Južina. Ne volem.

IMG_20180307_130156_307

Čarape: Nemam nikakve šizofrenične koje bi dočarale trenutnu situaciju, al zato narukvica ima posebnu poruku. Čarape – Sinsay; narukvica – Simone design

 

Zanimljiva ova južina. Odavno sam se već proglasila meteoropatom, jer me redovito opere tak da ne znam di sam. U kombinaciji s punim mjesecom i nekakvim pms- om da ne velim. Jučer sam se vukla ko krepana kokoš. Bila sam ljuta i bolila me glava. Opće nemam pojma kak sam dan proživila.

Digla sam se jedva. Opet. A spavala sam ko top. (Misterij mi je kak sam uspjela ugasit mob na prvu zvonjavu i toga se uopće ne sjećam. A jesam ga ugasila jer nebi zvonilo drugi put. Nisam luda. Valjda.) Onda sam s poluzatvorenim očima dobauljala do kuhinje i pokušavala skužit zakaj sam se digla. Pa mi je sinulo da vjerojatno moram na posel (ovo mi se zna ponekad desit da ne znam ujutro kam sam krenula, al gora stvar je kad to izvedem u subotu – paničarim dok mi ne sine da ne moram nikud) Na kraju sam obavila kaj sam trebala, ne znam kak sam se uspela našminkat jer mi baš nije uspijevalo imati oba oka otprta, došla nekak tu, bila ljuta na sve i svakog i mislim da sam jedno 17 put davala otkaz i selila se na Island. Koncentracija nikakva, nemam pojma kak sam mailove napisala, a ko zna i kaj sam ljudima na telefon pričala. Onda moš mislit kak to zgleda kad me još i nazove neko s dijagnozom pod utjecajem južine. A ta se potencira na miljon obično. Imaju paranoje, šizofrenije su na vrhuncu, jednom sam odslušala cijelu priču kak nekog lika prati UDBA. Na kraju sam ga stavila na spikerfon jer više nisam mogla slušalicu držat. U to vrijeme sam još bila pristojna, pa nisam spuštala slušalice takvim naporima, al sad to napravim mrtva hladna. Zovi si doktora, pa njemu pričaj memoare.

Uglavnom, nije mi jučer bil dan, a kolko vidim ni većini onih koje znam jer posvukud ista priča. Možda bi čokolada pomogla, al ju niko nije imal sa sobom. Apaurine ne daju bez recepta. To s južinom meni spada pod ekstremne uvjete i trebalo bi nekaj napraviti s radnim vremenom pod tim uvjetima i po tom pitanju. Ne znam kaj se čeka.

No, na kraju sam ipak nekak i došla doma i pravac u kupaonu. Dok sam se vidla u ogledalu, zlecala sam se. Da glumim u nekom hororcu, nebi me ni šminkati trebalo. Inače zgledam ko da se s petardom češljam, al ovo je bilo ko da sam postupak ponovila. Kaj se ostalog tiče, vampirski zubi (iskeženi) bi još eventualno upotpunili dojam, sve ostalo sam imala. A kao trebam još van nekaj obavit. Samo sam se fino presvukla u plišanu trenirkicu i igrala se s detetom. Ovo “nekaj obavit” sam elegantno odignorirala. No, malo sam se upristojila prije toga da dete nema traume posle.

Danas ne izgledam ništ bolje,  al bar je vani sunce i nemam potrebu nikog ubit. Za čokoladom i dalje imam potrebu, al je pod kontrolom. Tablete u ljekarni i dalje ne daju bez recepta. Alkohol nesmemo konzumirati na poslu. Travnate supstance nemam. Sija sunce i prozor je otvoren. Prekjučer sam palila grijanje na maksimum. Ne znam kaj da velim. Svima pusica 🙂 ❤

Zato, ker se cenim.

 

 

IMG_20180305_131053_076

Čarape: Deblje štrample sa slovima. Onak, došlo mi je. Penti – 20 kn – sniženje.

Minijaturistica je sljedeća na redu, a ružu sam si sama kupila. Zato, ker se cenim.

 

 

Gledala sam jučer neku seriju o prepravljanju loših tetovaža. Volim tetovaže pa mi je zanimljivo, pogotovo kad uspiju prek neke žešće gadosti istetovirat takvu sliku da opadneš na dupe. I tak je jučer isto par likova došlo s nekim lošim tetovažama, pričaju, dogovaraju se, tetoviraju, bla, bla, truć… I onda je došla jedna žena. Imala je nekakvog zmajčeka na leđima, a i taj zmaj je zapravo bilo prekrivanje neke gluposti od prije i sve to skup joj je ružno i oće to prekriti. Ok. Sve dok nije izvalila da zapravo oće to prekriti jer je njezinom mužu ružna i stalno joj drži ruku na tome dok se seksaju jer mu je grozno i neće to gledat, pa joj tetovaža uništava seksualni život. WTF?!?

