Posuđivanje knjiga. Mission impossible.

IMG_20180504_105828_092

Čarapise sam si obula različite, kad već nemam kaj suvislo slikavat, bar da bude interesantno 🙂  I zato jer mogu. Knjiga ima hrpu. Bookdepository i Profil i Znanje i svašta. I bookmarkova i čokolade i kave i svjećica. 

 

Kad smo kod knjiga…. Da, opet.  Mislila sam si malo. Ona neka davna želja da bi si ja imala knjižnicu, pa posuđivala knjige – to se s vremenom pretvorilo u želju da otvorim knjižaru, a ne knjižnicu, a razlog je zapravo jednostavan. Knjižnica posuđuje knjige. Ako je moja, to znači da ja posuđujem knjige. A to nejde.

A nejde jer bi imala sve skupa možda 5 ljudi koji bi posuđivali, a za to se ne isplati legalizirati posuđivanje knjiga. Ne, nebi imala 5 ljudi jer niko nije zainteresiran za posudit knjigu. Imala bi tih 5 ljudi jer sam samo njima u stanju povjeriti knjigu da si ju odnesu doma o.O Je, znam, malo je uvrnuto, ali tak je.

Imam fobiju od nevraćanja knjiga otkad mi ih je par nestalo. A nije da i prije nisam bila ljubomorna, samo nisam imala traume. A onda su neki ljudi tvrdili da su vratili, a kod mene je nema. Čula sam i inače za slučajeve amnezije kad su ljudi uvjereni da su ti vratili, a čak i za neke koji su za posuđene knjige bili uvjereni da su njihove. Jedna mi je frendica napisala da knjigama udara žigić da može dokazat da su njene. U duhu psihopatologije oko mojih problema s posuđivanjem knjiga, razmišljam da napravim to isto. Međutim, to isto ne znači da bum ikaj posudila (osim ovih 5), samo mi je fora kad znam da imaju dokaz da su moje.

Naravno da sam za da postoji po jedna knjižnica na svakom ćošku i da je polica s knjigama u svakoj malo pristojnijoj birtiji i da bi bilo genijalno kad bi što više ljudi čitalo ( Jer mi je već zlo od raznih izgovora tipa – pa pogledal bum film. Sam ti gledaj. Nemaš pojma kaj propuštaš, al nije ni bitno jer ionak nisi u stanju shvatiti.) I oni ormarići po cesti su mi super di možeš zamjenit knjigu za neku drugu i to bi klincima najrađe napravila. Je, al sve to dok nisu u pitanju moje knjige. Ne možem. Jednostavno nejde.

Postoji par ljudi (ovih 5) kojima vjerujem i kojima posudim knjigu jer znam da se prema njoj odnose isto ko i ja i nebudu nestali s njom u vidu magle, a to mi je bitno. Recimo ovak, da vam bude jasnije:

– ako ti posudim 5000 eura, zbrišeš s njima i ne vratiš – ljuta sam, kunem ti sve po spisku, tužim policiji, ofkors da oću svoje pare natrag. Onda mi vratiš dio, ostatak se s godinama pozaboravlja, nismo si više baš najbolji, ali pozdravljamo se u gradu. Jbg, preživi se. (Nemam namjeru nikome posuđivati 5000 eura. 50 kn možda i to samo ako smo si dobri)

– ako ti posudim knjigu, ne vratiš tjednima (osim ako nisi među ovih 5), zovem, šaljem poruke, stojim ti ispred ulaza u zgradu svako jutro i svaku večer. Znam di živiš i di se krećeš. Policiji te nebrem prijavit, al mogu ti ostavljat psihopatske poruke po svim chatovima, u poštanskom sandučiću, možda naletiš na kokošje noge, perje, trula jaja ili čudne znakove kredom, frendovi te počnu izbjegavati, svugde me vidiš, sanjaš me, ne jedeš, ne spavaš…. Pa vratiš knjigu. I onda ako vidim na njoj neke fleke, strgane korice, uši ili slične znakove nepažnje ili iživljavanja nad knjigom – lomim ti i noge i ruke, a pitanje dal buš ikad više videl familiju jer….

Nadam se da je jasno. Pa mislim da bi zato meni bilo jako teško, ako ne i nemoguće voditi knjižnicu. Vrlo vjerojatno nebi spala jer bi razvila paranoju od nevraćanja knjiga. Šuljala se za ljudima da vidim di su doma. Pisala si točno kakve ko navike ima i onda zvala prije nego me uopće stignu nazvati za produživanje. Imala dnevnik kretanja. Stokeriranje bi razvila do savršenstva. Na kraju bi odustala i otvorila dektetivsku agenciju za vraćanje nevraćenih i/ili izgubljenih knjiga i hodala za ljudima po gradu… nije da bi me iko plaćal, i sjedište bi najvjerojatnije bilo u kakvoj instituciji, ali gledajte. Sve u rok službe.  (A kaj je najgore, mi redovito kasnimo u knjižnicu s vraćanjem Prdekovih knjiga jer redovito zaboravimo da su prošla 3 tjedna. U svoju obranu imam za reći da ih vraćamo u istom stanju u kakvom smo ih posudili, a ponekad ih i popravimo. Jadne te žene u knjižnici.)

Pa, u tom smislu, ako ikad otvorim nekaj, to bu bila vjerojatno onda knjižara kao takva. S popratnim sadržajima. Ne velim da s tim isto nemam problem. Ali barem onda knjigu prodaš, odnosno pređe u vlasništvo nekom drugom i imaš još koji takav primjerak u dućanu da baš ne cviliš jer je knjiga otišla pa-pa. (Imala sam ideju da svakoj knjigici priredim oproštajni rastanak s fanfarama i narikačama, ali su mi rekli da bi to možda bilo malo preveć… Pa onda nebum.) Ili si naručiš još. Ili se preseliš u vlastitu firmu i stražariš da slučajno kome ne padne na pamet provalit. Npr. Pa kad velim da mi nije lako, stvarno mi nije. A nedobog da još imam i gostovanje nekog pisca, pa još i da mi je među dražima. Misery, i tak to. Inače sam normalna. Sam tu i tam imam malo pomaknute ideje i tu i tam dobim inspiraciju, ali sam prilično bezopasna i ne sprovodim to u djelo jer znam da bi završila iza rešetaka. Ne znam kakve su knjižnice po zatvorima, ne isplati se to, a i društvo nije neko.

Nisam vam još poslikala Mitopejine knjige. Budem za vikend. Tek tolko da vidite zakaj budu pod ključem i zakaj nema šanse da to izađe van iz stana. (osim ovih 5, a i to je sad pod upitnikom…)

 

Kisi.

