A ma hodam bosa 🙂 Čarape su tu reda radi. Knjigama se bavim :*

Raspoloženje: Ide na bolje 😉

 

 

Pa me onda pitaju zakaj hodam u salone.  Nema veze sad s tim kaj te salone imaju ili frendice s kojima sam odrasla ili neke s kojima sam se skompala čim sam došla. No dobro, ok, ima veze. Ali gle, tam hodam jer sam bez brige. A da ih nemam isto bi hodala u salone jer to kaj sam ja sama sebi doma u stanju napraviti, spada u kategoriju “ne pokušavajte kod kuće”.

1. KOSA    

Slučaj 1 – Ravnanje

Kosa mi se negde u pubertetu počela kovrčati. Naravno da ja nisam mogla to podnjet jer sam silom htela imat ravnu kosu, pa sam došla do kojekakvih ideja kak to ispravit. A stvarno se kovrčala. Onak, u federe. Sad to više ne radi , pa mi je sad opet krivo kaj više to nemam. Jbg, nebreš ugodit da oćeš.

Dokaz broj 1:

Od tih nekoliko ideja koje sam išla provesti u djelo, nijedna naravno nije upalila, ali ja sam svejedno pokušavala. Iz ove perspektive, sama bi sebe proglasila umobolnom dok se sjetim kaj sam išla izvodit. Osim svakodnevnog maltretiranja s fenom i četkom (a to bog otac ne izravna, a kamoli ja sama sebi i to još dok nemam pojma kaj uopće radim), palo mi na pamet da si na glavu strusim teglicu majoneze. Pisalo je negde da to ravna kosu. Kunem se da je pisalo, jer meni definitivno nebi samo od sebe sinulo da to majonezi napravim. Majoneza se jede. Žlicom. Nekaj ko Nutella, samo slano.

Kosa je bila ravna. Mislim, naravno da je bila ravna kad sam zlijala pol kile masti na nju, jel. Išla prat. Pokušavala oprat. Prala jedno 45 min, pa nakon petog šamponiranja odustala.  Naravno da su federi i dalje ostali na glavi, al sad su bili super nahranjeni i masni jer to sranje nije htelo dole. Mislim da se ispiralo koji tjedan prije nego se unormalilo. Posle nisam stavljala nikakve pakunge od jajaca i ulja jer… Traume i to.

To s majonezom je još bilo i prilično benigno jer sam ja svoju do pol leđa dugu kosu nakon toga naumila izravnati – peglom. Neeee, ne peglom za kosu. Toga u devedesetima nije bilo. Imal si figaro, i mada sam došla na ideju da bi se s tim dalo nekaj napravit, nekak nije imalo baš rezultat koji sam htela. (Ko da je ikaj od mojih ideja ikad imalo…)

Ne, ja sam zaključila da bi se kosa dala ispeglati peglom za veš. Kak? Lepo. Postaviš dasku za peglanje, zabaciš kosu, staviš prek toga mokru gazu i speglaš. Digneš glavu i dobiš ravnu kosu. Ali samo od vrata nadole jer se po glavi baš i nebreš peglat, a o šiškama se nebumo razgovarali. Onda ti padne na pamet ostatak koji nebreš dohvatit peglom, isfenirat. Na suho. ( Ponavljam da sam imala malo godina i ništa iskustva s frizerajem i nije smešno. Bile su devedesete. To je bilo normalno.)

Nije uspjelo. A i ovo kaj se kao izravnalo peglanjem nije dugo ostalo tak.

Dok sam napokon odustala od pokušavanja, bilo mi je puno lakše. Opereš, ostaviš na zraku, dobiš kovrče, odeš. Ali mi je trebalo da dobim nekaj pameti u glavi da bi to shvatila.

 

Slučaj 2 – Farbanje

Tam negde u drugom srednje mi je sinulo da bi se mogla pofarbat. Imala sam 3 frendice koje su išle u frizersku. Danas se jednoj ne mičem iz salona, druga je isto prilično uspješna frizerka, a treća osvaja medalje po trostrukim Ironmanima i sličnim egzibicijama.

Pa kad imaš 3 babe koje možeš vuć sa sobom okolo, nema šanse da se zajebeš. Osim ako sve skup nemate pojma o tvojoj kosi.

Mama je dala zeleno svjetlo, uz uvjet da boja bude svjetlija od moje prirodne, ergo – farbam se u plavo.

Zakaj bi se išlo po farbu u dućan ili nedajbože pitat nekoga ko zna kaj s tim treba kad moš farbu kupit na placu. Onaj prokleti Koleston. Točno vidim u glavi još i pakiranje. I išle 2 pametne na plac po to. Otkud ja znam da imam crveni pigment, npr. Ili da ako fulam, nema natrag. Pa prefarbaš to samo, nije neki problem. Rajt. Od svih plavih u onoj paleti, mi smo zaključile da bi Zlatno plava bila baš ono, izbor broj 1. Jer to inače ispada tak kak je na kutiji nacrtano, nema veze s tobom i kosom i svačim nečim takvim.

Nije nam sinulo ni da bi eventualno za početak mogle staviti samo na jedan pramen. Pa da vidimo kak se ponaša. Ili, recimo, možda da izvučemo pramenove, a ne farbamo sve. Nula bodova. Farba. Hidrogen. 12% ofkors. Sve na kosu. Jupi.

Bila sam hrđavonarančasta sa zelenim tjemenom i vrhovima. Kosa mi je bila skoro pa skurena. Dok sam došla mami na vrata, samo kaj se nisam rasplakala. Čak sam to probala isprati, al ofkors da to nejde sam tak. Plava se ne ispire. Prefarbali nebumo jer posle Kolestona iz devedesetih bolje ne prtljaj po tome jedno mjesec do dva, a i onda probaj samo izrast.

Nakon jedno 2 mjeseca nošenja šilterica i skrivanja te slame u kaj mi se kosa pretvorila, došla je malo sebi, pa nije bilo tak strašno, ali sam idućih 5 godina provela pokušavajući biti plava, a uporno sam bila žuto narančasta. Faking pigment i kaj to niko nije znal ubit.

 

Zato hodam u salon. Da mi ostane kosa na glavi, da ne hodam okolo skurena i da povremeno imam i frizuru. A i da to farbanje na nekaj liči kad to napravi profić. A ne da mi je izrast (od jedno 2 cm) neke druge nijanse plave i vleče na narančasto. A to je bilo sljedeće kaj smo izvele jer niko nije imal pojma o nijansiranjima, nijansama, kosi, pigmentu, ahahhaha. Svakakva sam hodala.

A zapravo najviše hodam u salone da ostanem živa 

Otkad je frendica napokon otvorila salon (kaj smo jedva dočekali), nema šanse da odem nekom drugom, pa makar na pranje kose.

To sad možda sve zvuči bedasto, al ja sam bila u pubertetu i meni je bilo strašno.  A ni sad baš nebi okolo hodala s metlom na glavi, pa gle, salon je salon. Kolko god ti u kućnoj radinosti možeš svašta, ja se uvijek tak sredim da si to zapamtim. Većinom i boli.

Ovo je samo s kosom. Sredila sam ja sebi i obrve i ten i nokte i tak svakaj. Nastavak u drugom broju.

Kisi.