolko je zapravo sati?), zakoniti je noćna, ponedjeljak je usred noći, ali vani je skoro dan i nemam pojma kaj bi sa sobom jer ne znam ni kud sam krenula ni zakaj. Zvuči malo ko Zona sumraka. Danas sam čak buljila u samu sebe ujutro PRIJE nego sam si stavila žbuku na facu. To već govori da nekaj ne valja. No, nije da sam ja kužila baš da buljim u sebe u ogledalu, više sam zurila u prazno. Pokušavala sam se sjetit kolko je sati valjda. Ili neki takav issue.

Onda sam se napokon dovukla do ureda, i mislim si, budem tu malo došla sebi jer u 8 ionak nema nikog osim mene, aliiiiii. Zajeb. Današnja koncepcija je otišla k vragu prije nego je uopće dobila priliku biti koncepcija. Ništ od mog jutarnjeg mira jer je mali na stručnom danas tu prvi dan i došo u 8 umjesto u 9, a i kolega ima problema s koncepcijom, pa isto profulo početak radnog vremena. Danas svi s vremenom imaju problema. Pa ti mijenjaj satove dvaput godišnje. Ne znam jel ko provjeril psihijatrije danas, ali kladim se u pojačanu frekvenciju dijagnoza.

A samo oću da me danas niko ništ ne pita. Ne gleda. Ne primjeti. Ne pozna. Ne šljivi ni  5%. Ne treba. Ne vidi. Samo danas. Oću doma i svoju dekicuuuuuuu. Ali nemam svoju dekicuuuu, pa bi bilo dobro da mi neko kupi :/ Priti pliz. A onda se idem zašuškati i čekati da današnji dan ode u vražju mater prije nego počnem plakat od muke. Eto.

 

O ukusima se ne raspravlja?

IMG_20180323_124756_061

Čarape su Go away jer nemam ništ bezobraznije, a Fuck you sam već iskoristila. A sliknula sam i kuharicu zato jer je od Joanne i više ne znam kaj bi kuhala. Eto.

 

Otvorim danas fejs i imam kaj videt.

Na Špancirfestu Pejaković, Rozga i Zečić? Što vi o tome mislite?

To je bil naslov. Tim fontom i tim rječima. Smantalo mi se odma. Priznajem da nisam ni pročitala članak nego sam odma napisala bijesni post na fejsu kaj mislim o tome. Tek onda sam išla čitat članak i ispalo je da nisu još zvali ekipu iz naslova nego da je to rezultat ankete TZ-a i da ljudi baš to hoće. S jedne strane dobro, jer ipak postoji šansa da se još nikom nije zmešalo da to strpa u program ( JOŠ!!!), s druge onak, wtf?!? Ljudi si to hoće?!? Koji ljudi? U kakvom stanju?

No dobro, ajmo ispočetka. Osim ako nisu teške cajke u pitanju (u tom slučaju bi najrađe sravnila sa zemljom sve koji to puštaju i otpelala na psihijatriju i test inteligencije sve koji to slušaju – inače sam liberalan čovek, al tu zbilja ne vidim koristi nikome osim vlasnicima krčmetina koje to imaju u ponudi), nemam u načelu ništ protiv toga da tu ekipicu ljudi slušaju. (Osim Zečića. Na njega imam poseban pik). I priznajem da i mi dok smo vani pjevamo na Rozgicu, a znamo i Pejakovića. To kaj se posle sprdamo s tekstovima i seremo po Vjekoslavi, a jbg sad.

Zečić mi je poseban trn u oku. To ne podnosim otkad sam ga prvi put čula. Niti ono sranje od Ima li nade za naaaaaas, s čim se i probil niti bilo kaj dalje jer me boli mozak od toga. To ne pjeva nego cendra. Kud cendra ko da mu je sila na wc glasovno, tud su mu i tekstovi takvi da mi nije jasno kak to kaj ga sluša nije završilo na lječenju od depresije u nekom trenutku. Ko baba narikača. “Ona me je ostavila, ali nema veze, samo nek je njoj dobro, bla, bla, cmiii, šmrc.” Bole me uši od toga. Da ne velim da je to jedini “pjevač” zbog kojeg dignem dupe, nađem daljinski i promjenim program čim namirišim da ide neka njegova žalopojka. Možete me i popljuvat, nema problema, Spremna sam i svađati se u komentarima. I onda si curice grudnjake nose za bacati na njegova cendranja jer to ima koncert. Pa me zanima kom je to ipak zgodno. Evo, ne razumem. Ak se oćeš samoubit od muke, onda razumem da to slušaš. Ak nisi bil na wc-u par dana, isto mi je jasno. Ak to ideš slušat dobrovoljno i još ti  super, ne znam kaj bi ti rekla, osim da nekaj s tobom opasno ne valja.