Rođendani i ostale prigode

IMG_20180502_113759_173

Nemam baš nekih novih čarapa, a niko mi neće kupit neke slatke da imam kaj sliknut :/ Al imam novih knjiga 🙂 Htela sam poslikat one Mitopejine, ali još mi nisu došle, pa zasad ovo, a možda i zamjenim fotku jednom kad ih se dočepam 🙂

 

Pa, izgleda da bi ovaj mjesec mogo bit poprilično u znaku knjiga 😀 Budući da se u svibanj strpala hrpetina nekih datuma (oćeš tak neke okrugle rođendane (ništ ne priznam), godišnjice, rođendane i godišnjice od friends and family isto, te sve neke takve prigode), pitaju ljudi ponekad kaj mi kupit. Knjiga je uvijek na popisu.

Pa, ajmo redom:

Ove godine nam je 10 godina braka. 10!!!! Nemam pojma kad je to prošlo. Imam osjećaj da me neko malo zajebaje u zdrav mozak i da je promjenil sve kalendare u neku čudnu godinu jer ja sam se udala prošle godine. Ok, možda pretprošle. Imam amneziju i nemam pojma kaj se dogodilo u međuvremenu  – na kalendaru piše 2018. Po mojoj slobodnoj procjeni, to je bar 6 godina više nego bi trebalo bit. Ali dobro.

Daklem, ajmo reć da je stvarno deseta godišnjica. Sjećam da sam jednom u vlaku sjedila pokraj jednog mladog gospona. Utrpo se u kupe s ogromnim buketom cvijeća i nekakvim paketićem i krene priča kak slave 10 godina braka. Omg. Tadašnjoj meni je prvo uopće bilo katastrofa pričati o nekakvom braku i klincima, a pogotovo s ovom brojkom 10…Mislim čak da je on tad bio mlađi nego ja sad, što znači da su se oženili negde u dvadesetima. Ranim. U tim godinama sam ja bježala glavom bez obzira od takvih primisli. I sad još trebam kao razglabati o tome… Omg… No dobro. Namjestila sam ja osmjehić i kak je sve to super i krasno i kak je to lepo da se oni tak vole, zbljuv i tak to…  U paketiću je bila zlatna ogrlica, zlatne naušnice i narukvica. Sad na stranu to kaj ja zlato organski nebrem smislit i to sve nekaj žuto mi je prilično ružno, ali činjenica je da je zlato jedno 10 put skuplje od srebra npr. Znam, radim s tim povremeno. Skupo je to. Pa sam ja stekla dojam kak je 10 godina braka nekaj jako bitno. I velko. I skupo. I onda ti muž kupi cveće i zlato. Jer je to jako skupo i sigurno te zato jako voli.

Nisam baš popušila foru, al planirala sam užicati za tu velevažnu obljetnicu neku điđu, da napokon i ja dobim nakit za poklon, ali… sam se predomislila. Ko i uvijek. Pa bum sad dobila knjige. No, ne neke bilo kakve knjige nego knjige od Mitopeje. Slinim nad tim već dobrih pol godine i sad sam ih se napokon dočepala. Izdanja su predivna. Naslovi isto. Ako ikad bankrotiram, bankrotiraćem na knjigama. Ako me prije toga mm ne izbaci iz stana skupa s njima jer nema di spavati. I eto, ipak je neka brojka tih 10, dobiš neke jako super knjige koje si sam hoćeš, a možda i poneki cvetek… Điđe ionak sama znam napravit. A knjige su općenito posebna kategorija koja kod mene spada u malo žešću ovisnost. 

Onda ima neki rođendan za koji bi rado da se ne spominje, al ima i tih nekih ljudi kojima očito nije bitno koja brojka se kotrlja, pa…. su me pitali kaj bi mi kupili. Pa su dobili ili budu dobili popis. Knjiga ofkors. Sve si nekaj mislim da stvarno otvorim blog o knjigama. Sumnjam da bi bila tolko dobra ko Bibliovca u tome, al sigurno bi bila unikatna. Moram nekaj smislit da ima i neke koristi od toga jer budu me stvarno izbacili iz stana ak ovak nastavim, a onda ne znam kak bum to sve preselila u kartonsku kutiju u kojoj bum živela jer nebum imala za kruh, al bum imala puno knjiga…

A onda i Prdek ide na te neke ročkase. Pa ljudi kupuju igračke, slatkiše, čestitke, oblekicu i tak. Kod nas je uvijek, ali uvijek u vrećici nekakva slikovnica, knjigica ili radna bilježnica. Kaj ja mogu. Profil zna imat akcije. Pa onda kad trebaš izgovor da naručiš hrpu knjigica za malo kuna – izmisliš da ti treba za dječje rođendane. Posle imaš muke jer bi najrađe to sve ostavila doma sama sebi i pod ključem da nebre van iz stana, ali…. Ajde, ipak mi ne treba baš 5 istih knjigica. Recimo. Ovisi u kom stanju sam u datom trenutku.

E da, i ja sam zakonitom isto za godišnjicu kupla knjigu 🙂 Jes da je o pivu, ali je knjiga. Nemam pojma kaj žene kupuju za te neke bitne godišnjice, mislim da nije baš zlatnina, ali nisam išla istraživat. Knjiga je knjiga. Ok, i bolest je bolest, al o tome ćemo neki drugi put.

Kisi 🙂

 

Proljetno čišćenje – vol 2

IMG_20180427_113749_892

 

Čarapice s pandicama jer sam s bubamaricama već posliknula:) I kava jer sam  morala na posel. A gle kak su slatkićke 😀 Cmiii.

 

Gledam ja tak malo po kupaoni ovih dana, i… Ajoj. Ono s ormarima je mila majka. Ima ona neka knjiga Marie Kondo o pospremanju i bacanju nepotrebnih stvari – sve si nekaj mislim da bi ju možda trebala pročitati napokon :smajlikojisikuckapostoluprstićem:

Kunem se, ali zbilja sam pobacala sve nepotrebne kreme, preparate, ulja, mazalice, lakove za nokte, neznamnijakajsvene, onak -jučer   No dobro-pred Božić, kaj sad. Al toga se jopet nakupilooooooo (da nebi bilo zabune, pobacala sam (i to teška srca) samo ono čemu je istekel rok, kaj je sumnjivo izgledalo ili nije bilo jasno čemu služi (ovaj dio ne baš sve jer nekaj super miriši, pa onak, nek si stoji još malo jer nikad ne znaš…). Ne pomažu ni raznorazni bjutiboksi, testeboksi, rasprodaje u Douglasu i bestfrendice koje imaju sličan poremećaj, pa imam i zaliha onoga kaj trebam, onoga kaj treba isprobat, onoga kaj mi je žal hitit jer je lepa ambalaža…. Možda da počnem pisati blog s kozmetikom