Moram naglasiti da je ženska komad. Nije da je preveć bitno, ali možda neko uzme u obzir.

Imam par pitanja oko ovog.

Prvo:  Ko normalan dok se seksa gleda nečiju tetovažu i razmišlja si kak je ružna?!?

Drugo: Ko normalan dok se seksa s ovakvim primjerkom ženske vrste bulji u tetovažu na leđima (koja je btw i prilično mala), i razmišlja si kak mu se ne sviđa?

I treće: Ti si ideš prepravljati nekaj za kaj si i zaboravila da imaš jer ti je na leđima i ne buljiš u to svaki dan – zato jer se tvom DEČKU ne sviđa?!? Onak, za ozbiljno?!? Na kraju su joj na leđima napravili čudo. Da imam para, sad bi si išla tetovirat točno to. I onda je imala za reći jedino da se nada da bu se to dečku dopalo jer kaj ako nebu. Onak, za boga miloga. Nemam riječi.

Neko bu rekel – glupi Ameri. Nema to veze s Amerima. Uopće. Znam takvih primjera i doma. Jedna se prestala šminkat i brzo skidala pramenove s kose jer se to njenom dečku ne sviđa i sad ako hoće biti s njim, više se nebu šminkala ni farbala jer bu privlačila pozornost. A sad je s njim. I kaj onda ima privlačit pozornost.

Slušam i ne vjerujem. I probaš objasnit, al nejde. Druga je prestala nositi tajce i haljine jer to ističe noge, a onda njezin dečko ima primjedbe jer ju drugi gledaju. Treća bi se jako htela pofarbat u crveno, ali nebu jer ne zna kaj bu muž rekel.

Cure, žene, majke, kraljice, onak, STVARNO?!? 2018?!?

Pazi vamo:
To NIJE normalno. Sirijusli. Opće se ne zajebavam.
Nije romantično, nije slatko, i ne, on te ne voli. ( Isto vrijedi i obrnuto, da nebi bilo zabune).
To je za psihijatriju. Osim ako ti baš skroz ne paše da ti dotični/dotična određuje kaj i kad buš jela, spavala, šminkala se ili ne, išla nekud ili ne, kupila ili ne. U tom slučaju si i ti za psihijatriju i promatranje. Možda i višemjesečni boravak u kakvoj instituciji.  (Više nebum pisala u oba roda jer se valjda kuži da se to podrazumijeva)
A ako ti ipak baš i nije super to kak te on jako voli pa neće da te drugi gledaju i zato se nesmeš šminkat/tetovirat/obrijat glavu, mislim da i sama znaš kaj ti je činit. Da, točno to trebaš napravit. Ne, stvarno to ne radi zato jer ste vi tragična priča Romea i Julije i svi vas hoće rastavit i bolje da ga slušaš jer on zna najbolje. Ali ako imaš mazohističke sklonosti i IQ otprilike ko kućni broj Zagrebačke banke na Trgu, samo izvoli.
Čula sam u više slučajeva, nakon kaj su skužile da buljim u njih u šoku i nevjerici – “Ali on mene voliiiiiii! Niko me više ne bude tak volijooo!” Đizs. Točno. Nebu. Jer vjerojatno neku drugi nebu imal preduvjete za dijagnozu. A to JEJE za dijagnozu, znaš. Nekom drugom ti možda nebu baš bitno kaj si  otišla frizeru i vratila se s unicorn hair. I nikom ništ. Zato kaj to nije njegova glava, nego tvoja. Aha. Ima i takvih. ( Pogledati kod mene doma, al ne dirati, prosim. Najdite si svog.)
Ili ” Ma joj, on ti je tak ljuuubomoran, ja ti opće nesmem na cesti pogledat nikoga… A kaj kad me voooliiii..” Ne. O ljubomori samoj po sebi neki drugi put, to je tek posebna tema.
Daklem, šminkam se, oblačim, kupujem cipele, idem na kave, idem cugat van, idem u kino, maškare, ovo, ono… Zakaj? Zato jer mi je tak došlo. MENI. NE zato jer bu se sviđalo ili ne nekom s kim sam u vezi. Taj može imati svoje prefencije, ali gledaj –  ako se njemu sviđa crvena kosa, a ja se u tom trenutku nebrem odlučiti između crvene i plave, možda se, jer se njemu više sviđa, ofarbam u crveno. Naravno da mu hoću biti zgodna. Ali da mi zabrani da se ofarbam u plavo jer, ne znam, on misli da su plavuše glupe recimo… Well, samo bi se nasmijala. Pogodi kak bi prešel da mi zabrani štikle ili maskaru. Zapravo, kod sljedećeg pokušaja zabrane ičega – kupi prnje, letiš van.
A pametovanje oko toga kak te jako voli pa oće da hodaš okolo ko da si iz močvare pobegla da te niko ne gleda… Ja bi se malo zamislila. Najbolje da se sama doma zavežeš za radijator tak da nebreš ni pobeći nikud i da te fakat niko ne vidi. Jer ti je sljedeće zabrana kretanja. Zato jer te jako voli, pa da mu te neko ne ukrade. Ili zato jer se sigurno kurvaš po vani, ima da si unutra i ne mrdaj. Samo ostavi dovoljno dug lanac da moreš do sudopera, usisavača i veš mašine. Neko mora i očistit tu i tam. A i kupi si štitnike odma jer ak nekaj zajebeš, garant ti slijedi kakva disciplinska. I onda imamo za koju godinu u najboljem slučaju parnicu na sudu di ionak pol ne veliš, a možda ga počneš i branit nakon nekog vremena, ili crnu kroniku. Pa ti vidi. Nije da te nisam upozorila.