Po Rozgi i Pejakoviću nebum srala jer bi onda morala i po Severini i još par koji su u međuvremenu iskrsnuli, al iskreno za njih imam čak za reći i koju dobru, pa nebum sad jer nije to tema. (Zečića sam morala. Jednostavno tak djeluje na mene)

Zapravo mi nije jasno:

  1.  Kak i zakaj se to uopće uzima u obzir za Špancir?
  2.  Jel tim ljudima koji to traže jasno kaj je Špancir ( Ili barem kaj bi trebal biti?)
  3.  Jel tim ljudima koji to traže jasno da imaju problem u glavi?
  4.  Zakaj je TZ uopće izašla s tim u javnost?
  5. I ovoga, kaktiga oćemo da na Špancir dolaze turisti? Na kaj, na Zečića? Really?!

Mogla bi ovak do preksutra, ali samo se uzrujam. Osim toga bi htela videti tu anketu jer nemerem vjerovat da je to stvarno tak. Jerbo, kak smo od Massima, Šerbedžije, Bajage, Olivera, Tribute to Queen, Hladnog piva, Zadruge … ( nastavi niz…) došli na Zečića i Rozgu?!? WTF?!?

U stvari, jasno mi je kak. Sedela sam na Španciru u Uskoj ulici s nakitom na štandu nekoliko godina za redom. Dok nam i Usku nisu odlučili razjebat. S godinama se mijenjala i klijentela. Pa su od prvih godina, odličnih koncerata i ljudi koji su na mom i frendičinom štandu tražili ručno rađeni nakit koji na nekaj liči i malo je kompliciraniji za napravit jer priča neku priču i postoje te neke tehnike koje nisu baš jednostavne (da sad ne objašnjavam od početka), s godinama se došlo do šatora, kobasica i onih kaj se spuste z brega pa očeju lančeka za 10 kuni je “Ovo vam je tu se preskopooo”. A jel. Evo ti kliješta i žica pa si napravi lančeka za 10 kuna. Takvi i slušaju ovo. Ne zato jer nemaju para nego zato jer nit imaju ukusa nit znaju cijeniti dobru stvar. Šatora smo se nekak na jedvite jade i rešili. Ovakvih očito nismo.

A Špancir se fino pretvara isto u proščenje kak je krenulo. Nadam se da griješim jer je stvarno super počelo dok se nekom nije zmešalo. Ak oćete u komercijalu, samo napred. Jemput bu vam se obilo o glavu. Onda bute se pitali zakaj.

I jesam, raspižđena sam. Čak se ni ne bunim oko plaćanja koncerata. Nije mi puno dati 50-tak kn ili 100 za nekaj kaj valja jer bi ga inače platila puno više da nije na Španciru. Čak to i kužim. I onda se vade da “Ne možeee se svimaaa udovoljiit”. Daj odfakaj. Zna se kaj je Špancir i u kom smjeru bi to trebalo ići, i nemaš kaj ići ispod toga. A ovi imaju proščenja okolo kolko hoće i nek si hodaju tam. Špancir ostavite na miru.

Ok, gasim se. Danas nema puse. Zato.

O tome kak nam je bilo dobro – vol 2

IMG_20180321_112100_916

Čarape: Well, Fuck you. A kaj da vam velim. Čokolejt nije ona ista jer sam prvu pojela. I dalje zazivam proljeće jer mi ništ ne znači skrivati čarape ispod hlača. A Edgar Allan Poe…. O tom bi se dalo….

 

Ovo ima drugi dio jer mi je palo na pamet još svašta 🙂

Kad sam krenula u školu, mama i tata su me vodili točno prva 2 dana. Peške. Imali smo auto, nije to bilo u srednjem vijeku. Za 2 dana sam išla sama. Peške. Nema navažaš se 2 metra do dućana i 50 m do škole. Pokupili smo se po putu ko je išel iz iste ulice i fino čoporativno išli u školu. U prvo vreme smo imali one svetleće marame na torbama da se vidi da smo prvašići, pa da se malo pripazi na nas, ali brzo smo to pogubili. Nije se niko oko toga uzrujaval. A posle škole smo se dogovarali za druženje jedni kod drugih. Ili, budući da smo mi stanovali u zgradi ( 4 ulaza x 4 kata +prizemlje + podrumski stanovi, recimo da je u svakom stanu bil sam 1 klinac, računajte si. A u većini je bilo više.), dođeš doma, ostaviš torbu, trčiš van. Nema buljiš u komp. Ne znaš kaj je komp. Ak imaš walkman i koju kazetu, e onda si si bitan. A ja sam imala. Rozi. I digitalnu vuru na baterije. Aha.

Za nalaženje posle škole ili pod praznicima si fino nazval telefonom frendicu par katova ispod ili si joj se jednostavno pojavil na vratima i pital njenu mamu jel može Andreja van. I obrnuto. “Van” je značilo ispred zgrade u park. To kaj smo mi odlutale u grad i ko zna kam još, nikom ništ. Niko se nije uzrujaval.