I sad da me ideš natjerat da pobacam sve kaj mi stvarno, ali stvarno ne treba, e pa…. to ne postoji. Sve meni treba, sve. Zalihe koje su u ogromnoj kutiji u ormaru u spavaćoj, jer u kupaonu ne stanu, ne brojim jer… tam su osnovne stvari. Najozbiljnije. Kad bude u dm-u ili bipi ili negde akcija, pogotovo ona 1+1, odeš pa si kupiš. Dvogodišnju zalihu šampona i regeneratora recimo. Taman da prođe rok onom zadnjem. Treba mi. Prdeku Mixa baby 4 kom jer je 1+1. Pa ono, jednu potroši za cca 3 mjeseca, pa da si ima jer bu valjda nestalo za godinu dana i više ne budu imali ( Ok, to je isto story of my life jerbo dok otkrijem nekaj kaj mi paše, obično to nestane iz asortimana u nekom trenutku). Dezići i gelovi za tuširanje za zakonitog jer…. a treba mu, a sam si nikad nebu kupil više od komada jedan, pa makar bili i na 70% akciji. I tak, al fakat su osnovne stvari.

Kutije od Bjutiboxa i Testerboxa stoje tam di su knjige jer su lepe. I služe za ono kaj trenutno ne trebam dok ne potrošim ono u kupaoni. trenutno ih ima 10. Kutija. Sve su pune. Nečega. Nisam vas ništ pitala.

A ono u kupaoni…. Imam dnevnu i noćnu kremu i još jednu dnevnu jer sam fulala i sad ta čeka da potrošim noćnu, pa da ovu koristim ko noćnu jer za dnevnu mi ne valja, a nema šanse da ju bacim. Imam serum za lice (i to 2 različita), za koje ne znam zapravo jel idu prije ili posle kreme ili opće nejdu s kremom, al za kog boga onda uopće imam kremu, i tak sad stoje i čekaju da budu iskorišteni ko noćna. Isto zato jer nema šanse da to bacim. I kapsule za lice, neki koncentrat za bore i ostalo na kaj sam se navukla jer mi Žeža kupla jednom i sad sam ovisna.
Onda mlijeko za tijelo ( bilo na akciji 1+1), ali to stvarno koristim stalno jer moram, pa ajd. Ali… Onda još imam i ulje za tijelo, ulje za tijelo sa šljokicama, losion za tijelo, losion za tijelo sa šljokicama, maslac za tijelo i sprej za tijelo, mlijeko kaj je Žeža kupla jer bi mi se možda moglo dopasti i tak. Nemam pojma kaj će mi to sve. Sad je sve u opticaju dok opet ne zaključim da bi možda trebala koristiti jedno po jedno. Imam suhi šampon za kosu, ono za volumen kose, 2 ulja za kosu, nekaj iz salona kaj je za sve na kosi i to je super, parfem za kosu, sprej za zaštitu od sunca za kosu, pjenu za kosu, masku za kosu i silikon za vrhove, a od svega koristim kokosovo ulje i šampon. I suhi šampon. To imam 4 kom – jedan koji koristim jer mi je super, drugi isti takav jer to oće naglo nestati i onda imam problem i 2 koja mi ništ ne valjaju al mi je žal hitit pa služe ko prva pomoć kad mi ovog super nestane, samo kaj tog nikad ne nestane jer stalno imam zalihu. Sad sam shvatila da bi ta 2 fakat mogla hitit. Neću nekom davat jer ne valjaju.
Ajde, uspjela sam se pribrati, pa sad bar za čišćenje lica umjesto maramica, mlijeka, tonika, ulja i neznamčegasvene imam samo micelarnu.
Al zato imam 17 maski za lice, 28 labela/sjalila/to nekaj za usnice i hrpetinu testera koji čekaju da nekaj eventualno potrošim pa onda krenem isprobavat… u svakoj vrećici, torbi, ruksaku, koferu itd imam kremu za ruke i labelo. A imam puno torbi. Al to je već druga priča. Sad sam spakirala sve te neke testere i putna pakiranja i idu s menom na more. Tak za 4 meseca. Nikad se toga nebum rešila.
A dekorative se nisam ni dotakla. I opće nije hrčak sindrom jer mi sve to treba. I nemojte me sad probati spašavat jer ja opće nemam problem s tim kaj toga ima tak puno, to mi je super. Stalno se imam čemu veselit. Uvijek nekaj novo. I sad jedva čekam neki testerbox da vidim kaj bum dobila…

Ne trebam odvikavanje, dobro sam. Svejdeno bi neka grupa za podršku dobro došla. Fala.

Kisi.

 

 

Prostitucija ili kak izbjeći besparicu

IMG_20180425_123737_564

Čarapice sam si kupila nove i testerbox mi je došel. Sve u rozom jer sam takva. Nisu baš najlonke, ali follower bu zadovoljan, a to je važno.

 

Sudeći prema situaciji u ovoj lakrdiji od države (a lakrdija jeje jer stalno imam filing da sam zalutala u neku epizodu Zone sumraka), u kojoj sve manje stvari ima veze s mozgom, a luđaka i bolesnika sve više, a i budući da više baš ne stoji ono da ak buš imal dobre ocjene, posle bu ti dobro niti ti to garantira da buš imal za kruh…. Pa, izgleda da bi mi bilo najpametnije da sam otišla u kurve. Sad bi već bila u penziji.

Još bi taman stigla dok su stvari bile kolko tolko normalne i prištedit neke eure i zbrisat odavde glavom bez obzira.

Jer gledajte. To je kaktiga ilegalno. Ali imaš više vrsta kurvi. Neke se zovu sponzoruše, neke posvuduše, neke su kaktiga “poduzetnice”, a ima i onih kaj rade kaktiga u salonu za masažu, a morti i kod sebe doma. Iskreno, koga briga. Pametnije su nego svi mi skupa jer su skužile da za skoro ništ posla ( Ok, za neke stvari možda moraš imat želudac, al svejedno to i nije neki bogznakakvi posel za većinu jer se baš i ne nadelaju. Svaka čast profićkama. Ovo ostalo samo dobro zgleda i klima glavom). Pa onda, zato jer je ilegalno, pare ne prijavljuješ. Nije tvoj problem kaj država neće dio. Fino si skupiš i boli te briga. Još ak naletiš na nekog ko je pun ko brod i baš mu se oće trošit na tebe, možeš se fino dočepati rješenog stambenog pitanja, auta i još pokoji komad điđe koji moreš uvijek prodat kad zagusti. A nit orala nit kopala. Malo se po krevetu valjala. Više put čak ni to. A bavit se moreš čim oćeš i proglasiti se poduzetnicom jer (ak si pametna i sposobna, ofkors) otvoril ti je i neku firmu, pa prodaješ “dizajnerske majice”. Posle kad se biznis malo pokrene (taj poduzetnički di se praviš da si menađer), na konju si. Čak i da te ostavi, nebre ti baš sve zeti. Osim ako nisi Vlatka Pokos. Onda ostaneš bez bundi i moreš spati u parku na klupici.