Sjećanja i neke stare sjete…

 

IMG_20180302_130604_324

Čarape: Tople dokoljenke sa srčekima. Garant bi mi baka kupila slične. Jer dokoljenke su dokoljenke. Penti. Na sniženju.

 I bajke su bajke. Nekako pašu u današnju priču.

Parfem jer… Well, jer je tu. Iz jednog prozora u adventskom kalendaru. Douglas.

 

Nisam ti danas još mislila napisati pismo, nekako sam mislila za tvoj rođendan… Imamo još koji dan, pa ožujak je tek na početku. I još nema zelenih listića na drveću… Ni cvijeća…

Ali sjetila me ujutro ova zakašnjela snježna zima na tvoje dvorište. Na kućicu i toplu kuhinju u ranu zoru, dok se sve polako budilo i pripremalo za još jedan dan, osim mene. Ja sam u to doba još čvrsto spavala, gore u maloj hiži, na jastucima koje si ti sama napravila. Nikad me nisi budila, iako sam često prespavala doručak. Čak ni kad bi se već bližilo podne i svi drugi klinci bi već odavno bili budni, a posebno ne zimi. I nikako ne dok se u kuhinji nebi dobro zgrijalo. Bilo je isto, imala ja 5 ili 15 godina. Briga i ljubav je bila uvijek jednaka. U sobama u gornjoj hiži je bilo hladno jer se gore nije grijalo, ali je toplina tvoje duše učinila da se to ne primjećuje, pa sam čak i ja, onakva zimogrozna, brzo izletavala iz kreveta i trčala dolje u kuhinju, a da nisam ni primjetila da je temperatura unutra skoro ko i vani. Za razliku od sad, kad se ujutro grijem na ljestve radijator da dođem k sebi 😀

Tuga, ona stisnuta, beznadna i neizreciva, onakva samotna, teška i nepodnošljiva, ona koja te guši, ali koju ipak ne želiš pustiti jer ti je to jedino ostalo… Nje nekako više nema. Godinama je nema, ali to zapravo uvijek shvatiš na prepad.  Rastopila se, razvodnila, raspršila i pretvorila u neku vrstu povremene sjete i nostalgije, ali lagane i bez težine.  U sjećanja. U nevidljive zagrljaje i još uvijek žive slike moje djetinje bezbrižnosti…  Bezvremene i sjajne, iste ko i prije toliko godina. Ista je to energija, ista ljubav, ista ti, ista ja ❤

Neću ti pisati da fališ. Ionako znam da si zapravo stalno tu. Samo sam ti htjela čestitati još jedan rođendan, ovaj tu -zemaljski. Nije bitno koji, godine su neki tamo broj. Ponekad brojim samo one u kojima te nema tu. Htjela sam ti zahvaliti za svu prisutnost, svu nježnost i podršku. Za to jer te još uvijek osjećam. Ponekad kroz ruže koje još cvatu na dvorištu, recepte koje pokušavam ponoviti, ovaj snijeg u hladno jutro. Slike i ljude koje ponekad sretnem. Kroz vrijeme i prostor, zagrljaje u snu… Ponekad tihi šapat kraj uha ili nestvarni blagi dodir, onakav za koji se pitaš da li ga je uopće bilo…

Na ulicama se sad sanjkaju neki drugi klinci. Netko drugi radi snjegoviće u snježna jutra. I neke druge bake griju mlijeko i peku peciva za promrzle nosiće… U istom selu, iste kuće, skoro iste ograde, neki isti ljudi, neki novi klinci… promijenilo se vrijeme u treptaj oka… Ali mi smo ti još uvijek tu, i zauvijek postojimo u onom vremenu kad smo mi bili mali, a vi malo mlađi i još uvijek s nama. Neko drugo, prošlo doba, a ipak se još često zateknem s tobom tad… I tu i takvu sliku uvijek nosim sa sobom.

Grlim te, moja tetika ❤ Sve najljepše ti želim ❤