Znalo nas je biti jedno 50 vani, ak ne i više. Znali smo se svi čoporativno igrati graničara ili probijanje gradova, nebitno jel imaš 17 godina ili 6. Danas je ispred te iste zgrade taj isti park i čak su stavili nekakve dječje sprave za igranje po njemu ( kaj se meni baš ne sviđa jer dečki nebreju više igrat nogomet, al dobro). Ispred zgrade nema NIKOGA. Doslovno. Par kikića dok su im mame još na porodiljnom i to je to. A baš sam zurila u to prošlo ljeto, na sunčani dan, malo kasnije popodne dok nije bilo tak vruće. Nikoga. Ne znam kaj bi rekla. Nama nije bilo preveć bitno jel vani +40 ili – 10. Ak je bilo zima smrzavali smo se na klupicama, al bili smo vani. Nema igraš igrice. Odeš poskrivećki na kavu u birtiju pokraj da te mama ne vidi.

Crtiće smo gledali u 7 i 15 prije Dnevnika. Štrumfove ili Snorkijevce ili Bipsiće ili kaj je već bilo. Nakon toga ili natrag van ili ideš spat, ovisno o tome kolko godina imaš. Dok si već veći onda si do noći vani i osjećaš se jako bitno. Pogotovo ak si zatelebana i on sedi pol metra od tebe.

I bicikle smo imali, al niko nije ni čul za nekakve kacige i štitnike i kaj ja znam kaj sve ne. Sedneš, voziš. Opadneš, digneš se. Ili završiš na gipsanju sa strganom rukom/nogom. Niko se nije uzrujaval. Dobiš potpise po gipsu, ideš dalje. Nisam ja, al znam koji jesu.

Onda doguraš nekak do srednje, tam nađeš opet neku drugu ekipu, skompate se, počneš izlaziti. Ne ono u subotu, nego ovak, prek tjedna. (Subota, tj vikend je tema za sebe) Nema di nas nije bilo. Nema doma 45698 kanala od kojih gledaš 2, nego imaš samo ta 2. POP TV i A kanal. O HTV-u nećemo. Pa kak nemaš internete i skidanja filmova, fino skupiš ekipicu i odeš u kino. U Sutjeski sam se zaljubila u Brada Pitta. Tam sam ga prvi put vidla ( Ofkors da su vampiri bili u igri, mada mislim da je jednostavno bilo suđeno 🙂 ) Kartu kupiš na porti, nema printaš. ( Ok, priznam, današnja kina su “bolja”.  Zato jer ja stvarno volim kino. Ali onda su imala bolji filing bez obzira na tvrde stolice i manjak mesta za noge. Ipak, ne bežim od toga da sam bila fascinirana kad sam prvi put ušla u Broadway dvoranu u Kaptol centru.)

Znali smo se kartat belu utorkom navečer u birtiji. Nebrem se sjetit dal je i onda bila među najgorima u gradu, al sad je 😀 Da je i bila, sumnjam da bi se neko uzrujaval oko toga. Dogovoriš se u školi. Nema kasniš. Ak te nema, dojde ti ekipa na vrata pitat kaj je.

Rođendane i brojeve telefona sam znala napamet. Telefone više ne znam, al rođendane i dalje pamtim. Onda su mi ljudi čestitali jer su znali ak ne zapamte da nebu dobro. (Tu se ništ nije promenilo jer i danas prijetim ak slučajno neko zaboravi. I vidim ko se nije sjetil, bez brige.) Aha, a ne zato jer ih je fejs sjetil da mi je rođendan. Čak su se sjetili i poklonče donesti. U školu sam nosila torte koje je mama pekla. Nisu imale nikakve Violete ni My little pony i ostale ukrase gore. Bila je čokolada i ananas. Ne sjećam se da je koja kriška ostala, al ni da se neko uzrujaval oko viška šećera. Isto tak se niko nije uzrujaval oko proslava rođendana i neznam kakvih rođendaonica i torti s certifikatima.

S maturalca imamo hrpetinu fotki od kojih je pol čudno ispalo, a druga polovica nije za javnost i mislim da nisu sve kod svakog, a čini mi se i da su se i filmovi negde pomešali. Aha. Nema uključiš digitalac pa se nameštaš i brišeš dok svi ne ispadnemo prekrasni i super s dakfejsom i da ti se ne vidi nos i da stigneš okrenuti dobar profil. Kak je ispalo, ispalo je. To i je bilo najbolje jer ne znaš kaj očekivat. Imam jednu kovertu doma s fotkama koje se ni ja ne usudim gledat, tak sam super na njima. Nedo bog da to neko najde. No, a kaj se tiče maturalca, ak si htel da svi znaju di si , onda si se moral prije pobrinuti svima trubiti mjesecima prije da IDEŠ NA MATURALAC U ŠPANJOLSKUUUUUUUU, i tam je super i znaš koji su već biliiiiiii i onda dok se vrneš nosiš majicu Colossos okolo mjesecima da svi znaju di si bil ( Kakav fejs, ovo je nenadjebivo :D) A majice su bile obični T-shirt s natpisom i logom i 70% grada je hodalo takvo.) Colossos je disko u Lloret de Maru. Čak nisam sigurna ni da se tak piše.

Naravno, ima još. Al sad stajem jer morate provjerit kaj ima na fejsu. No, i ja isto. Proljeće je stiglo, i tak. I dalje nosim duple čarape. Svima sretna Ostara 🙂 ❤