Nije da se sad isto ne prostituiramo di god neko dela. Isto se ljubazno smješkaš šefu, pa klimaš glavicom, pa dolaziš pristojno na posel, pa si dozvoljavaš da te se fino j… u zdrav mozak, obavljaš kaj ti ko veli… Samo kaj to delaš za 2000 kn. Ili 5000. Ili 15000, al si celi dan na poslu i nemaš više pojam di si i kaj si. (Sabor i slične tu izuzimam, al to je isto posebna kategorija kurvi.) Iskreno, rađe bi se šetala u skupoj oblekici okolo i sedela na kavi i delala điđe ili kaj već delaju dok im je dosadno, pa odradila tih pol vure kaj moram, odglumila praznoglavu plavušu i ostatak dana bila na miru, osim ak nebi morala na kakvi event. Za 10 godina se osiguraš i na miru si.

Samo kaj ovo treba rano početi. S 20 godina nije baš teško dobro zgledati, ali meni to niko nije rekel dok sam imala 20. Ne to da nije teško dobro zgledati nego da se umjesto faksa počnem bavit biznisom. Meni su rekli da moram škole završit. Evo, jesam. Mogla sam i još koju, recimo Promet. Tam bar nebi bilo teško. Čisto da imam nekaj za na zid stavit kad bum jemput živela u kartonskoj kutiji jer bu mi od silnih škola penzija taman za platit vodu, struju i neku jeftinu pivu od 2,5L. Piva je prehrambeni artikl. Koji ja nebrem smislit. Al ak nema druge, jbg. Od votke se morem samo onesvestit, od ovog se i najedem, a manje košta. Onda prodam stan da imam za više tih piva, pa se preselim u kutiju u park i okačim si diplome gore da si bum ponosna. A i ko zna, možda mi nekad zatreba za potpalu, pa da imam.

Da se razmemo, ovo nije tekst da bi se rugala ili potcjenjivala. Stvarno mislim da su takve x put pametnije nego mi koji smo si tražile “pristojni posel”, pa sad negde gubimo vreme za to da moremo platit kredit, režije i možda dete na more otpelat jemput godišnje.

A budući da se situacija u ovoj epizodi Zone sumraka nema namjeru popravljat, ostaju mi 2 opcije – ili brišem glavom bez obzira ili idem u biznis. Vjerojatno me sad više niko nebi platil da hodam s njim okolo na evente jer nemam više 20, al uvijek mogu biti Madame. Ako ništ drugo, bar bum dobar poslodavac, a ideja mi ne manjka. Legalizacija u ovoj državi ionak nikad nije predstavljala neku prepreku.

Kisi.

 

Proljetno čišćenje

 

 

20180210_163432Čarape: Stara fotka još otkad je bilo zima. Zato jer sam za vikend bila svugde i nisam ništ novo ni slikala ni kupila, aliiiii. Idem danas to obavit. Bar su najlonke. Follower bu sretan.

 

Pokušavam si očistit ormare.. Prdekovu oblekicu sam fino spremila po brojevima i to samo poslikam pred jesen i stavim prodat. Taj dio nije problem.
Ali onda sam krenula u svoj ormar… Well… Veli moja šogi da Kovačići imaju žešći hrčak sindrom.  Ma neeeeee. Opće. Tata čuva čarape stare 20 godina. Zapakirane. Nisam sigurna da su još dobre, al u najlonu su.
Kaj se tiče mog ormara – jes da cvilim ko i sve babe da si nemam kaj obuć, a ormar prepun, al kaj tam sve nutra ima, mogla bi buvljak otvorit.

1. Obleka “smršavila bum”
Neki dan mi se frendica smijala jer čuvam svoje mršave levisice prek 15 godina. Da je to bar sve kaj čuvam.  Imam majica koje su mi nekad tak super stajale. Sad kad ih probam, ko da se nasukani kit pokušava uvući u steznik. Nema di nekaj ne ispada van. Ma nek ipak još malo stoje, budem ja skinula kile, pa bum možda jednom opet stala u to. (Još uvijek u to vjerujem unatoč svim pokazateljima da se to nikad nebu dogodilo. Nada umire posljednja. Problem je jedino kaj zbog toga nemam mjesta u ormaru.) Posebno mi je teško baciti stvarčice od prije porodiljnog. Gornji dio još nekak, ali hlače… Prokleti kukovi, raširilo se to i sad neće u faking hlače i to je strašno. No, ok znam da je problem u špeku. Budem. Krenula sam. Evo, samo što nisam. ( Već sam godinu dana u teretani i još ne stanem u to. Trener tvrdi da ima veze s tim kaj trpam u sebe. Polako si mislim da možda ipak ima praf.)

2. Obleka “bude to jemput opet moderno” 
Pa kaj oćete. Vrnulo se. Evo Šišmiš rukavi. No, nije tak tragično ko oni osamdesetih, ali su se vrnuli! Doduše, sumnjam da bum ikad opet obukla sve one kratke haljinice i bluzu s podstavljenim ramenima i sako koji je sačuvaj bože, nisam ga nikad obukla, ali možda ono ipak jednom, nekad… Pa šteta ga je, novi je i tak to…
Imam bome i tih nekih stvari kaj se odavno više ne nose, ali onda kad se nosilo mi je to bilo tak super da nebrem sad to bacit, možda bi bude opet super ( mislim da nikad, al hrčak sindrom…)

3. Obleka “jemput kad bu jako zima”
Ogromne debele veste. Podstavljene hlače koje nema šanse da navučem na sebe. Štucne. Kape koje nikad ne nosim niti sam ikad nosila. Šalovi 15 komada, nosim 2. Da neko vidi kaj sve čuvam, mislil bi da živim na Aljaski. Opće ni ne znam otkud mi sve to. Bitno da si imam. Možda da nabavim još koje štucne jer bu vani – 50 nekad, pa da me ne iznenadi. (Ok, mislim da ovo ipak odlazi iz kuće jer fakat nema smisla.)

