Čarape: Natrag zimske tople iz Lidla. S leptirićem pokraj jer oćem proljeće. I čokoladom jer mi je zima. I knjigice 🙂
Znate kaj. Gledam ja tak u taj svoj mobitel i taj ekran kompjuterski, i mislim si kak smo glupi. Istina, pošalješ poruku i ovaj drugi to odma vidi, platiš račune, objavljuješ fotke, ajmo reć život ti je mrvicu lakši.
Međutim. Nema tome tak dugo da nismo uopće imali mobitele, a još manje vremena je otkad je počela era smartfona i kad je mob služil da ne moraš bit doma i čučit pokraj telefona da te neko nazove. I kad su fiksni telefoni još imali funkciju.
Ali ono najbolje… Sve kaj se rodilo nakon devedesetih… Ajme ljudi, vi nemate pojma kak je nama bilo dobro 
Daklem – u školu smo išli bez gađeta. Nema tipkaš po mobu na nastavi. Ak si bolestan, mama nazove školu ili učiteljica (no, onda su još bile drugarice i da, stara sam), nazove doma. Ili dođeš doma i od doma nazoveš mamu na posel da ti nije dobro.
Onda – kreneš u prvi razred i ko velka cura dobiš ključić i privjesak crvenu jabukicu na kojoj piše Zlatka 
Tata i mama kupili 
(sad sam tek skužila da mi je očito suđeno slušati CJ 
) I dođeš iz škole doma i tek onda se javiš mami na posel jer si velka cura i možeš biti doma sama. Imaš samo 7 godina, ali to niko ne doživljava ko problem. Tu i tam te provjere susedi i to je to. Sama se spremiš za školu, sama napraviš doručak i posle škole pričekaš mamu da dođe s posla.
Onda, dok smo bili malo veći i otkrili šalabahtere, ak si mislil prepisivat, trebal si se dobro znati snaći da te nebi ulovilo. Nema prepisivaš s gugla na mobu. Doma sitnim slovima prepiši na papirić, pa onda s tog papirića prepiši u test ak si frajer. (Ja nisam prepisivala, ja sam bila pametna 
) Aha. A ne ko sad.
Onda smo se dopisivali pod nastavom tak da smo si slali papiriće (to je već bila srednja, mada je i u osnovnoj toga bilo), i umirali od smeha. Pisali smo naravno, gluposti. Još sad čuvam doma neka dopisivanja. Još se družim s tim ljudima. Znate koji ste 🙂 Čuvam to ko podsjetnik kolko smo bili ludi, neopterećeni i kreativni. Takve stvari spadaju u najdraža sjećanja i hvala vam na tome ❤
Onda smo se dogovarali za van i nema kasniš jer nemaš kak javit da kasniš (5-10 min se ne računa) Aha. Ima da si u dogovoreno vreme na dogovorenom mjestu. Kad smo se svi napokon skupili, išli smo nekud svi skupa i vani se zabavljali (I cugali smo, pa kaj. U parku na klupicama. Kolko vidim, godinama kasnije niko nije alkoholičar i ne spi u parku jer je prokockal hižu.). Družili smo se, pjevali i ludovali, plesali, sviđali se jedni drugima, i nismo stalno naslikavali selfije i dokumentirali svaku minutu nečega kaj se događalo jer za to nit je bilo potrebe nit nam je to bilo prioritet. Drugi dan si pričal ostatku ekipe koja je bila negde drugde kaj je bilo. Ak si se sjećal.
Onda sretneš dečka koji ti se sviđa. Pa ispadne da se sviđaš i ti njemu. Pa se družite tu večer. Onda čekaš celi tjedan da te nazove i buljiš u taj fiksni telefon doma i nedaj bog da se neko razgovara jer kaj ako baš sad zove i kaj ako si propustila 
Pa ispadne da je zgubil broj, pa opet ispočetka i nikad ne znaš na čemu si, a imaš 16 i to je pitanje života i smrti (Nije smešno, to su bili ozbiljni problemi. I dalje tvrdim da mi je to draže od ovog danas, al jbg, vremena su drukčija) Tragedija globalnih razmjera je bila ako on već ima curu ili mu se ne sviđaš. Obično je tvoja bff imala posla s tobom, al uživo, ne na vajberu.
Ili te nazove kad se uopće ne nadaš neko ko ni ne zna da ti se sviđa (tj ti ne znaš da on zna), a ti ne znaš ko zove i javiš se i onda krene herc lupat i samo se čuješ kak od šoka pričaš gluposti… Aha, pa se snađi na blef. A ne sad – vidiš ko te zove, pa vijećaš bi se javila il ne. I ne glumi, imaš njegov broj već godinu dana, samo se ne usudiš javit nego stalkaš na fejsu jel svetli zelena točkica, pa buljiš u nju.
No, da ne skrećemo s teme, van se išlo tam di bi dotični mogo obitavat tu večer, al samo si 90% ziher da je tam. I onda ako nije, ajde po birtijama dok ga ne nađeš… Onak, ko slučajno Pa dok i ako ga nađeš i ništ ne obaviš, a gle, loš horoskop. Čekaš sljedeći vikend. U međuvremenu pokušavaš prek svih dostupnih kanala ( tj njegovih frendova kojima si poslala frendicu koja zna jednog od njih jer je njena frendica hodala s njegovim frendom) doznati kak diše… Opće se čudim kak nisam dektetivsku agenciju otvorila. A u međuvremenu sam čak i usavršila vještine.
Malo kasnije, na faksu, ispitni rokovi su se objavljivali na vratima od kabineta. I rezultati. Nema gledaš na internete. Ako te nema, ostaviš broj, pa te neko nazove. I tak se stvaraju, ljudi moji, prijateljstva. Učiš s ekipom u knjižnici i prepisujete knjigu u skriptu. Tak se uči.
I starci ne vide ocjene prije nego si ih dobil i ak imaš neku slabu, stigneš ispravit i tvoja škola – tvoja stvar….
Koristila se knjižnica i čitale knjige. I sad zvučim ko da je to bilo prije miljon godina
Čini mi se da bu ovo tema ovaj tjedan, jer sam se sad sjetila još toga, a znam da niko neće čitat predugi tekst jer nemate vremena. Treba instagram provjerit.
Ali ozbiljno. Fakat mislim da nam je bilo i više nego dobro.
Btw, ko je čital Začarani zamak? 😀
Life&Socks 