4. Obleka “dobro je za po doma”
Gadna kategorija jer u nju spada sve kaj nije za po vani. Stare trenirke. Stare dukse. Stare čarape. Stare tajce. S rupama. Al ono, tople su i udobne. Nemam piđamu, pa stare majice za spati. Potkošulje za koje nemam pojma kaj delaju u ormaru jer to opće ne nosim. Sve kaj je staro i ima kakvu rupu je za po doma. Jbt, ko da vrt okapam ili hodam graha brat, pa mi žal nositi po doma nekaj celo. ( Nije da je okapanje vrta i branje graha loše. To je super. Nekad sam išla u polje dok su deda i baka bili s nama. Tam se takva obleka nosi, koju ti nije žal.) I onda kupiš nekaj za posel, to se ofuca s vremenom i eto za po doma. Toga za po doma ima da bi dućan otvorila. Kaj isto nije bedasta ideja. To niko nema. “Obleka za po doma”. Nemojte mi sad fkrasti ideju jer ju idem patentirat.

5. Obleka “zaboravila sam da to imam”
Toga obično bude u dnu ormara, nekoj vrećici kaj sam si pospremila ili ispod kreveta. Joooj, pa gle to su one hlače kaj sam si kupila u Italiji tam negde devedesetosme, pa sam zaboravila na njih! Ali opće ih nisam nosila! A baš su dobre! Možda bum si jemput to obukla kad bum trebala izgledat ko klaun! ( je, ne pašu si s ničim, izgledaju čudno i nejdu na mene, ali kaj bi to bacali kad bum smršavila pa može za po doma.)

6. Čarape
Mislim da objašnjenje nije potrebno.

Mogu ja to. Još samo da objasnim sama sebi da mi sve to ne treba i na konju sam.

 

Fanatik čarapa

IMG_20180420_121534_105

Parfem. Čarape nebumo spominjali.

 

Zapravo sam danas mislila napisat osvrt na još jednu slikovnicu, ali imam bolju temu. Čini mi se da cure još umiru na smeha. Zato jer imam tog nekog kao followera s fetišem. Čarapa fanatik. Patologija da nebre bit žešća. On bi si kao diskutiral o čarapama. Ženskim.  A kad mu pogledaš profil -osim kaj je otvoren prekjučer, ima 3 slike gore i to je dete. Valjda jeje punoljetan, ako su to njegove fotke.

 

Ne znam kak ti to padne na pamet upasti ko debil na stranici koju nisi ni proučil. Al si zato fanatik čarapa. Ne znam opće kaj to je. Ima sreće kaj nisam bila od volje, pa je samo otfikaren po kratkom postupku, jer da sam bila od volje, nikad mu više nebi palo na pamet prokomentirati o čarapama s bilo kim. Ja sam znate, žensko, pa sigurno više o tome znam.

S tim da je prvo imal ispad na instagramu, isto je nekaj baljezgal da mu se sviđaju najlonke. Samo kaj tam nema “seen” ako ti prvo ne dozvolim da uopće vidiš da sam vidla, pa ti piši kolko oćeš. Onda je zaključil valjda da je ili na ignore ili nisam vidla njegov majstorski upad, pa je došel na fejs.

Gle, na instagramu imaš fotke i heštegove. Više manje nema teksta, pa mogu shvatiti da nemaš pojma o čemu se radi. Makar i dalje ne kužim kak se pališ na rozu čarapicu pokraj neke knjige ili na onu s bubamaricama i šalicu kave, ali jbg. U patologiju ne ulazim, nesam školovala.

Aliiii, dođeš na fejs! Di ima daleko manje fotki nego na instagramu, svaki drugi post je link na blog, očito govoriš hrvatski ilitiga u ovom slučaju sprski, ali razmemo se. -Znači mogel si i proučiti o čemu se točno radi, fotka tih famoznih “sviđaju mi se” najlonki je jedna i to ne baš dobra i imaš isti upad ko i na instagramu. I misliš da si super pametan i da te niko nebu skužil kaj oćeš. Da prokomentarisati čarape. Da možda nebumo diskutirali o sastavu i kak se koja skvrči u sušilici. Valjda ga zanima kolko ih se može nositi prije pranja ili neke takve tajne zanata. Pa bi komentariso. Skomentarišem te ja u troskoku.

I onda dobi prvi put bezobrazni odgovor, al jbg, IQ ne proradi, pa se zakopa još malo. Jer je valjda svrha tih fotki da bi se javljali takvi ko taj. Samo mi je žal kaj nisam još malo komentarisala s njim, da vidim dokle to ide. No, i onda bi objavila razgovor, bez brige. To bu sljedeći, ak naleti komentarisat čarape.

Nije si kriv jedino to kaj je naletel na yours truly. Kojoj se baš ne komentariše, pa je bil brzo gotov. Ne znam dal je brzo gotof i inače. Valjda ovisi o čarapici i u koji ambijent ju smjestim. Ja ne znam, meni su te fotkice lepe. Znam za likove koji se pale na odvode, pa se valjda neko pali i na čarape sa srčekima, a imam i nekoliko Starwars i Justice leage. Sigurno je betmen u pitanju. Ko zna kak bu reagiral ako poslikam one s Belle iz Ljepotice. Morti mu herc otkaže.

No, baš me briga na kaj se ko pali doma u svoja 4 zida, al jebemu kad ideš po internetima komentarisat, daj uključi malo pamet. Imaš sadržaj na internetima i za to, al vjeruj to nije stranica na fejsu. Pogotovo ne ako vidiš da nema veze s tim. Osim kaj su poslikane čarape za teretanu. Wtf.

Ko što sam rekla, u patologiju ne ulazim. Al već u komunikacijske vještine bi mogla, pa ak nekom još padne na pamet nekaj slično – dajte najte. Ne znate s kim imate posla.

Kisi.

 

*** Razmišljala sam si dal da opće stavim kakvu fotku, nije mi baš svejedno. Ipak jesam. Da si fanatik nebu tužan, bogec.

Da nebi još i naslov zmišljavala. Nek si smisli ko si hoće.

IMG_20180418_121233_387

 

Čarape su roze, al ja nisam u ružičastom i u cvjetićastom nego me uopće nije briga kaj si ko misli o čarapama ni o knjigama ni bilo čemu. Danas. Me. Se. Čuvajte.

 

Danas mi nije dan i to onak uopće mi nije. I nadrkana sam i pissed of i dosta mi je svega. I jako bi rado da me neko vrati jedno 20 godina unatrag i da mi ostavi pamet kakva je sad.

Prvo ni mrtva nebi upisala ekonomiju, taman prala čaše u nekoj birtiji do kraja života. Onda bi otišla na neki suvisli faks, završila kaj me zanima i posle toga si bila frilenser i nema tog boga koji bi me nagovoril da negde hodam na posel i od 8-4 i to još u drugi grad.

Dečke bi imala taman tolko da dok mu padne na pamet useljavati se skupa zbrišem glavom bez obzira, a ostale korake nakon toga nebi uopće poduzimala, taman spičili poreze na samce da mi ništ ne ostane od plaće. Al bi bila frilenser. To vam znači da nema ugovora, nema šefa, delaš kaj ti se dopadne, i /ili naplatiš kak spada.  Nebi me bilo ni briga za naplaćivanje tu jer bi prvom prilikom pobegla van iz ove lakrdije od države.

Onda bi si vjerojatno zbavila vozački dok sam još imala kohones za takve egzibicije i nebi mi na pamet padalo da me neko drugi vozi nekud i da onda još moram razmišljati o svima kad ko more doma s posla. Aha, da, nebi se morala vozit na posel jer bi delala od doma ili iz neke birtije.

Opcija B, ako nebi bila frilenser, onda bi pekla klipiće ili bila frizerka ili ugrađivala trepavice ili masirala ili nekaj takvo za kaj ti treba dobra volja, talent i malo pameti da to delaš sam u svojoj firmi, a ne za nekog drugog, osim ak ti taj nije partner. I to ne zato jer mislim da tam leže penezi, nego zato jer mislim da su to poslovi s daleko više smisla i mozga nego bilo kaj trenutno kaj se dela po raznim kancelarijama. Ali ne, ti si pametna, moraš škole završit. Jebale vas škole.

Te neke društvene norme, kakti. Izgleda da sam bila žešći idiot kad sam to nekaj kao ispoštovala. Što znači da sam popušila foru na najjače. Još tu srednju ajde nekak, maloljetan si, pa te doma usmjeravaju, pa kao ideš. Još dobro da nisam Gimnaziju upisala, od tam sam pobegla na vreme, još prije upisa. A namjeravali su me tam poslat. To kaj sam upisala Rudak mi je bila jedna od boljih odluka u životu. Posle sam to sjebala s izborom faksa i tak još nekih gluposti koje delaš kad si hoćeš biti uzoran građanin i intelektualac. Ma je. I muzičku.

A nisam baš bila ni preveć inteligentna kad već tad nisam skužila da ako su ljudi voljni dati svoje pare za gablec za to da im ja napišem sastavak za zadaćnicu iz hrvackog, da onda tu nekaj ima. Pa bi valjda neko posle dal i neke pare da mu napišem neki tekst za nekaj bitnije. Ne, ja odem na ekonomiju. ( Nisam namjeravala ni biti novinar, nemam takve ambicije.) To je kad te niko ne usmjeri kam treba nego tam “di si buš najsigurnije posel našla”. Ne da sad krivim nekog drugog kaj sam ja bila glupa, ali sustav nam je idiotski.

Bitno je da imamo papire iz crkve. Sakramenti i to. Sveta voda bu nas spasila. Baš. Bez brige, ne deklariram se okolo ko vjernik, unatoč svim zbavljenim papirima. Ni na popisu stanovništva nisam. Možda da tak naprave svi koji skupa s menom viču kak je to idiotizam, kroejša nebi bila “većinski” katolička država, pa bi pare za Vatikan dobili neki koji bi to pametnije utrošili, a bagra na vlasti nebi bila na vlasti i ovi iz šume i s kamena bi si bili u manjini ili nebi imali za koga glasat u ime raznoraznih biskupa i popova. I deca bi imala vjeronauk tam di takve stvari spadaju.

Isto tak nikad nebi kupila bilo kaj na kredit uključujući stan. Rađe bi plaćala podstanarstvo. Ionak nebi živela tu. Pa si stavljajate hipoteke i zajebavajte nekog drugog.

To sve gore navedeno samo govori kolki sam idiot. Sve sam to napravila po PS-u, osim kaj odbijam imati veze s popovima. Bar to. A ostalo sve sam si sama smestila i onak sam se fino zajebala kak ima biti. A mogla sam to sve fino poslati u materinu, samo da sam imala malo mozga. Inače imam i papir za pamet. Piše neka brojka gore. Rezultat je u kategoriji genija. Jako sam si ponosna. Jedino kaj bi prema vlastitoj sposobnosti za život i smisleno donošenje odluka sama sebi dala IQ 39.

A ja sam neko ko si utvara da se neda zajebavat. Vidim iz gore napisanog kak se nedam. Jako sam puno postigla s tim kaj znam lajat dok neko ima tendenciju smjestit me za štednjak, a s druge strane si sama smjestim kajlu i onda prejde par godina prije nego skužim kaj sam napravila. Kak je tek onima kaj misle da treba rodit 10 dece, trpit pijanog muža i batine i mislit si da je to tak normalno. Onak, wtf.

Neke odluke su se isplatile u neku ruku samo zbog ljudi koje sam zbog toga upoznala, ili kojih nebi bilo da nisam neke stvari odradila, ali u globalu, da me neko vrati natrag, ma dajte, molim vas. Pakujem se i odlazim, ako nam je suđeno, budemo se sreli i u Tunguziji, a ako ne, kaj vam ja mogu.

A i to isto, ako neko čita ove baljezgarije, nebu vam se ruka osušila ako koji put stisnete lajk ili ostavite komentar, pa makar i na fejsu. Da sam htela biti u tišini, onda bi si pisala doma u ćošku u bilježnicu. Al ne, ajde piši blog, bumo te čitali, njanjanja. Vidim. Sve u 16 se čita, pomama žešća. Srušil mi se blog kolka je navala. Opće ne znam kaj bum kad mi počnu nudit pare od tolke čitanosti, morala bum dijelit stvari i reklamirat. Kak je krenulo, i nagradu bum pokupila, a da se opće ne prijavim.

Puno fala, jako ste angažirani. Razmislila bum si sljedeći put dok bu neko nekaj trebal.

A sad idem urlat na sljedećeg ko naleti. Ne treba stiskat lajk, čula sam da si to moreš i platit. Fala.

O tehničkim dostignućima

 

IMG_20180416_120745_934

Čarape: Proljetne 🙂 Tanke, s točkicama  – Jadran. I bomboni bez šećera. Varam samu sebe jer trener viče da nema predaje i nemam baš izbora.

 

Sreća je kad se ujutro preračunaš i skužiš da ipak možeš još jednom stisnuti snooze 🙂

Ili čak 2 put. Najozbiljnije, tome koji je izmislil snooze treba dići spomenik. Svjesna sam i razmem da ima onih kojima to ide na živce i pizde kaj ovaj drugi snuza do beskonačnosti i svakih 10 min se strese jer neki vrag opet zvrnda, ali… Well, mene to spašava. Ne znam kak bi se ujutro digla da nema toga. Mislim da se nebi. Nakon prve zvonjave se natrag onesvestim. Ta prva služi više manje tome da mi je negde u glavi, u magli, ispod svijesti neki tračak misli o tome da se sad negde treba probudit. Ja sam noćni tip koji ne funkcionira ujutro. Ujutro nema doručka, nema kave, nema paljenja vijesti, sve samo da mogu 5 min duže spavati/drijemati/ležati i buljiti u prazno/sve osim dići se. No, operem zube, odem na wc, obučem se i našminkam. Bez šminke nikud, ni za koje pare. Nije ni meni svejedno dok se vidim ujutro u natural look izdanju. Kad sam se vratila u Vž, prvo sam se dizala u 5 i 15 jer smo kretali 10 do 6. Onda sam se dizala u pol 6 jer smo kretali u 10 do 6. Onda smo kretali u pol 7. Ja spavala do 6 i 10. Sad imam ekipicu koja kreće u 15 do 7 jer rade blizu mene i Prdać više nema ranojutarnji šou u pol 6, pa spavam do 10 do 6.  Al mobitel prvi put zvoni u 5:30. Pa u 5:40. Pa 5:50. No, shvatili ste. Svaki put ga uredno ubijem i onesvjestim se na sljedećih 10 min. Stisnula bi ja još koji put, ali je namješteno da može samo 3 put. Iz očitih razloga. A ne dignem se još kasnije jer mi treba 20 min do kupaone budući da ne znam di sam i tek sam napola došla sebi. A da se dižem na prvi zvuk budilice, mislim da bi bauljala pol sata okolo i završila spavajući recimo na balkonu ili je čak vjerojatno da bi me našli u majici za spati vani na ulici kak čekam prijevoz jer bi se zaboravila obući. A ta majica za spati i nije neki prizor. Kad bi znala da me niko ne treba sljedeća 2 dana i da ništ ne moram i da nema šanse da me neko probudi, mislim da bi 2 dana spavala. Ko, navikneš se na rano dizanje. Aha. 10 godina putujem u Zg i natrag, pa se nisam navikla. Prdać se budi oko 7. Ja još uvijek jedva otvorim oči dok on viče “Mama , piškii mi se”…. Pa ga pošaljem nek ide sam jer je već velki dečko. I onda se pravim da spavam jer si mislim možda mu se ipak još malo spava, pa  ipak zadrema na još sat/dva/tri. Nada umire posljednja. Svejedno se još nije dogodilo da zaspi natrag. Čak ni po zimi kad je u 7 još mrak, a kamoli sad dok je sunce ranom zorom. Najbolje kaj dobim je da se vrati natrag u MOJ, ne svoj krevet, stisne se malo i onda bogec strpljivo čeka oko 5 min da se možda pomaknem, pa kad skuži da nebu to baš tak išlo, počne se vrtit po krevetu, pa me grli, pa me budi, pa “mamaaa, ja bi išo u drugu sobu igrat seeee”… A nećuuuu. Pusti. Me. Da. Spavam. Kad ta deca počnu spati ko svako normalan, bar do 11?!? 

I tak, radnim danom ujutro se jedva dignem, dobauljam do auta, dolazim sebi do podne, odlučim da idem spavat danas u 9 s Prdaćom i kokošima, tj čvrsto si obećam da idem spavat čim prije. I onda, Prdać zaspi, a ja u 11 navečer frčem žicu. Budna. Da treba gledat filmove do 3 ujutro, nema problema. Maltene se prisilim u 11 u krevet jer znam kaj me čeka ujutro. I onda još roštam po mobitelu do 12. Budna. Ne spava mi se. Osim kad skrahiram jednom u 3 mjeseca pa se onesvjestim a da ni ne znam. I svejedno ujutro nema šanse da se dignem svježa i odmorna, a pogotovo ne bez opcije snooze. I uopće ne pretjerujem kad velim da bi tome ko je izmislil snooze trebalo uručiti nagradu za mir u svijetu. Ovakih ko ja sigurno ima još. Pa sad vidite kak bi zgledalo da se svi ti dignu u nemogućim uvjetima na prvu zvonjavu alarma. Garantiram da bi bilo mrtvih. A ako ne to, onda barem povećani postotak posvađanih, a o razvodima da ne pričam. 

Proljeće me inače sustavno ubija u pojam s tim izlaženjem sunca usred noći. Rolete su zakon. Nemere. Prije 8 se nema kaj razdanjivati. Onda deca misle da se treba zdići, oni neki jutarnji tipovi kuhaju kave u 6 vjutro i opći kaos to napravi.

Fino rolete, snooze i tak se moremo razgovarat. Kad mi već ne dozvoljavaju da dolazim na posel u podne. :/

O praznovjerju. A možda o svemu osim o tome

IMG_20180413_090855_157

Čarape – hrpa. Fotosešn bum radila za vikend 🙂

Petak 13 je. Volim petak 13 🙂 Nema veze kaj je južina i u glavi mi je šuć muć i tak to sve skupa, ali zato me se niko ne usudi ništ pitat. U Gloriji su kuponi za šoping. Jadran čarape između ostalog. Nisam puno kupila jer sam fulala dućan i nisu imali bog zna kaj, al ipak.

Moram priznati da mi je u glavi gužva. Ima tih nekoliko ličnosti koje se izmjenjuju, pa nikad ne znaš na kog naletiš i svi su malo trknuti. Oće to nekad, pogotovo kad si blizanac, tak sam barem načula. Na petak 13-ti dane pogotovo. No, svi ste koji put naletili na moju žuta minuta osobu i luda minuta osobu ili imam-nekontrolirani-napad-smijeha-koji-traje-sat-vremena osobu ili danas-mi-se-neda osobu ili oćem-zbrisat-u-nepoznato-i-pakujem-se-odma-i-sad-jer-mi-je-dosta, a ponekad sam i normalna.

Ali mislim da su rijetki sreli nisam-se-naspavala-danima-i-premorena-sam izdanje. E to oće bit gadno. To nije osoba, to je zla vještica iz pakla. Nedobog da me sretne neko takvu. Ne da grizem, nego režim, psujem, ujedam, urlam i nisam uračunljiva, a da ne velim da su dr Jekill & mr Hyde mala beba za moj neispavani alter ego. Znaš ono kad si loše raspoložen? E, pa to nije to. To je tak, mala nepogoda. Ovo je stanje ko kad Jean Grey poludi u X-Men: The Last Stand, postane Phoenix i oće uništiti sve oko sebe. Otprilike. Svi su mi sve krivi, oćem se svađat, očnjaci se možda ne vide, ali vjerujte, tu su. A i izgledam ko pomahnitala veštica, može me se prepoznati po raščupanoj kosi koja stoji na sve strane jer sam bila preljuta ujutro da bi to išla slagat, moguće da sam se i našminkala primjereno raspoloženju, a vjerojatno kroz naočale ne vidim jer mi se neda to čistit.

Kad bi ju imala, možda bi se okolo šetala i u piđami, ko klošar. No, to sve skupa misteriozno nestane jutro nakon kaj mi se prosvjetli pa odem spavat u 9, Prdek nema noćne ispade i imam sreće pa spavam ko top.


Nisam ni inače baš jutarnji tip. Ne volim ljude koji čim se dignu odma cvrkuću i oćeju se nekaj razgovarat. Kaj ipak imaš za reći u 5-6 ujutro i zakaj nebreš biti tiho. Ako je normalno jutro da sam ipak nekaj spavala, imaš sreće, pa za svoje cvrkutanje dobiš samo ignore. Ako spiš kod mene, tj na istom mjestu smo, onda dobiš i zatvorena vrata od kupaone kaj u prijevodu znači nemam se namjeru razgovarati još bar pol sata. Onak, samo oću da me se pusti na miru dok ne dođem sebi. To znači da dokad nisam obučena, obuvena i spremna za van, nemamo se kaj razgovarati. Obično progovorim negde dok čekam prijevoz, cca nekih sat i pol otkad se dignem iz kreveta. Al to samo ako me budi alarm. Ako se nekim čudom, za vikend obično, uspijem naspavati, pa se sama probudim, onda može razgovor.


Imala sam cimericu koja ima otprilike isti poremećaj. Dizale smo se otprilike u isto vreme. Progovorile bi dok smo kretale prema tramvajskoj stanici. Da nas je neko snimal, mislil bi da smo smrtni neprijatelji. A zapravo smo si bile super i baš smo si pasale jer nijedna nije imala potrebu cvrkutati ranom zorom. Takve ljude volim, oni me razumedu.  Ovo ostalo kaj si je cvrkutić prije 12, ne znam kaj bi s takvima. Ili ovi kaj su orni čim otvore oči pa bi odma nekam išli. Daj me pusti da dojdem sebi, bauljam po stanu jedno vreme, sjetim se kak se zovem i zakaj imam neke ljude po stanu, kaj uopće radim u tom stanu, ko si ti, di su mi mama i tata i zakaj nije pametno da se spakujem u školu umjesto na posel.

I oćem na godišnji.


Zakaj ovo pišem? Nisam se naspavala već bar 3 dana. Zla vještica iz pakla samo kaj nije probila van. Petak 13 je. Crne mačke su dobra stvar. Nebu vam ništ ni ako projdete ispod lojtre. Nosite sol sa sobom 😉 Čuvajte se ovakih ko ja, ti znaju bit opasni. Pa-pa ❤

O rasparenim čarapama

IMG_20180411_111213_893

Čarape: Imam, hvala. Ne baš ove na fotkici, mada su i te kjut. Ionak je zvijezda s fotke bookmark s vešticom 😀

 

Nije petak 13. Još. 😀 Al bude. Pa u to ime sam danas navukla 2 različite čarape, a da to uopće nisam ni skužila do maloprije dok nisam došla na posel. A valjda ni nebi da ne mijenjam cipele na poslu. No kaj, ko da vi to ne radite. Doma obujem nekakve trkaće u kojim mogu ganjati tramvaje i žuriti se do posla, a ovđe imam štikle. Nema smisla bit na poslu u ravnim cipelama. I to imam nekoliko štikletina, tak da mogu kombinirat. Ako ikad odem odavde, moram se sjetit pokupit cipele. Ostalo sve može ostati.

No, uglavnom – prvo danas nemam pamučne čarape, imam najlonske crne soknice s uzorkom. Jako su slatke, svaka za sebe. Svaka ima drukčiji uzorak. Pa nije ni čudo da nisam skužila, već sam pričala kak to zgleda dok ujutro pokušavam dojti sebi. Al nije to problem. Imam još jedan takav par. Samo kaj su te 2 u vrećici za rasparene čarape i čekaju još od prošle jeseni da se pojavi neki par. Dobro da ih nisam bacila u međuvremenu. Bila sam uvjerena da ih je pojela vešmašina. Sirota je i krepala u međuvremenu pod optužbom da jede čarape.

Jer, gledajte. Imam dete i nemam vremena i stan mi često zgleda ko da je bila premetačina za drogu. Međutim, kad su čarape u pitanju, poštuje se procedura. Ova tu:

PROCEDURA ZA ZBRINJAVANJE ČARAPA (molim slijediti korake prema redoslijedu i po mogućnosti ne preskakati)

korak 1:   Čarape se peru posebno. Dok se skupi za mašinu. I onda se peru samo čarape. Znam, puno je to čarapa. Ali pokušavamo izbjeći jedenje i nestajanje (mene to ne muči preveć jer ionak navučem 2 različite, ali ima nekih koje su mi baš kjut i nebi da jedna onda ode pa-pa, a muža ipak nebrem poslat van s jednom stopalicom, a drugom normalnom). I onda ih tak lakše pratim.

korak 2:   Idu posebno u sušilicu, samo čarape. Sušilica nije dosad imala nikakvih incidenata, ali s tim spravama se nikad ne zna. Pa ak su sve još tu posle vešmašine, a u sušilici nestanu, znamo koga bumo optužili.

korak 3:    Kad se fino osuše, onda ih po 2 iste (moram to naglasit, ako navučem različite, ne znači da ih i spremim tak), smotam u smotuljak i pospremim. I svoje i muževe i detetove. 

korak 4:   Ono kaj slučajno ostane neraspareno ( dogodi se i najboljima – ponekad ne pokupim sve u mašinu ili koja ispadne po putu na sušenje ili ju nađem u nekom ćošku zaboravljenu), ide u vrećicu za rasparene čarape i čeka svoj par. Neke tak čekaju već godinama. Nikad ne znaš. Možda ova druga ima amneziju i  ne zna da se treba vratit doma. 

Čarape se bacaju tek kad zarade rupu i to samo zato jer nemam pojma di mi je igla i konac. A i da znam, neda mi se. Moguće da izmislim nekakvo recikliranje sam zato da neke ipak ne moram bacit.

E, i sad, očito sam si smotala tak 2 crne čarape i uvjerena kak je to par istih čarapa, spremila ih u kutiju. A druge 2 proglasila rasparenim. Vjerojatno sam to radila u mraku jer ne vidim drugo objašnjenje. Pijana nisam bila, majke mi.

A danas ujutro sam ih tak i navukla na noge. Došla do zg. Pa kaj. U ranu zoru ne gledam i ne vidim dobro. Pogotovo crne čarape. Evo vam slika, pa proučite. Nisam ja kriva. I sad takva hodam po uredu i sve si mislim da vjerojatno nebu niko ni skužil.

IMG_20180411_094846_899

I da, petak 13 je za 2 dana…. Očekujem jedan prilično zanimljiv dan 😀

( Zapravo sam htela reći s ovim da nek mi neko kupi koje čarape, pa vidite da gluposti delam 😀 )